Monthly Archives: May 2017

U cara Trojana

Neke dane obojim muzikom koja mi podiže nivo raspoloženja. Onako.. bez nekog reda, bez unapred pripremljene plejliste, samo redjam online. Od silnih mašina, diskova, ploča, gramofona, kaseta i kasetaša, usb-ova ostalo je jedno veliko Ništa. Crkavaju operativni sistemi, hard diskovi, procesori pa sve, na kraju, ode tamo odakle je došlo.

Zapita se persona, logično, pa majku mu, čemu sve to?

Kod mene su rokovi trajanja odštampani greškom.

Kada se “crkavanje” desilo prvi put bilo mi je toliko krivo da mi je “nešto upalo u oko”.

Posle se navikla.

Crkavaju zvezde, komete, planete, ljudi pa što ne bi i glupe mašine?

Ovaj dan je muzički živopisan. Svašta se tu nanizalo. Pozitivno, letnje haljinsko šareno sa dozom vetra šarmera.

(Call me old fashioned one, ali bez majstora nema ni dela)

Sva sredstva javnog informisanja proterana su sa ovog mog, zabačenog kvadrata zemlje.

Danas.

Za nekog, ko je odrastao u normalnom okruženju, ponižavajuće je pitanje: “So.. what  about economic situation in your country?”

Okrenem na šalu i parafraziram Bob Rocka dodajući svoje vidjenje: “Sad je vreme velikih odluka! Bolje jedan dan gladan hrane i sit sranja nego obrnuto!”

Upali uvek. 

Nasmeju se i ja nastavim sa istočnom misijom prenosa zapadne kulture. Mada lično, imam blagi osećaj teške parodije u toj “vezi”. Ko kome i šta prenosi? Pa ne bi Sunce tek tako odlučilo da izlazi na Istoku, zar ne?

A vidi ironije, gadjali se skoro u centar, ma za malo se promašili istočni festivalski i Balkan Game Of Thrones.

Meni smešno.

(Samo se ti smej, a medjunarodni ispit čeka)

Meni dosta sopstvene prezentacije u tom smislu. Možda dosta i nesigurnosti koju bi Frojd tako lako definisao koncem vezanim za rano detinjstvo.

Well, Freud, volela bih da me deda odgajio sa punim radnim vremenom, a ne tek povremeno. U tom slučaju, ne bih bila pušač, maniri bi bili vredni dvora a ja, verovatno, udata za savremenog hajduk Veljka.

I ne bih se bunila.

Back to previous blog.

Kada smo startovali na mojblog platformi opšti utisak bio je jama iskopana za vikanje “U cara Trojana kozje uši!”

Istresali smo svoje nedoumice, strahove, ljubavne zavrzlame, poslovne i porodične tajne i jedva čekali komentare. Otvarala se duša širom. Davala kao prostirka i pokrivač za dugu i hladnu zimsku noć. Nije valjalo gaziti je. To je bilo prećutno i nepisano pravilo. 

Preživeli promenu domena ali ne i otkaz roka za produžetak rada aparata za disanje.

Selili se čergari na razne blog sisteme. Nigde nije isto.

“There is no place like home”

Ono što je krucijalno je opstanak nas u realnom životu.

Družimo se. Bez pompe i objave. Jednostavno, družimo se.

Danas je dan farse u mojoj zemlji.

Da je zemlja domen pa da je preskočim jednim klikom.

I zalijem, obaška.

Ironija u obliku kruga

Izgleda da je Maj ustoličio svoju mrgodnu ćud. Ostario Maj.

Stalno mu nešto fali. I njemu dosadila Srbija ovakva kakva je. Pusti kišu, pusti sunce, iznervira vetar, izludi gromove i munje.

Sve pošandrcalo.

Sve mu je malo.

Sastavi nebo, zemlju, vodu do te mere da svi insekti štrajkuju pred mojim vratima.

A tako smo se nekad voleli.

Ne, ne. 

Ne insekti i ja, Maj i ja. Došlo je do neke teške zablude u toj ljubavi.

Ili su gmižući objekti religiozno opčinjeni tim mesecom.

Ave, Maje.

Eliminišem i ne žalim zbog fleka.

Opet sam prozvana. Po ko zna koji put. I svaki put kada dodjem na izvor nekako iniciram pogrešne zaključke. Nema tu mesta za filozofiranje, prikane. Za premišljanje, premeravanje, vaganje. Nego se skupi ekipa, kinta, piće, gitare i podesi navigacija na jug.

Nisu mi potrebni mesindžeri, vajberi, vocapovi i pogled uprt u pet inča. To je nužda komunikaciona bez koje se može.

((Piiiip) vas grad, svi trgovi i parkovi, zajedno sa vojskom istovetnih likova, tikova, uniforma, tako je lako izgubiti se(be) i nikom ne odgovarati zbog toga))

Ne sećam se kada sam to, u nekom pijanom trenutku, potpisala bilo koju vrstu vlasništva nada mnom.

Biće da nisam. 

Da ljudi jednostavno to očekuju.

Bespravno podignut gradjevinski objekat oko moje aure.

Što me u milisekundi vrati na njih..

Sećam ih se, kristalno jasno, sa pričama kada nisu imali brata i mene. Skoro da čujem očev glas kako je govorio meni nerodjenoj “Ti si tatina ljubimica”, a ne tako davno pre toga šaputao majci “Ta šta će nam deca, vidiš kako nam je lepo ovako”. Onda se desio brat, pa ja. Toliko.

Eh.

Sada ga razumem.

Ispred mene veliki papir i flomasteri. Donela Andja po list iz sveske da crtamo. Ja crtam neku princezu (normalno), a ona tenk (uzročno posledično nakon druženja sa starijim bratom). Totalno se pogubimo kada žvrljamo. Tek posle pola sata shvatam da je njen papir skoro sav crn a ona pospana.

“Je li, švrćo, šta crtaš?”

“Noć!”

andjadarkerka

 

Memories on sale

 

 

Verujem da nas neko posmatra, verujem u Moldera i Skali, verujem u šablon života koji nam usade pre nego doputujemo s druge strane vode i udahnemo vazduh. Takodje, verujem u nit “dobrog” u svakom biću, samo, trebalo bi biti dobar da bi izvukao isto od drugih.

Verujem u tebe, sebe, njih, novih, tek pridošlih, umornih, sivih, otudjenih.

Baš u njih.

U takve. Nikakve.

Zašto misliš da je to nemoguće?

Hajde, daj mi jedan dobar razlog.

Loše vreme?

Reci mi, kada je bilo povoljno za sve i svakog?

Komšija, od preko puta, poznat po tome da je terorisao kompletan komšiluk, ganjajući advokate, sudove, geodete. Otimao pedalj po pedalj zemlje, te deda ti nije ovo dobro verifikovao u sudu, te ovde put ne može biti nikako, te imam “veze” gde god poželim i ostale balkanske, domišljate stavke u nepisanom zakoniku,

ali ne Dušanovom.

Svakog je čačkao tamo gde ne treba, osim mene. Odredjeni zazor je postojao, neka vrsta kočnice prema osobi koja važi za fleksibilnu i dobroćudnu, dok mi ne diraš ono što je sveto. Slao bi svoju suprugu.

Pretpostavka: “Aj ti, žene ste, razumete se, valjda?!” Ona, kao svaka dobra, lepša polovina dodje. Dva puta. I prvi, a bogme i drugi put, razumela ja nju, ona mene ne. Da pričam kineski pa ajd’.  Slučaj ostavljen “ad acta”.

Onda se razboleo. Zapeo po bolnicama, vidarima i ostalim, alternativnim metodama “kako da uzmeš i zadnji evro onom kome se broje dani”.

Ućutao.

“Džaba bilo konja vranih itd”

Tako i ti. 

Rasprodaješ mesto uspomena i kupuješ prostor koji će, ah nesreće, opet biti ispunjen tobom. 

Daješ u bescenje prvi dodir kože o kožu, prvu noć, reči, pesme, mirise. Kao da si, na trenutak, izgubio iz vida da ćeš to nositi sa sobom, dok god postojiš.

Rasprodaješ uspomene, rotkvice, zelen za supu, prašnjav risiver, otisak dupeta u fotelji i komad zajedništva na razglasu buvlje pijace.

Svoju maštu, snove odsanjane, svilen trag dečije kose i moju loknu.

Baš te briga (kada bi se lagali).

Krug koji uporno okrećeš, k’o hrčak u malom kavezu, ima isti početak i kraj.

“Idem ja.”

“Sačekaj još ovu pesmu.”

Sačekam. Stopljena. 

I tako unedogled, u beskraj, u pra prasak, u tačku iz koje smo svi mi nastali.

I bili jednaki.

… 

Doživela, nebrojeno puta, da najvrednije ipak nosiš u drugačijem prtljagu. I nema veze gde odlaziš i kome dolaziš, letiš ili roniš, trčiš ili se vučeš da što sporije stigneš.

Pa bi tu svesnost što je imamo, kao kletvu ili blagoslov, da sklonimo s kursa, da zaboravimo, preskočimo, ma nismo mi primati na ovoj planeti, mi želimo ali ne postižemo!

Pomeramo limite, vidimo multiverzume, kopamo crnu rupu do srži, što dalje, što više….

 od sebe se ne pomerimo ni mikron jedan.

Evo, otpevao Fran Healy jasno i glasno.

 

 

 

 

Granica

Za sve i svakog.

Barijera koja nas čini, može se reći istovremeno, otvorenim i zatvorenim za svet oko nas. I uvek, baš uvek, zavisi samo od nas.

Let it in, or let it out.

Informacije, ljudi, energija, vesti, isuviše tog, nepotrebnog, lepljivog sa nama.

Fokus je negde na drugoj strani. Posmatrano iz sopstvenog ugla.

Gde gledaš ti?

Šta želiš ti?

Ne.

Ja.

“Ko?”

“JA!”

Dok god je Ja jače od bilo koje vrste množine, nemamo o čemu da razgovaramo.

Nemušti jezik sa životinjama dosta pomaže u neutralisanju tog, otrovnog prvog lica jednine. Evo, moje mačke, na primer. Razumemo se, puste one mene, pustim ja njih. 

Sa psima to ne ide tako. Oni su čuvari, verni pratioci, zagrizu i nema “let it go”. 

Takvi su i neki ljudi. Blokira vilica pa ni tamo, ni ‘vamo.

Ali, ostanu tragovi.

Došao lik da očita struju i vidim okreće se, k’o na ringišpilu.

“Ovde beše neki veliki pas?”

“Bio.” Odgovaram.

Pre tačno godinu dana.

Ono čega se plašite najduže ostaje u sećanju.

 

 

 

Happy hiding places

 

Kupujem namirnice u seoskoj retro prodavnici koja služi i kao lokalni kafe. Ili je, bolje reći, beer house. Klupa ispred ulaza, drvo, stepenice, još jedna klupa, publika prisutna.

Nekako se zatekne (privučen Marfijevim Zakonom) neko ko me “zna”. Onda krenu isledjivačka pitanja, uz pomnu pratnju svakog artikla koji stavim u korpu. 

“Sad si tu? Ne vidjam te.” (Pazi eks pandura… jednom pandur, uvek pandur.)

“Tu sam. I nisam. Na stalnoj relaciji tamo i ovde.” (Mene si naš’o?)

Od gomile pivopija pravim izlaz iz lavirinta sa njihovim upadicama jer dubokoumne su to priče.. ko je koga ostavio, je li zeka bio jestiv što ga onomad odstrelili i zašto Erdogan ne sluša Sinana Sakića.

“Imaš goste?” Pita taj što me “zna”.

“Aha, došli mi kupci za kuću iz Kurdistana. Vole naš kraj, uz to su lovci, zemljoradnici, stočari…”

Odgovara “ova” što je on “zna”.

Kiseli osmeh taman za izbacivanje zajedno sa kupusom iz kace.

Moje “Mrš!” ostaje da odzvanja u glavi dok šeretski nabacujem “Ćao” pri odlasku.

Vraćam se u bazu gde vreme stane kad god poželim, životinje razumeju svaku neizgovorenu reč a drveće maše potpomognuto vetrom. Bučno zatvorim kapiju, upalim sva svetla u kući i pustim muziku do maximuma.

Ovi iz grada ubeđeni da ovde tražim osamu.

Na otvorene pozive za obilazak uvek imaju kontranapad. Nema se: vremena, para, zdravlja, prevoznog sredstva, klimatskih uslova i ostalih “kada bude kasno za sve, biće Vam žao propuštenih prilika”. Češće navraćaju finlandjani. Bliže im je za dva soma km od tačke nedostajanja.

A prvi maj?

Opičena švesterka rešila da se oprobamo prvi put kao roštilj majstori-ce jer su pripadnici jačeg pola bili odsutni.  

“Svi raspalili skaru, pa šta? Mi smo nesposobne??? Seko, je l’ umeš da isečeš ovo meso?”

Like a pro…sis.

Ne samo da isečem, već ispečem i endiram sa albanskom salatom.