Monthly Archives: May 2017

Memories on sale

 

 

Verujem da nas neko posmatra, verujem u Moldera i Skali, verujem u šablon života koji nam usade pre nego doputujemo s druge strane vode i udahnemo vazduh. Takodje, verujem u nit “dobrog” u svakom biću, samo, trebalo bi biti dobar da bi izvukao isto od drugih.

Verujem u tebe, sebe, njih, novih, tek pridošlih, umornih, sivih, otudjenih.

Baš u njih.

U takve. Nikakve.

Zašto misliš da je to nemoguće?

Hajde, daj mi jedan dobar razlog.

Loše vreme?

Reci mi, kada je bilo povoljno za sve i svakog?

Komšija, od preko puta, poznat po tome da je terorisao kompletan komšiluk, ganjajući advokate, sudove, geodete. Otimao pedalj po pedalj zemlje, te deda ti nije ovo dobro verifikovao u sudu, te ovde put ne može biti nikako, te imam “veze” gde god poželim i ostale balkanske, domišljate stavke u nepisanom zakoniku,

ali ne Dušanovom.

Svakog je čačkao tamo gde ne treba, osim mene. Odredjeni zazor je postojao, neka vrsta kočnice prema osobi koja važi za fleksibilnu i dobroćudnu, dok mi ne diraš ono što je sveto. Slao bi svoju suprugu.

Pretpostavka: “Aj ti, žene ste, razumete se, valjda?!” Ona, kao svaka dobra, lepša polovina dodje. Dva puta. I prvi, a bogme i drugi put, razumela ja nju, ona mene ne. Da pričam kineski pa ajd’.  Slučaj ostavljen “ad acta”.

Onda se razboleo. Zapeo po bolnicama, vidarima i ostalim, alternativnim metodama “kako da uzmeš i zadnji evro onom kome se broje dani”.

Ućutao.

“Džaba bilo konja vranih itd”

Tako i ti. 

Rasprodaješ mesto uspomena i kupuješ prostor koji će, ah nesreće, opet biti ispunjen tobom. 

Daješ u bescenje prvi dodir kože o kožu, prvu noć, reči, pesme, mirise. Kao da si, na trenutak, izgubio iz vida da ćeš to nositi sa sobom, dok god postojiš.

Rasprodaješ uspomene, rotkvice, zelen za supu, prašnjav risiver, otisak dupeta u fotelji i komad zajedništva na razglasu buvlje pijace.

Svoju maštu, snove odsanjane, svilen trag dečije kose i moju loknu.

Baš te briga (kada bi se lagali).

Krug koji uporno okrećeš, k’o hrčak u malom kavezu, ima isti početak i kraj.

“Idem ja.”

“Sačekaj još ovu pesmu.”

Sačekam. Stopljena. 

I tako unedogled, u beskraj, u pra prasak, u tačku iz koje smo svi mi nastali.

I bili jednaki.

… 

Doživela, nebrojeno puta, da najvrednije ipak nosiš u drugačijem prtljagu. I nema veze gde odlaziš i kome dolaziš, letiš ili roniš, trčiš ili se vučeš da što sporije stigneš.

Pa bi tu svesnost što je imamo, kao kletvu ili blagoslov, da sklonimo s kursa, da zaboravimo, preskočimo, ma nismo mi primati na ovoj planeti, mi želimo ali ne postižemo!

Pomeramo limite, vidimo multiverzume, kopamo crnu rupu do srži, što dalje, što više….

 od sebe se ne pomerimo ni mikron jedan.

Evo, otpevao Fran Healy jasno i glasno.

 

 

 

 

Granica

Za sve i svakog.

Barijera koja nas čini, može se reći istovremeno, otvorenim i zatvorenim za svet oko nas. I uvek, baš uvek, zavisi samo od nas.

Let it in, or let it out.

Informacije, ljudi, energija, vesti, isuviše tog, nepotrebnog, lepljivog sa nama.

Fokus je negde na drugoj strani. Posmatrano iz sopstvenog ugla.

Gde gledaš ti?

Šta želiš ti?

Ne.

Ja.

“Ko?”

“JA!”

Dok god je Ja jače od bilo koje vrste množine, nemamo o čemu da razgovaramo.

Nemušti jezik sa životinjama dosta pomaže u neutralisanju tog, otrovnog prvog lica jednine. Evo, moje mačke, na primer. Razumemo se, puste one mene, pustim ja njih. 

Sa psima to ne ide tako. Oni su čuvari, verni pratioci, zagrizu i nema “let it go”. 

Takvi su i neki ljudi. Blokira vilica pa ni tamo, ni ‘vamo.

Ali, ostanu tragovi.

Došao lik da očita struju i vidim okreće se, k’o na ringišpilu.

“Ovde beše neki veliki pas?”

“Bio.” Odgovaram.

Pre tačno godinu dana.

Ono čega se plašite najduže ostaje u sećanju.

 

 

 

Happy hiding places

 

Kupujem namirnice u seoskoj retro prodavnici koja služi i kao lokalni kafe. Ili je, bolje reći, beer house. Klupa ispred ulaza, drvo, stepenice, još jedna klupa, publika prisutna.

Nekako se zatekne (privučen Marfijevim Zakonom) neko ko me “zna”. Onda krenu isledjivačka pitanja, uz pomnu pratnju svakog artikla koji stavim u korpu. 

“Sad si tu? Ne vidjam te.” (Pazi eks pandura… jednom pandur, uvek pandur.)

“Tu sam. I nisam. Na stalnoj relaciji tamo i ovde.” (Mene si naš’o?)

Od gomile pivopija pravim izlaz iz lavirinta sa njihovim upadicama jer dubokoumne su to priče.. ko je koga ostavio, je li zeka bio jestiv što ga onomad odstrelili i zašto Erdogan ne sluša Sinana Sakića.

“Imaš goste?” Pita taj što me “zna”.

“Aha, došli mi kupci za kuću iz Kurdistana. Vole naš kraj, uz to su lovci, zemljoradnici, stočari…”

Odgovara “ova” što je on “zna”.

Kiseli osmeh taman za izbacivanje zajedno sa kupusom iz kace.

Moje “Mrš!” ostaje da odzvanja u glavi dok šeretski nabacujem “Ćao” pri odlasku.

Vraćam se u bazu gde vreme stane kad god poželim, životinje razumeju svaku neizgovorenu reč a drveće maše potpomognuto vetrom. Bučno zatvorim kapiju, upalim sva svetla u kući i pustim muziku do maximuma.

Ovi iz grada ubeđeni da ovde tražim osamu.

Na otvorene pozive za obilazak uvek imaju kontranapad. Nema se: vremena, para, zdravlja, prevoznog sredstva, klimatskih uslova i ostalih “kada bude kasno za sve, biće Vam žao propuštenih prilika”. Češće navraćaju finlandjani. Bliže im je za dva soma km od tačke nedostajanja.

A prvi maj?

Opičena švesterka rešila da se oprobamo prvi put kao roštilj majstori-ce jer su pripadnici jačeg pola bili odsutni.  

“Svi raspalili skaru, pa šta? Mi smo nesposobne??? Seko, je l’ umeš da isečeš ovo meso?”

Like a pro…sis.

Ne samo da isečem, već ispečem i endiram sa albanskom salatom.