Memories on sale

 

 

Verujem da nas neko posmatra, verujem u Moldera i Skali, verujem u šablon života koji nam usade pre nego doputujemo s druge strane vode i udahnemo vazduh. Takodje, verujem u nit “dobrog” u svakom biću, samo, trebalo bi biti dobar da bi izvukao isto od drugih.

Verujem u tebe, sebe, njih, novih, tek pridošlih, umornih, sivih, otudjenih.

Baš u njih.

U takve. Nikakve.

Zašto misliš da je to nemoguće?

Hajde, daj mi jedan dobar razlog.

Loše vreme?

Reci mi, kada je bilo povoljno za sve i svakog?

Komšija, od preko puta, poznat po tome da je terorisao kompletan komšiluk, ganjajući advokate, sudove, geodete. Otimao pedalj po pedalj zemlje, te deda ti nije ovo dobro verifikovao u sudu, te ovde put ne može biti nikako, te imam “veze” gde god poželim i ostale balkanske, domišljate stavke u nepisanom zakoniku,

ali ne Dušanovom.

Svakog je čačkao tamo gde ne treba, osim mene. Odredjeni zazor je postojao, neka vrsta kočnice prema osobi koja važi za fleksibilnu i dobroćudnu, dok mi ne diraš ono što je sveto. Slao bi svoju suprugu.

Pretpostavka: “Aj ti, žene ste, razumete se, valjda?!” Ona, kao svaka dobra, lepša polovina dodje. Dva puta. I prvi, a bogme i drugi put, razumela ja nju, ona mene ne. Da pričam kineski pa ajd’.  Slučaj ostavljen “ad acta”.

Onda se razboleo. Zapeo po bolnicama, vidarima i ostalim, alternativnim metodama “kako da uzmeš i zadnji evro onom kome se broje dani”.

Ućutao.

“Džaba bilo konja vranih itd”

Tako i ti. 

Rasprodaješ mesto uspomena i kupuješ prostor koji će, ah nesreće, opet biti ispunjen tobom. 

Daješ u bescenje prvi dodir kože o kožu, prvu noć, reči, pesme, mirise. Kao da si, na trenutak, izgubio iz vida da ćeš to nositi sa sobom, dok god postojiš.

Rasprodaješ uspomene, rotkvice, zelen za supu, prašnjav risiver, otisak dupeta u fotelji i komad zajedništva na razglasu buvlje pijace.

Svoju maštu, snove odsanjane, svilen trag dečije kose i moju loknu.

Baš te briga (kada bi se lagali).

Krug koji uporno okrećeš, k’o hrčak u malom kavezu, ima isti početak i kraj.

“Idem ja.”

“Sačekaj još ovu pesmu.”

Sačekam. Stopljena. 

I tako unedogled, u beskraj, u pra prasak, u tačku iz koje smo svi mi nastali.

I bili jednaki.

… 

Doživela, nebrojeno puta, da najvrednije ipak nosiš u drugačijem prtljagu. I nema veze gde odlaziš i kome dolaziš, letiš ili roniš, trčiš ili se vučeš da što sporije stigneš.

Pa bi tu svesnost što je imamo, kao kletvu ili blagoslov, da sklonimo s kursa, da zaboravimo, preskočimo, ma nismo mi primati na ovoj planeti, mi želimo ali ne postižemo!

Pomeramo limite, vidimo multiverzume, kopamo crnu rupu do srži, što dalje, što više….

 od sebe se ne pomerimo ni mikron jedan.

Evo, otpevao Fran Healy jasno i glasno.

 

 

 

 

Advertisements

Posted on May 17, 2017, in crtice iz života. Bookmark the permalink. 15 Comments.

  1. Neverovatno. Odličan post Tanja.

  2. Reče Cojle maločas tamo na FB “I ja volem knedle”.

  3. I meni se dopada… Bravo!

  4. Jel, čija si ti, mala?

    ‘Daješ u bescenje prvi dodir kože o kožu, prvu noć, reči, pesme, mirise. Kao da si, na trenutak, izgubio iz vida da ćeš to nositi sa sobom, dok god postojiš.’

    A da ja, ipak, odem dumrem začas? Kao grom me pogodi pravo u herc.

    Ljubim ❤

  5. i ja se slažem sa svima: odličan post. Ja izdvajam ovu rečenicu: “Takodje, verujem u nit “dobrog” u svakom biću, samo, trebalo bi biti dobar da bi izvukao isto od drugih.”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: