U cara Trojana

Neke dane obojim muzikom koja mi podiže nivo raspoloženja. Onako.. bez nekog reda, bez unapred pripremljene plejliste, samo redjam online. Od silnih mašina, diskova, ploča, gramofona, kaseta i kasetaša, usb-ova ostalo je jedno veliko Ništa. Crkavaju operativni sistemi, hard diskovi, procesori pa sve, na kraju, ode tamo odakle je došlo.

Zapita se persona, logično, pa majku mu, čemu sve to?

Kod mene su rokovi trajanja odštampani greškom.

Kada se “crkavanje” desilo prvi put bilo mi je toliko krivo da mi je “nešto upalo u oko”.

Posle se navikla.

Crkavaju zvezde, komete, planete, ljudi pa što ne bi i glupe mašine?

Ovaj dan je muzički živopisan. Svašta se tu nanizalo. Pozitivno, letnje haljinsko šareno sa dozom vetra šarmera.

(Call me old fashioned one, ali bez majstora nema ni dela)

Sva sredstva javnog informisanja proterana su sa ovog mog, zabačenog kvadrata zemlje.

Danas.

Za nekog, ko je odrastao u normalnom okruženju, ponižavajuće je pitanje: “So.. what  about economic situation in your country?”

Okrenem na šalu i parafraziram Bob Rocka dodajući svoje vidjenje: “Sad je vreme velikih odluka! Bolje jedan dan gladan hrane i sit sranja nego obrnuto!”

Upali uvek. 

Nasmeju se i ja nastavim sa istočnom misijom prenosa zapadne kulture. Mada lično, imam blagi osećaj teške parodije u toj “vezi”. Ko kome i šta prenosi? Pa ne bi Sunce tek tako odlučilo da izlazi na Istoku, zar ne?

A vidi ironije, gadjali se skoro u centar, ma za malo se promašili istočni festivalski i Balkan Game Of Thrones.

Meni smešno.

(Samo se ti smej, a medjunarodni ispit čeka)

Meni dosta sopstvene prezentacije u tom smislu. Možda dosta i nesigurnosti koju bi Frojd tako lako definisao koncem vezanim za rano detinjstvo.

Well, Freud, volela bih da me deda odgajio sa punim radnim vremenom, a ne tek povremeno. U tom slučaju, ne bih bila pušač, maniri bi bili vredni dvora a ja, verovatno, udata za savremenog hajduk Veljka.

I ne bih se bunila.

Back to previous blog.

Kada smo startovali na mojblog platformi opšti utisak bio je jama iskopana za vikanje “U cara Trojana kozje uši!”

Istresali smo svoje nedoumice, strahove, ljubavne zavrzlame, poslovne i porodične tajne i jedva čekali komentare. Otvarala se duša širom. Davala kao prostirka i pokrivač za dugu i hladnu zimsku noć. Nije valjalo gaziti je. To je bilo prećutno i nepisano pravilo. 

Preživeli promenu domena ali ne i otkaz roka za produžetak rada aparata za disanje.

Selili se čergari na razne blog sisteme. Nigde nije isto.

“There is no place like home”

Ono što je krucijalno je opstanak nas u realnom životu.

Družimo se. Bez pompe i objave. Jednostavno, družimo se.

Danas je dan farse u mojoj zemlji.

Da je zemlja domen pa da je preskočim jednim klikom.

I zalijem, obaška.

Advertisements

Posted on May 31, 2017, in crtice iz života. Bookmark the permalink. 7 Comments.

  1. Poludeo mi WP pa ič ne dobijam informacije o novim tekstovima. Rajder ne računam. Da nisam petljala oko podešavanja propustila bih te i sada… a bila bi baš šteta ❤

    • E moja Neno, baš danas kad nam “glavu” staviše na panj. Da je torta panj… pa da kažem Ok.
      Slatko može uvek, nije zdravo, ali je neizbežno.

  2. Pa ne bi Sunce tek tako odlučilo da izlazi na Istoku, zar ne?

  3. P.S. Sjajna si (al nemam ni brata, ni druga, ni drugarice za nabacivanje ;))

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: