Monthly Archives: June 2017

Grenier dans une petite

Letnja je noć. Ovde na brdu stalno duva neki zalutali vetar ponavljač. Začarale ga spirale serpentina u sred kotline i tako zbunjen ostao dahćući sebi za vrat.

Prija. Dosadan jeste, ali prija njegovo mlaćenje prazne gradske slame. Ove noći posebno ga osećam dok se vučem uz zadnju uzbrdicu. Gledam sopstvenu senku razigrane kose i brojim korake, brojim tvoje otiske, brojim ono što je posvadjano sa brojanjem.

Odustajem.

Zabrojala se mala velika sreća.

Ti ćeš, delimično budan, odgledati film do pola, a onda će te prevariti san.

Ne zna san da je to moralna i spiritualna podrška mojim transkontinentalnim emisijama, dok će meni nazivati “Dobar dan” sa smešnim akcentom. 

Opušteno zavaljena u fotelji sa jednom nogom savijenom u kolenu i rukom, nehajno prebačenom preko glave, ispijam male gutljaje vina i pričam o nečemu nebitnom, prošlom… sa druge strane staklenog stočića posmatra me plavo kroz rešetku od trepavica. Kapituliram pred zamišljenim konturama iscrtanim u njegovom imaginarijumu tananim, golicajućim linijama nikad ostvarenog umetnika.

“Da imam dar za crtanje sada bih te nacrtao. Tako, u toj pozi, sa bosim stopalima..”

Flandrijska bombona u šuštavi omot uze mene celu.

Slepljena istopljenim šećerom na zidove, pod, plafon i dremljiv grad,

tako dalek od nas.

Plašljiva emo ptica pružila krilo za skloniti se. 

“Je suis Floyd Patersson pour toi mon garçon
Ja sam Flojd Paterson za tebe moj dečko
ne pokušavaj da otmeš božanstvo iz moga zagrljaja
tvoja evropa je daleko
pikaso se sa čerčilima svađa
kami je podneo ostavku
mađari beže u rusiju
od mojih pesama niko te neće odbraniti dečko”

(Brana Petrović)

Come undone

“Kultura straha opet pobedjuje”

Pre bih rekla, uvek će pobedjivati. Nema oprosta za ono što vam ledi minuli rad pre nego što napusti vaše telo. Bolest, gubitak posla, bliskih ljudi, smrt, prirodne nepogode i ostale  “dizače kose”: etiketirane fobije, dijagnoze F, umišljene veličine koje vlast drže u malom džepu i najžalosnije, bliske osobe koje imaju sećanje dostojno živine.

O kojoj jebenoj slobodi govorimo? Daj da okrivimo Aristotela i njegovo “čačkanje mečke”, Staru Grčku i umove koji i danas služe kao modeli mudrosti, visprenosti, rečitosti i diplomatije. Daleko je lakše okriviti davno počivše. I bezbolnije.

Iskreno mi je žao što ovo govorim, ali sloboda čami ćuteći pred slepom pravdom.

Za korišćenje interneta trebalo bi uvesti prijemni ispit. Ljući nego za misiju odlaska na Mars. Pa ako prodju mogu i da ostanu tamo. Doživotna viza.

Da se, pre nego same pomisli o dodirivanju tastature, prodje dril za dokazivanje vrednosti puštanja u sajber etar. Da nema pomoći od “tetke na položaju”, “ne pitam šta košta”, “hoću ovo i ne zanima me ko mora biti pregažen” i sličnih, plitkih izjava.

Mora da se zna zašto toliko toga nije pristojno iz prostog razloga jer NIJE. Kada da ućutiš, kad da se oglasiš, da sve ono što se ne bi smelo u realnosti, ne može ni ovde, iz prostog razloga, jer za sve postoji prosti razlog do kog nije prosto doći. Osnovno vaspitanje.

Odoh daleko.

A opet sam tako blizu svega da guši.

Fleksibilnost nije rezervisana samo za mišiće i održavanje kostura na jednom mestu. 

Elastin je dobar u džinsu kada nabacimo zimski tapacirung.

Elastin je dobar u mozgu. Amortizuje loše vibracije.

Dobro je dodavati ga u vidu začina u svako “jelo” koje teško gutamo. Dobro je i znati koliko, kada i gde ga dozirati.

A uputstva nigde.

Mnogi i ne znaju da postoji. 

Šteta.

“Mudrom je ćutanje odgovor” (Euripid)

sealed lips

 

 

 

 

 

 

Life Mea Nani

Oglasio se alarm za budjenje tačno u 7:30. Prijatnim tonom koji šalje frekvencije za izlaz iz koridora sna u usporenom ritmu za nenarušavanje nervnog sistema. “Trebalo bi dodeliti S.Jobsa onom ko je ovo izmislio.” Skoro svaki put Mijat bi pomislio isto, zatim otvorio oči. Bledo ružičasti zastori na staklenom zidu pozdravljali su ga naizmeničnim talasima sunca i senke, mameći mu osmeh. Zvučno se protegao pokretima mačke (osnovna i obavezna vežba za bolju gipkost i duži život, hvala im na tome) i lagano ustao. Opasao šendit i krenuo u kuhinju.

“Dobro jutrooo!” Zacvrkutao je aparat za kafu.

Odazvao bi se na sličan način, imitirajući taj komad metala i nasmejao grohotom odlazeći u Banju. Prirodna mineralna voda spirala je tragove noći s njegovog tela i vraćala elan u svaki atom.

Oran i čio preslušao je radne obaveze za taj dan ispijajući vruć i mirisan napitak. Izdiktirao online šta mu je činiti za ta četiri radna sata, pregledao dostignuća kolega iz prethodne nedelje i odahnuo. Onako, iz petnih žila. Vazduh olakšanja za čitav cepelin.

Godina je 2048, mesec je Jun, datum mnogima nebitan.

Na izlasku iz stana bacio je ovlaš pogled u ogromno ogledalo i zadovoljno namignuo odrazu. Sasvim zadovoljavajući dvojnik star pedeset i sedam godina salutirao je s druge strane izglačanog stakla. Kada završi radne obaveze čeka ga džet sa nekolicinom najboljih pajtosa i odlazak na Bali.

Život je lep.

I te, 2048-e godine, da je neko iz prošlosti zalutao, sasvim slučajno, imao bi osmeh na licu. Iz jednog prostog razloga, nije bilo starih osoba na ulicama. Bilo je dece i bilo je mladih. Jedna srećna zemlja Nedodjija. Sa tužnom istorijom koju bi rado zaboravili.

Ne tako davno, nakon masovnog nasumičnog umiranja od, takozvanih, instant smrtnih uzročnika, došlo se do rešenja. Ali, naravno, uzrok je već uzeo ogroman broj života. Ostavljajući pozamašan broj dece bez roditelja, u svim uzrastima. Kao što obično biva, pre epohalnog otkrića novog leka i načina tretiranja, prvo mora silan svet da ode da bi se otkrilo ono što je bilo naočigled naučnicima.

Ne, nije bio problem u hrani, negativnom stavu i ostalim budalaštinama. Problem je bio otkriti šta vreba i šta preti. Jedna obična, jebena, čista statistika. I par naučnih dostignuća, u medjuvremenu. Nikada ne zanemarite dugogodišnja istraživanja. I nikada ne zanemarite lelek koji se često čuje dalje od svih.

Godina je 2048-a, zemlja je Srbija.

Ne tako davno (par decenija sada je, tek dašak vremena), roditelji su bili na pragu da izumru kao vrsta. Sledeći za njima, njihovo potomstvo, ostavljeno na vetrometini bez raskrsnica i obaveznih smerova, saveta i iskustva, otkinuto od korena, borilo se za opstanak. 

Uz svakodnevne nedoumice i bezbroj pitanja bez odgovora.

Generacije devedesetih. Generacije obeleženih.

Onda se sve promenilo.

Nauka je izvojevala još jednu pobedu.

“Znaš, naša deca neće imati ovakvu vrstu problema… I to je ono što me čini srećnim.”

Izustio je Mijat, pri poletanju, Kosti, svom najboljem drugu.

“Da, imaće oba roditelja.” Reče Kosta sav ozaren.

Sunce je bojilo horizont u svileno narandžasto.

 

 

In Memoriam – Joe – The Silent Neighbour (Massive Heart Attack  – age 57)

 

Pametan biti, ili ne

Stalno se prepiremo da li je pametno biti iskren. Pošteno govoreći, to je davno prešlo u raritetne primerke današnjice. Ako postoji iole olakšavajuća okolnost u vezi prozvane neistine, laži, pritvornosti je dokumentovani problem uskog poimanja sebe, okoline i sveta. 

Naravno… ranč. Smatram sebe obaveznom da navedem, za mnoge koji nisu upućeni, ranč je nasledjena vikendica i prostor oko nje. Moja bazična porodica je nestala, otperjala via somewhere over the rainbow u nepune dve godine. Svo troje. Brat je očigledno bio ekstra džoker karta u svom tom nasumičnom izvlačenju. Prebrzo, uskovitlano, kao Zemlja teško iskustvo. Identifikacija, po prvi put u životu, nekog ko te branio, dok je hodao. Onda je sklopio ruke. A ja kažem, da, to je moj brat.

I vidi mene, naslednice neke nedodjije, neke srpske Narnije gde rastu jednorozi i čarobni pasulji. Šta bih ja s tim?

Baš tako sam se osećala. Otvorila sam vrata od budjave, presovane iverice na ledjima svog ormana i zatekla se u nepoznatoj zemlji. Čudo!

Betonsko dete, sveCki putnik, kosmopolita u duši i ostalim organima suočena sa Njenim Veličanstvom Prirodom i narodom zvanim Seljaci Po Vokaciji. 

Trava raste gde je ne sadiš, zlo buja bez kapi vode nam nasušne, ledeni interes preuzeo je primat od ljudske dobrote. 

Kada poželite da opipate izvor svih ljudskih mana idite u što manju sredinu (ekspert level svedočenje).

Tu, gde ih je malo,

tu, gde ih je jedva preostalo,

tu, gde flajka piva vredi koliko i obraz,

tu, gde sahrane čoveka bez da zovu mrtvozornika.

Tu! 

Gde vidite koliko smo duboko u živom pesku.

Sve što napišem stojim iza toga stamena i bez sumnje. Sve što napišem trag je životni. Lepljiv i zapamtljiv. Puž što vuče svoju kuću i ne zna koji je vinograd baš, BAŠ, njegov.

Ali svaki liči i jednoliči.

“Piši. Evo ti papir, olovka, tastatura, piši!”

“Šta me gledaš k’o da ti tražim da potpišeš ugovor sa Faustom! Piši! Šta osećaš, šta voliš, ne voliš, želiš, moliš! Pusti to iz sebe.”

“Ne znam šta bih prvo…”

“Prvi put je svima problem. Posle predje u naviku. Isto kao ubijanje. Veruj mi.”

Gledam kako olovka po prvi put oseća. Leti po onom papiru, uvija se na linijama, otvara na svaki novi red. Flertuje. Omadjija. Uvlači u vortex…

Da ne progovorim o ranču i dešavanjima verovatno bih bila uvučena u vortex sopstvenih dilema.

Volim ga i mrzim istovremeno, dok, usputno, sahranjujem ljubimce tražeći im hlad u pomenutom prostoru. 

Jedino preostalo mače usvojilo mene. Ja sam mama mačka i to je sasvim u redu. Zato što imam dugu kosu pa se ono, ovako maleno, umota u lokne i zaspe.

A danas mu sahranila mamu. Pravu.

Čučalo je na stepenicama i ćutke me posmatralo. 

Kao da zna.

Ja sam zaboravila da ne znam čemu ašov služi, da sam, odavno, raskinula emotivne odnose sa kičmom i da sam Ok sa svim tim glupostima vezanim za radjanje i umiranje. Skroz.

Osećala se posramljeno tražeći sopstvene stvari od naroda Seljačkog.

Moje crevo za polivanje cveća, ćaletove alatke, žute gumene čizme i ono što sam prećutala. Rekla bez glasa. Setila se majke i njenih reči. Do koske tačne.

Neeee. 

Kako smo pametniji od onih koji stazu pre nas prodjoše.

I nas stvoriše.

Zato ti kažem, piši. 

Svaka izmišljena priča krije u sebi mnoštvo stvarnih. 

 

 

 

 

Pljusak, kafa i do re mi

Pravi letnji pljusak topi šljunčani, izlokani put pored zgrade u kojoj boravim kada sam u gradu. Prozor je otvoren za nalet svežeg vazduha i po neku zalutalu kap. Povremeno zagrmi, tek toliko da me trgne iz umornog tela. Jeste, umorna sam. Ništa strašno što jedna odspavana noć ne može da vrati u ravnotežu. Uskladjujem vremenske zone i zamfire, pa mi kriva i ekvatorijalna linija.

I pišem. U poslednje vreme sam život piše. Ja sam samo stih iz čuvene pesme “but I didn’t shoot the deputy”. Šerifa nek upucaju ako nemaju pametnijeg posla. Posle par(odije)ade.

Ceo celcati sat pokušavam da se nateram da horizontalno zamenim vertikalnim. Tako dremljiva smišljam izazove kojima se kuražim “kafa, vruća, mirisna, razbudljiva kafa. I vitaminski napitak da spere naslage katrana i ugasi žeđ. Ajde, ustaj, nije ti ovo Gospodja Čajnik iz poznate bajke da se nacrta pred krevetom i zacvrkuće porcelanom -Ko se to meni nalalaooo?-“… 

Umorni smo. Ko, kako, zašto i zbog čega, nebitno je. Samo smo umorni.

Nekada davno, dok su svetom vladali crno beli televizori, bila je jedna grupa muzičara. Bolje rečeno, bili su to Muzikanti a la Trio La Kampanela. Oni su igrali uloge svih postojećih muzičara. Slikovito pokazivali kako su svestrani i umeju da odsviraju “Kad bi ove ruže male” i naopačke obešeni o komšijino drvo. Sviraš i ne misliš na silu gravitacije koja bi momentalno promenila tekst u “.. za bol moje guze znale”.

Toliko svestrani da su sa preseljenjem u svet Matriksa savladali izbegavanje putanje metka baš kao Neo i ostala ekipa. Istrenirani za svakojake pojave uzrokovane alkoholom, viškom adrenalina i frenetičnog zadovoljstva u kom mlataraš svim ekstremitetima. “Mirko, pazi metak, noga, ruka. Hvala, Slavko!” I još svašta nešto. Recimo alternativna psihologija današnjice. Da li je veseljak s dušom prostranom poput stepe ili ti je potreban otvarač za konzervu (i ako je otvoriš nemaš pojma šta će da iskoči iz nje i u kojoj količini).

“Još jednu za fajront”

Harmonika pogleda gitaru tek da utvrdi molsku lestvicu i krenu. Trio La Straćatela i pesma za “ključ u vrata”.

Umorni su a čeka ih ispravljanje papirnog sredstva plaćanja i vraćanje u novčaničko stanje. I gle čuda, smeju se. Pa da, setili se pripite gospodje koja preostalu kupus salatu želi da ponese kući. U pismo tašni. Bez najlon kese već direktno.

Pljusak je otišao negde drugde. Ostavio opranu panoramu obojenu vrišteće zelenom bojom. Ili nije vrišteća, samo jako odudara od dežurnog sivila.

Može još jedna kafa, Gospodjo Čajnik?