Pljusak, kafa i do re mi

Pravi letnji pljusak topi šljunčani, izlokani put pored zgrade u kojoj boravim kada sam u gradu. Prozor je otvoren za nalet svežeg vazduha i po neku zalutalu kap. Povremeno zagrmi, tek toliko da me trgne iz umornog tela. Jeste, umorna sam. Ništa strašno što jedna odspavana noć ne može da vrati u ravnotežu. Uskladjujem vremenske zone i zamfire, pa mi kriva i ekvatorijalna linija.

I pišem. U poslednje vreme sam život piše. Ja sam samo stih iz čuvene pesme “but I didn’t shoot the deputy”. Šerifa nek upucaju ako nemaju pametnijeg posla. Posle par(odije)ade.

Ceo celcati sat pokušavam da se nateram da horizontalno zamenim vertikalnim. Tako dremljiva smišljam izazove kojima se kuražim “kafa, vruća, mirisna, razbudljiva kafa. I vitaminski napitak da spere naslage katrana i ugasi žeđ. Ajde, ustaj, nije ti ovo Gospodja Čajnik iz poznate bajke da se nacrta pred krevetom i zacvrkuće porcelanom -Ko se to meni nalalaooo?-“… 

Umorni smo. Ko, kako, zašto i zbog čega, nebitno je. Samo smo umorni.

Nekada davno, dok su svetom vladali crno beli televizori, bila je jedna grupa muzičara. Bolje rečeno, bili su to Muzikanti a la Trio La Kampanela. Oni su igrali uloge svih postojećih muzičara. Slikovito pokazivali kako su svestrani i umeju da odsviraju “Kad bi ove ruže male” i naopačke obešeni o komšijino drvo. Sviraš i ne misliš na silu gravitacije koja bi momentalno promenila tekst u “.. za bol moje guze znale”.

Toliko svestrani da su sa preseljenjem u svet Matriksa savladali izbegavanje putanje metka baš kao Neo i ostala ekipa. Istrenirani za svakojake pojave uzrokovane alkoholom, viškom adrenalina i frenetičnog zadovoljstva u kom mlataraš svim ekstremitetima. “Mirko, pazi metak, noga, ruka. Hvala, Slavko!” I još svašta nešto. Recimo alternativna psihologija današnjice. Da li je veseljak s dušom prostranom poput stepe ili ti je potreban otvarač za konzervu (i ako je otvoriš nemaš pojma šta će da iskoči iz nje i u kojoj količini).

“Još jednu za fajront”

Harmonika pogleda gitaru tek da utvrdi molsku lestvicu i krenu. Trio La Straćatela i pesma za “ključ u vrata”.

Umorni su a čeka ih ispravljanje papirnog sredstva plaćanja i vraćanje u novčaničko stanje. I gle čuda, smeju se. Pa da, setili se pripite gospodje koja preostalu kupus salatu želi da ponese kući. U pismo tašni. Bez najlon kese već direktno.

Pljusak je otišao negde drugde. Ostavio opranu panoramu obojenu vrišteće zelenom bojom. Ili nije vrišteća, samo jako odudara od dežurnog sivila.

Može još jedna kafa, Gospodjo Čajnik?

Advertisements

Posted on June 5, 2017, in crtice iz života. Bookmark the permalink. 8 Comments.

  1. Ja bi tebe, (kad bi mogo), postavio za šerifa, pa da nam kao ženski Sledge Hammer stalno ponavljaš: “Trust me, I know what I’m doing!”
    Živa bila! 🙂

    • Hahaha! Pixel, kakva dosetka, you made my day, man!
      I kud se seti mog davnašnjeg idola? (Koristio si kristalnu kuglu, znam)
      Živko i zdravko bio ti 🙂

  2. Hvala ti sto me razgali ovim maestralnim izvodjenjem dobre, stare pesme! Dolazim da ti skuvam kafu, caj, sta god, iako se danas ne zovem ni Lonce ni Cajnik. A da sam umorna, jesam

  3. Jel, čija si ti, mala?

    Daj tu kafu, ako boga znaš 😀
    Sjajna si :-*

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: