Life Mea Nani

Oglasio se alarm za budjenje tačno u 7:30. Prijatnim tonom koji šalje frekvencije za izlaz iz koridora sna u usporenom ritmu za nenarušavanje nervnog sistema. “Trebalo bi dodeliti S.Jobsa onom ko je ovo izmislio.” Skoro svaki put Mijat bi pomislio isto, zatim otvorio oči. Bledo ružičasti zastori na staklenom zidu pozdravljali su ga naizmeničnim talasima sunca i senke, mameći mu osmeh. Zvučno se protegao pokretima mačke (osnovna i obavezna vežba za bolju gipkost i duži život, hvala im na tome) i lagano ustao. Opasao šendit i krenuo u kuhinju.

“Dobro jutrooo!” Zacvrkutao je aparat za kafu.

Odazvao bi se na sličan način, imitirajući taj komad metala i nasmejao grohotom odlazeći u Banju. Prirodna mineralna voda spirala je tragove noći s njegovog tela i vraćala elan u svaki atom.

Oran i čio preslušao je radne obaveze za taj dan ispijajući vruć i mirisan napitak. Izdiktirao online šta mu je činiti za ta četiri radna sata, pregledao dostignuća kolega iz prethodne nedelje i odahnuo. Onako, iz petnih žila. Vazduh olakšanja za čitav cepelin.

Godina je 2048, mesec je Jun, datum mnogima nebitan.

Na izlasku iz stana bacio je ovlaš pogled u ogromno ogledalo i zadovoljno namignuo odrazu. Sasvim zadovoljavajući dvojnik star pedeset i sedam godina salutirao je s druge strane izglačanog stakla. Kada završi radne obaveze čeka ga džet sa nekolicinom najboljih pajtosa i odlazak na Bali.

Život je lep.

I te, 2048-e godine, da je neko iz prošlosti zalutao, sasvim slučajno, imao bi osmeh na licu. Iz jednog prostog razloga, nije bilo starih osoba na ulicama. Bilo je dece i bilo je mladih. Jedna srećna zemlja Nedodjija. Sa tužnom istorijom koju bi rado zaboravili.

Ne tako davno, nakon masovnog nasumičnog umiranja od, takozvanih, instant smrtnih uzročnika, došlo se do rešenja. Ali, naravno, uzrok je već uzeo ogroman broj života. Ostavljajući pozamašan broj dece bez roditelja, u svim uzrastima. Kao što obično biva, pre epohalnog otkrića novog leka i načina tretiranja, prvo mora silan svet da ode da bi se otkrilo ono što je bilo naočigled naučnicima.

Ne, nije bio problem u hrani, negativnom stavu i ostalim budalaštinama. Problem je bio otkriti šta vreba i šta preti. Jedna obična, jebena, čista statistika. I par naučnih dostignuća, u medjuvremenu. Nikada ne zanemarite dugogodišnja istraživanja. I nikada ne zanemarite lelek koji se često čuje dalje od svih.

Godina je 2048-a, zemlja je Srbija.

Ne tako davno (par decenija sada je, tek dašak vremena), roditelji su bili na pragu da izumru kao vrsta. Sledeći za njima, njihovo potomstvo, ostavljeno na vetrometini bez raskrsnica i obaveznih smerova, saveta i iskustva, otkinuto od korena, borilo se za opstanak. 

Uz svakodnevne nedoumice i bezbroj pitanja bez odgovora.

Generacije devedesetih. Generacije obeleženih.

Onda se sve promenilo.

Nauka je izvojevala još jednu pobedu.

“Znaš, naša deca neće imati ovakvu vrstu problema… I to je ono što me čini srećnim.”

Izustio je Mijat, pri poletanju, Kosti, svom najboljem drugu.

“Da, imaće oba roditelja.” Reče Kosta sav ozaren.

Sunce je bojilo horizont u svileno narandžasto.

 

 

In Memoriam – Joe – The Silent Neighbour (Massive Heart Attack  – age 57)

 

Advertisements

Posted on June 12, 2017, in crtice iz života. Bookmark the permalink. Leave a comment.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: