Monthly Archives: July 2017

Mani me se, lepa Nasto

Eto.

Nekom je tako sudjeno da mu dani nemaju raspored časova. Nema objava na društvenim mrežama o radosti vikenda, jer radni dani su čudna sorta. Radiš kad žareća lopta kaže “Dobro jutro!” Istoku. Ili ono čuveno pitanje: “Čime se baviš?”  Bejb najviše voli kada je pitaju “Where are you from? I would like to greet you in your native language!”

Gde smo, odakle smo, ko smo? U ovom životu? Sa bezbroj nasledjenih stanica svekolike železnice.

Zajebu se kod finskog. Zajebaniji od srpskog još sedam puta. Njeno “pffff” kaže daleko više svakom ko razume da Majka Zemlja ne zna za sveske u linijama.

“Odavde, odande, odasvud, ko bi znao, ko bi rekao. Izmisli odakle smo!”

Savršen odgovor da zbuni prosečnog konobara na obali koja prima, uglavnom, one u vinklu.

Nismo ni svesni šta sve nasledimo i pre nego zakmečimo za sve pare.

Bogatstvo teško i Atlasu. Ne znam i gde bi ga potrošio.

Nije lak Mesec izgraviran u nekom sažveždju i na primer neka rogata životinja navikla da udara rogovima pre nego glavom.

Nasledjeno.

Najprvo.

365 dana smeste u Generaciju. Naslediš Urana, Neptuna, Plutona sa prvim krikom. Ti posle gledaj da se nekako izboriš, žongliraš, a moj ti je savet potpuno neznanje. Dosta pomaže. Šta te briga dalje od tvog atara.

Ulazimo u prozirnu vodu poput kristala i dovikujemo joj: “Uzmi doživotni kredit! Ostajemo ovde!” Zajedno sa ražama, ribama koje kreiraju mandale oko članaka, uličnim psima, dugovima i slomljenom plastikom na mestu gde i car ode peške. Platimo i ostavimo napomenu na bookingdotcom.  Nemoj ti meni sve je savršeno i imam pet zvezdica kad obrišem ono što mi se ne dopada.

I čežnju ostavila na “može da sačeka”. Samo Andja ima apsolutno pravo da dovuče gomilu raznobojnih traka smuljanih u opranom vešu u kuhinju i postavi sasvim ozbiljno pitanje: “Si ti to bila na moru?” sa podignutim rukama punim šarenila.

“Aha”

“Ko te vodio?”

“Moja sestra Katri.”

Prevrt krupnim okama značio je “sve ti je oprošteno”.

E onda zažalim što smo “homo sapiensi” i mislimo da smo najpametniji pa udaramo linije i definišemo se u bezbroj varijanti. I što Srbija nema more.

Nikad glupljih a vodećih na ovoj plavoj kugli.

U medjuvremenu,

obožavam ljudsku predrasudu dok god je drži dalje od mesta koja su savršena pusta i nedodirnuta.

I moja.

lukova

 

Don’t forget to..

Ne zaboravi da pošalješ poruku zahvalnosti Klevijevim roditeljima za toplo gostoprimstvo, svojstveno samo širokim dušama. 

Ne zaboravi da upiješ ovaj rashladjeni dan u sve pore i podeliš ga na preostale sparne dane.

Ne zaboravi činjenicu da su komšije na letovanju i nema buke uzrokovane dečijom razmaženom dernjavom.

Ne zaboravi potajno priželjkivanu radost koja ti mami krajeve usana na sladak osmeh čežnje. Još 48h.

Ne zaboravi kupljeno vino sa dvoglavim orlom i iscrtan kamen sa citatom. Tvojim.

Mogla bi sutra da skratiš kosu i kupiš voćnu kremu za telo.

Zaboravi sisodrž kad oblačiš crnu haljinu sa belim ornamentima.

Ne zaboravi novi miš jer “koliko para toliko i muzike” od starog.

Ne zaboravi predavanja sa dobrim vajbom. Zarad onih teških, pa balansiraj.

Ne zaboravi ovaj osećaj slobode slobodne nevezane za opipljivo.

Ne zaboravi da sidješ ispred zgrade i nahraniš veselo štene ziftosano.

(Glupo podsećanje, nahranim njih pre nego sebe)

Ne zaboravi koliko te tudja nemarnost podseća na tvoju.

A ti svestan toga krpiš svoju nezaboravom. 

Ne zaboravi da nekog nasmeješ danas.

Najlepša melodija bez odsviranog akorda.

 

 

 

Uhvatiti u Letu

Usporiti u Svetu.

Sa udaljenog balkona vidi se razvučen noćni smajli osvetljenog zaliva. Vidi se težak vazduh, tropski vreo i njegov dah polegnut po površini vode. Slow motion talasa, letnje želje zgusnute u desetak dana, u neke tudje bogove i vere, u sile i zavere, u so i sok lubenice.

Seckam opranu zelenu salatu, hladim testeninu i otvaram kesicu kikirikija spakovanog negde u Srbiji. Smešno. Sa zvučnika laptopa dopire melodija UB 40. Albanska verzija kiselog mleka glumi pavlaku i sjedinjuje ukuse skoro na isti način kao ljude. Taj jedan fluid, uvek potreban da nam izjednači potenciometre. Da ti pustiš suzu umesto mene. Ili se nasmeješ umesto mene. 

Kada ti prevedem stihove pesme.

“O ponorima koje smo dublje kopali”

I poverim tajnu mira koji otključam svaki put kada osetim asfalt pod točkovima.

Gipsy camp is on the road again.

A ljude kreiramo od snova, od vizija, samo nama znanih.

I šta sam ponela?

Kamenje.

Teško i lepo.

Tu gde se pogled zamagli za trenutak od nestvarnog plavetnila i pamet pomuti, pa zaboraviš sve i ne postoji ništa.

Samo plavo i kamen žežen.

Zagrabiš šakom, žmureći, osetiš težinu i pustiš kroz prste da klize.

Otvoriš oči tek kod poslednjeg.

I zadržiš.

19679690_10212025449368213_2010746069_n