Monthly Archives: August 2017

Venerable Augustus

Grad se budi uz nebeskog di džeja i svetlosne efekte siromašnih sijalica. Posmatram tog ustreptalog feniksa koji žudi da sagori i ovaj dan. I ponovo zaigra pepelom posut, po ko zna koji put, poslednji ples.

Avgust je.

Slučajno (ni)je naišao tvoj školski drug iz osnovne. Gari. Priča mi kako su se, pre par nedelja okupili Toša, Mikac, Gojko i on da te obidju. Tvoje je bilo samo da ih slušaš. I gledaš. Negde iz prikrajka, onako kako si ti umeo. Nasmeješ se krajičkom usana.

Iz samog ugla tvog oka znala sam da nazrem gromade stenja. Ništa nisi umeo da sakriješ od mene. Progovarala su ti ramena, ugao obrva, pokret ruke. Ja čitala.

Ima još do 31-og. Onoliko koliko se nismo videli, a mogli smo. Imaju Englezi fino objašnjenje za te glupe ljudske “hoću-neću”. Obično, kada je “hoću” bude kasno.

Onda naidje melodija izrečena jezikom koji ne razumem i sruši me.

Ona jačina koju si smatrao sestrom, legne.

Spoji sa zemljom gde si ti.

Ni pre tvog odlaska nisam volela avgust. Jednostavno, ne volimo se. Nemam šta ja tu da objašnjavam.

I mane. Koje ljudi vole da uveličaju. Ne shvatajući da sebe otkrivaju tudjim promašajima. Blateći druge navuku fleke koje ništa ne skida, istovremeno bojeći sopstvena lica u groteske i licemerstvo.

 

Pokušavam da izbegnem patetiku. Smrt je tako očigledno opravdanje za sve ugušene vapaje, uvali se izmedju nedostatka vazduha kao pizda, da te izda, da ne dozvoli da ostaneš čovek do kraja. Da glumi sapunicu i tebe u odelu koje nisi voleo. Mene koja te posmatra tek tren pre nego izletim iz tog horora, ničim izazvanog… Da udahnem vazduh. Onaj koji si ti izdahnuo. Koji sam vrištala. Isti onaj koji sam skupljala kilometrima do majke.

Ne pitaj me što ti nisam pisala. Što sam umukla. Šćućurila u dnu našeg drveta da me niko ne pronadje. Zapušila uši da mi niko ne kaže da moram tebe da ispratim na poslednji put kao što ja moram da nastavim dalje.

 

Ja sam samo sestra. I to mladja.

Ona koja ti je dosadjivala i bila ti vreća o rame.

Koja je jedva čekala da odeš u školu pa se kradom ušunja u sobu i sluša ploče.

Sećaš se popizditisa kad si mi doneo pogrešne patike iz Austrije. (Tada te devojka (navodno) ostavila zbog mene. I nije ti bila neka kad ne razume ženske ispade. Zna se šta su crvene starke.) Ubrzo si iskopao željeno crveno meni, a sebi našao novu curu.

Ona koja ti slinila po košulji i stezala jače nego bršljan na napuštenoj autobuskoj stanici. Ja sam opet odlazila, ti si uvek ostajao.

Onda smo zamenili uloge.

Ti si otišao baš onako kako si se šalio da ćeš jednog dana nestati i osvanuti na pustom ostrvu, negde u beskraju Najtišeg Okeana. Nije da nisu pokušali da te vrate kopneni znalci. Vukli ti jedra i menjali pravac kormila, misleći da se mogu hvatati u koštac sa jednosmernom nebeskom strujom. Pusto ljudsko nedoraslo Njegovom Veličanstvu Kosaču.

I još nešto.

Našao si kad da se zajebavaš na mostovima za zauvek. Da gluvariš u bespovratnom prostoru. Sa najvećim imenima rocka i rolla. Nije fer.

Nije fer jer bi trebalo da konvertujem naše zipovane memorije u današnje i prenesem deci.

Skroz je bezveze kad sve moraš sam.

 

Avgust je.

Ne volimo se.

Moje pravo.

Moja tuga.

 

(U Nišu, negde početkom osmog meseca tekuće godine)

 

 

Advertisements

Sorry, but Harleem is a part of Europe

Mala bila Tvrdjava mog grada za one želje da pevaju, kidaju žice, ljube po budžacima i udare recku još jednom Nišville festivalu.

Mala, mala, skupila i dala.

Duh sveti i čovek prokleti.

A ja?

Stigla da budem sve u jednom danu. Furija i Dika, desperadoskinja i vozdignuta. Bez vode, struje i interneta, kombinovano, da ne dosadi slučajno. Tuširala se kod best frenda, pre toga bazdila tvorovski prkosno i psovala po kući sistem koji drži Orvelova farma. Da sam nindža samo na jedan sat da pobijem go*na i gotova stvar. Kvar isti, mesto isto, fekalije iste. I? Ode bes sa prvim mlazom vode.

I praskom otvorene konzerve piva. Prodam se dok kažeš piksla.

Pozitivu vraćaju na normalu majstori zvuka. Cupkam uz Alpha Blondy i stihove koji veličaju nekog tamo istočnjaka koji je veličao emociju. Onu najčistiju. Glupi smo. Povodljivi smo.  Ljudi smo. Čitamo redove koji nam povladjuju ili nas bodu. A isti smo. Dva oka, dva ušesa, jedan nos, jedna usta, jedna glava (obično puna junk imejlovima).

Kratko mislim. Pitam se, ponekad, da nisam Morzeova azbuka? Beleške hvatam na bilo koji dostupan način i kažem Vam: Beležite ono što prhne pred san. Ako stignete.

Ako ne, računajte na svoju izuzetnu moć memorisanja. 

Potpisnik ovih redova piše gde stigne. Najčešće u memo aplikaciji na telefonu. Najbrže i najbliže sredstvo, jbg. Ima i papirnih dokaza. Iskopanih izmedju Past Perfect-a i Modal Verbs-a.

(Iskopano)

“Prostreš me… Na tvoj mekan pogled kao trofejnog belog medveda odstreljenog istim oružjem. Pravim se mrtva. Žmurim. Ćutim. Samo ti gazi pamučnim rečima umorna ledja od nošenja tudjih osuda.”

(dublje kopano)

“Nalete misli kao krdo bizona pa bi da pišu. Ma nemojte? Kome? Ne može. Zbog maliganskih razloga nije preporučljivo imenovati primaoca. Ne prosipaj vodu na gorući plamen. Ja sam taj element koji tinja i kad je prekriven hadvaovskim jorganom od najfinijeg, nebeskog tkanja. I sanja. A oči broje te lične tinjalice na plafonu ove lopte. Jedna, dve… hiljadudvestamilionskihbilionskih, neonskih tački za svaki trenutak koji broji večnost.”

Ispred kioska prošlost opet vreba svojim dredovima.

“Where are you from?”

“Jamaica!”

Na kilometar da ga prepoznaš. Čokoladiran, duge, uvrnute lokne, poseban akcenat i širok osmeh. K’o Gipsy iz Kusturičinog filma.

Pitam ga da li ima svirku i sledeće večeri. Ne, biće u Austriji na sledećem festivalu.

Pu!

Da sam ptica da ih pratim.

“Kao da je meni malo jedan pevac sa izgubljenim satom na ranču, nego me i ovde progoni ceo hor Sarandskih kikereza, od obale do tvrdjave.”

Kada ne znaš kako da posvadjaš ljude daj im nekoliko Bogova i ne zaboravi rogove za suprotnost. 

I obavezno!

Osećaj pripadnosti u obrnutom smeru.

Ništa od ovog ne važi bez background muzike.

P.S. Greška u duplikaciji samoglasnika je namerna.

Harleem, Holland

carte

 

 

Ima vilajeta i sa rasvetom, trust me

 

Najljubaznije sam zamoljena da sledeći tekst ne objavljujem na engleskom, inače mi sledi spavanje na balkonu. Tako da poznavaoci maternjeg jezika imaju privilegiju. 

Zemlja cveća, hempa i svinja. Medjutim, nečije svinje treniraju brzo hodanje i stignu do cveća pre homo sapiensa. Ne znam još koliko dugo ću uživati u ovom pravilno rasporedjenom poretku svega, pa i psećih govana, ali inspirativni su, u pizdu materinu, kad uporedim s nama. 

Ako hoćete da bacate smeće gde i sav normalan svet, morate da popunite aplikaciju, sačekate dve nedelje i onda, ako ste srećne ruke, izvučete karticu, skoro istu kao za bankomat, osim razlike što sa ovom karticom ne dobijate ništa, a rešite se prljavštine i skeletona iz ormara, špajza ili kante, svejedno je, to ne morate da popunite na aplikacionom formularu. Bitno da vam je odeljak u novčaniku pun plastike veselih boja, para nigde.

Čak i sneg pada pravilno usmeren, garantujem da su ugradili navigaciju u stratosferi.

Zabalavljeno gubimo osećanje vremena, gledajući Cohenov koncert u Londonu i sa velikim žaljenjem shvatamo da nam nijedan supermarket ne radi, a tek je devet. Gde si, majko Srbijo i mali privatnici jos manjih kioska od nula do dva’esčetr’.

“Ima kineska radnjica na uglu, hoćeš da skoknemo po klopu i neko pivo?”

Još pita.

Ne volim hladnoću i puštam monstruma na povocu da nas vuče, ne bi li što pre napipali topli stan. Ispred ulaza u zgradu nasumičnim preturanjem po svim džepovima tresnu nas surova istina da nismo poneli ključ.

“Ne brini, ima jedan sakriven, za ovakve slučajeve.”

“Gde?” Pitam bojažljivo.

“Negde u blizini stana.”

Već  zamišljam polako smrzavanje sa praznim limenkama za pod glavu, kad mi pokazuje cirka pet metara kamenčića oko ulaznih vrata.

“Tu je negde.”

Kopam po kamenju, suznih očiju, što od muke, što od štipkanja minusa za iste mi organe i borim se sa balavom njuškom uporne životinje da nam otme večeru.

“Aha! Naš’o sam ga!”

Nekad pomaže pravilni poredak svega, pa i rezervnih ključeva.

P.S. Ako me nema narednih dana, znači smrzla sam se na balkonu, te me isporučite ko led iz uvoza, možda manje košta, a i volim da gledam kroz prozor. Tužbu uručite Google prevodiocu.

16.01.2013. Weert, Limburg

 

Dig down deep

 

“Reci mi koga si ovog puta izabrala, ali nemoj me lagati.”

Čitam sms. U glavi film star nekih pet, možda šest godina. Skupio se, zipovao u nekoliko misli, sa uvodom, razradom i epilogom. Mnogo glumaca, epizodista, statista i nekoliko vodećih rola. Saga koja je pojela želju za razjašnjavanjem. 

“Šta god da napišem ti svoje mišljenje nećeš promeniti.”

Ni ti, niti bilo ko na ovom svetu menja stečeno mišljenje o ljudima oko sebe. I najčistija istina zagrcne se nekada izgovorenom laži.

Da,

P.S. Uzaludno potrošen sms. 

MB arhiva 07.10.2012.

 

P.P.S. I danas je isto.

 

Babe, if I could roll the world

 

(U totalnoj suprotnosti sa trenutnim vremenskim uslovima, sa željom da sačuvam sećanje na vratolomno putovanje i mesta koja su se povezala u finu konturu od-do: Helmond, Venlo, Dizeldorf, Beograd, Podgorica,Budva, za, samo, 36 sati.)

Arhiva MB 01.02.2011. 

Voz za Venlo

Nikada čovek neće spojiti racio i emocije. Ja pogotovo. S moje leve strane sedi crnkinja sa dredovima i piše nešto. S desne strane promiče Holandija. Kolena mi žulja torba veća od mene.

Čeka me noć u Dizeldorfu. E ‘vake budale svet nije video. Niti će videti! Radovane.

Moje inner postavlja visinske zadatke koje ni Sergej Bubka ne može preskočiti.

 

Taxi u Dizeldorfu

Are u come from a land down under? Kako se kaže čovek iz Gane? Ganac.. Ganci? Lopovka na glavi tamnoputog taksiste oladi me u trenutku, medjutim, fin neki čova. Lepo se ispričasmo tokom polusatne vožnje do aerodroma. Džentlmen ili sažaljenje kada je video stenu u mojim rukama? Dobih, uglavnom, kolica sa sve prtljagom da se vozikam po aerodromu.

 

Aerodrom, same city

I kafeterija. Kafa!!! Non smoking area? Ma, nije važno, kel’er, daj kafu! Simpa indijac Herr Rupantan donosi espreso u najvećoj šolji koja postoji u šanku. Olovku i notes ne ispuštam. Pored mene kolica sa torbom koja kipi na sve strane, jakna, trenerka, šal, rukavice, džemper. Opalili grejanje na šesticu.

 

Same place – net place

Fin neki narod, lepo se setio da postavi pultove sa računarima zaštopovanim za postolje i obrćuće, visoke stolice. Fino i košta, 10 minuta jedan evrić. Blebećem sa familijom i prijateljima, samo da ne zaspim.

Oko trojke nervozno škripe nepodmazani točkovi na kolicima čistača. Pale se monitori sa polascima letova.

Negde pred jutro, utrnula i sa selotejpom na kapcima, sedim preko puta fck jat šaltera i posmatram ljude oko sebe. Pored mene smestila se mala porodica, papa belac, maman azijatkinja i nus proizvod od pola metra muškog roda mešanoga. Pojeli su uredno svoje sendviče bez ikakvih emocija.

Pažnju mi skreće žena srednjih godina, kao zalutala iz doba hipi pokreta, ekstremno kratke kose i bosa, čizme je okačila o rame. Posle par krugova pretrčanih zaustavlja se u jednom uglu, namešta jaknu na pod i seda prekrštenih nogu. Cvaj policaj prilaze i najnežnijim tonom mole da se udalji sa aerodroma. Na šta ona urla i mahnito landara rukama po vazduhu. I? Odoše cvaj policaj a ona osta’ da mota duvan na podnim pločicama.

“Blago onom ko rano poludi”

U tom trenutku miris sveže oljuštene mandarine zagolicao je moj nos takvom silinom da mi je došlo da istu otmem tati belcu.

Pista

Sedim izmedju dva grmalja i tonem u san dok se točkovi aviona “skidaju” sa zemlje. Ko jebe pojas, pomislih u sebi… Ova dvojica dodju mi k’o er begovi.