Venerable Augustus

Grad se budi uz nebeskog di džeja i svetlosne efekte siromašnih sijalica. Posmatram tog ustreptalog feniksa koji žudi da sagori i ovaj dan. I ponovo zaigra pepelom posut, po ko zna koji put, poslednji ples.

Avgust je.

Slučajno (ni)je naišao tvoj školski drug iz osnovne. Gari. Priča mi kako su se, pre par nedelja okupili Toša, Mikac, Gojko i on da te obidju. Tvoje je bilo samo da ih slušaš. I gledaš. Negde iz prikrajka, onako kako si ti umeo. Nasmeješ se krajičkom usana.

Iz samog ugla tvog oka znala sam da nazrem gromade stenja. Ništa nisi umeo da sakriješ od mene. Progovarala su ti ramena, ugao obrva, pokret ruke. Ja čitala.

Ima još do 31-og. Onoliko koliko se nismo videli, a mogli smo. Imaju Englezi fino objašnjenje za te glupe ljudske “hoću-neću”. Obično, kada je “hoću” bude kasno.

Onda naidje melodija izrečena jezikom koji ne razumem i sruši me.

Ona jačina koju si smatrao sestrom, legne.

Spoji sa zemljom gde si ti.

Ni pre tvog odlaska nisam volela avgust. Jednostavno, ne volimo se. Nemam šta ja tu da objašnjavam.

I mane. Koje ljudi vole da uveličaju. Ne shvatajući da sebe otkrivaju tudjim promašajima. Blateći druge navuku fleke koje ništa ne skida, istovremeno bojeći sopstvena lica u groteske i licemerstvo.

 

Pokušavam da izbegnem patetiku. Smrt je tako očigledno opravdanje za sve ugušene vapaje, uvali se izmedju nedostatka vazduha kao pizda, da te izda, da ne dozvoli da ostaneš čovek do kraja. Da glumi sapunicu i tebe u odelu koje nisi voleo. Mene koja te posmatra tek tren pre nego izletim iz tog horora, ničim izazvanog… Da udahnem vazduh. Onaj koji si ti izdahnuo. Koji sam vrištala. Isti onaj koji sam skupljala kilometrima do majke.

Ne pitaj me što ti nisam pisala. Što sam umukla. Šćućurila u dnu našeg drveta da me niko ne pronadje. Zapušila uši da mi niko ne kaže da moram tebe da ispratim na poslednji put kao što ja moram da nastavim dalje.

 

Ja sam samo sestra. I to mladja.

Ona koja ti je dosadjivala i bila ti vreća o rame.

Koja je jedva čekala da odeš u školu pa se kradom ušunja u sobu i sluša ploče.

Sećaš se popizditisa kad si mi doneo pogrešne patike iz Austrije. (Tada te devojka (navodno) ostavila zbog mene. I nije ti bila neka kad ne razume ženske ispade. Zna se šta su crvene starke.) Ubrzo si iskopao željeno crveno meni, a sebi našao novu curu.

Ona koja ti slinila po košulji i stezala jače nego bršljan na napuštenoj autobuskoj stanici. Ja sam opet odlazila, ti si uvek ostajao.

Onda smo zamenili uloge.

Ti si otišao baš onako kako si se šalio da ćeš jednog dana nestati i osvanuti na pustom ostrvu, negde u beskraju Najtišeg Okeana. Nije da nisu pokušali da te vrate kopneni znalci. Vukli ti jedra i menjali pravac kormila, misleći da se mogu hvatati u koštac sa jednosmernom nebeskom strujom. Pusto ljudsko nedoraslo Njegovom Veličanstvu Kosaču.

I još nešto.

Našao si kad da se zajebavaš na mostovima za zauvek. Da gluvariš u bespovratnom prostoru. Sa najvećim imenima rocka i rolla. Nije fer.

Nije fer jer bi trebalo da konvertujem naše zipovane memorije u današnje i prenesem deci.

Skroz je bezveze kad sve moraš sam.

 

Avgust je.

Ne volimo se.

Moje pravo.

Moja tuga.

 

(U Nišu, negde početkom osmog meseca tekuće godine)

 

 

Advertisements

Posted on August 29, 2017, in naked soul. Bookmark the permalink. 3 Comments.

  1. Nisi sama Tanja. Nisi sama…

  2. Žao mi je zbog tvog gubitka.

  3. Avgust je.

    Ne volimo se.

    Moje pravo.

    Moja tuga.

    Potpisujem, Tanja.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: