Soul’s Blueprint

Gledam je kako se vešto šminka dok je auto u pokretu. Ruka navikla na truckanje vuče poteze oko umornih očiju.

“Jbt, ista sam moja majka!” Drekne u pola molovanja.

Ne pitam za konotaciju konstatacije. Možda je tako bolje.

Onda shvatim da, i u tim retkim momentima ratničkog bojadisanja po sopstvenom licu, mogu u potpunom mraku da švrljnem par linija i izgledam pristojno.

Iskustvo je Majka Mara.

Prizren, negde krajem juna.

U samom centru grada parada uličnih tarabukaša, mahom maloletnih, mahom “kind of gypsies”, odlupaju neki zarazan ritam i traže bakšiš. Nas je troje, gledano sa strane muškarac i dve žene, big deal. Niko nema pojma u kakvom smo svojstvu. Mala džipsićka dobila kintu na šarm i mi zauzesmo pozicije za večernje ožderavanje. Duva prijatan povetarac obojen mirisom duše te stare naseobine, nosi sa sobom različite tradicije i istu opredeljenost ka humanizmu. Tarabuke odzvanjaju, čini mi se da pored svake bandere čuči po jedno dete i skuplja milostinju u ime svoje urodjene predispozicije ka ritmu. Još jedan. Blajhani pramenovi, upadljivo mršav, prstima stvara rezonancu poznate melodije i traži bakšiš.

“Izvini, tvoja prethodnica već dobila bakšu na to isto.”

“Pa šta” Ne da se cool tip u najavi “I ja Vam odsvirao”

“Jesi, ali moja žena je već platila” Glavom odmahuje u pravcu bejb.

“A druga?” Glavom odmahuje cool perkusionista u mom pravcu.

“Ja sam musliman… to mi druga žena, a novčanik zajednički…”

Ode dečko s pramenovima bez bakše. Mi ostali da se smejemo dovitljivosti jednog agnostika.

Kažeš imam ispitivački pogled. Ja svoje genetske predispozicije nisam mogla da biram. Nisi ni ti. To što u drugoj polovini života više saznajemo ono što nam se ne dopada je prirodno. Ja se čak i osmehnem na neke prepoznate mimike i reči mojih pokojnih roditelja. Znači da su još uvek tu.

Nije prirodno da ne učiniš, ama baš ništa, po tom pitanju. Da već mrtvim očima posmatraš stihiju kako te nosi. Bez odupiranja.

Ono kad blokneš nekog sa dozom zadovoljstva, iluzornim osećanjem superiornosti i kratkotrajnom lakoćom postojanja. Želja jednostrana, želja obostrana, želja konfuzna. Želje, želje.. ko da Vas razume kada mumlate sve istovremeno?

Neke staze nisu predodredjene za maraton.

Potrošiš ih kod prvog ugla sa vrućim burekom.

Sagoriš ih u sprintu i oblaku prašine.

I shvatiš.

Da,

dovoljno je.

Zove Boka, zove Gospa od Škrpjela, zovu daljine.

Zove pogled iz dubine i sokolov sa visine.

Zov.

Da oko poljubi plavi horizont.

Zov.

Koji mi uzburka poslednju kap krvi.

I strast koja nema suparnika

u ovom izvlačenju.

 

 

 

 

 

 

Advertisements

2 thoughts on “Soul’s Blueprint

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s