Lullaby for nightmare

 

“Jaoooo, noćas sam sanjala Dragana i mene kako se vozimo crvenim autom. Ne znam šta to znači, mada Joja kaže da je crveni auto napredak. Daj Bože! Ne znam koju rupu pre da krpim!” Nena, čuveni maher da nosi tri ajncera istovremeno, melje kao vodenični točak i zapamti ko je šta naručio.

“Ne pamtim san. Možda je tako i bolje, ko zna kakav košmar bi to bio.” Dobacila joj je Andrea, pazeći da ne izruči sadržaj tanjira u krilo sedog gospodina koji je gutao pogledom i izazivao joj mučninu, svaki put. “Uh! Kako bih mu sasula ovu vrelu čorbu… pušio bi se kao indijanska vatra, perverznjak matori!”

“Slušaj me. Svi sanjamo, to je naučno dokazano. Samo ti namerno zaboravljaš, a to je već problem za psihijatra. I tačno znam kada sanjaš, baneš na posao kao da te sto djavola jurilo dok si dolazila, onda te ja pokrivam da te ne šutnu!” Reče joj Nena na uvo i vrcnu se u prostorije za osoblje.

“Ne pamtim, ja ne pamtim. Zaboravljam i ovo upravo izgovoreno. I tačka. Neno, Nenooo, živim! Ne sanjam. Kakvi te djavoli spopali? Sve je u redu sa mnom.” Uzaludno je Andrea pokušavala da ton glasa umota u foliju kategoričnosti dok je pratila Nenu.

“S tobom? Koga lažeš blesavice jedna? ’Ajde da rintamo, opet nam seljančura udara recke u minus svesku!” Nena zakoluta očima pokazujući na korpulentnu crvenokosu šeficu.

Lako je stigla do centra, ni torba nije bila teret. Stala je da predahne i vidi kuda dalje. Obuhvatila je rukama kosu sa čela hvatajući zalutalu svest po hodnicima. Frizer-perionica-restoran….oglas! Na vratima je stajao oglas za radnu snagu. Ušla je i ostala da radi. Neka smotana cura uganula je nogu. Prala portale a merdevine klimave. Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane.

Ponoć je prošla kada je napustila restoran prvog radnog dana. Nena je primila u svoj stan dok se ne snadje. Starija desetak godina od nje, otvorena i do koske iskrena. Zato joj se i dopala na prvu loptu.

“Navika, život je navika. Kada predjemo sledeći stepenik, kada zupčanik okrene zubac, navika preuzme vodjstvo. Kao da sam oduvek živela ovde, sa ovakvim ljudima i u ovakvom stanu. Gde i kako sam zakopala delove stvarnosti iz prošlosti? Da sam se vratila tamo odakle sam i došla, možda bih saznala nešto? Da bar imam fotografiju.” Često je vrtela misli ne obraćajući pažnju na glasan razgovor Dragana i Nene. I kada su jedno drugom ljubav izjavljivali vikali su, eto takvi su. Bili su joj dragi, prvi, pravi prijatelji. Nikada je nisu pitali odakle je i zašto je sama.

Prihvatanje čoveka takvog kakav je, bez osvrta na nazad i napred, odlika je velikih ljudi.

Mrak. Ruke dodiruju okolno drveće, oči vide. Poput divlje mačke. Čuje sopstveno ubrzano disanje. Oseća zatezanje mišića nogu dok se privija uz stablo. Grane i suvo lišće pucketaju pod teretom koraka. Gde ste? Sama sam! Gde da Vas tražim? Molim Vas! Javite mi se! Zmija straha uvija joj um i sprema krik. Ne dam Vas! Ovog puta ja ću Vam pomoći! Tu je, na vrhu jezika, ali ne izlazi ni uzdah u oštri jesenji vazduh. Gusta mreža senki propušta je kroz prolaz do kuće. Pred njom puca prazan prostor na izlazu iz šume. Kuće nema, nema njih, samo pravougaonik gde su nekada bili zidovi, na sredini malog dvorišta. Pada na kolena i shvata da je još uvek dete. Neko, nešto se prikrada iza ledja, nema snage da se okrene, zlo je probija kao detonacija, posmatra snop svetlosti koji joj kroz telo prolazi  i sa užasom gleda svoje iščezavanje. Krik se oslobodio.

Mrak. Otvorila je oči svesna svog ubrzanog daha. Grlo se osušilo. Mala soba disala je mirno noć. Sve je tu na svom mestu, njen iznajmljeni život u iznajmljenom samačkom stanu. Asfalt, smog i staklo. Na sigurnom je, nema šume, nema iskonske sile razaranja.

“Dobro je, još jedan košmar je prošao, ja kraća za još jedan dan života. I ponovo bez kompletne slike i naznake šta se zapravo desilo. Previše delova slagalice.” Dohvatila je čašu vode sa noćnog ormarića i drhtavo prinela usnama. Utolivši žedj potražila je olovku i notes. Uspravila se u krevetu, upalila lampu i počela da beleži san. Od kako je postala vreća za boks udarcima sudbine, čuvala je svoje snove. To je bio njen uvid u neistraženu prašumu sećanja. Nadala se da će joj nekada utabati stazu u pravom smeru. Pokazaće uvod, razradu i zaključak jedne porodice koja postoji samo u njenoj skrivenoj podsvesti. “Nena će opet znati kada se pojavim na vratima restorana. Ne može se ništa sakriti od nje.” Na polici poredjana uredno zavedena pod rednim brojevima arhiva. Nijedno sklapanje očiju nije prošlo bez košmara. Vremenom je navikla da je tako, da dok ne zabode sebi nož istine do balčaka, neće prestati san koji govori jezikom onostranog. Mesec je srpasto kosio sve pred sobom, ostavljajući joj tišinu i krvavi trag odsanjanog na duši.

“Čekam te već pola sata, ni kafu neću bez tebe da popijem.” Nena nije htela da spomene očigledan umor Andreinog lica tog jutra. Sipala je vruć napitak i sela pored nje.

“Ovo ti je stiglo juče poštom.” Reče gurajući plavu kovertu ka njoj.

Kako se meri količina jeze koja prostruji telom? I zapremina predosećanja u poplavljenim komorama svesti? Znala je. Začudjujuće mirno otvorila je kovertu, letimice pročitala i vratila kako je i bilo.

“Dobra ti je kafa jutros. Kako je Dragan?”

“Dobro je, rezultati su ok. Sad samo mora da pazi na sebe, a poznavajući ga kao svoj džep, od toga, mila moja, nema ništa! Biću dežurni Ajhman i gonič robova, tj. Gagijev gonič ! Haha!” Okrenula je Nena na šalu Draganov ozbiljan zdravstveni problem i Andreino jedva vidljivo drhtanje dok je otvarala kovertu. Posmatrala je sa nesebičnom ljubavlju tu ženu i osmehnula se. “Sve je igra reči, igra koja ne boli već leči. Kada je u pravim rukama lopta u toj igri dobaciš je i na kraj kontinenta. Zajedno sa šifriranom porukom i antidotom za neizlečive slučajeve kao što sam ja.” Osećala je neizmernu zahvalnost prema toj ženi. Što se Nene tiče, koverta nije ni postojala.

“Idemo, cureee! Narod je glaaadan!!!!”

 

Te večeri zatvorila je ulazna vrata stana ledjima, natovarena knjigama iz obližnje biblioteke. Bilo je tu raznih naslova, uglavnom vezano za podsvest, snove i psihologiju. “Noćas nema spavanja i košmara. Za rat ne znam, ali ovu bitku nećete dobiti.” Bacila je nehajno torbu sa kovertom, skuvala lonac kafe, pustila muziku i sela na pod otvarajući prvu stranicu zapisnika ličnog otkrovenja.

Nad gradom je lebdela prolivena crnina Meseca udovca.

Jutro se vraćalo crtajući beličaste godove Zemlje u krugu Univerzuma. Pomerila je ukočeni vrat i zagledala se umorno kroz prozor. Upila je dolazak prve svežine, stresla ramena i namakla osmeh odrazu u ogledalu. “Baš si ti neka vesela cura.” Odjeknu joj u sećanju. I srebrni premaz na vizit karti žene koja joj je prva dala do znanja da ume da barata besplatnim trenutkom sreće. U maloj fioci stajala je kutija sa dokumentima, kao nešto važno, tako je smestila taj komad plastike izmedju svedočanstva i uverenja da je i nju neko stvorio i rodio.

Opipala je prstima reljefna slova:

– Lea Blažek –

Advokat

Pogledala je na sat, bilo je isuviše rano za pristojan poziv. Istuširaće se i pojesti nešto pre nego je pozove. Pomoć je bila preko potrebna, naročito nakon pročitane sadržine plave koverte.

Jedina osoba iz prošlosti koja je imala uvid gde se ona nalazi bio je pedagog iz doma. Jedino je on mogao dati adresu. Bila je to ponuda za otkup zemlje njenih roditelja, ponuda poverioca, ne kupca. Nivo prkosa u njenim venama dostigao je kulminaciju.

“Ko se to usudjuje da otkupljuje ono što je ukleto i proglašeno za nepostojeće mesto na karti?” Pitala se. “I ne otkriva ko je, nego šalje trojanskog konja? Kakav je to novac koji će mi platiti godine bez njih? Svaki mesec, dan, sat, minut i sekund samoće? Pokriti troškove patnje, licitirati neku novu Andreu? Nema tih para. Neka ne računa na strah s moje strane, slomio se s njima.”

Predosećanje da će do toga doći, pratilo je kao senka, postalo deo nje, zato je mirno progutala slova i nastavila da radi tog dana.

“Dobro jutro, da li mogu da razgovaram sa gospodjom advokaticom? Da, sačekaću… Ovde Andrea D. Jednom prilikom povezli ste me iz provincije do grada, ne znam da li se sećate, davno je bilo. Jeste, ta vesela cura. Volela bih da Vas vidim. U redu, biću tamo u 17h. Do vidjenja.”

Tog vikenda bila je slobodna. Okupana i sita, ukrala je malo sna od demona noći i prenela na svetlo. Lakše bi zaspala kada je znala da je čuva dan.

„Artemidor stoji pored mene, broji mi otkucaje pulsa. Odbrojaće košmarne damare, da kad jednom utihnu nikada ne nadju vrata mojih snova.“

Celom dužinom bitisanja čovek zavisi od odluka. Donesenih na vreme ili zakasnelih. Neke sačuvaju živu glavu, mnoge su minorne. Osećanje koje ih prati je kajanje. Kakav god ishod bio uvek nadodje poput prljave bujice. Možeš da potoneš, možeš da se boriš i isplivaš na suvo. Malo je onih koji se osuše. Stihija kao euforija preplavi sve i nosi iluziju da je lakše prepustiti se. Zašto borba? Koji joj je cilj? Zadovoljiti ego? Zaraditi nečije pozitivno mišljenje? Ionako su i patnja i radost pojedinačna kašika za svakog od nas.

I da li su susreti predodredjeni?

Andrea je imala istančano čulo za ljude. Utisak prijatne toplote za one koji u sebi ne nose zlo i suprotni utisak smrzavanja od onih zatočenih u kuli samoljublja. Hladnoća je bila poznatiji osećaj.

Lea, jedna od retkih koja je širila toplotu poput kaljeve peći. Probijala se kroz masu širokog osmeha i okruglog lica, prišla Andreinom stolu i poljubila u oba obraza.

“Drago mi je što si se meni obratila za pomoć. Daj da vidimo šta je problem pa da obrišemo pod s tim izrodima! I gde si ti, curo, do sada? Često si mi dolazila u misli, s pitanjem kako si se snašla u ovoj džungli. Pričaj mi.”

Ispovest, olovno teška, žmirkala je gledajući prvi put svetlost i plovila vazduhom do Leinih ušiju.

Bašta kafea bila je poluprazna, sumrak se šunjao kroz rešetkastu tendu sejući reči neizrečene živom ljudskom stvoru do tada.

Cepala je sebe na komade, čak i ono za šta je mislila da će ostati zalepljeno u fuge mermera hladne čekaonice Socijalnog i njenih suza izdajničkih, a gutala ih je. I misli koje su grebale gramofonsku ploču memorije “Nisam dete, ni-sam! Deca ovo ne doživljavaju, dajte mi ličnu kartu i prepravite godine, sada ih imam stotinu! Neću u Dom!” Onda je progovorila to isto socijalnom radniku i završila kod psihologa. Umukla. Ne vredi. Nikada neće shvatiti da prag odrastanja ne detektuje neke dečije godine. Obrisane su sa prašinom inicijalnog dogadjaja. Sklopila je odbrambenu krljušt i prkosila razdornoj sili nemoći. Pustala da klizi po njoj, posmatrala pogibiju ne dajući joj ruku. Mora tako, da se zaštiti za neka druga vremena. Isplivaće duhovi prošlosti i tražiti od nje novu žrtvu, samo ovog puta, biće spremna i stamena.

Jedan mehurić iz čaše pucnu joj pred nosom, trgla se i zastala sa pričom. Glava joj je gorela i nije se usudjivala da pogleda u Leinom pravcu. Ruka je poklopila njenu šaku na stolu i stegla je jako.

“Imam pozamašno radno iskustvo… Ovako nešto nisam čula do sada. I da je postojao neki trag, imali su dovoljno vremena da izbrišu svaki dokaz. I da mirno sačekaju zastarevanje slučaja dok ti skupiš punoletstvo, želju i potencijal da kreneš u borbu za nešto što je tvoje. Ili da računaju na strah da nećeš smeti opet tamo. Ponuda koju si dobila to samo potvrdjuje. Daj mi malo vremena da se saberem i iskopam kako mogu da ti pomognem. Razumem zašto niko ne zna. Pojam ludila odredjuju oni kojima je to u opisu posla, a ne u opisu ljudskosti.”

Osetila je ogromno olakšanje i pogledala je pravo u oči. Nevidljivi fluid spojio je dve žene i obojio noć u narandžasto.

escher-kristopher-schoenleber

Escher Photograph by Kristopher Schoenleber

  1. Sačekaj do zore
  2. Sećaj me se po inicijalima
Advertisements

Posted on September 22, 2017, in Wait till dawn. Bookmark the permalink. 8 Comments.

  1. Odlagala sam čitanje ovog posta. Znala sam! Znala.

  2. Radi iščekujem nastavak… 😀

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: