Monthly Archives: October 2017

Carpe Noctem

Hit the road, Jack. 

Ne znam koliko sam puta udarila petom o asfalt. Znam da nije dovoljno i da traži još i još. Da ljudi zamiču iza mog vidokruga toliko brzo da im imena ne zapamtim. Ono što ostaje je slika. E sad, ta slika ume mirisati, pevati ili koketirati.

Ta slika može imati oči ili odredjeni stav koji ti se ureže u pamćenje. Čak i u slučaju da znaš koliko je nemoguće ponovo je uhvatiti u frejm.

Reč “nemoguće” intrigantna je sama po sebi. Izaziva te na dvoboj i pruža pištolj sa odvuglim metkom.

Pucaš, ne znajući šta ti je meta i koliki ti je domet.

Hoćeš li pogoditi ili biti pogodjen.

Ogrnuti se džemperom i natući kapuljaču dok brojiš poslednje metre pre ulaska u stanicu.

Kada te ponese euforija mase i piće na račun kuće pa zapevaš ono što ni u snu ne bi izustio na sav glas. Da si jedinac, da si želeo vetar otvorenog mora a zapahnuo te obrtaj železničkih šina i da jedva čekaš penziju i svoju brodicu. Da bi ostao neženja, da bi patio od amnezije, bar jedan dan ili jednu noć.

Kada ti zapara svileno uvo grub glas a ti promukao radjaš u mukama melodiju zlata vrednu i znaš da vreme je za još jednu turu. 

Kada osetiš strah novopridošlog vremena i mene zamoliš da ne objavljujem uhvaćene trenutke ljudske slabosti.

A nisam pregledala video zapise i nisam sigurna da li hoću.

Neke su stvari samo za tren stvorene.

Poput zvezda padalica. 

Ne stigneš ni želju da zamisliš.

Ponekad su želje bezimene, baš zato što im ni imena ne pomažu u opstanku.

Neka.

To se čuva za pomen prošlom i zdravicu budućem.

Carpe Noctem.

 

Advertisements

Čandrljiv i tako sunčan dan

Srkućem kuvano vino zatrpano narandžom, cimetom, crnim biberom i brišem neposlušni nos. Fino ide citrus sa vrancem, baš fino. Biber i cimet nalaze neki zajednički jezik kada je u pitanju isceliteljska moć. Katri pije uvin čaj i trčka u ritmu Filma i Moj dom je tamo gdje si ti u zagrljaj kupatila. 

Pa dobro, bitno je uživati u pogledu sa terase i tu i tamo nahvatati u mrežu ponekog zmaja. Tačno smo im na koridoru. 

Kuhinja nam liči na Pračetovu knjigu o vešticama, sve moguće vrste tekućina, začina i mirisa čine nas neosvojivom tvrdjavom, samo se poneki virus provuče ko puvanjak. I neizostavni beli luk! U osvajanje lokalnih djilkoša neki drugi put, hvala. 

“Pa gde ste to vas dve?”

Na odmoru, bolovanju, rehabilitaciji, ponovnom nalaženju sebe. Mada gubljenje nam nije u ličnom opisu ali ima tendenciju ka kišobranima, džemperima i upaljačima.

“Vrćaj se, kokoško! Fališ.”

(Romantika na delu.)

Mudre izreke nastale u hodu:

“Don’t you dare to stay sober”

“Better be drunk than cranky”

 

 

Zločin i Karma

 

“Da li želite još jednu šolju kafe?” Pitanje je bilo upućeno čoveku za stolom pored ulaza. Sedeo je sam satima. Učinilo joj se da čeka nekog, stalno je prevrtao rukav i gledao na sat. Nervozno je palio cigaretu za cigaretom i razgovarao povremeno telefonom. Prilazila je i menjala pepeljare, nije je primećivao, čak je jednom istresao pepeo na mestu gde je stajala pepeljara, ne videvši da je nema. Bilo je kasno popodne, gužva osrednja.

“Seci ti mene gde sam najtanja, ako ovaj nije neki diler!” Siknula je Nena u prolazu.

“Neno, ne drami. Vidiš da je normalan, možda malo pogubljen, ali normalan. Nije ni autom došao. Dileri ne idu peške.”

“Ne miriše mi na običnog gradskog luzera, garant je neka zverka, maskirana!” Nena je bila uporna.

Gurala je u džepove budjenje uspavanih trnaca, pazila na slučajne rupe da ne šmugnu napolju. Koža se odizala od spleta mišića, razgolitivši uskovitlanu krv. Bez poznate toplote, ali i hladnoće. Jeza duž cele kičme sa svakim osvrtanjem u njegovom pravcu.

“Popio bih kafu sa Vama.” Naglo suočeni pogledi i rečenica koju je skotrljao sa usana, učiniše je zbunjenom. Utisak da nikog nije video osim praznog prostora pred sobom, prevario je.

“Za pola sata završavam smenu, ako želite da me sačekate, popićemo je.” I nije verovala da je ovo upravo izletelo iz nje.

“Biće mi zadovoljstvo da Vas sačekam.”

Skupljajući prisebnost, okrenula se i otišla do šanka. „Šta ti je Andrea? Šta to on nosi u sebi što uzrokuje nemir? Šta? Šta!? Prvi put ga srećem, zapamtila bih mu lik da sam ga videla do sada. Zašto sam prihvatila poziv?“

“Moraš priznati da dobro izgleda.” Nenin glas delovao je udaljeno.

Kada je prizvala svest shvatila je da gleda u njega sa osmehom i osetila lakat u ledja.

“Nikada nisi bila ovakva. ’Ajde briši.” Konstatovala je Nena.

 

Bilo ih je… O da. Na jedan tren, poput krajolika kroz prozor vagona, dovoljno da se ureže u sećanje, nedovoljno da ostavi posledice. Nije ostavljala prostor da još neko udje u njen vihor, držala ih je na bezbednoj distanci od oštre ivice. Zatvarala svoju emotivnost bacajući ključ, menjajući ključara svaki put, zametala trag. Svoje parče tla hvatala nogama i rukama, nema ljuljanja, nema potresa, lakše je tako. Kada krenu halapljivi jezici varljivih utisaka svih čovečjih čula, podizala je branu svog jezera. Držala talase pod kontrolom. Svako odbijanje o zid sa hukom dubine odbolovala i odćutala. Ne postoji sertifikat za odvaljeni zid samoodbrane.

Ponekad bi se javila težina obeležene devojčice iz doma, sa podsećanjem da odskače iz prihvaćenih kalupa društva. Da mesto neke njene buduće porodice stoji upražnjeno u koloni gde se broji od dva pa nadalje. Jedan je bio nepoznati broj. To je jednostavno tako bilo i biće. Bez utvrdjenog datuma prestanka. Nosila je svoj krst sa dostojanstvom, kao da je pero, samo je stalno stegnuta vilica napuklih zuba otkrivala težinu.

 

Znala je kada posla nema da posmatra ljude, mravinjak koji vibrira svakog dana ispred nje. Svako lice jedna priča, svaki korak nekud vodi, užurbani, sami. Osećala je do kostiju, do srži tu ljudsku samoću, uvučenu kao loš cug prvog zimskog kašljucanja velike peći na drva. Bojila im tugu u crveno, žuto, cvetno. I čudno stapala se s njima. Ta kombinacija njihove i njene usamljenosti delovala joj je kompatibilno, ušuškano. Slušala je, prateći liniju pločica na podu, priče sa okolnih stolova. Svako je govorio Ja, Meni, Moje. Tudje ime čulo se samo u konspirativnom sazvučju ljubomore i zavisti. Kada bi je presekla scena nasmejane majke sa bebom u ruci, pitanje se nametalo kao prirodan sled: Zašto? Čovek je sebično biće, čemu sve to? Šta očekuje ta majka od svog deteta? Koje su joj slike prolazile glavom dok je zamišljala nerodjeno biće? Koji put ima iscrtan na stazi sudbine? Da zna, možda bi ridala na sav glas ili vrištala od sreće. Ili je mene doživljeno toliko promenilo i ne umem napred bez kidanja zardjalih lanaca prošlosti. Ne umem prostodušno prihvatiti redosled sveta.

Zastala bi za trenutak, otresla misli i nastavila sa radom.

Nenaviknuta na nesigurnost kao oči posle mraka na svetlost, sela je za strančev sto. Nena je prišla, spustila bučno šoljice, pustajući da tacne zazveče, bacila Andrei značajan pogled i otišla gundjajući sebi u bradu. Uvek je sedeo neki dežurni davitelj slobodnog vremena kog bi ona morala da opslužuje.

“Moje ime je Stevan, tvoje znam, pisalo ti je na uniformi. Drago mi je što ne zazireš od stranaca. Postojala je sumnja u meni da nećeš prihvatiti poziv. Verovatno se pitaš koji je razlog poziva?”

Glas baršunast, zvonio je po njoj kao po zidovima akustične sobe, pokušavala je da izgleda pribrano i samouvereno. Sklanjajući nevidljive mrve sa farmerica, shvatila je da gleda sebi u kolena i brzo se uspravila.

“Naravno da se pitam. To i jeste u prirodi svakog čoveka ako ne postoji neki valjan razlog za poziv, da se pita. Prema tome, zašto bih ja bila drugačija od ostalih?”

“Ti i jesi drugačija od ostalih. Izbija iz tebe. Sa svakim udahom i izdahom struže ti sa lica naslage običnog i emituje te u etar. Ne želim da te zbunim ovom pričom i voleo bih da promenimo lokal. Večeras gostuje jazz band u „Blue Tail“-u, jesi li raspoložena da ih poslušamo?”

“Za jazz? Uvek raspoložena, Stevane.”

“Hajdemo onda.”

Ustao je sa stola, pružio joj nenametljivo ruku, kao da je to najnormalnija stvar, pridržao jaknu i prislonivši prste uz njena ledja dao joj do znanja da noć pred njima ima ukus zrelog groždja.

sax

Prethodni unosi:

  1. Sačekaj do zore
  2. Sećaj me se po inicijalima
  3. Uspavanka za košmar