Zločin i Karma

 

“Da li želite još jednu šolju kafe?” Pitanje je bilo upućeno čoveku za stolom pored ulaza. Sedeo je sam satima. Učinilo joj se da čeka nekog, stalno je prevrtao rukav i gledao na sat. Nervozno je palio cigaretu za cigaretom i razgovarao povremeno telefonom. Prilazila je i menjala pepeljare, nije je primećivao, čak je jednom istresao pepeo na mestu gde je stajala pepeljara, ne videvši da je nema. Bilo je kasno popodne, gužva osrednja.

“Seci ti mene gde sam najtanja, ako ovaj nije neki diler!” Siknula je Nena u prolazu.

“Neno, ne drami. Vidiš da je normalan, možda malo pogubljen, ali normalan. Nije ni autom došao. Dileri ne idu peške.”

“Ne miriše mi na običnog gradskog luzera, garant je neka zverka, maskirana!” Nena je bila uporna.

Gurala je u džepove budjenje uspavanih trnaca, pazila na slučajne rupe da ne šmugnu napolju. Koža se odizala od spleta mišića, razgolitivši uskovitlanu krv. Bez poznate toplote, ali i hladnoće. Jeza duž cele kičme sa svakim osvrtanjem u njegovom pravcu.

“Popio bih kafu sa Vama.” Naglo suočeni pogledi i rečenica koju je skotrljao sa usana, učiniše je zbunjenom. Utisak da nikog nije video osim praznog prostora pred sobom, prevario je.

“Za pola sata završavam smenu, ako želite da me sačekate, popićemo je.” I nije verovala da je ovo upravo izletelo iz nje.

“Biće mi zadovoljstvo da Vas sačekam.”

Skupljajući prisebnost, okrenula se i otišla do šanka. „Šta ti je Andrea? Šta to on nosi u sebi što uzrokuje nemir? Šta? Šta!? Prvi put ga srećem, zapamtila bih mu lik da sam ga videla do sada. Zašto sam prihvatila poziv?“

“Moraš priznati da dobro izgleda.” Nenin glas delovao je udaljeno.

Kada je prizvala svest shvatila je da gleda u njega sa osmehom i osetila lakat u ledja.

“Nikada nisi bila ovakva. ’Ajde briši.” Konstatovala je Nena.

 

Bilo ih je… O da. Na jedan tren, poput krajolika kroz prozor vagona, dovoljno da se ureže u sećanje, nedovoljno da ostavi posledice. Nije ostavljala prostor da još neko udje u njen vihor, držala ih je na bezbednoj distanci od oštre ivice. Zatvarala svoju emotivnost bacajući ključ, menjajući ključara svaki put, zametala trag. Svoje parče tla hvatala nogama i rukama, nema ljuljanja, nema potresa, lakše je tako. Kada krenu halapljivi jezici varljivih utisaka svih čovečjih čula, podizala je branu svog jezera. Držala talase pod kontrolom. Svako odbijanje o zid sa hukom dubine odbolovala i odćutala. Ne postoji sertifikat za odvaljeni zid samoodbrane.

Ponekad bi se javila težina obeležene devojčice iz doma, sa podsećanjem da odskače iz prihvaćenih kalupa društva. Da mesto neke njene buduće porodice stoji upražnjeno u koloni gde se broji od dva pa nadalje. Jedan je bio nepoznati broj. To je jednostavno tako bilo i biće. Bez utvrdjenog datuma prestanka. Nosila je svoj krst sa dostojanstvom, kao da je pero, samo je stalno stegnuta vilica napuklih zuba otkrivala težinu.

 

Znala je kada posla nema da posmatra ljude, mravinjak koji vibrira svakog dana ispred nje. Svako lice jedna priča, svaki korak nekud vodi, užurbani, sami. Osećala je do kostiju, do srži tu ljudsku samoću, uvučenu kao loš cug prvog zimskog kašljucanja velike peći na drva. Bojila im tugu u crveno, žuto, cvetno. I čudno stapala se s njima. Ta kombinacija njihove i njene usamljenosti delovala joj je kompatibilno, ušuškano. Slušala je, prateći liniju pločica na podu, priče sa okolnih stolova. Svako je govorio Ja, Meni, Moje. Tudje ime čulo se samo u konspirativnom sazvučju ljubomore i zavisti. Kada bi je presekla scena nasmejane majke sa bebom u ruci, pitanje se nametalo kao prirodan sled: Zašto? Čovek je sebično biće, čemu sve to? Šta očekuje ta majka od svog deteta? Koje su joj slike prolazile glavom dok je zamišljala nerodjeno biće? Koji put ima iscrtan na stazi sudbine? Da zna, možda bi ridala na sav glas ili vrištala od sreće. Ili je mene doživljeno toliko promenilo i ne umem napred bez kidanja zardjalih lanaca prošlosti. Ne umem prostodušno prihvatiti redosled sveta.

Zastala bi za trenutak, otresla misli i nastavila sa radom.

Nenaviknuta na nesigurnost kao oči posle mraka na svetlost, sela je za strančev sto. Nena je prišla, spustila bučno šoljice, pustajući da tacne zazveče, bacila Andrei značajan pogled i otišla gundjajući sebi u bradu. Uvek je sedeo neki dežurni davitelj slobodnog vremena kog bi ona morala da opslužuje.

“Moje ime je Stevan, tvoje znam, pisalo ti je na uniformi. Drago mi je što ne zazireš od stranaca. Postojala je sumnja u meni da nećeš prihvatiti poziv. Verovatno se pitaš koji je razlog poziva?”

Glas baršunast, zvonio je po njoj kao po zidovima akustične sobe, pokušavala je da izgleda pribrano i samouvereno. Sklanjajući nevidljive mrve sa farmerica, shvatila je da gleda sebi u kolena i brzo se uspravila.

“Naravno da se pitam. To i jeste u prirodi svakog čoveka ako ne postoji neki valjan razlog za poziv, da se pita. Prema tome, zašto bih ja bila drugačija od ostalih?”

“Ti i jesi drugačija od ostalih. Izbija iz tebe. Sa svakim udahom i izdahom struže ti sa lica naslage običnog i emituje te u etar. Ne želim da te zbunim ovom pričom i voleo bih da promenimo lokal. Večeras gostuje jazz band u „Blue Tail“-u, jesi li raspoložena da ih poslušamo?”

“Za jazz? Uvek raspoložena, Stevane.”

“Hajdemo onda.”

Ustao je sa stola, pružio joj nenametljivo ruku, kao da je to najnormalnija stvar, pridržao jaknu i prislonivši prste uz njena ledja dao joj do znanja da noć pred njima ima ukus zrelog groždja.

sax

Prethodni unosi:

  1. Sačekaj do zore
  2. Sećaj me se po inicijalima
  3. Uspavanka za košmar

 

 

Advertisements

6 thoughts on “Zločin i Karma

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s