Without bells and whistles

Sećam se jednog posebnog razgovora od pre nekoliko godina. I jednog posebnog saveta. Izvetreo bi, verovatno vrlo brzo, poput stoprocentnog alkohola da se nije izmedju redova provukla jedna posebna rečenica. Malo malo, oživi i zazvoni Notr Dam negde u pozadini, ma zazvone božićni praporci usred juna. Nekako mi tudje misli i tudja percepcija mog bitstva čudno zvuči. (Trebalo bi da me rodjena majka (da je živa) poznaje daleko bolje od nekog “tamo”).

“Znaš, ovo je Ćornut Život a ne Netflix serija.”

“Ne, ne znam. Aj’ mi pojasni ko krade a ko gubi u ovoj igri?”

Ubedjena sam da negde iz prikrajka ide Candid Camera i vreba momente kojih je na pretek u ovom Jonskom ćošku, povremeno čak svesna da se ovde smejem jer tako želim. Ne primorana zbog politike kompanije da prodajem uz novonaučene reči i okačenu smejalicu, jer tako se mora. 

Niš ostavila bez trunke žaljenja uz samo jedan ugriz na duši. 

“Je l’ ti to opet ideš na more?” Andja.

“Aha.” Ja.

“Hoću i ja na more. Nikad nisam bila.” Andja.

“Onda budi dosadna, kao što inače jesi, i svaki dan pitaj roditelje kada ćeš da dobiješ svoj pasoš.” Ja.

“A šta je to pasoš?” Andja.

Odlazim do police odakle uzimam poprilično ispunjenu putnu ispravu i pokazujem joj.

“Ovako izgleda pasoš. S njim možeš da putuješ isto kao i ja. Onda mogu da te vodim svuda.”

Razgleda radoznalo pečate a onda mi upućuje jedan dugi, upitni pogled i za divno čudo ne nastavlja sa pitalica-kontinuitetom.

Pozadinski filing je da će mi rodjeno dete psovati sve znane i neznane pretke ako se po jutru poznaje dan.

“Kada ću JA da dobijem pasoš? A kad će moj pasoš da bude gotov? Hoću i ja pasoš! Hoću na more! Kada… kada.. kada????????” Po stotinu puta od jutra do sutra. Došla je u doba kada su pitanja prioritetna u odnosu na sve ostalo. Čak i kada ne razume odgovor ili joj, jednostavno, ne odgovara ono što čuje.

You spin me right round, baby
Right round like a record, baby
Right round round round
Right round round round………..

Biće i toga.

Volim slagalice. Oduvek. 

Pogotovo ljudske. One koje udobno legnu posle dugog, žuljajućeg ostanka u tudjem žljebu.

I lako su prenosive.

Lako menjaju mesto boravka.

Nema veze što se vidi linija gde su se spojile. I treba da se vidi. Dve su, obe nepravilnog obilka ali savršeno skrojene jedna za drugu. Mogu da se slože u najgušće naseljenom gradu i na pustom ostrvu. Potpuno isto.

Isto kao što ja šetam svoj dupli ožiljak na kolenu. Vidi se deo prvog reza, ali je drugi uzeo primat.

I to sam ja.

Saranda me dočekala pravo domaćinski. 

Brojač kilometraže zaboravila negde usput. Nekada davno. I pre nego se rodila.

20180513_185654-PANO

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s