Ženče

 

Kupujem hleb na istom mestu već godinama, sa povremenim pauzama. Bacim neku šalu dok čitam umor na licima cura koje rade multitasking posao u maloj piljari. Loading pivo, sokove, vodu, cidere u desetak frižidera na plus beskonačno. Iz crveno alarmantno u plavo.
“Moraš TO baš sada?”
Okreće glavu da proveri da je niko ne gleda.

“Moram.” Fck.

Gazda je, za prilike geografske tačke gde se nalazimo i namet na vilajet koji plaća kao svaki pošteni mali privatnik, sasvim Ok. Opstaje. Jbt, kao da osvaja džungle i prašume plastičnim, dečjim makazama, e takav mi je utisak opstanka “malih privatnika” na domaćem terenu.
Nedelja je, podne odavno prošlo. Mušterije se zavukle u zamrzivače i podrume. Nema ni mojih vernih četvoronožnih pratilaca.

Sahara calling.

Hladno pivo calling.

Radnica u piljari calling: “Ženče, koji ćeš hlebac?”
Momentalno me vratila u doba Starog Ureda i čuvene Dimićke, vrsnog stomatologa, tada u ozbiljnim godinama. Sitna i dinamitna. Keva stoji pored nje, kao Masai pored Bušmana i sluša dubiozu kako u mojoj prebukiranoj vilici napraviti mesta za još koji zub.

 
“Vidiš… ŽENČE, ovaj bi trebalo da ide ovde, a ovaj ovde…”

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s