Privi(e)legija

Je:

kada ti dozvolim da vidiš moju jutarnju ćutologiju. Presečem pogledom na pola izrečenu rečenicu,

nebitnu.

A ti se nasmeješ.

Da je neko drugi na tvom mestu, verovatno bi me odrobijao.

Zbog količine neželjenosti za komunikacijom.

Mislim, čemu?

Jutra su sigurne luke gde je površina vode ogledalasta i čuje se samo… 

sopstvena tišina.

Tek neki tamo udaljeni kliktaj gladnih galebova.

Potpuno ubedjena da je Samson jedan čupavi tupson bez ideje koliko je dobro imati manje kose, posmatram pola kilograma amputiranih dlaka.

Mojih.

Bih da izazozem bar krajičak osmeha na jednoj maloj glavi.

Al’ džaba. Pohlepa nas izjeda.

Na molbu da ne želim hvalospeve jer mi priroda dala nešto for free,

samo taj jedan osmeh

zbog kovrdža na poklon.

Dobila ne-odgovor.

Ne-ljude.

Za malene loknice

zabolele ih još manje djokice.

Nesvesni.

Tragično je.

Koliko.

Smo.

Nesvesni.

 

Advertisements

One thought on “Privi(e)legija

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s