Category Archives: beleške iz Holandije

Northern Sky

Mojblog arhiva 15.02.2013.

Dodje tako neko vreme, kada sve prestane da postoji. Ostane samo beli, mali tepih i brdo LP ploča rasutih po njemu. Gramofon je, otprilike, mojih godina, Aristone 5777, u odličnom stanju, aktiviran prilikom posete mojih dragih severnjaka. The golden country collection, Buck Owens, Billie Jo Spears, Johnny Cash, Those were the hits of 1960, The Shadows, Cliff Richard, Ricky Valance i posebna ploča, dobijena na poklon od bake The Greatest hits of Waylon Jennings. 

“Znaš, bio sam postidjen time što slušam kantri muziku kao tinejdžer.”

Ne razumem zašto. Vraćam film iz svog tinejdž doba i nemam osećaj postidjenosti apsolutno ni zbog čega. Doba kada se osećaš kao odmetnik od sopstvenog stada, porodice, biti drugačiji, ili stopljen sa masom. 

“Svi moji drugovi iz razreda želeli su da saznaju za koji klub navijam, mene to nije interesovalo. Kuća u kojoj sam odrastao bila je stecište ljubitelja kantri muzike i životinja. Cela farma i još nekolicina ljudi pride.”

Nije Orvel bio glup. Kad vam kažem.

Gazim asfalt na četiri točka. Uživam u organizovanom saobraćaju. Uživam u vožnji. U malim sporednim putevima, okruženim kanalima i pticama. U automatskom menjaču. A oni u depresiji, recesiji, nedostatku volje, želje, sunca i ostalih pratećih organa. Ne valja ti to, moj priko. 

“Fuck, voziš kao da si odrasla na ovim putevima.”

Znam…Dodji malo do juga da vidiš kako se vozi.

“Da li veruješ da je čovek kročio na Mesec?”

Moje skromno mišljenje je da me zabole za Mesec i ostale rotirajuće kuglice u ovom zatamljenom akvarijumu. Al ajd’, ubedi me deset posto. Večeras me očekuje “Apolo 13” on the screen, sa željom da procenat verovanja skoči na bar 15 posto.

I put.

Severniji.

Nisam ljubitelj niskih temperatura. Da li da aktiviram termo bag u ponedeljak?

Mislim da..oh yes.

Mojblog arhiva 15.02.2013.

 

Absolute Beginner

Mojblog arhiva 03.02.2013.

I tako, svašta nešto drugačije nego kod kuće. S obzirom na to da sam promenila više kultura i običaja nego gaća, adaptacija je prošla skoro bezazleno. Večera glavni obrok. Mislim, glavni… daleko od našeg načina konzumiranja hrane, što se tiče kvaliteta i kvantiteta. Zvocam po običaju, neka nadrifilozofska zakasnela opstipacija rešila da izadje iz mene, kontam koliko smo veliki u njihovim klinačkim očima i kažem..: “Nikad nije kasno da odlučite čime želite da se bavite u životu. Evo ja još uvek razmišljam i blage veze nemam šta ću biti.”

Opet početak, a?

Ako ćemo pravo, taj početnički entuzijazam ima snagu žešćeg free jump adrenalina.

Prema tome, Viva la Početak.

Mojblog arhiva 03.02.2013.

Šejker za ravnicu

Mojblog arhiva 01.02.2013.

Za četr’ dana, devet sati i dva’es pet minuta dobiću prve goste od kako gostujem.

Stiže meni moja Majka Vuka sa Severa, iliti Katri.

“Bejb, ja sam osetila da bi trebalo malo da šejkujemo travnatu depresiju.”

Nisam ni sumnjala da će iskopati najzajebaniji put, ali i najjefitiniji: Turku, Gdanjsk (sa spavanjem), Eindhoven. Povratna karta manje od sedamdeset jevreja.Tu je čekam. Sa biciklo. Možda dva, ako budem dobro raspoložena.

Kada sam pečalbarila po olandeze sosovima i pitama sa i bez gorčine, negde duboko insajd nešto je kokodakalo “Vratićeš se ti opet”, ja ne verovala, ja bila zakopana crnogorskim primorskim kamenjem, ko da otkopa kad svi lenji.

 

Džimi je nigro tinejdžer u crvenom sakou i pantalonama na štrafte. Stoji uvek na istom mestu u sobi, s tim što povremeno dobije neki detalj, za razbijanje monotonije. Rusku vojnu kapu, avijatičarske djozle, pleteni šal, brdo medalja i entrance kartica za ulazak kojekude. Džimi je poklon od roditelja za stečenu univerzitetsku diplomu. DNA sto posto drvo.

Tako su mirni, staloženi, vedri i sve po bontonu. Jedva čekam da vidim reakciju na severnu vatru u obliku pozamašne plavuše.

Stiže i vodka sa brusnicom. Čista finska nirvana.

Mojblog arhiva 01.02.2013.

Plan B

Mojblog arhiva 21.01.2013.

Lepo je kada pored sebe imaš nekog ko uvek, za sve ima plan B. Bez suvišnih reči, lažnih obećanja, kuco, maco, srce, dušo i ostalih životinjskih i organskih pomagala u izjavama. Jedina persona koja ima tu privilegiju je Timba, mače zarobljeno u telu ridžbeka.

Dok mirno kopam po internet svetu, jednim retrovizorom pratim šta radi. Kartica sa čipovima, lemi, dodaje komponente, pevuši, gucne vino, opet lemi. “Evo, gotovo!”

Gledam i blage veze nemam šta je to. Da li biste bili ljubazni da mi objasnite čemu služi ovo čudo? “To prikopčaš na kućni alarm i povežeš sa običnim mobilnim telefonom i dobiješ idealni daljinski za otvaranje kapije.” Aha.

“Idemo sada da upoznaš Pola. Daljinac je za njega.”

Na desetak kilometara od grada, šuma sa mostovima za jelene i gliste (mrtva sam ozbiljna, eksperiment neke ovdašnje budale sa ovlašćenjima) i dvorište koje možeš raspoznati samo po ogradi i kapiji sa čudnim nazivom ulice (samo sa jednom kućom, doduše) Knjaz Dodunkov. Zvoni na interfon i kapija se otvara. Posle par krivina i gomile drveća u vidokrug upada kuća, par auta parkiranih i idilična slika sa snegom, jelkama i tome slično. Zamislite.

Upoznajem Pola, njegove pse Riča i Simbu, Jana i Lea, rodjake. Tri ridžbeka na gomili, četiri muškarca i moja malenkost.

Hvatam holandski k’o muve u letu, ne otkrivam da skoro sve razumem, mala odstupnica nije na odmet. Džentlmeni, ipak, posle pola sata i medjusobno pričaju na engleskom. Pićence, mezence, priča, pa opet ukrug. Daljinac ugradjen, povezan, Rič pokazuje neizmernu količinu dopadljivosti prema meni, sažvakao mi pola kose i igrali igru ko duže izdrži da ne trepne u gledanju. Ja pobedila.

Leo je jedan od glavnih zastupnika za prodaju sladoleda u Holandiji. (“E moj olandjanine, da si na Severnom polu osto bi bez posla.”) Pričao nam o prodaji veka za kraljevsku porodicu i piškanju u kraljičinoj bašti, kad muka natera čoveka ne bira se mesto ni vreme, e sada, da li mu verujem, nebitno.

Jele se salate, kao da smo na Balkanu, nešto kao šopska, pa tarator, srpska, pitam Jana gde je sakrio knjigu recepata, on mora da je sa mojih prostora, čovek se prevrnuo od smeha. Dobro, malo je i bakardi kola zaslužna za frenetičan smeh.

Man with plan B pravi male zalogaje i dodaje mi ih u vidu avionske linije, pali cigaretu nonšalantno, ne gledajući u mene pogadja mi usne i bespovratno otkupljuje neke moje vremenske vize. 

Odlazimo kasno u noć. 

“Kada čovek planira, neko odozgo se smeje.” Taj Neko očigledno nije računao na plan B.

Mojblog arhiva 21.01.2013

Easy time 2 go

“Kad ideš nazad?”

“On Mandej..”

“Ajmo negde na kafu.”

“Aj.”

Moj drug olandez ima čudnu naviku, voli da pije kafu u proseku na 20 do 100 km od mesta gde pala ideja za podizanjem nivoa kofeina. Mog skromnog doma, tačnije. Gde već popili jednu odraslu kafu. Nema veze, avantura calling. Ja pojma nemam gde se srče druga kafa.

Krećemo. Menjač krklja frapiran grubim muškim dodirom dok se nas dvoje gledamo sa izrazom “izdržaće, valjda, ako ne stotku, deset kilometara hoće, makar ga gurali”.

“Vidiš, uvrnuta zemlja, a? Ovde ću umreti i tada se čuditi. Majke mi, nemoj se smejati! Pa pogledaj! Nigde praznog mesta ni za pikavac, selendra do selendre, uredjene biciklističke i pešačke staze osvetljene u po noći ko stadion!”

Skoro neprimetno prelazimo iz mestašca u drugo mestašce, samo žute table uredno obaveštavaju da se nazivi menjaju sa skoro svakim kružnim tokom. Zaobilazimo kamionet živopisnih boja.

“Ne! Nisu oni normalni. Čiste odvode na putu, seku grane koje vire 5 mm, ludaci! Ej, bio Čola u subotu u Roterdamu, rekoh da te zovem da idemo, ali nije mi se dalo (znam, zamrzao u nekom pabu do 8 ujutru..).”

Ulazimo u “selo” što bi on rekao. Niti manjeg mesta niti više prodavnica i naravno, nezaobilazna ogromna crkva u centru. Tipično za sva manja mesta u Holandiji.

“E. Evo kolicni je bio.”

Raspilavi me skroz. Skoro pomenula odlazak u obližnji gradić Nune, poznat po čuvenim “krompiruša” slikama Vinsenta Van Goga. Proveo je deo života stapajući se sa izgladnelim seljacima. Dan za danom i meni se nije dalo da dodjem. Pokazujući mi krajolik i čudne navike naroda olandeze mi stigli u Nune. Eto tako, to je njemu “negde na kafu”.

Vinijeva statua u centru. Parkira u milimetar i foto sešn može da počne.

“Sad ćemo i kuću naći, ništa ne brini.”

Prilazi starijoj gospodji koja ubrzo vrti glavom. Zabole je za Goga. Možda nije ni čula za njega. Sledeći po redu bio je strejndžer na bajku. Skida kacigu, bljesnu tetovirani gušter duž obrijane glave i objašnjenje gde je kuća.

Nalazimo kućerak.

“Je li to ono drvo što je Gogić slikao?”

“Ne znam, Žak, jedino ako je preparirano.”

Depresivna izmaglica ulazi u kosti. Nije čudo što je Vini flipnuo.

“Ajmo negde da pijemo kafu.”

Arhiva MB 05.04.2011.

 

Piece of cake, Amstelodamum

Mislim da bi savršen prevod za ovaj engleski izraz bio “prosto ko pasulj”.

Često ga koristim. U skoro svim zajebanijim situacijama tu je neki jednostavni šećer za ublažavanje krivina iza kojih se ne vidi nadolazeći Gordijev čvor. Ne ispravlja krive Drine ali meni ispravi ledja i zategne vrat.

Ovih par prolećnih dana u februaru podsetili su me na toplinu jednog sličnog, kratkog meseca u Amsterdamu. Na moju samoću i novostečene prijatelje širom otvorenih očiju i srca. Ostala sam dužna tom, nikad uspavanom gradu, malu belešku.

Sve je savršeno funkcionisalo u zemlji lala. Osim Lalana. Oni su posebna priča. Vozovi imaju wi fi i ljubazne konduktere. Šipku za bajseve i sedišta za kerove. Put od Weerta do Amsterdama spojen je naseljima do te mere, da Vam se čini da je, ustvari, Holandija jedan grad sa mnoštvom zelenila, cveća i povrća izmedju. Put od krajnjeg jugozapada do severozapada traje koliko i prosečan dugometražni film. Ili sećanje na nekog. Nebitno, zabavite se internetom u sebi ili van sebe. Zaokupite mozak danima prelivenim ružičastim fondanom i pakujete ih u raskošne papirne korpe. Za sutra, sledeću nedelju, deceniju. Na kraju pažljivo vežete šuškavu mašnicu i odložite na hladno mesto.

Iz provincije u košnicu.

Iz praznih ulica u reku ljudi.

S kaldrme u kanale.

Ista mi je dokrajčila točkove na koferu. Čupavo stvorenje i četvrtasta gromada vrišteće crvena u rukama. Trebalo je to izneti uz uzane, škripave stepenice do drugog sprata.

“Hotel je na sto metara od železničke stanice. Da ne vučeš prtljag.” Vala nije se znalo ko je koga vukao.

Ispred hotela sačekao me srebrni čovek nasmejanog lica. Dobar znak. Zgotivili se s gradom jedan kroz jedan. Sa šalterušama poni ekspres banaka malo teže, dok nisam upotrebila čistu žensku logiku. Nemoguće da su svuda iste! Isplatilo se. Preko puta hotela nestvarno zeleno osvetljena “tri u jedan” dobitna kombinacija. Sočni biftek, aromatični kanabis i pivo. Šta ćeš lepše.

Iza hotela pab “Leteći holandjanin” i Izraelac vlasnik. Spojio nas Leonard Cohen negde kod treće pesme na samom početku radnog vremena. Dok mamurni spavaju a trezni tek pristižu.

 

Te večeri crveno vino odglumilo je uvod u drugarstvo dve sestre bliznakinje i mene. Izraelke, takodje. Mada sam u tom pabu upoznala ljude pridošle sa različitih strana sveta. Dva vremešna crnca sa dredovima i beretama a la Bob Marley, sunčani ko Jamajka.

Iz ribarskog prsluka sa gomilom džepova vadi smotuljak. “Wanna smoke?” Jedina trezvena glava tada bio je budalasti potpisnik ovih redova. “Dajte mi nešto što piju mede pred zimski san.” Smeju (mi) se.

Da li su bili maligani u pitanju ili nešto žešće, jedna od bliznakinja i ja overismo većinu noćnih klubova. Ostavila sam je pripitu u jednom sigurnom zagrljaju negde oko dvojke i otišla pešaka do hotela. Goli da šetate niko Vas ne primećuje. Sve je već vidjeno. I kanalisano.

Nigde nisam srela toliku količinu kontradiktornosti. Slobodna vutra, slobodna prostitucija, slobodna Sodoma i Gomora, dok sa druge strane, ne postoji jedan hotel gde je dozvoljeno pušenje. Svoje zadimljeno zadovoljstvo odmetnički  obavljala na simsu hotelskog prozora i mahala prolaznicima. Koji ne posustaju u svojoj navali glavnom ulicom ni u jedno doba.

Dan je noć i noć je dan.

Rembrantov Trg, zgradu parlamenta, lažni zamak usred kanala, ulicu Crvenih Fenjera, muzej posvećen Van Gogu, radnje, radnjice, radnjetine… Nedovršena priča, dragi Amsterdame.

Uz obećanu večeru sa Izraelcem neobičnog imena.

Kabra.

This slideshow requires JavaScript.