Category Archives: crtice iz života

Memories on sale

 

 

Verujem da nas neko posmatra, verujem u Moldera i Skali, verujem u šablon života koji nam usade pre nego doputujemo s druge strane vode i udahnemo vazduh. Takodje, verujem u nit “dobrog” u svakom biću, samo, trebalo bi biti dobar da bi izvukao isto od drugih.

Verujem u tebe, sebe, njih, novih, tek pridošlih, umornih, sivih, otudjenih.

Baš u njih.

U takve. Nikakve.

Zašto misliš da je to nemoguće?

Hajde, daj mi jedan dobar razlog.

Loše vreme?

Reci mi, kada je bilo povoljno za sve i svakog?

Komšija, od preko puta, poznat po tome da je terorisao kompletan komšiluk, ganjajući advokate, sudove, geodete. Otimao pedalj po pedalj zemlje, te deda ti nije ovo dobro verifikovao u sudu, te ovde put ne može biti nikako, te imam “veze” gde god poželim i ostale balkanske, domišljate stavke u nepisanom zakoniku,

ali ne Dušanovom.

Svakog je čačkao tamo gde ne treba, osim mene. Odredjeni zazor je postojao, neka vrsta kočnice prema osobi koja važi za fleksibilnu i dobroćudnu, dok mi ne diraš ono što je sveto. Slao bi svoju suprugu.

Pretpostavka: “Aj ti, žene ste, razumete se, valjda?!” Ona, kao svaka dobra, lepša polovina dodje. Dva puta. I prvi, a bogme i drugi put, razumela ja nju, ona mene ne. Da pričam kineski pa ajd’.  Slučaj ostavljen “ad acta”.

Onda se razboleo. Zapeo po bolnicama, vidarima i ostalim, alternativnim metodama “kako da uzmeš i zadnji evro onom kome se broje dani”.

Ućutao.

“Džaba bilo konja vranih itd”

Tako i ti. 

Rasprodaješ mesto uspomena i kupuješ prostor koji će, ah nesreće, opet biti ispunjen tobom. 

Daješ u bescenje prvi dodir kože o kožu, prvu noć, reči, pesme, mirise. Kao da si, na trenutak, izgubio iz vida da ćeš to nositi sa sobom, dok god postojiš.

Rasprodaješ uspomene, rotkvice, zelen za supu, prašnjav risiver, otisak dupeta u fotelji i komad zajedništva na razglasu buvlje pijace.

Svoju maštu, snove odsanjane, svilen trag dečije kose i moju loknu.

Baš te briga (kada bi se lagali).

Krug koji uporno okrećeš, k’o hrčak u malom kavezu, ima isti početak i kraj.

“Idem ja.”

“Sačekaj još ovu pesmu.”

Sačekam. Stopljena. 

I tako unedogled, u beskraj, u pra prasak, u tačku iz koje smo svi mi nastali.

I bili jednaki.

… 

Doživela, nebrojeno puta, da najvrednije ipak nosiš u drugačijem prtljagu. I nema veze gde odlaziš i kome dolaziš, letiš ili roniš, trčiš ili se vučeš da što sporije stigneš.

Pa bi tu svesnost što je imamo, kao kletvu ili blagoslov, da sklonimo s kursa, da zaboravimo, preskočimo, ma nismo mi primati na ovoj planeti, mi želimo ali ne postižemo!

Pomeramo limite, vidimo multiverzume, kopamo crnu rupu do srži, što dalje, što više….

 od sebe se ne pomerimo ni mikron jedan.

Evo, otpevao Fran Healy jasno i glasno.

 

 

 

 

Granica

Za sve i svakog.

Barijera koja nas čini, može se reći istovremeno, otvorenim i zatvorenim za svet oko nas. I uvek, baš uvek, zavisi samo od nas.

Let it in, or let it out.

Informacije, ljudi, energija, vesti, isuviše tog, nepotrebnog, lepljivog sa nama.

Fokus je negde na drugoj strani. Posmatrano iz sopstvenog ugla.

Gde gledaš ti?

Šta želiš ti?

Ne.

Ja.

“Ko?”

“JA!”

Dok god je Ja jače od bilo koje vrste množine, nemamo o čemu da razgovaramo.

Nemušti jezik sa životinjama dosta pomaže u neutralisanju tog, otrovnog prvog lica jednine. Evo, moje mačke, na primer. Razumemo se, puste one mene, pustim ja njih. 

Sa psima to ne ide tako. Oni su čuvari, verni pratioci, zagrizu i nema “let it go”. 

Takvi su i neki ljudi. Blokira vilica pa ni tamo, ni ‘vamo.

Ali, ostanu tragovi.

Došao lik da očita struju i vidim okreće se, k’o na ringišpilu.

“Ovde beše neki veliki pas?”

“Bio.” Odgovaram.

Pre tačno godinu dana.

Ono čega se plašite najduže ostaje u sećanju.

 

 

 

Happy hiding places

 

Kupujem namirnice u seoskoj retro prodavnici koja služi i kao lokalni kafe. Ili je, bolje reći, beer house. Klupa ispred ulaza, drvo, stepenice, još jedna klupa, publika prisutna.

Nekako se zatekne (privučen Marfijevim Zakonom) neko ko me “zna”. Onda krenu isledjivačka pitanja, uz pomnu pratnju svakog artikla koji stavim u korpu. 

“Sad si tu? Ne vidjam te.” (Pazi eks pandura… jednom pandur, uvek pandur.)

“Tu sam. I nisam. Na stalnoj relaciji tamo i ovde.” (Mene si naš’o?)

Od gomile pivopija pravim izlaz iz lavirinta sa njihovim upadicama jer dubokoumne su to priče.. ko je koga ostavio, je li zeka bio jestiv što ga onomad odstrelili i zašto Erdogan ne sluša Sinana Sakića.

“Imaš goste?” Pita taj što me “zna”.

“Aha, došli mi kupci za kuću iz Kurdistana. Vole naš kraj, uz to su lovci, zemljoradnici, stočari…”

Odgovara “ova” što je on “zna”.

Kiseli osmeh taman za izbacivanje zajedno sa kupusom iz kace.

Moje “Mrš!” ostaje da odzvanja u glavi dok šeretski nabacujem “Ćao” pri odlasku.

Vraćam se u bazu gde vreme stane kad god poželim, životinje razumeju svaku neizgovorenu reč a drveće maše potpomognuto vetrom. Bučno zatvorim kapiju, upalim sva svetla u kući i pustim muziku do maximuma.

Ovi iz grada ubeđeni da ovde tražim osamu.

Na otvorene pozive za obilazak uvek imaju kontranapad. Nema se: vremena, para, zdravlja, prevoznog sredstva, klimatskih uslova i ostalih “kada bude kasno za sve, biće Vam žao propuštenih prilika”. Češće navraćaju finlandjani. Bliže im je za dva soma km od tačke nedostajanja.

A prvi maj?

Opičena švesterka rešila da se oprobamo prvi put kao roštilj majstori-ce jer su pripadnici jačeg pola bili odsutni.  

“Svi raspalili skaru, pa šta? Mi smo nesposobne??? Seko, je l’ umeš da isečeš ovo meso?”

Like a pro…sis.

Ne samo da isečem, već ispečem i endiram sa albanskom salatom.

 

 

 

 

 

Aloha, bre

Omakla se mutna boja barmenu prilikom mućkanja krajnjeaprilskih dana. Nije onako šareno poredjano, crvena, zelena, oranž pa žuta na kraju. I obavezan kišobrančić na rubu čaše. Nema. Još da zabiberi, sunuo mi čašu klizećim startom računajući na dobar ručni refleks i veselo “Živeli!” Uhvatih je nekako. Nekoliko kapi na novoj košulji ne ulaze u zapisnik.  

Nazdravljajući čudnoj prirodnoj sili u obliku vodenih čestica, ispijam polako. Razmišljam koliko je deci lepo jer ne znaju gde je Enkoridž, zašto je baš danas nedelja i zašto je “sada, odmah, momentalno” toliko važno da roditelji odvrnu volume svojih glasovnih sposobnosti na najjače. Pojam vremena ima drugačiju dimenziju u njihovim glavama.

Andja stalno pita gde mi je trenutna lokacija. Ranč ima internu lozinku “Honolulu”. E što je baš taj grad ispao iz padajućeg menija mojih foldera, ne znam. Valjda zbog melodičnosti prilikom izgovora. Uglavnom, ja sam na Havajima, ako me neko traži.

Temperatura je prijatnih osamnaest stepeni, rominja kišica, noć je, čuju se talasi i groktanje vulkana. 

Ona košulja s početka je, naravno, havajska.

Piće je Mai Tai, barmen dovoljno hot i pametan da prija oku i duhu. Posle trećeg koktela učim ga da peva “Tamo daleko”.

kokteli

Sve je prosto kada su razmaci dečije izmereni izmedju “Na Mokranjčevu” i “Honolulu” tako blizu.

Dočepala se do dobrog “prenosivog računara” zahvaljujući frendu Alexu, zahvaljujući njegovoj ljubavi prema ćerama i neodlasku u Južnu Ameriku. Naučila ga da Brazilijom nazove svoj novi kutak za životarenje. Ma može i neku zvezdu da umetne pride. Ili konstelaciju. Da nadje curu ovde a ne tamo. Na pitanje da li imam neku slobodnu drugaricu, nasmejala sam se. Na sav glas.

“Što si bezobrazna? Lepo te pitam a ti se smeješ.”

“Pa ti si mi najbolja drugarica a ti tražiš preporuku.”

Ode, smejući se i on.

Pozvao me sutradan da proveri kako fercera mašina.

“Ništa od drugarice? Samo kaži da sam ozbiljan i da ne mora ništa da ima, ni stan, ni posao, ništa nije problem, znaš me već.”

(Ovde ja vrištim od smeha)

“E jedino ozbiljno što imaš je skor od dve ćerke. Ostalo je prohujalo sa vihorom.”

(obostrani smeh)

“Nemoguća si. Aj’ ćao.” 

Takozvana neozbiljnost održala me ozbiljnom i sposobnom da i u mutnom koktelu razaberem sve dugine boje.

Barmen može da bude a i ne mora 😉

 

White flags

Danas je na repertoaru Dido. Čaša crnog vina i malo sete u vidu začina. Poseta pijaci i usputno stajalište od nekoliko minuta uz upaljene sveće. Gore i dole. 

Na ruci opekotina opominje da promenim abažur na lampi ili promenim celu lampu, za kaznu. Da je šutnem ovako futurističku u kontejner i nabavim starinsku, sve sa gondolom iz Trsta.

Slabo se spava ovih dana. Pritisli neki nepotrebni ljudi, dogadjaji, ulice i ulazi. Nalego Uran ko da mu orbita zavisi od toga. Nebeski karambol u “po pivo i čips”. Za toliko se ima. Nekako mi bolje zvuči nego kamara metuzalema sa torbom na kolicima koje preskačem.

Mišljenje iz posta od pre dve godine je nepromenjeno. Ustoličeno. Strpaj u korpu par zalogaja, flajku vina i pravac prva livada. Po mogućstvu sa što manjim brojem ljudi po metru kvadratnom.

Slavimo budjenje prirode.

Take my hand and show me where we’re going

Lie down next to me,

look into my eyes and tell me,

oh tell me what you’re seeing

Prosečna nedelja prosečnog balkanca

U, inače, malom stanu u kome boravim kada nisam na ranču, okupile su se četiri generacije prošle nedelje. Gostovanje “starci su ko deca, samo ne možeš da ih šljepneš po guzi” i deca (bez šljepkanja). Pravi izazov u vidu namernog izbegavanja sopstvenog tobogana raspoloženja i prateće, prolećne, alergijske zabave, sve to zarad očuvanja izdržljivosti generacijskog mosta na reci Kvaj. Da bi stvar bila zanimljivija tu su dve “zgradarske” kuje od kojih jedna obožava da uleće u stan čim spazi otvorena vrata. Srećno kuče (btw, tele sajz) uleti pravo u sobu bakute, negde oko 3 posle ponoći i u znak svoje sveopšte ljubavi prema Čoveku oliže bakuti nos… Tri dana “vadimo fleke”, merimo pritisak, kupujemo cveće, banane, kartu u jednom pravcu i smirujemo najstarijeg člana gostujućeg cirkusa.

“Ti si to namerno!” Okrivljuje sina svoga jedinoga. On se pomirljivo smeje jer uvod u takvu raspravu ima samo jedan rezultat: baba je uvek u pravu.

I voli da pegla. Malo li je.

….

Juče je povučena debela crta, kose tanke nema. Ugojila se i polegla da, iz ležećeg stava, sapliće narednih pet godina. Rasporedjeno na dane iznosi 1825. Ovako sklona gojenju mogu da zamislim kakva će prepreka postati.

….

Ne znam kako Vi, ali što ja ne podnosim muški šovinizam… U relativno kratkom periodu više puta sam čula negodovanje na pomen reči “spisateljica”.

“Šta to znači?! Je l’ spišeš ili pišeš?!”

Ne čitaju ništa potpisano ženskim imenom (mada se dalo nazreti izmedju redova da, ustvari, ne razumeju poentu napisanog), lakše je reći “ne čitam”. Onda si poštedjen objašnjavanja i analize.

Moja MB sapatnica ponosni je potpisnik dve dečije predstave koje su stalno na repertoaru.

“Dečije?! To je neozbiljno!”

Pa.. Gospodine MizoginE, umetnost je biti neozbiljan u ovim ozbiljnim vremenima.

Biti dete u ovoj zemlji maestralna je umetnost.

 

 

Ima nešto

Da životinje progovore ljudskim jezikom nema te Palate Pravde koja bi oprostila Čoveku. Mnogo više dugujemo mi njima nego oni nama. Koliko oni emituju nemuštim mi ne možemo stići do sledećeg eona… Superiorna vrsta.. koja prebrojava sitniš za aditivima punjenim pecivom, jer je “skoro pa džabe”, koja premošćuje dugove za struju i vodu kreditima, koja deli porodicu na političke partije… stravično zlo zemljo Srbijo.

I tu nadjem sebe na raskrsnici. Onih, koji se sažive sa vrstama koje komuniciraju na drugačiji način, i onih koji pokupe virus straha još nerodjeni. Podeljeni. Kao da nam je malo dosadašnjih podela pa daj još, da se dublje raščlanimo na amebe i planktone. Neka nas delfini dresiraju!

Ako ne razumeš, ne moraš automatski i da mrziš. Ne moraš ni da voliš. Nadji sredinu i umesto S kupi L veličinu. Daj prostora onom nejasnom što ti se vrzma po glavi pa ne znaš kud bi s tim: da l’ u folder hejtovanje, da l’ u folder u majku mu, ništa mi se ne slaže sa dosadašnjim iskustvom.

Zašto ovo? Zato što ne mogu, ni u kojoj paraleli, da opravdam pokušaj ubistva nedužne životinje. Niti da opravdam poriv humanoida da isti oduzme. 

Priroda se pobrine za sve.

Ne mogu da shvatim ljude koji sebe smatraju tudjim alatima. Šta sam ja nekome? Ruka, noga, mozak, spolovilo???

Sendvič wanted, dentist wanted, brain washed wanted…

Sa ovim prolećem trebalo bi mnogo toga i mnogo njih da se probude.

Samo da otvore oči.

Da poslušaju svoje iskonsko Ja.

Nikog više.

Leskovačka Opština uvela je, pre par godina, djubrarinu za seoski atar. Postavila, tu i tamo, kontejnere i naplaćuje ratosiljanje “gde ću ovaj krš?” S tim što stanovnici sela i zaseoka nemaju pojma šta ide u kontejnere. Svašta čovek vidi u toj, malo većoj konzervi. Sve ono što bi, po pravilu, savršeno išlo u kompost, s tim manje novca za nepotrebnu hemiju, oni koknu u kontejner. Gledam i ne verujem, ja, gradsko dete, igrom slučajnosti zapletena u seoske atare, ne verujem svom očinjem vidu.

Ono što bi bilo savršeno kao djubrivo i nutritijent za zemljište odlazi na neku deponiju da smrdi za badava. Ali, ko sam ja? Gradska dodjoška nema pojma. Reže lozu i kupine ko nokte da seče. Da sam na njihovoj talasnoj dužini verovatno bih isto reagovala. Srećom, nisam.

Da.. teško je organizovati volontersko podučavanje seljaka šta je dobro a šta nije za prosperitet baze srpskog domaćinstva. Još jedna bitna stavka… znaju oni, odlično, šta, gde i kako, vaše je da ih podsetite na to, bez uzdignutog nosa jer ste, zaboga, završili fax.. Sujetu ostavite kod kuće. Znanje je nešto što se deli, bez predrasuda i ega. Deliš… kao pčele bez kojih bi pocrkali, a opet ih retko ko uzima za ozbiljno.

Ovo malo, desetoinčno čudo kupila sam, još dobrano zašmelcovana u gips od kuka do skočnog zgloba. Preživeo je sva moguča seljakanja, temperaturne razlike, moje izlive besa, crknut hdd, polovične poznavaoce računar – interniste i evo ga, tandrče, ali radi. Pišem, dakle postojim.

Stalno se zezamo sa mojom, prisnom blogerkom, da kucamo na groblju računarstva i živimo od istog. Da li da se kandidujemo.. u sledećoj papazjaniji? 

Ni u ludilu.

Ne volim recidive. To znači da se pojavljuje nešto, što je već jednom umrlo. 

Što je jednom umrlo ne može se vozdići ako nema dubine da ga podrži širokim zidinama. Ledjni Kineski Zid. Sve ostalo kljokne kao svaki, loše našminkan zombi u niskobudžetnom hororu. Ne možeš me uplašiti.. ni kad štucam.

I molim te, zajebi politiku i sex dok pričaš sa mnom. 

Nisam još kalaisana do tog nivoa.

Niti ću, ikada, biti.

Gušt

 

Udario me miris prvog svežeg krastavca u mali mozak. Opran, skinute kapice, isečen na štapiće, savršenstvo za umakati ih u mlad, sitan sir. Opalio mi u centar za čula da se umalo ne onesvestih. Prijatno, letnje. Nema veze što je februar i što moje mačke dovlače svoje ranjene šape, glave i ostale delove tela kod strelke na vidanje. Ništa nema veze. Samo ta prava letnja aroma svežeg povrća.

Sve je na “red alert”. Bar ovde na ranču. Prodajem ga sa namerom da ga ne prodam. Kontradiktorna ličnost. “Upadljivo suv i debeo.” Premeravam dvadesetpet kvadrata na osmom spratu i ovih 100 kvadrata zajedno sa 12 ara placa. Zajebano.

Nestala drva, brašno na dnu džaka, ali zato zamrzivač od 510 litara uredno radi i dalje. Pomažemo familiju u zamrzavanju butića i plećkica.

Familija pomaže u vidu hranjenja mačje bande. Nema ništa za dž. Danas ni lajk za dž ne dobijaš.

Pola sela šmugnulo u Slovačku da gangsterbajtiše 90 dana. Ovde mesečno dobijete 230 evra ako ste zdravi ko konj iz ergele Lorensa od Arabije, tamo od 600 d0 1000 evra. Otišao i frend iz grada i kambeknuo se posle mesec dana. Nekom kinta jeste motivacija, nekom nije. Sladje i parče suvog hleba. I snalaženje na srpski način.

Ne bih mnogo znala o Slovačkoj da nije mojih finlandjana. Svaki put kada dolaze i odlaze sa Balkana, zaobilaze istu u širokom luku. Skuplja od Finske. Valjda zato im je minimalac 600 evra… za kratkotrajne dodjoše. Trpi, ćuti i radi. Motiv je skupiti nešto s čim u Srbiji preživiš nekoliko meseci, sve sa plaćenim računima. Zapravo, svako ima sopstveni motiv. Mantru koja mu daje snagu da izdrži. Dok telo drži.

Da neko, slučajno, ne pomisli da pišem iz obesti. Daleko od toga. Krpim kraj s krajem, da pokrijem minimalne potrebe preživljavanja.

Odlažem odlazak. Premeravam dečje osmehe zajedno sa onim kvadratima. Sladji su od mučno zaradjenog evra. A svaka kost pamti sve, koliko ste dobrog obezbedili, koliko lošeg. Dva umiruća roditelja u kratkom vremenskom periodu i dve operacije kolena uzeše svoj danak. I da hoću ne bih mogla u Slovačku. Stajanje duže od pola sata je nemoguća misija. Ali skidam kapu i vičem “Svaka čast!” hrabrima koji su otišli u bilo koju zemlju i napustili ovaj kupleraj od države. Na mesec, tri, trideset godina, nebitno.

Merim i neka druga zadovoljstva. Lična. “Ako ne valjate sebi, nećete valjati ni drugima”. Reče neko pametniji od mene.

To su radosti razgovora, dodira, smisla zajedništva, iste teme ali i sukoba mišljenja, pa se, dokačimo, kao dva ovna na brvnu. Zdravo i bučno, sa zagrljajem i gromoglasnim smehom na kraju.

Svega toga nema, ako odete “preko”.

O nebesa… kako su novci mizerna stvar u poredjenju sa svim ostalim.. guštom.

Kada bi videli i čuli kako Katri mljacka kada joj prostrem baštu na stolu sve bi Vam bilo jasno.

I kažem.. neka. Neka ovako kako je. U svakom slučaju, nismo svesni dalje od ovog trenutka.

Dalje od Sada.

 

 

Voz

Ljudske sudbine i špil karata nepodeljen. Dama, pub, kralj, as i džoker.

Moj matori imao je ritual kada izadje iz kuće. Pogled uprt u nebo i neka njegova nemušta mantra uz grčevito držanje drvenog stuba verande. Svakako je to dešifrovala familija.. navika iz čuvene 99-te, obožavanje letilica, Mister Number One koji drži svod i lično obraćanje ćalca tom Nekom.

Nema ga. Četvrta zima već. Možda me je, slučajno oborena, rakijska čaša podsetila na njega. Ili brata. Ne znam. Voleli su dobru domaću. Obojica.

Kažu babetine iz prošlog veka da su pokojni žedni kada ti se onako, kao slučajno skroz, prospe puna čaša. Da je dobro pomenuti njih i nazdraviti u ime onih kojima tek predstoji ta famozna životna staza.

….

Danima stojim u hodniku predvidjenim za upoznavanje sa školskim drugarima kamenčića po kom hodamo. Malo planete, malo asteroidi, poneki grumen umetnut u viteštvo zvezda, sav zblanut, nit mu vek, nit mu era. Al’ jbg, zateko se.

Tu su i neki ljudi, većinom počivši. Veličaju ovi živući njihovo znanje o vanzemaljskom okruženju, Čitam. Redove i Medjuredove. Kako vidimo Svet to samo naše oči znaju. Dok progovore umu o vidjenom prodju eoni. Eto nas kako kaskamo na Džoli Džamperu. A braća Dalton koriste trenutak nepažnje.

Preživeli smo minus dvadeset pet i manjak ogreva. Preživeli smo i nerazumevanje onih prikopčanih na daljinsko grejanje. I onih na sopstveni pogon. Njihovo sleganje ramenima prihvatili stoički sa tendencijom da ćemo im se “naebati keve” kada proleće dune u fanfare. Pa samo mi blagodarimo očinji vid zelenilom i panoramom. Žao mi je, ništa nije večno. Ne može radijator zameniti vaskoliko procvetalo.

“Nisu smršale mačke? Vidiš da ih pazim.”

Nisu. Utovljene kao ja. Zimski nedostatak onog kog šta voliš.

Lakše legneš u žleb okruglog.

 

Pukni, dasko!

Pukla daska na wc šolji pa malo štipa kad se sedne. Ne znam da li ima veze sa gabaritom mozga il’ dupeta. I jedno i drugo pritiska.

Uglavnom, nema relaxa, čitanja romana, gledanja (u porodičnom okruženju zabranjenih) diskutabilnih, video klipova.

Štipa. Kuka. Nariče.

Traži adekvatnu zamenu i penziju, zasluženu.

Nekom fali daska u glavi, nekom na wece šolji.

Želja je nezamislivo širok pojam.

Meni želja trenutna da se ne zaledim mnogo kada odem sutra da posetim ranč. Tada zažalim što sam se rodila (ne svojom voljom) u Srbiji. I mnogoljudna Indija nekako deluje primamljivo u vreme snežnih nanosa i zblanute zimske službe. “Sneg??? Ajte, molim Vas, saćemo mi to, rešeno do marta! Onda prelazimo na poplave.” Neko Vas, debelo, laže.. i tako malo potrebno je da postanete svesni svoje moći. Jednog dana, moraćete da date neku vrstu opravdanja za nekorišćenje iste. Onima koje ste rodili i ostavili amanet. Onima kojima ostavljamo svoje dugove, pisane i nepisane..

Nisam osoba podložna uticajima. Uvek je visilo pitanje zašto se neko buni ili veliča odredjene stvari. Šta ga to štipa, ko mene daska, pa mora da bljucne u javnost jed, jad i neku bednu korist? Nije imao da plati struju, pelene, kokain? Nešto jeste.

Ma jok.

Ne vuku nas iste žice kada se u prsa busamo da nismo ničije marionete i da igramo neki, samo nama znani tango.

Sami?

Sami!

(Nismo.)

….

Mešam kažiprstom domaći sok od paradajza i palim, ko zna koju cigaretu po redu. Jede mene daljina. Ovog Juga i onog Severa. Severna švesterka zakovala u svom “dve igle magnetne” braku. (Lepo sam osetila ubod žaoke kada je sve to počelo.) Pojedena od godina, nemaštine, odgajanja blizanaca, alkohola, pogrešnih odluka, tone na plitko dno reke Aure. Jedina pomoć je spakovan kofer i let, let, bubamaro. Za mene. Jedini oprost koji priznajem je pogled u oči i zagrljaj. Da joj kažem, doslovce:

“Nisi ti debela, ti si nesrećna. Samo nemoj kriviti muškarce za taj osećaj. Nezadovoljna sopstvenim odrazom u ogledalu. Ta ista koja te pozdravi jutarnjim, podbulim pogledom u parčetu uglačanog stakla je ona čupava, natapirana pankerka pre x godina.”

Napićemo se, zajedno, otplakati višak urina i probuditi, snažnije nego bilo koji, žutokljuni pevac na svim prostorima.

Sansa deluje nežno, stakleno,

evo je,

slomljena, potrošena!

Sorry.

Zajebo si se. Osim u slučaju da joj je Sudnji Dan, ona se diže iz pepela.

Baš takva, staklena i krhka. 

U redu je da se plašiš.

I ja bih da sam muško.