Category Archives: crtice iz života

Carpe Noctem

Hit the road, Jack. 

Ne znam koliko sam puta udarila petom o asfalt. Znam da nije dovoljno i da traži još i još. Da ljudi zamiču iza mog vidokruga toliko brzo da im imena ne zapamtim. Ono što ostaje je slika. E sad, ta slika ume mirisati, pevati ili koketirati.

Ta slika može imati oči ili odredjeni stav koji ti se ureže u pamćenje. Čak i u slučaju da znaš koliko je nemoguće ponovo je uhvatiti u frejm.

Reč “nemoguće” intrigantna je sama po sebi. Izaziva te na dvoboj i pruža pištolj sa odvuglim metkom.

Pucaš, ne znajući šta ti je meta i koliki ti je domet.

Hoćeš li pogoditi ili biti pogodjen.

Ogrnuti se džemperom i natući kapuljaču dok brojiš poslednje metre pre ulaska u stanicu.

Kada te ponese euforija mase i piće na račun kuće pa zapevaš ono što ni u snu ne bi izustio na sav glas. Da si jedinac, da si želeo vetar otvorenog mora a zapahnuo te obrtaj železničkih šina i da jedva čekaš penziju i svoju brodicu. Da bi ostao neženja, da bi patio od amnezije, bar jedan dan ili jednu noć.

Kada ti zapara svileno uvo grub glas a ti promukao radjaš u mukama melodiju zlata vrednu i znaš da vreme je za još jednu turu. 

Kada osetiš strah novopridošlog vremena i mene zamoliš da ne objavljujem uhvaćene trenutke ljudske slabosti.

A nisam pregledala video zapise i nisam sigurna da li hoću.

Neke su stvari samo za tren stvorene.

Poput zvezda padalica. 

Ne stigneš ni želju da zamisliš.

Ponekad su želje bezimene, baš zato što im ni imena ne pomažu u opstanku.

Neka.

To se čuva za pomen prošlom i zdravicu budućem.

Carpe Noctem.

 

Advertisements

Čandrljiv i tako sunčan dan

Srkućem kuvano vino zatrpano narandžom, cimetom, crnim biberom i brišem neposlušni nos. Fino ide citrus sa vrancem, baš fino. Biber i cimet nalaze neki zajednički jezik kada je u pitanju isceliteljska moć. Katri pije uvin čaj i trčka u ritmu Filma i Moj dom je tamo gdje si ti u zagrljaj kupatila. 

Pa dobro, bitno je uživati u pogledu sa terase i tu i tamo nahvatati u mrežu ponekog zmaja. Tačno smo im na koridoru. 

Kuhinja nam liči na Pračetovu knjigu o vešticama, sve moguće vrste tekućina, začina i mirisa čine nas neosvojivom tvrdjavom, samo se poneki virus provuče ko puvanjak. I neizostavni beli luk! U osvajanje lokalnih djilkoša neki drugi put, hvala. 

“Pa gde ste to vas dve?”

Na odmoru, bolovanju, rehabilitaciji, ponovnom nalaženju sebe. Mada gubljenje nam nije u ličnom opisu ali ima tendenciju ka kišobranima, džemperima i upaljačima.

“Vrćaj se, kokoško! Fališ.”

(Romantika na delu.)

Mudre izreke nastale u hodu:

“Don’t you dare to stay sober”

“Better be drunk than cranky”

 

 

A za salatu: kolači, ‘leba nema

Pre par godina na jednom od putešestvija sa mojom sestrom Od Severa, crkle nožice na koferu. On živ i zdrav, samo je postao nestabilan za upotrebu. Od svih položaja preferira ležeći, ko ne bi?

Opet došlo vreme da se družimo narednih desetak dana i ja se setim problema. Izgleda da ih se setimo samo kad moramo. Gledam tu pravougaonu kutiju za transport kratkotrzajnih potrepština, gleda ona mene tužno upirući u preostali šraf na skinutim nožicama. Mora da se cvikuje i podupre novim, sijajućim zavijucima sa maticama (šajbne zaboravila). Opet problem, motorcangle slabe za čudno snažno parče metala.

I šta ću, strpam noge koferove u tašnu, prvo kod zubara pa na pijacu, gde osim voća, povrća ima i igla i lokomotiva. Ima i jako muško namrgodjeno sa odgovarajućom alatkom. Al’ ljuto namrgodjeno. Rekla mi komšinica kod koje pazarim djindjuve da je baksuz nevidjeni i da će verovatno da me odbije. E pa, nije. Uze mi iz ruke noseći elemenat i iz trećeg puta cviknu šraf. I ne naplati. Zahvalila se prisećajući se izreke “Lepa reč i gvozdena vrata otvara”.

A kofer? Eno ga stoji i čeka komandu na gotovs.

Ljudi spakovali leto u teglu, ja otpakovala kupaći i krila.

Izmedju paprika i paradajza smestilo se par tezgi sa knjigama. Ništa oko da uhvati. Osim jednog ćoška gde su Tolstoj, Igo i ostali slični njima. Dok u sebi vagam Rusiju i Francusku čujem prodavačicu: “Izašla nova knjiga NećuNiImeDaJojSpomenem.” Nagon za izbacivanjem stomačne sadržine nakon posete zubaru još više se pojačao. Ne znam da li su ružniji naslovi ili njihove eksplicitne slike na koricama. Gundjam glasno. “Nećete verovati koliko se dobro prodaju.” Neću i ne želim. Biram Francusku revoluciju i Robespjera u inat svim nus proizvodima rakove, višedecenijske, unatraške kolovodnice.

Podmladak nam zaslinio u čast dolaska jeseni. Pitam Andju:

“Da li želite da Vam pošaljem Dobru Vilu za popravku nosića?”

Petogodišnje dete smeje se onim smehom “to je samo kobajagi”.

(Ja poražena. Znači zbogom, Deda Mraze.)

“Neeee, evo još malo i gotovi smo, Laza i ja!”

Tntknjiga

 

 

 

Veliko Ništa u ženskoj glavi

“Kad se vratim popodne očekuj osobu nepoznate spoljašnjosti na vratima.”

Da pogled poprimi karakteristike vokalnih promena zvanih govor pola svetske populacije bilo bi posvadjano. Druga polovina ljuta, naravno.

“Šta me gledaš? Ozbiljna sam.”

I odem.

Zaboravila sam koliko dugo posećujem isti salon za menjanje ličnog opisa. Ulazim, pozdravimo se, ja sva srećna hvatam katalog i iz prve nalazim željeni kolorit: boja lavande isprana jakim pljuskom. Savršenstvo. Već zamišljam kako to izgleda kada se suočim sa ogledalom.

“Ne može.”

“Molim?!?”

“Neće zbog kane, jedino da te pustim na jedinicu.” Kana je bezobrazni parazit i korov i imamo otvoreni sukob koji je prešao u Hladni Rat (jer, baš toliko luda za neprepoznatljivom glavom nisam).

Ošišao “normalno”. 

Ja rešena da strpljivo čekam godinu dana dovoljno izrasle podloge za light lavender.

“A šta ako poludiš negde na pola glave i ofarbaš se ponovo crnom kanom?”

No way, pa upravo smo zaratili bez ispaljenog metka.

Nekako uporedo sa odlukama o drastičnim promenama krenula su otkazivanja, manjkovi, sumnje, tajfuni i ostala bagra zadužena za ljuljanje čamca za spasavanje. Ono, kad ga zavitla levo desno i čini ti se da ti izuva i čarape a ponekad i donji veš. Patike se odavno baškare na dnu.

 

 

 

Soul’s Blueprint

Gledam je kako se vešto šminka dok je auto u pokretu. Ruka navikla na truckanje vuče poteze oko umornih očiju.

“Jbt, ista sam moja majka!” Drekne u pola molovanja.

Ne pitam za konotaciju konstatacije. Možda je tako bolje.

Onda shvatim da, i u tim retkim momentima ratničkog bojadisanja po sopstvenom licu, mogu u potpunom mraku da švrljnem par linija i izgledam pristojno.

Iskustvo je Majka Mara.

Prizren, negde krajem juna.

U samom centru grada parada uličnih tarabukaša, mahom maloletnih, mahom “kind of gypsies”, odlupaju neki zarazan ritam i traže bakšiš. Nas je troje, gledano sa strane muškarac i dve žene, big deal. Niko nema pojma u kakvom smo svojstvu. Mala džipsićka dobila kintu na šarm i mi zauzesmo pozicije za večernje ožderavanje. Duva prijatan povetarac obojen mirisom duše te stare naseobine, nosi sa sobom različite tradicije i istu opredeljenost ka humanizmu. Tarabuke odzvanjaju, čini mi se da pored svake bandere čuči po jedno dete i skuplja milostinju u ime svoje urodjene predispozicije ka ritmu. Još jedan. Blajhani pramenovi, upadljivo mršav, prstima stvara rezonancu poznate melodije i traži bakšiš.

“Izvini, tvoja prethodnica već dobila bakšu na to isto.”

“Pa šta” Ne da se cool tip u najavi “I ja Vam odsvirao”

“Jesi, ali moja žena je već platila” Glavom odmahuje u pravcu bejb.

“A druga?” Glavom odmahuje cool perkusionista u mom pravcu.

“Ja sam musliman… to mi druga žena, a novčanik zajednički…”

Ode dečko s pramenovima bez bakše. Mi ostali da se smejemo dovitljivosti jednog agnostika.

Kažeš imam ispitivački pogled. Ja svoje genetske predispozicije nisam mogla da biram. Nisi ni ti. To što u drugoj polovini života više saznajemo ono što nam se ne dopada je prirodno. Ja se čak i osmehnem na neke prepoznate mimike i reči mojih pokojnih roditelja. Znači da su još uvek tu.

Nije prirodno da ne učiniš, ama baš ništa, po tom pitanju. Da već mrtvim očima posmatraš stihiju kako te nosi. Bez odupiranja.

Ono kad blokneš nekog sa dozom zadovoljstva, iluzornim osećanjem superiornosti i kratkotrajnom lakoćom postojanja. Želja jednostrana, želja obostrana, želja konfuzna. Želje, želje.. ko da Vas razume kada mumlate sve istovremeno?

Neke staze nisu predodredjene za maraton.

Potrošiš ih kod prvog ugla sa vrućim burekom.

Sagoriš ih u sprintu i oblaku prašine.

I shvatiš.

Da,

dovoljno je.

Zove Boka, zove Gospa od Škrpjela, zovu daljine.

Zove pogled iz dubine i sokolov sa visine.

Zov.

Da oko poljubi plavi horizont.

Zov.

Koji mi uzburka poslednju kap krvi.

I strast koja nema suparnika

u ovom izvlačenju.

 

 

 

 

 

 

Miriše na cveće

Mašina za pranje veša spada u aparate sa višestrukom namenom. Higijenska, osvežavajuća (a ne goji), iznenadjujuća (prenerazim se svaki put kad iz bubnja iskoči neki, dugo tražen, deo garderobe ali ne u TOJ boji), pa čak i zabavna.

Prvi susret sa mašinom kao dejt (blajnd dejt, ofkors), pojma nemate s čim (kim) se suočavate. Kakav će efekat dejta biti na kraju? Osećate, neću preterati, nadahnuće izazvano iščekivanjem zvučnog signala da je veš obradjen u totalu. Naravno, ovakve nus pojave su normalne, uglavnom, kod svih. Razlika je samo u vrsti čoveka koji koristi pomenuti aparat. Mnogi ne progovore ni reč, nijedan gest ni mimika ne prate dogadjaj. Svašta, zar da komentarišem rad neke mrtve stvari? Radi ili ne radi, ende. U slučaju omaške slede tri opcije: majstor, staro gvoždje i nova mašina.

Maj darling spada u kategoriju ljudi koji od svega prave vašar. Tako je prvo puštanje nepoznate veš mašine u pogon bio spektakl “Ne propustiti ni po koju cenu!” Čak je i fotelja zauzela idealan ugao za posmatranje.. s njim u naručju. I žica za sušenje veša, rasklopljena i sva podatna, cupkala je nervozno čekajući mirišljave peškiriće da na njoj zavijore. Kompletan stan razdragano je pevušio, bodreći je da ne posustane na zadnjoj centrifugi i da opravda svoje ponosno ime.

Jedino je elektrika stupila u štrajk, što zbog nepotrebne potrošnje, što zbog nevremena, malo i zbog mog dragog “baksuz je moje srednje ime” i par puta štipala dovod svojih vena, produžavajući agoniju aktera na punih pet časova.

Maj darling je čovek od strpljenja, a i tvrdoglavost mu je jača strana, tako da je borba sa prljavim vešom izvojevana negde oko jedan iza ponoći.

Ja sam taj uzbudljivi, avanturistički film prespavala.

Na kraju nije imao ko da aplaudira.

Ljut je na mene.

Opravdano.

(Jedna Libra i novembar, scena: privatno pozorište B2)

spin me

 

 

Sorry, but Harleem is a part of Europe

Mala bila Tvrdjava mog grada za one želje da pevaju, kidaju žice, ljube po budžacima i udare recku još jednom Nišville festivalu.

Mala, mala, skupila i dala.

Duh sveti i čovek prokleti.

A ja?

Stigla da budem sve u jednom danu. Furija i Dika, desperadoskinja i vozdignuta. Bez vode, struje i interneta, kombinovano, da ne dosadi slučajno. Tuširala se kod best frenda, pre toga bazdila tvorovski prkosno i psovala po kući sistem koji drži Orvelova farma. Da sam nindža samo na jedan sat da pobijem go*na i gotova stvar. Kvar isti, mesto isto, fekalije iste. I? Ode bes sa prvim mlazom vode.

I praskom otvorene konzerve piva. Prodam se dok kažeš piksla.

Pozitivu vraćaju na normalu majstori zvuka. Cupkam uz Alpha Blondy i stihove koji veličaju nekog tamo istočnjaka koji je veličao emociju. Onu najčistiju. Glupi smo. Povodljivi smo.  Ljudi smo. Čitamo redove koji nam povladjuju ili nas bodu. A isti smo. Dva oka, dva ušesa, jedan nos, jedna usta, jedna glava (obično puna junk imejlovima).

Kratko mislim. Pitam se, ponekad, da nisam Morzeova azbuka? Beleške hvatam na bilo koji dostupan način i kažem Vam: Beležite ono što prhne pred san. Ako stignete.

Ako ne, računajte na svoju izuzetnu moć memorisanja. 

Potpisnik ovih redova piše gde stigne. Najčešće u memo aplikaciji na telefonu. Najbrže i najbliže sredstvo, jbg. Ima i papirnih dokaza. Iskopanih izmedju Past Perfect-a i Modal Verbs-a.

(Iskopano)

“Prostreš me… Na tvoj mekan pogled kao trofejnog belog medveda odstreljenog istim oružjem. Pravim se mrtva. Žmurim. Ćutim. Samo ti gazi pamučnim rečima umorna ledja od nošenja tudjih osuda.”

(dublje kopano)

“Nalete misli kao krdo bizona pa bi da pišu. Ma nemojte? Kome? Ne može. Zbog maliganskih razloga nije preporučljivo imenovati primaoca. Ne prosipaj vodu na gorući plamen. Ja sam taj element koji tinja i kad je prekriven hadvaovskim jorganom od najfinijeg, nebeskog tkanja. I sanja. A oči broje te lične tinjalice na plafonu ove lopte. Jedna, dve… hiljadudvestamilionskihbilionskih, neonskih tački za svaki trenutak koji broji večnost.”

Ispred kioska prošlost opet vreba svojim dredovima.

“Where are you from?”

“Jamaica!”

Na kilometar da ga prepoznaš. Čokoladiran, duge, uvrnute lokne, poseban akcenat i širok osmeh. K’o Gipsy iz Kusturičinog filma.

Pitam ga da li ima svirku i sledeće večeri. Ne, biće u Austriji na sledećem festivalu.

Pu!

Da sam ptica da ih pratim.

“Kao da je meni malo jedan pevac sa izgubljenim satom na ranču, nego me i ovde progoni ceo hor Sarandskih kikereza, od obale do tvrdjave.”

Kada ne znaš kako da posvadjaš ljude daj im nekoliko Bogova i ne zaboravi rogove za suprotnost. 

I obavezno!

Osećaj pripadnosti u obrnutom smeru.

Ništa od ovog ne važi bez background muzike.

P.S. Greška u duplikaciji samoglasnika je namerna.

Harleem, Holland

carte

 

 

Ima vilajeta i sa rasvetom, trust me

 

Najljubaznije sam zamoljena da sledeći tekst ne objavljujem na engleskom, inače mi sledi spavanje na balkonu. Tako da poznavaoci maternjeg jezika imaju privilegiju. 

Zemlja cveća, hempa i svinja. Medjutim, nečije svinje treniraju brzo hodanje i stignu do cveća pre homo sapiensa. Ne znam još koliko dugo ću uživati u ovom pravilno rasporedjenom poretku svega, pa i psećih govana, ali inspirativni su, u pizdu materinu, kad uporedim s nama. 

Ako hoćete da bacate smeće gde i sav normalan svet, morate da popunite aplikaciju, sačekate dve nedelje i onda, ako ste srećne ruke, izvučete karticu, skoro istu kao za bankomat, osim razlike što sa ovom karticom ne dobijate ništa, a rešite se prljavštine i skeletona iz ormara, špajza ili kante, svejedno je, to ne morate da popunite na aplikacionom formularu. Bitno da vam je odeljak u novčaniku pun plastike veselih boja, para nigde.

Čak i sneg pada pravilno usmeren, garantujem da su ugradili navigaciju u stratosferi.

Zabalavljeno gubimo osećanje vremena, gledajući Cohenov koncert u Londonu i sa velikim žaljenjem shvatamo da nam nijedan supermarket ne radi, a tek je devet. Gde si, majko Srbijo i mali privatnici jos manjih kioska od nula do dva’esčetr’.

“Ima kineska radnjica na uglu, hoćeš da skoknemo po klopu i neko pivo?”

Još pita.

Ne volim hladnoću i puštam monstruma na povocu da nas vuče, ne bi li što pre napipali topli stan. Ispred ulaza u zgradu nasumičnim preturanjem po svim džepovima tresnu nas surova istina da nismo poneli ključ.

“Ne brini, ima jedan sakriven, za ovakve slučajeve.”

“Gde?” Pitam bojažljivo.

“Negde u blizini stana.”

Već  zamišljam polako smrzavanje sa praznim limenkama za pod glavu, kad mi pokazuje cirka pet metara kamenčića oko ulaznih vrata.

“Tu je negde.”

Kopam po kamenju, suznih očiju, što od muke, što od štipkanja minusa za iste mi organe i borim se sa balavom njuškom uporne životinje da nam otme večeru.

“Aha! Naš’o sam ga!”

Nekad pomaže pravilni poredak svega, pa i rezervnih ključeva.

P.S. Ako me nema narednih dana, znači smrzla sam se na balkonu, te me isporučite ko led iz uvoza, možda manje košta, a i volim da gledam kroz prozor. Tužbu uručite Google prevodiocu.

16.01.2013. Weert, Limburg

 

Dig down deep

 

“Reci mi koga si ovog puta izabrala, ali nemoj me lagati.”

Čitam sms. U glavi film star nekih pet, možda šest godina. Skupio se, zipovao u nekoliko misli, sa uvodom, razradom i epilogom. Mnogo glumaca, epizodista, statista i nekoliko vodećih rola. Saga koja je pojela želju za razjašnjavanjem. 

“Šta god da napišem ti svoje mišljenje nećeš promeniti.”

Ni ti, niti bilo ko na ovom svetu menja stečeno mišljenje o ljudima oko sebe. I najčistija istina zagrcne se nekada izgovorenom laži.

Da,

P.S. Uzaludno potrošen sms. 

MB arhiva 07.10.2012.

 

P.P.S. I danas je isto.

 

Babe, if I could roll the world

 

(U totalnoj suprotnosti sa trenutnim vremenskim uslovima, sa željom da sačuvam sećanje na vratolomno putovanje i mesta koja su se povezala u finu konturu od-do: Helmond, Venlo, Dizeldorf, Beograd, Podgorica,Budva, za, samo, 36 sati.)

Arhiva MB 01.02.2011. 

Voz za Venlo

Nikada čovek neće spojiti racio i emocije. Ja pogotovo. S moje leve strane sedi crnkinja sa dredovima i piše nešto. S desne strane promiče Holandija. Kolena mi žulja torba veća od mene.

Čeka me noć u Dizeldorfu. E ‘vake budale svet nije video. Niti će videti! Radovane.

Moje inner postavlja visinske zadatke koje ni Sergej Bubka ne može preskočiti.

 

Taxi u Dizeldorfu

Are u come from a land down under? Kako se kaže čovek iz Gane? Ganac.. Ganci? Lopovka na glavi tamnoputog taksiste oladi me u trenutku, medjutim, fin neki čova. Lepo se ispričasmo tokom polusatne vožnje do aerodroma. Džentlmen ili sažaljenje kada je video stenu u mojim rukama? Dobih, uglavnom, kolica sa sve prtljagom da se vozikam po aerodromu.

 

Aerodrom, same city

I kafeterija. Kafa!!! Non smoking area? Ma, nije važno, kel’er, daj kafu! Simpa indijac Herr Rupantan donosi espreso u najvećoj šolji koja postoji u šanku. Olovku i notes ne ispuštam. Pored mene kolica sa torbom koja kipi na sve strane, jakna, trenerka, šal, rukavice, džemper. Opalili grejanje na šesticu.

 

Same place – net place

Fin neki narod, lepo se setio da postavi pultove sa računarima zaštopovanim za postolje i obrćuće, visoke stolice. Fino i košta, 10 minuta jedan evrić. Blebećem sa familijom i prijateljima, samo da ne zaspim.

Oko trojke nervozno škripe nepodmazani točkovi na kolicima čistača. Pale se monitori sa polascima letova.

Negde pred jutro, utrnula i sa selotejpom na kapcima, sedim preko puta fck jat šaltera i posmatram ljude oko sebe. Pored mene smestila se mala porodica, papa belac, maman azijatkinja i nus proizvod od pola metra muškog roda mešanoga. Pojeli su uredno svoje sendviče bez ikakvih emocija.

Pažnju mi skreće žena srednjih godina, kao zalutala iz doba hipi pokreta, ekstremno kratke kose i bosa, čizme je okačila o rame. Posle par krugova pretrčanih zaustavlja se u jednom uglu, namešta jaknu na pod i seda prekrštenih nogu. Cvaj policaj prilaze i najnežnijim tonom mole da se udalji sa aerodroma. Na šta ona urla i mahnito landara rukama po vazduhu. I? Odoše cvaj policaj a ona osta’ da mota duvan na podnim pločicama.

“Blago onom ko rano poludi”

U tom trenutku miris sveže oljuštene mandarine zagolicao je moj nos takvom silinom da mi je došlo da istu otmem tati belcu.

Pista

Sedim izmedju dva grmalja i tonem u san dok se točkovi aviona “skidaju” sa zemlje. Ko jebe pojas, pomislih u sebi… Ova dvojica dodju mi k’o er begovi.