Category Archives: finske impresije

Da li želim da znam?

Martovsko sunce pamtim duže nego neke druge, regularno osunčane mesece.

Trojka, moj broj.

Umela je matora da mi nabije na nos kako sam joj dušu vadila tog trećeg u mesecu. I na kraju večeri ipak ostala u okviru trećeg dana poslednjeg meseca u godini. Došla na svet.

Trougao. Omiljen geometrijski oblik. Nije tako konačan i dosadan kao krug i četvorougao. Nikad ne znaš gde će uperiti svoje krakove. Koju stranu sveta pikira. Mangup neuhvatljivi.

Mart je ozvaničio fanfarama ulazak u oba blog sistema. Mojblog i WordPress. Samo su godine različite. Prvi, daleko bitniji po mnogo čemu, imao je draž drugarstva nalik Branku Kockici. Nešto za šta si uveren nekom, pozadinskom definicijom, da je stenovito trajno, uprkos soli, vremenu, promenama.

Drugi otvorila zbog dačmena i empatije. I ostala. Prvi je umro posle teške bolesti. Mojblogovska udovica sa dvadesetak dana prevare sa WordPressom.

Čitam razne blogove. Skoro svaki ima uredno ispisan motiv zbog kog je rodjen. Ja motive nemam. Uletim hirovito i korenje se uhvati pre nego smislim zašto je to tako. Džabe posle i skener za traženje. Prosto sam tu. Dok ne izdahne ovaj blog sistem ili ja. (Pu, pu, pu.)

Opet sam promašila temu ponesena domaćom orahovačom, poslednjom u nizu “male tajne moje matore”. Smarala me trivijalnim tačkama umesto da mi prenese recept za dalji opstanak ovako maestralnog pića. Pitam gugl ali nije isto. Jebeš ga.

Sutra mi godišnjica podele patele na 5 kreativnih delova. Još jedna stavka u martovskom vokabularu.

I dalje veoma živa slika lekara iz urgentne i pitanje:

“Da li ste konzumirali alkohol?”

“Nisam”

“Uf, greška. Da jeste verovatno bi bili samo ugruvani. Tako svi Finci. Prva odbrambena linija protiv leda je hot cocoa with mint vodka.”

U našim razgovorima Katri stalno ponavlja da se od mog odlaska iz Finske vreme skroz poremetilo.

“Ti si imala sreću da doživiš prave smene zime, proleća i leta dalekog severa. Od tada ništa više nije onako kako bi trebalo da je.”

Nismo ni mi isti. Percepcije dobile PMS.

E zato volim fotografiju. Šta volim, voršipujem. I njenog tadašnjeg partnera, više nego talentovanog da uhvati fleš, split of second i ostavi mi večni raskol izmedju ranča i mog drugog doma.

Foto sešn ostao je živ zahvaljući ludom Kaletu, kontrabasisti iz Helsinkija. Zapucao par stotina km sa vojnom, transportnom torbom i zadatkom da me nateraju na frenetičan smeh, 48h posle teške operacije. To blesavo, kako samo severnjaci znaju da budu.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

 

Opet mašim poentu posta.

Koja je protkana kroz svako slovo, ali je konfuzno za shvatiti i pohvatati.

Da znamo unapred neke loše dogadjaje ne bi znali koji dobri su uvučeni u osnovnu nit i time nas oblikovali.

Koliko smo mali da ih dotaknemo.

(I naravno, kao završnica ide pesma finskog benda Poets Of The Fall, treća na albumu “Twilight Theater”.)

 

 

 

 

Advertisements

Žena može biti sve, samo ne pribrana kada se pakuje

Polako ludim dok gazim crveni kofer. Kako da smestim 30 kila u tako malo prostor? A nisam arheolog po profesiji, niti ću biti u ovom životu. Digitalna vaga specijalno kupljena za merenje bagaža smrtni mi neprijatelj. Ni ne gledam šta mi pokazuje, opirem se. Čovekovo prokletstvo je poreklo od krtice. Džaba intelekt. Džaba evolucija i tehnološki napredak.

“Haha, bejbe, kad sledeći put dolaziš ponesi samo ručnu torbu.”

Eto, toliko ostalo iza mene.

Čuvena kosu vodka, koja se prodaje samo u Finskoj (ne znam razlog, znam da je odlična), od početnog litra u staklenoj flaši, spala je na pola litra u plastičnjaku. Štednja na gramaži.

Слика

Mister Cat je saglasan sa mojom konstatacijom. Mada se sinoć družio sa istom, oproštajnom, staklenkom Koskenkorva made in Finland, hik!

Hit večeri “Everybody wants to be a cat”. Meni: mladi krompirići 3 jevreja kilo, sveža mirodjija, haringa (navikla na ukus), puter i salata pripremljena po bakinom receptu. Mesto odigravanja: dvorište (tenda, psi, prolaznici i prijatnih 18 stepeni).

Wish me lucky journey!

So long, folks

Osećam se glupo, prazno i iznevereno. Isto toliko snosim deo krivice. Arhiva, društvo, sve se raspuklo ko prezrela lubenica ustajalog ukusa.

Nijedan podatak nije bio tačan. Kao i sve u mojoj zemlji završilo se na udaljenim povicima nekih malih ljudi. Čak su i mravi jača zajednica. Prilikom nedavne posete ostrvu srela sam se sa zadivljujućim prizorom. Džinovska vrsta mrava okupirala je mrtvo drvo i oformila dom. Siva boja nekadašnjeg bora dobila je obrise života.

DSC03002

Gostujem na severu još par dana, onda put pod točkove avionske. Čudan osećaj posle višemesečnog odsustvovanja od kuće. Da nije porodice ne bih nazad, sigurno. Uvek postoje veze koje te vuku tamo odakle si potekao.

Ispratila dačmena via land down under. “Ne ide mi se, radije bih s tobom za Srbiju.” Birokratija ne zna za milost. Što se mora, mora se. Ako se nacrtaju neke linije bićemo opet zajedno, ako ne, onda so long, my dear, it was pleasure to meet you in this life.

Zahvaljujući konekcijama obezbedila prevoze, krov nad glavom, manikir i ostale ženske gluposti. I mom best frendu koji se rastrgo od šetkanja po Nišu tražeći dovoljno pristojnih četiri zida za mene.

Severnjaci glumataju vodiče još uvek, duplo manje mesto od mog grada i troduplo više za videti i doživeti…

Слика

Слика

Слика

Слика

Слика

Tuti Fruti Suomi

Mojoj vrsti nije preporučeno dugo ostajanje u jednom mestu. Previše emocija uneseno u raskorak između sankanja, padanja, ustajanja i uživanja. “Šteta, bejb, sada kada si stala na noge i leto konačno stiže na sever, ti odlaziš. Ali, nema veze, ovo je ionako tvoj dom, doći ćeš ti opet. Samo ovog puta ima da te upakujem u hokejašku zaštitnu opremu pre nego i pomislim na neki zimski sport!”

Navikla, saživela, kameleonisala sebe po ko zna koji put. Moram da priznam, teško je napustiti prijatnih 24 celzijusovih i nepregledno zelenilo. Svetloplavi ponoćni svod i proveru termostata na spoljnom prozoru svakog jutra. “Ne možete da razumete nas severnjake koliko nam je stalo do svakog sunčanog i toplog dana.” Ja ne mogu, verovatno. Svoje cenjeno dupe selila češće nego mačka mačiće. Ponekad i promašim neko privremeno mesto boravka, ako je bilo kratkotrajno ili dosadno. Klima, kiša, sunce i uopšte svi uticaji neba, odavno me ne dotiču u lošem smislu. Saživim se i sa njima. Prihvatim ih kao komšije, uz pristojnu, ljubaznu distancu.

Žvakala sam o lošim i dobrim stranama, bila besna i tužna, pijana i uplakana, voljena u originalnoj verziji, nasmejana i detinjasta, sanjala let kući, izvorni jezik i mamin pasulj. Nekako je ovaj hardisk južnjački naučio da pamti jedino dobro kada ostane samo sećanje.

Ne veruju mi da dolazim, da li da odštampam kopiju karte? Sumnjam da će i tada poverovati. Kada čuju zvono telefona sa srpskim brojem biće tek na pola uverenja da silazim na jug.

Šaljem mail best frendu sa slikom grila. Veoma posebnog, sa vulkanskim kamenjem. Šaljem slike iz letnje kuće, grada muzeja, zanatskih radionica. I šta dobijem? “Mrzim teeeeeeeee!” Uz gomilu smajlija, naravno. Čeka me paradajz iz njegove bašte, komad smrznutog butića svinjčeta sa popularnim imenom “premijer” i domaća radža. Prvoklasna i ohlađena na “taman” temperaturu. I duga noć prepričavanja doživljaja.

Poneću mu par kamenčića, lagani su i valjda dozvoljeni za prenos. Uz titanijumsko koleno i dugo pismo mog omiljenog hirurga sa severne hemisfere biću interesantna persona na poslednjoj, gulaš granici evropske unije.

Ali ima vremena. Isplanirala moja blondina još putešestvija za pamćenje. Mix od par ostrva, starih prijatelja i dobra vina. Glavni grad, bracko kontrabasist u ulozi vodiča i najveći luna park u Finskoj.

Da, da…dajte mi povoda da se opet pakujem, a nisam ni pošla, ni stigla. 

Слика

Are u come from trollland?

 

Neki dani nisu za radikalne stvari, posebno za plavuše sa severnih područja.

Usred pripreme za odlazak na aerodrom (da li mi je utisak varljiv, život mi se sveo na aerodromske i ostale čekaonice), sa kompletno sređenom kosom i izjavom da bi danas bilo bolje da se odćuti i odsedi u zadnjem ćošku svoje rupe, uspela je da prsne lak za kosu direkt u oko, jer žena ne bi bila žena bez suvišnog nameštanja svake moguće (i nemoguće) dlake na sebi. “Perkele!” vrišti iz kupatila, okružena kofama vode (menjaju cevke, trenutno), kasnimo u startu, što više i nije neka novost.

Nekako se dovlačimo do centra, skupljamo njenog celenoćiodsutnog muža i nastavljamo put aerodroma. Vetrovito je i hladno. Proverile tri vremenske prognoze, svaka drugačije čita promene na nebu.

Stigo moj dačmen. U prevozu gomila naroda, među njima stariji gospodin u odelu, svetlo žuta kravata i ista takva maramica u gornjem džepu sakoa. Odavno to ne videh. Putuje u unutrašnjost Finske. E tu je moja blond severnjakinja opalila šestu brzinu objašnjavajući mu sve potrebne i nepotrebne informacije. “Ništa ne brinite, ja ću Vam pokazati gde da čekate Vaš prevoz.” Blablabla…unedogled. Do trenutka kada je dačmen postavio pitanje:”Mogu da pogodim odakle ste? Velika Britanija?” Watta mistejk…čova ajrišmen, udarismo u smeh, izvinjavajući se duboko zbog nenamerne greške. Dok blondina melje njen muž izaziva sledeću salvu: “Do poslednje stanice ajrišmen je naš kum! A nova destinacija Irska!” Multinacionalni bus.

 

Elem, ako nas ne iznenadi sneg u maju sledeći vikend destinejšn nije Irska već letnja kuća mojih domaćina. Čekirali je nedavno. Opet su isprobavali prestravljivanje (mene) sa 80 stepeni u sauni i 16 stepeni vode u jezeru. Nije im uspelo. Onda su svi poskakali u jezero samo da ne bude južnjakinja nas opet pobedila. Tvrd je orah voćka strelovita…

 

 photo c475c124-ff95-4eae-b4d8-a79f3a239478_zps6cdb173e.jpg

 

 photo c60128d7-9f0f-45de-ac86-9a978bef2e7b_zps44758899.jpg

 

 photo 7f206a76-8b9c-46ba-91e3-7372f52c258e_zps732ecec6.jpg

 

 photo babf783e-c57a-4af8-9b4c-7061cf180e92_zps1a325bf9.jpg

 

pardon my french

Život rastegnut novim iskustvom nikada ne može da se vrati u prethodno stanje. Pročitah skoro. Naravno da ne može, nije život žvaka, a i one nešto slabog kvaliteta u poslednje vreme.

Tri meseca dižem sebe iz benča da ne posustanem, iako se neko neslano našalio sa mojim ovogodišnjim planovima, sa sportskim duhom i telom, trenutnim lokalitetom i poslovnom organizacijom. Sa, ne baš prijatnim otkrovenjima, jer su samo ljudska bića u pitanju, nesavršena i krhka. Oprostiš, nemaš ništa od svaljivanja krivice na nekog drugog, čak ni sopstveno zadovoljenje, ma koliko kratkotrajno bilo. Zahvališ dobrim genima i plavom nebu na brzom oporavku, ludoj sreći eto sve je prošlo bez komplikacija i život ide dalje, trapavo, ali ide.

Šta je slomljena kost za titanijumsku žicu i veštog hirurga? Skoro pa ništa. Kako sastaviti slomljen duh, iskrivljene vijuge, uvrnutu realnost, iščašene komade sećanja? Pokidane nade, smrvljene želje, otekle vizije? Ili kako objasniti iznenadnu smrt četiri dana nakon operacije slomljenog kuka? U četrdesetim? “Bejb, to si mogla biti ti.” Well, nije mi bio dan za umiranje. Jeste nekom ko je najzad dobio bitku nad AIDS-om i proživeo par godina potpuno izlečen.

Kad me bombarduju prolećem i “jao što je lepo vreme, toplo, milina” dobijam nagon za povraćanjem. Ako postoji period savršen za bujanje svih vrsta alergija, hroničnih oboljenja i ostalih zajebancija, to je proleće. Cveta cveće, cveta i bolest. Ko ne zna i ne oseća neka zahvali, opet kao ja, dobrim genima, babi, dedi, karmi, ma kome god hoće,  samo nek se uzdrži od pametovanja. Da sam neka vlast zabranila bih bilo kakvo savetovanje osim onih sa iskustvom, pa i tada je diskutabilno, jer nije svako isto. Ali, avaj, ljudima možeš sve osim zapušiti usta.

Postajem svesna zašto se stiče pogrešan utisak o zapadu, ili zemljama gde je takozvani standard daleko viši nego naš. Niko ne piše o lošim stranama, kače se slike mrtvih tvorevina, mora, šuma, brda i dolina, restorana, pabova, muzeja i spomenika. Gde su opažanja sa tamne strane meseca? Izgubljena u akciji, Čak Noris u više tomova umro dok tražio nekog da obznani javno.

Holandjanima paracetamol ko bombone, finlandjanima votka ko voda, sklonost ka suicidu piči svetlosnom brzinom ka vrhu skale, naplaćuju i vazduh koji udišeš, usvajaju zakone ne pitajući narod. Svi smo mi globalne ovčice.

Kada sam skoro napisala nešto ironično o ovdašnjima, dobih kritiku. Na istinu. Provodim od mogućih 24h, 25h sa njima, tako da znam odlično koje su im mane a koje vrline. Ne uvijam u celofan, prenosim sopstveno iskustvo, nekad dobro, nekad loše. Idealno je postojalo samo u Morovoj Utopiji, objavljenoj mnogo daleke 1516-te.

Što manje očekuješ, manje ćeš se razočarati.

Nekom smo mi zapad. Tužno ali istinito.

Molkky i pozdrav od Fredija M

 

Gde god obrneš slike prvomajskog ožderavanja i oblokavanja, zahvaljujući konekciji vidimo i umešnost u oslikavanju uskršnjih jaja, da li je pita zagorela ili torta omanula. Volim naš narod, baš volim te karakteristične odlike u praznovanju, nekako ih volim još više sa ove daljine. Ne znam samo da li sam ja privilegovana ili uskraćena bitstvovanjem kojekude, ali Božić pripremljen od strane olandeza, Uskrs od finlandjana, daje neke nove dimenzije pravoslavnoj tradiciji. Osećam se ko španac medju južnoameričkim domorocima. Širim bratstvo i jedinstvo po hrišćanskoj liniji daleko iza komunizma (sad se svi prevrću u grobu). Radoznali šta se po običaju sprema ili pije, prenosim majčine kulinarske vratolomije i razmenjujem slike na tamo i otud na ovamo.

U Finskoj prvi maj protekao šareno, crveno i relativno mirno. Običaj naduvanih balona, raznobojnih trakica i nošenja diplomskih kapa dan pre. Što vole da su ispred svih, te prvi maj slave tridesetog aprila uveče. Karaoke pabovi krcati, ide red lonkera, pa red šotcova, onda zapevaš harimatahari na finskom, samo čitaš stihove sa ekrana i zvezda je rodjena, pod uslovom da se sutra ne sećaš ničega. Mislim da ne postoji pesma iole popularna u svetu da nije prepevana na finski. Neki trećerazredni pop pevač smako sve od hmh, zvuči urnebesno smešno, sve do nagona za povraćanjem.

“Bejbe, molim se za kišu, samo zbog klinaca koji će ostaviti parkove u žalosnom stanju. Znaš šta ćeš naći sutra u travi? Staklo, prazne konzerve i izgubljeni donji veš!”

Nije bilo kiše niti izgubljenih gaćerona.

 

blog size photo 2c583fab-079b-43f8-a229-eb73d16e4a12_zps39878e13.jpg

blog size photo 38d2f8b1-a9fb-433d-92b6-02ccb29b6a12_zps2c9927ce.jpg

 Bilo je sunca, malo vetra, desetak stepeni i piknik. Winners viršle, kakao sa ment vodkom, ja u zimskoj jakni (i dalje), fina neka mladjarija sa plastičnim stolovima i cvećem na sred parka, kasetofoni kao u neka stara dobra vremena i gruva RnR.

Nakon zakuske došao red za igru. Ajde nešto novo da naučim dok sam ovde, molkky igrica slična boćanju, samo što su svi rekviziti napravljeni od drveta. Naravno da sam ih isprašila, ipak sam ja strelka rekonvalescent. “Ma da, početnička sreća” ha, neki su teško podneli poraz.

 

blog size photo d612e690-2707-4170-9a24-32db6307a782_zpsa02ed2fb.jpg

blog size photo ba483991-baad-4cbc-abf8-af99ea526377_zpsd86469c8.jpg

 

I kada možeš da ih pobediš, pridruži im se. Uz skroman osmeh.

 

blog size 1 photo 1a4c6f0d-1cf1-43df-a107-cd59cad50701_zpsd6b48f31.jpg

 

Sturm und drang

Najradije bih da ovaj post zakopam što dublje u samoću. Sa pesmom koja ne prestaje da se okreće u krug.

All day long on my mind echoes are marching with numbers. Scary-looking hidden weakness in departure time. I know it all, my subconscious knows, my alter ego and all the neighbours residing temporarily in some parts of the brain. Complete pile of hair, regardless of the hard facts, gravitates.

The questions resonate. Formed irritating echo in the middle ear, doesn’t allow me a moment of peace, doesn’t give me my own space in between.

From now on, I’ll stop counting.

I have to forget to remind myself about survived, lost, desired…


The ocean between us, the choice is ours, whether we travel or sit on the banks fearful of what separates us, or connect

Packed illusion. Last traces exist in a soul of one peculiarly child, deeply hope, it will recognize the subtle liberating a big smile for the first round of the sun.

Experiences stretched, scattered, displaced. Underpinned obstacles, too, no longer counted. But somehow, after that they’ll continue to support, with deleted the red “stop” signs.

Zero point

Besana noć. Virus kombinovan sa uzbudjenjem zbog rastanka sa blekfajberglas čizmom. Nedoumice upletene u svaki titraj moždanih serpentina dižu bolje od bilo kog energetskog pića. I moja druga komplikovana polovina. Jedna od retkih noći bez zvezda na dalekom severu, baš kada mi je rekao..

“Izadji iz kuće i pogledaj mesec. Sada.”

Jebiga, dragi, trenutak naše lucidnosti ne prati vremensku prognozu.

“Sećas se da si mi potvrdila 99% verovanja da je čovek sleteo na Mesec?”

Ja bih da sletim na sopstvene noge, što pre. I poletim, što pre. Ali nastavljam našu internu&intimnu igru, patim od privremene amnezije i pozivam se na prvi amandman mog univerzuma, ne priznaj ništa makar crkla.

Topla jutarnja kiša.

Užurbano ispijamo čaj i pakujemo rekvizite, ne zbog mene, zbog nje, izgubila sat još u prošlom životu tako da će zakasniti na sopstvenu sahranu. Ogroman novi bolnički kompleks šljašti, još uvek lepe oznake i miriše na farbu.

Prepoznaju me zbog karakterističnog prezimena i osmehuju se dok pitaju kako ide. Ide kako te vide, smejem se i ja, pomalo blentavo jer ne volim tetošenja bilo koje vrste. Sestra koja mi obula fensi čizmu moli da razmotrim klizanje u budućnosti. Obavezno, ništa drugu nemam na umu osim klizanja. “Možda nekada” progovaram jedva. Gledam kako seče kruti materijal i gubim osećaj čvrstine, pomalja se nekadbilamoja noga. Guma, žele, pihtije, prost opis kako se osećate posle šest nedelja gipsa. Samo…ne u tolikoj meri kao prilikom skidanja pre tri nedelje. Vežbao ja ihaha, tvrdoglavost se nekada isplati. I želja da nisam više “disabled person”.

Miss T(itanium) T(anja), T minus jedan. T zero point. Dragi ima čudne nadimke za mene i raduje se poput malog deteta mom povratku u land down under. Moja radost ima i primese straha. Ja koja sam uvek na točkovima, uplašila se putovanja. Nove noge i metala u njoj, glupih sigurnosnih kontrola i srpskog pasoša. Velikog kofera i duplih letova..

“Hej, bejb, imamo šampanjac da proslavimo. Bio namenjen komšiji, ali nikako da odemo, nema veze. Kupićemo njemu drugi.”

Pa da. U medjuvremenu, učim ponovo da hodam i navlačim kupaći kostim kad mu vreme nije. Water jogging i još jedan ožiljak za poneti.

download me BlackAndWhite

Image

Nisam jedina, znam. Možda je bolje poželeti mašinu za ispravku sopstvenih nedostataka. Ne povrediti nikog, ne izgovoriti misli vodjene impulsivnošću. Ili imati pozitivan procenat razumevanja, u oba pravca.

Upoznala sam V.H. prvog dana boravka u Finskoj, korpulentna ljudina, brbljiv, smešno mešanje finskog, engleskog i srpskog jezika zvučalo je poznato samo meni, mada su se svi smejali. “Jesus, why do you speak english with Tanja? For God’s sake, speak Serbian!” Grmela je Katri.

Ushićen što konačno ima u neposrednoj blizini nekog svog, nekog ko apsolutno razume gorčinu, glupi ponos i istoriju koju nosi u sebi, kompresovao je ceo svoj život u desetak minuta, mahajući rukama pri svakoj izgovorenoj reči.

“Znaš šta sam prvo video kada sam doputovao? More. Kažu oni more, ja ne verujem, pa kakvo more, ovo je bara izmedju dva ostrva!”

Image

Podsetio me svojom životnom pričom na moju, razbacanu svud po Evropi, nesastavljenu nigde..

On se bar oženio Finkinjom (iz ljubavi) i dobio papire, ja dobila samo gips. Jebeš ti takvu sreću, raspored zvezda i usudov šesti dan. Ali, za brzo vadjenje iz depre sledi ona stara “Ko zna zašto je to dobro” i neuništiv duh avanturiste sa nepoznatom adresom boravka.

Ne znam sledeću destinaciju. Izmedju belog i crnog sam, zamućeno, prljavo sivo. Ne skida ni veniš, ni cedj moje pokojne babe.

Previše rizika za jedno samo žensko čeljade. Previše se opustila računajući na večnu zaštitu Jupitera na ramenu. Zavrtela burence fortune i izvukla ćorak.

Ne daju mi da idem, čeka nas bungalov sa saunom na drva i najlepši zalazak sunca otvorenog severnog neba, jezero sa divljim pticama koje nemaju strah od ljudi. Slobodno prilaze samoj kući očekujući nešto hrane. Jedinstvena priroda, poneka polarna rasveta i kruzer do Stokholma.

A onda…kud koji mili moji.

Poput frika pravim foto sešn sa crnim gipsom, proslavljajući poslednje druženje sa dotičnim. Mislim da ću ga počastiti večeras jednim izlaskom, blues&jazz varijantom.

For goodbye.