Category Archives: naked soul

Grenier dans une petite

Letnja je noć. Ovde na brdu stalno duva neki zalutali vetar ponavljač. Začarale ga spirale serpentina u sred kotline i tako zbunjen ostao dahćući sebi za vrat.

Prija. Dosadan jeste, ali prija njegovo mlaćenje prazne gradske slame. Ove noći posebno ga osećam dok se vučem uz zadnju uzbrdicu. Gledam sopstvenu senku razigrane kose i brojim korake, brojim tvoje otiske, brojim ono što je posvadjano sa brojanjem.

Odustajem.

Zabrojala se mala velika sreća.

Ti ćeš, delimično budan, odgledati film do pola, a onda će te prevariti san.

Ne zna san da je to moralna i spiritualna podrška mojim transkontinentalnim emisijama, dok će meni nazivati “Dobar dan” sa smešnim akcentom. 

Opušteno zavaljena u fotelji sa jednom nogom savijenom u kolenu i rukom, nehajno prebačenom preko glave, ispijam male gutljaje vina i pričam o nečemu nebitnom, prošlom… sa druge strane staklenog stočića posmatra me plavo kroz rešetku od trepavica. Kapituliram pred zamišljenim konturama iscrtanim u njegovom imaginarijumu tananim, golicajućim linijama nikad ostvarenog umetnika.

“Da imam dar za crtanje sada bih te nacrtao. Tako, u toj pozi, sa bosim stopalima..”

Flandrijska bombona u šuštavi omot uze mene celu.

Slepljena istopljenim šećerom na zidove, pod, plafon i dremljiv grad,

tako dalek od nas.

Plašljiva emo ptica pružila krilo za skloniti se. 

“Je suis Floyd Patersson pour toi mon garçon
Ja sam Flojd Paterson za tebe moj dečko
ne pokušavaj da otmeš božanstvo iz moga zagrljaja
tvoja evropa je daleko
pikaso se sa čerčilima svađa
kami je podneo ostavku
mađari beže u rusiju
od mojih pesama niko te neće odbraniti dečko”

(Brana Petrović)

Serbian life for rent

Kaže meni moja Andja (4 god): “To nije kuća, to je Na Mokranjčeva!”

Rasprava je tekla u pravcu izjedanja slatkiša koje smo pokupile u obližnjoj piljari. Na njeno: “Mogu sad da otvorim puc – puc?” odgovorila sam: “Kad stignemo kući”.

I tresnula me mala istinom koju nisam pročitala ni u jednoj istorijskoj čitanki.

Kako stan može biti kuća?

No way, Hose.

Eto ti ga, u svoj svojoj prostoći staroj samo četiri leta.

…….

Nije mi noćas do romantike.

Semantike i brojanja zvezda.

Preskačem pojmove i izjave, plaši me moguće davljenje u mračnim im dubinama.

Dočekam se, tek vrhovima nožnih prstiju, zdrave, leve noge na oblutak, tik uz obalu. Obuhvatim palcem, ostali prate radnju zvanu “Samoodržanje”. Zateturam napred nazad par puta, ko klatno sata i stanem. Zaustavim vreme. Ili ono zaustavi mene.

U godini koja prvi put zaokružuje neke datume u crno. Godina. Dupla. Meni.

……

Nema tu romantike.

Ni mesta za nove vode i obale.

Zamenila sam šljunak na buvljoj pijaci za asfalt.

Ni zemlja, ni voda, vatra najmanje.

Vazduh mora, dok dišem.

……

Nisam patetična. Hormone posmatram iz mrtvog ugla gde udariš pešaka bez da odgovaraš.

Nisam.

Nisam se snašla u gradu koji me rodio.

Nisam svarila majčino izvinjenje za to.

Memorijska soda bikarbona i aktivni ugalj ne pomažu.

U ovom slučaju.

…..

Volela bih da jesam (kao što nisam) špenadla koju kačiš po proizvoljnim lokacijama na mapi.

Ili bar odraz u izglancanom staklu rashladne vitrine u mesari.

Koji mudro ćuti.

Štap čajne i trista grama mlevenog života za poneti.

….

Neko je u jednom trenutku otkidanja od svesnosti dao zeleno svetlo za seču drvoreda u prometnoj ulici mog grada.

Tada je prestalo ono staro: “Drvo se na drvo oslanja, a čovek na čoveka.”

Strune Duše

Verujte svojim snovima.

To ste Vi u ogledalu.

Znam. Deluje konfuzno videti se u nekom drugom izdanju. Raznižu se slike u bezbroj komadića slagalice. Trebalo bi složiti ih. Oblikovati odgonetku.

A mi? Ukalupljeni.

U norme koje su nam drugi dali, poklonili, usadili, presadili.

Pa dodje San i pita nas šta bismo želeli.

Pobrine se da želju, pomno sastavljamo od delova odbeglih od normi.

Čipkana kragna satkana od nas samih.

Nekad guši… nekad prijatno greje.

……….

Savršeni krug palačinke i Loreene, u akvarelu jedne noći u dolini Južne Morave. I borba sa korovom koji mi bezobrazno pruža srednjak. Pomaže mu April, vidim.

Brojim ogrebotine, pustahije od dana, ljudi, zveri. Pitam se.. dokle, majku Vam nezasitnu? Gde su Vaši strahovi, snovi, savest? Ošamarite li Sebe, onako, povremeno, čisto realnosti radi?

Imate li Vi, jednu trudnu mačku kao ja, pa joj spremate porodilište i mislite se.. Da li će baš Tada, kada sebi date dopust 48h rešiti da donese na svet novu turu mazuljaka? A babice nema. Jer su joj se smučili dupli pomeni, duple smrti, multiplicirana tuga..

Ali, ja biram borbu, uvek, pre nego odustajanje. Najlakše je odustati. Zaraditi epitet imigranta na sopstvenoj teritoriji.

Ne.

Ne!

Urolala strahove kao palačinku i digla obrvu.

Kao moj ćalac.

“Ista si Ljuba.”

2016-04-16 22.51.54

Ista.

I ponosna.

 

 

Alone (without u)

Cherry cigarilos

I

Prijatno slepilo

Prošarano

Udaljenim svetlima autoputa.

Aprilska toplota

Miluje smrznutu istinu.

Skliznutu tu

Na mom licu.

Parira bezobzirno

Prvoj borbenoj liniji

Unutar pobesnelog flesha.

Kao da se sav bol

Slio u polipe, ciste, fibrome…

Nimalo romantično.

(But, that’s the truth)

Pobesnela Ja.

Obznanila ultimatum.

Ovim mojim

Prodornim

Zelenim pogledom

Bez teksta.

Jer,

Postoje tekstovi

Nenapisani

Neizrečeni

Herkulovski 

Da postide Kongresnu Biblioteku

Vašingtonsku.

Dala sebi za pravo

Da izaberem oružje

U ovoj neravnopravnoj borbi.

Bandoglavost.

Da želim do ludila

Da ne posustajem

U odbijanju sopstvenih poraza.

Ja sam Kamen.

I Treći Svetski Rat.

U svakom ljudskom biću.

Ja sam slana voda nasušna

I tvoj dužnik.

Tamo 

Gde se

Alfa zagrlila

Sa Omegom.

belief-is-blindness

 

 

Play it again, Joe

Izlizane pesme znaju da legnu kada je ispod ruke koža koja prija.

Stapajuća s dlanom.

Ostave trag kao loše ušiven rez.

Kao tekst urezan u pamćenje jer je otpevan ko zna koliko puta.

Tebi, meni, svima

Koji stradaše pod naletom

Moje sirove impulsivnosti.

Kao neko ko ljubomorno čuva novootkriven kontinent patuljastih bića, savršenih plivača po komorama i predkomorama.

Oni maleni, sveznajući i ćutljivi.

Samo u odbljesku oka može se nazreti doza sazrela da eksplodira u Supernovu.

“Sorry seems to be the hardest word to say.”

Izvini.

Evo,

nije teško i ništa ne boli.

Izvini.

Više boli jebeno mesto uboda kanile.

Moja zajebancija sa frendom koji je, sreća u nesreći, baš na tom radnom mestu.

Još jedna magnetna i ponovno druženje sa high dopom.

Što želim da opet,

sama prodjem taj deveti krug Pakla.

I izadjem onako kako samo meni priliči.

Here comes The Winner!

Više bole poslednje reči u hodnicima duše.

Izvini

Zbog toga što sam svoja.

Zbog nekompatibilnosti tvoje samoće i mog potenciranja množine.

Što umem da postavim damu u sebi na pijedestal.

I psujem kao kočijaš.

To samo kada sam revoltirana nepravdom.

(Jer kada me ne osećaš..

smatram se ugroženom vrstom)

Izvini.

Što umem da volim na sebi svojstven način.

Take it or leave it.

Što svoj optimizam ne menjam ni po jednom padežu.

Ne dam ga zlim jezicima.

Sve ono ispred čeka smajli.

Sladolede, letnje haljine, toplotu, sunce.

Nove i stare destinacije

Nove i stare pesme

Nove i stare plejliste

Udružene.

Izvini što ne patim i ne plačem.

Nemam kada

Od razvlačenja niti onog što me čini ženom

Ustvari,

trebalo bi reći ti Hvala

za nedostatak suza i patnje.

Dosta je toga ostalo za sećanje.

 

 

 

 

 

 

I agnostike ubijaju, zar ne?

Dok čekam da voda dostigne blagotvornu temperaturu da je sručim na sebe iz visine, gejzirski, otrežnjavajući, podgrevam i nadu u dnu zaboravljenih i ostavljenih. Toliko je dugo izlažem nepotrebnoj toploti da se presušila. Polomiću zube i neću naučiti da ne grizem više tamo gde su navučeni lanci i katanci. Da sam promašila jastuk sanjajući i udarila u zid.

Boli ali ćutim. Zarad predrasuda, strahova, sujeverja, pogrešnih procena, umornih dana i besanih noći. Zarad, vremenom, izgubljene želje da spajam iskrivljene moždane meridijane. Nije isto. Nema draž neznanja.

Trajem na mestu gde nikada ne bih sekund duže izdržala. Da, apsurd sam elaborirala i okačila kao diplomu ali na ledjima. Sendvič tabla upozorenja samoj sebi, koju vidim jedino u obrnutom ogledalu.

Izvojevane pobede ustupila drugima, široko, kao zadnji cvonjak u vidu bakšiša gotivnom konobaru u pripitom stanju. Ko ga jebe, sutra (ni)je novi dan. Sebi ostavila poraze, probudjene kasno sa strašnim mamurlukom. Bez zadnjeg cvonjka za duvan i hleb.

Čekam onu vodu s početka da sperem sa sebe laž.

I zamislim da je reka Jordan.

A ja ponovo rodjena.

Negde.

Nekad.

Ipad-Artistic-Wallpaper

Welcome home, Dorothy Gale

Napipala mir. A dom je mir. Tamo gde mogu da psujem, pijem, plačem i smejem se bez zadrške. Tamo gde su mi dušu odgrizli besni psi i isti je nahranili i vratili u prvobitno stanje. Tamo gde ih nema i ima istovremeno. U svim poznatim i nepoznatim dimenzijama.

Navikla da sam tu svoja.

Da mi pucketaju drva u kaminu i miriše domaće vino.

Da brojim na dohvat ruke zvezde i ostale šarade po svodu.

Da pobegnem od neke nepresušne želje svih da me poseduju odredjenim danima.

Da prave filmove bez mene sa mnom u glavnoj ulozi. Akter bez portfelja. Glumica bez honorara. Statista bez života.

Izvinite, ali vozdra!

Ono što nikada ne bi trebalo, ne bi smelo da dozvolite sebi je da Vas zarad krvne, bivše, sadašnje i kojekakve veze iko svojata. Pitate se i Vi, Vaš je ograničeni vremenski prostor u pitanju. Kome ga dajete, Vaše je pravo. Apsolutno. Zajebite savest. Nije Vam saveznik. Zaverenik je koji glodje dušu i deli je ubogima željnih Vas.

Ovog trenutka postoji jedna, jedina osoba s kojom bih delila parče vazduha koji udišem. Koja me nasmeje, osvetli i razgali. Kojoj dugujem reči zapele u grlu. A kada umuknem tada imam najviše da kažem. Nema veze što je tek treći put.

Ne. Nisam mladja. Samo svetlim ko Las Vegas.

Bez kockanja sa sopstvenim komadom sreće.

In meantime… no passenger by

Ne znam kako, ali uticaji kuckaju ritam koji pospešuje rast. Krijem se, za sada uspešno, kamufliram realnu visinu, širinu i gabarit svim dostupnim sredstvima. Toliko da delujem ko senka, shadow on the Wall. Kakva opsena!

Sve kaska, ali taj rast premašuje sopstvene ciljeve. Dosta više, zajebaću i čarobni pasulj.

Igramo se. Prednosti i zaostalosti. Nije nam dosadno, nijednog trenutka ne prelazi u ravnu liniju. Kiša, sunce, hladno, toplo, smeh, plač, ravnodušnost i frenetičnost, smena nightshifta i spavanja sa spuštenim roletnama.

Kaže: “Čekaj.”

Pitam: “Dokle?”

Jebo početak ako nema kraja.

Sredinu su pojeli krezubi i nestrpljivi.

The Crack

Posmatram staru kuću preko puta moje, već jutrima. Oslonjena na laktove, spajajući prvi miris i zvuk. Zajedno sa petlom pacifičkim satom nastrojenim, mačkom i kokama koje dolutaju u moje dvorište, nezvane, naravno. Jedno dugo ššššššš dovoljno je, kao po komandi otperjaju nazad where they belong.
Kad te ukokaju svim mogućim referencama, osim kalašnjikovim, pa se uhvate za genetski nepravilno podeljene uloge, njemu i meni, presek je negde na ivici, tek toliko da se ne omaknemo u bezdan.

Priredjuju nam besplatan online uvid u završetak ciklusa, bez bonus poena.

Sa druge strane, otvaraju se rezervna vrata, pozivajući se na nešto sačuvanih nerava, osećaja zajedništva iz “bilo jednom, nekada davno” i razumevanje.

“Idem ja.”

Najlakše je otići, pretvarati se da se ništa ne dešava, generalizovati sebe do mnoštva, da se ne prepoznaš ni u ogledalu, pa se onda zapitaš gde si izgubio sebe. U kom trenu, kojeg dana u prethodnom ludilu, sa kojim naoblačenjem ove, ljudske jeseni?

Ide i moja malenkost. Ali se uredno vraća. Upija kao sundjer Bob mulj sa dna i pere ga realnošću.

Stara kuća se usled vlage odozgo, odozdo, iz sredine urušila negde pred Uskrs. Psovao je komšija, naricao nad poleglim žitom od silnih opeka i zemlje, onda kupio gajbu piva, skupio ekipu I raščistio lom. Na kući je godinama stajala pukotina nepravilnog oblika. Upozoravala. Al’ džaba.

Remember this day..

Dogoreva mi cigareta baš na mestu gde sam se posekla otvarajući glupo pivo na grobu mog matorog. Poslušna i posle njegovog odlaska “donesi mi pivo i zapali cigaru” ne posustajem u svom dubokom uverenju da postoji energija i materija, jednom zajedno, jednom odvojeno, pa sad ko se tu snadje i pohvata, dobar je. Ostali, fck, izvini, oprosti, ne može se to sunuti u usta ko voda, pa kroz razne kanale direkt u mozak. Neće moći.

Niti mogu da obuzdam ovu ludu mačku koja pati od psihološkog poremećaja iliti podvojene ličnosti. Sve vreme glumi papagaja boraveći na mojim, nejakim ramenima istovrememo ispuštajući glasovne performanse poput navedenog stvora.

Danas sam uživala u jednom malenom koraku odrastanja. U delimično vedrom nebu iznad mog grada, sporadičnom vetru koji je glumio klimakterične napade vruće – hladno, iskrivljenom srpskom jeziku jednog dalekoistočnog strejndžera i njegovom hrkanju u zajedničkom taxiju. U spoznaji da jedva čekam povratak u osamu na ranču.

Hvatam sebe da pričam glasno, bez vidljivog sagovornika, negde na pola puta višekilometarske šetnje po gradu. “Dobro, pa to danas svi rade, jbg, došlo do pomanjkanja verbalnih ogledala.” Tešim sebe gurajući sluške jos dublje u uši.

Onda skroz odjebem utehu u momentu razgovora sa dotičnom felix devojčicom. “Baš nam je super ovako. Niti ja tebe razumem, niti ti mene. A volimo se do koske.”

Danas nisam uživala u par stvari. Jedna od njih je zaborav. Druga je namerno ignorisanje činjenica. Sve zarad olakšanja sopstvene krivice.

Eto. I zbog toga mi žao. Krst nosiš sam. Koliki god bio, nekom je i sto grama plastike mnogo pa se vuče po zemlji. Glumata žrtvu istovremeno krkajući prasetinu, give me a break.

Ljudi znani, neznani. Po rečima, očima, slikama, putem interneta ili lajv izvedbe, nebitno. Gluma je nekom majka, nekom maćeha. A iskustvo baba od koje sve naučiš, još dok si mali i nemaš pojma kako nastaju bebe.

Danas sam imala zadovoljstvo ponovnog vidjenja omiljenog fizijatra u ženskom rodu. Nikada nisam upoznala pozitivnije stvorenje od nje. U ovoj zemlji haosa, nereda i raskola nadješ nekog ko ti pruži pravu informaciju u pravom trenutku sa širokim osmehom. I ne traži ništa zauzvrat.

“Jesam ti rekla da je najbolji? (Smeh…misleći na hirurga) To što si vitka i zgodna dodatno poboljšava rezonovanje kolena prema tebi celoj. Zavela te pod “hitno”. Ništa ne brini. Ajmo malo estetiku da doteramo (smeh).”

Dotadašnje “blue mood” version nestalo je kao rukom odnešeno.

Sad da me pitaš šta se dogovorile, pojma nemam. Setiću se sutra.

Ono što ne izlazi iz glave je vreme za radikalne rezove.
Dogorelo kao cigareta s početka posta.