Category Archives: naked soul

Soul’s Blueprint

Gledam je kako se vešto šminka dok je auto u pokretu. Ruka navikla na truckanje vuče poteze oko umornih očiju.

“Jbt, ista sam moja majka!” Drekne u pola molovanja.

Ne pitam za konotaciju konstatacije. Možda je tako bolje.

Onda shvatim da, i u tim retkim momentima ratničkog bojadisanja po sopstvenom licu, mogu u potpunom mraku da švrljnem par linija i izgledam pristojno.

Iskustvo je Majka Mara.

Prizren, negde krajem juna.

U samom centru grada parada uličnih tarabukaša, mahom maloletnih, mahom “kind of gypsies”, odlupaju neki zarazan ritam i traže bakšiš. Nas je troje, gledano sa strane muškarac i dve žene, big deal. Niko nema pojma u kakvom smo svojstvu. Mala džipsićka dobila kintu na šarm i mi zauzesmo pozicije za večernje ožderavanje. Duva prijatan povetarac obojen mirisom duše te stare naseobine, nosi sa sobom različite tradicije i istu opredeljenost ka humanizmu. Tarabuke odzvanjaju, čini mi se da pored svake bandere čuči po jedno dete i skuplja milostinju u ime svoje urodjene predispozicije ka ritmu. Još jedan. Blajhani pramenovi, upadljivo mršav, prstima stvara rezonancu poznate melodije i traži bakšiš.

“Izvini, tvoja prethodnica već dobila bakšu na to isto.”

“Pa šta” Ne da se cool tip u najavi “I ja Vam odsvirao”

“Jesi, ali moja žena je već platila” Glavom odmahuje u pravcu bejb.

“A druga?” Glavom odmahuje cool perkusionista u mom pravcu.

“Ja sam musliman… to mi druga žena, a novčanik zajednički…”

Ode dečko s pramenovima bez bakše. Mi ostali da se smejemo dovitljivosti jednog agnostika.

Kažeš imam ispitivački pogled. Ja svoje genetske predispozicije nisam mogla da biram. Nisi ni ti. To što u drugoj polovini života više saznajemo ono što nam se ne dopada je prirodno. Ja se čak i osmehnem na neke prepoznate mimike i reči mojih pokojnih roditelja. Znači da su još uvek tu.

Nije prirodno da ne učiniš, ama baš ništa, po tom pitanju. Da već mrtvim očima posmatraš stihiju kako te nosi. Bez odupiranja.

Ono kad blokneš nekog sa dozom zadovoljstva, iluzornim osećanjem superiornosti i kratkotrajnom lakoćom postojanja. Želja jednostrana, želja obostrana, želja konfuzna. Želje, želje.. ko da Vas razume kada mumlate sve istovremeno?

Neke staze nisu predodredjene za maraton.

Potrošiš ih kod prvog ugla sa vrućim burekom.

Sagoriš ih u sprintu i oblaku prašine.

I shvatiš.

Da,

dovoljno je.

Zove Boka, zove Gospa od Škrpjela, zovu daljine.

Zove pogled iz dubine i sokolov sa visine.

Zov.

Da oko poljubi plavi horizont.

Zov.

Koji mi uzburka poslednju kap krvi.

I strast koja nema suparnika

u ovom izvlačenju.

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Venerable Augustus

Grad se budi uz nebeskog di džeja i svetlosne efekte siromašnih sijalica. Posmatram tog ustreptalog feniksa koji žudi da sagori i ovaj dan. I ponovo zaigra pepelom posut, po ko zna koji put, poslednji ples.

Avgust je.

Slučajno (ni)je naišao tvoj školski drug iz osnovne. Gari. Priča mi kako su se, pre par nedelja okupili Toša, Mikac, Gojko i on da te obidju. Tvoje je bilo samo da ih slušaš. I gledaš. Negde iz prikrajka, onako kako si ti umeo. Nasmeješ se krajičkom usana.

Iz samog ugla tvog oka znala sam da nazrem gromade stenja. Ništa nisi umeo da sakriješ od mene. Progovarala su ti ramena, ugao obrva, pokret ruke. Ja čitala.

Ima još do 31-og. Onoliko koliko se nismo videli, a mogli smo. Imaju Englezi fino objašnjenje za te glupe ljudske “hoću-neću”. Obično, kada je “hoću” bude kasno.

Onda naidje melodija izrečena jezikom koji ne razumem i sruši me.

Ona jačina koju si smatrao sestrom, legne.

Spoji sa zemljom gde si ti.

Ni pre tvog odlaska nisam volela avgust. Jednostavno, ne volimo se. Nemam šta ja tu da objašnjavam.

I mane. Koje ljudi vole da uveličaju. Ne shvatajući da sebe otkrivaju tudjim promašajima. Blateći druge navuku fleke koje ništa ne skida, istovremeno bojeći sopstvena lica u groteske i licemerstvo.

 

Pokušavam da izbegnem patetiku. Smrt je tako očigledno opravdanje za sve ugušene vapaje, uvali se izmedju nedostatka vazduha kao pizda, da te izda, da ne dozvoli da ostaneš čovek do kraja. Da glumi sapunicu i tebe u odelu koje nisi voleo. Mene koja te posmatra tek tren pre nego izletim iz tog horora, ničim izazvanog… Da udahnem vazduh. Onaj koji si ti izdahnuo. Koji sam vrištala. Isti onaj koji sam skupljala kilometrima do majke.

Ne pitaj me što ti nisam pisala. Što sam umukla. Šćućurila u dnu našeg drveta da me niko ne pronadje. Zapušila uši da mi niko ne kaže da moram tebe da ispratim na poslednji put kao što ja moram da nastavim dalje.

 

Ja sam samo sestra. I to mladja.

Ona koja ti je dosadjivala i bila ti vreća o rame.

Koja je jedva čekala da odeš u školu pa se kradom ušunja u sobu i sluša ploče.

Sećaš se popizditisa kad si mi doneo pogrešne patike iz Austrije. (Tada te devojka (navodno) ostavila zbog mene. I nije ti bila neka kad ne razume ženske ispade. Zna se šta su crvene starke.) Ubrzo si iskopao željeno crveno meni, a sebi našao novu curu.

Ona koja ti slinila po košulji i stezala jače nego bršljan na napuštenoj autobuskoj stanici. Ja sam opet odlazila, ti si uvek ostajao.

Onda smo zamenili uloge.

Ti si otišao baš onako kako si se šalio da ćeš jednog dana nestati i osvanuti na pustom ostrvu, negde u beskraju Najtišeg Okeana. Nije da nisu pokušali da te vrate kopneni znalci. Vukli ti jedra i menjali pravac kormila, misleći da se mogu hvatati u koštac sa jednosmernom nebeskom strujom. Pusto ljudsko nedoraslo Njegovom Veličanstvu Kosaču.

I još nešto.

Našao si kad da se zajebavaš na mostovima za zauvek. Da gluvariš u bespovratnom prostoru. Sa najvećim imenima rocka i rolla. Nije fer.

Nije fer jer bi trebalo da konvertujem naše zipovane memorije u današnje i prenesem deci.

Skroz je bezveze kad sve moraš sam.

 

Avgust je.

Ne volimo se.

Moje pravo.

Moja tuga.

 

(U Nišu, negde početkom osmog meseca tekuće godine)

 

 

Grenier dans une petite

Letnja je noć. Ovde na brdu stalno duva neki zalutali vetar ponavljač. Začarale ga spirale serpentina u sred kotline i tako zbunjen ostao dahćući sebi za vrat.

Prija. Dosadan jeste, ali prija njegovo mlaćenje prazne gradske slame. Ove noći posebno ga osećam dok se vučem uz zadnju uzbrdicu. Gledam sopstvenu senku razigrane kose i brojim korake, brojim tvoje otiske, brojim ono što je posvadjano sa brojanjem.

Odustajem.

Zabrojala se mala velika sreća.

Ti ćeš, delimično budan, odgledati film do pola, a onda će te prevariti san.

Ne zna san da je to moralna i spiritualna podrška mojim transkontinentalnim emisijama, dok će meni nazivati “Dobar dan” sa smešnim akcentom. 

Opušteno zavaljena u fotelji sa jednom nogom savijenom u kolenu i rukom, nehajno prebačenom preko glave, ispijam male gutljaje vina i pričam o nečemu nebitnom, prošlom… sa druge strane staklenog stočića posmatra me plavo kroz rešetku od trepavica. Kapituliram pred zamišljenim konturama iscrtanim u njegovom imaginarijumu tananim, golicajućim linijama nikad ostvarenog umetnika.

“Da imam dar za crtanje sada bih te nacrtao. Tako, u toj pozi, sa bosim stopalima..”

Flandrijska bombona u šuštavi omot uze mene celu.

Slepljena istopljenim šećerom na zidove, pod, plafon i dremljiv grad,

tako dalek od nas.

Plašljiva emo ptica pružila krilo za skloniti se. 

“Je suis Floyd Patersson pour toi mon garçon
Ja sam Flojd Paterson za tebe moj dečko
ne pokušavaj da otmeš božanstvo iz moga zagrljaja
tvoja evropa je daleko
pikaso se sa čerčilima svađa
kami je podneo ostavku
mađari beže u rusiju
od mojih pesama niko te neće odbraniti dečko”

(Brana Petrović)

Serbian life for rent

Kaže meni moja Andja (4 god): “To nije kuća, to je Na Mokranjčeva!”

Rasprava je tekla u pravcu izjedanja slatkiša koje smo pokupile u obližnjoj piljari. Na njeno: “Mogu sad da otvorim puc – puc?” odgovorila sam: “Kad stignemo kući”.

I tresnula me mala istinom koju nisam pročitala ni u jednoj istorijskoj čitanki.

Kako stan može biti kuća?

No way, Hose.

Eto ti ga, u svoj svojoj prostoći staroj samo četiri leta.

…….

Nije mi noćas do romantike.

Semantike i brojanja zvezda.

Preskačem pojmove i izjave, plaši me moguće davljenje u mračnim im dubinama.

Dočekam se, tek vrhovima nožnih prstiju, zdrave, leve noge na oblutak, tik uz obalu. Obuhvatim palcem, ostali prate radnju zvanu “Samoodržanje”. Zateturam napred nazad par puta, ko klatno sata i stanem. Zaustavim vreme. Ili ono zaustavi mene.

U godini koja prvi put zaokružuje neke datume u crno. Godina. Dupla. Meni.

……

Nema tu romantike.

Ni mesta za nove vode i obale.

Zamenila sam šljunak na buvljoj pijaci za asfalt.

Ni zemlja, ni voda, vatra najmanje.

Vazduh mora, dok dišem.

……

Nisam patetična. Hormone posmatram iz mrtvog ugla gde udariš pešaka bez da odgovaraš.

Nisam.

Nisam se snašla u gradu koji me rodio.

Nisam svarila majčino izvinjenje za to.

Memorijska soda bikarbona i aktivni ugalj ne pomažu.

U ovom slučaju.

…..

Volela bih da jesam (kao što nisam) špenadla koju kačiš po proizvoljnim lokacijama na mapi.

Ili bar odraz u izglancanom staklu rashladne vitrine u mesari.

Koji mudro ćuti.

Štap čajne i trista grama mlevenog života za poneti.

….

Neko je u jednom trenutku otkidanja od svesnosti dao zeleno svetlo za seču drvoreda u prometnoj ulici mog grada.

Tada je prestalo ono staro: “Drvo se na drvo oslanja, a čovek na čoveka.”

Strune Duše

Verujte svojim snovima.

To ste Vi u ogledalu.

Znam. Deluje konfuzno videti se u nekom drugom izdanju. Raznižu se slike u bezbroj komadića slagalice. Trebalo bi složiti ih. Oblikovati odgonetku.

A mi? Ukalupljeni.

U norme koje su nam drugi dali, poklonili, usadili, presadili.

Pa dodje San i pita nas šta bismo želeli.

Pobrine se da želju, pomno sastavljamo od delova odbeglih od normi.

Čipkana kragna satkana od nas samih.

Nekad guši… nekad prijatno greje.

……….

Savršeni krug palačinke i Loreene, u akvarelu jedne noći u dolini Južne Morave. I borba sa korovom koji mi bezobrazno pruža srednjak. Pomaže mu April, vidim.

Brojim ogrebotine, pustahije od dana, ljudi, zveri. Pitam se.. dokle, majku Vam nezasitnu? Gde su Vaši strahovi, snovi, savest? Ošamarite li Sebe, onako, povremeno, čisto realnosti radi?

Imate li Vi, jednu trudnu mačku kao ja, pa joj spremate porodilište i mislite se.. Da li će baš Tada, kada sebi date dopust 48h rešiti da donese na svet novu turu mazuljaka? A babice nema. Jer su joj se smučili dupli pomeni, duple smrti, multiplicirana tuga..

Ali, ja biram borbu, uvek, pre nego odustajanje. Najlakše je odustati. Zaraditi epitet imigranta na sopstvenoj teritoriji.

Ne.

Ne!

Urolala strahove kao palačinku i digla obrvu.

Kao moj ćalac.

“Ista si Ljuba.”

2016-04-16 22.51.54

Ista.

I ponosna.

 

 

Alone (without u)

Cherry cigarilos

I

Prijatno slepilo

Prošarano

Udaljenim svetlima autoputa.

Aprilska toplota

Miluje smrznutu istinu.

Skliznutu tu

Na mom licu.

Parira bezobzirno

Prvoj borbenoj liniji

Unutar pobesnelog flesha.

Kao da se sav bol

Slio u polipe, ciste, fibrome…

Nimalo romantično.

(But, that’s the truth)

Pobesnela Ja.

Obznanila ultimatum.

Ovim mojim

Prodornim

Zelenim pogledom

Bez teksta.

Jer,

Postoje tekstovi

Nenapisani

Neizrečeni

Herkulovski 

Da postide Kongresnu Biblioteku

Vašingtonsku.

Dala sebi za pravo

Da izaberem oružje

U ovoj neravnopravnoj borbi.

Bandoglavost.

Da želim do ludila

Da ne posustajem

U odbijanju sopstvenih poraza.

Ja sam Kamen.

I Treći Svetski Rat.

U svakom ljudskom biću.

Ja sam slana voda nasušna

I tvoj dužnik.

Tamo 

Gde se

Alfa zagrlila

Sa Omegom.

belief-is-blindness

 

 

Play it again, Joe

Izlizane pesme znaju da legnu kada je ispod ruke koža koja prija.

Stapajuća s dlanom.

Ostave trag kao loše ušiven rez.

Kao tekst urezan u pamćenje jer je otpevan ko zna koliko puta.

Tebi, meni, svima

Koji stradaše pod naletom

Moje sirove impulsivnosti.

Kao neko ko ljubomorno čuva novootkriven kontinent patuljastih bića, savršenih plivača po komorama i predkomorama.

Oni maleni, sveznajući i ćutljivi.

Samo u odbljesku oka može se nazreti doza sazrela da eksplodira u Supernovu.

“Sorry seems to be the hardest word to say.”

Izvini.

Evo,

nije teško i ništa ne boli.

Izvini.

Više boli jebeno mesto uboda kanile.

Moja zajebancija sa frendom koji je, sreća u nesreći, baš na tom radnom mestu.

Još jedna magnetna i ponovno druženje sa high dopom.

Što želim da opet,

sama prodjem taj deveti krug Pakla.

I izadjem onako kako samo meni priliči.

Here comes The Winner!

Više bole poslednje reči u hodnicima duše.

Izvini

Zbog toga što sam svoja.

Zbog nekompatibilnosti tvoje samoće i mog potenciranja množine.

Što umem da postavim damu u sebi na pijedestal.

I psujem kao kočijaš.

To samo kada sam revoltirana nepravdom.

(Jer kada me ne osećaš..

smatram se ugroženom vrstom)

Izvini.

Što umem da volim na sebi svojstven način.

Take it or leave it.

Što svoj optimizam ne menjam ni po jednom padežu.

Ne dam ga zlim jezicima.

Sve ono ispred čeka smajli.

Sladolede, letnje haljine, toplotu, sunce.

Nove i stare destinacije

Nove i stare pesme

Nove i stare plejliste

Udružene.

Izvini što ne patim i ne plačem.

Nemam kada

Od razvlačenja niti onog što me čini ženom

Ustvari,

trebalo bi reći ti Hvala

za nedostatak suza i patnje.

Dosta je toga ostalo za sećanje.

 

 

 

 

 

 

I agnostike ubijaju, zar ne?

Dok čekam da voda dostigne blagotvornu temperaturu da je sručim na sebe iz visine, gejzirski, otrežnjavajući, podgrevam i nadu u dnu zaboravljenih i ostavljenih. Toliko je dugo izlažem nepotrebnoj toploti da se presušila. Polomiću zube i neću naučiti da ne grizem više tamo gde su navučeni lanci i katanci. Da sam promašila jastuk sanjajući i udarila u zid.

Boli ali ćutim. Zarad predrasuda, strahova, sujeverja, pogrešnih procena, umornih dana i besanih noći. Zarad, vremenom, izgubljene želje da spajam iskrivljene moždane meridijane. Nije isto. Nema draž neznanja.

Trajem na mestu gde nikada ne bih sekund duže izdržala. Da, apsurd sam elaborirala i okačila kao diplomu ali na ledjima. Sendvič tabla upozorenja samoj sebi, koju vidim jedino u obrnutom ogledalu.

Izvojevane pobede ustupila drugima, široko, kao zadnji cvonjak u vidu bakšiša gotivnom konobaru u pripitom stanju. Ko ga jebe, sutra (ni)je novi dan. Sebi ostavila poraze, probudjene kasno sa strašnim mamurlukom. Bez zadnjeg cvonjka za duvan i hleb.

Čekam onu vodu s početka da sperem sa sebe laž.

I zamislim da je reka Jordan.

A ja ponovo rodjena.

Negde.

Nekad.

Ipad-Artistic-Wallpaper

Welcome home, Dorothy Gale

Napipala mir. A dom je mir. Tamo gde mogu da psujem, pijem, plačem i smejem se bez zadrške. Tamo gde su mi dušu odgrizli besni psi i isti je nahranili i vratili u prvobitno stanje. Tamo gde ih nema i ima istovremeno. U svim poznatim i nepoznatim dimenzijama.

Navikla da sam tu svoja.

Da mi pucketaju drva u kaminu i miriše domaće vino.

Da brojim na dohvat ruke zvezde i ostale šarade po svodu.

Da pobegnem od neke nepresušne želje svih da me poseduju odredjenim danima.

Da prave filmove bez mene sa mnom u glavnoj ulozi. Akter bez portfelja. Glumica bez honorara. Statista bez života.

Izvinite, ali vozdra!

Ono što nikada ne bi trebalo, ne bi smelo da dozvolite sebi je da Vas zarad krvne, bivše, sadašnje i kojekakve veze iko svojata. Pitate se i Vi, Vaš je ograničeni vremenski prostor u pitanju. Kome ga dajete, Vaše je pravo. Apsolutno. Zajebite savest. Nije Vam saveznik. Zaverenik je koji glodje dušu i deli je ubogima željnih Vas.

Ovog trenutka postoji jedna, jedina osoba s kojom bih delila parče vazduha koji udišem. Koja me nasmeje, osvetli i razgali. Kojoj dugujem reči zapele u grlu. A kada umuknem tada imam najviše da kažem. Nema veze što je tek treći put.

Ne. Nisam mladja. Samo svetlim ko Las Vegas.

Bez kockanja sa sopstvenim komadom sreće.

In meantime… no passenger by

Ne znam kako, ali uticaji kuckaju ritam koji pospešuje rast. Krijem se, za sada uspešno, kamufliram realnu visinu, širinu i gabarit svim dostupnim sredstvima. Toliko da delujem ko senka, shadow on the Wall. Kakva opsena!

Sve kaska, ali taj rast premašuje sopstvene ciljeve. Dosta više, zajebaću i čarobni pasulj.

Igramo se. Prednosti i zaostalosti. Nije nam dosadno, nijednog trenutka ne prelazi u ravnu liniju. Kiša, sunce, hladno, toplo, smeh, plač, ravnodušnost i frenetičnost, smena nightshifta i spavanja sa spuštenim roletnama.

Kaže: “Čekaj.”

Pitam: “Dokle?”

Jebo početak ako nema kraja.

Sredinu su pojeli krezubi i nestrpljivi.