Category Archives: twilight zone

Postulat vaskrslog Formiona

moon and island 1

 E moja budalo. Moja konjino. 

Taj januar bio mi jaguar i ostale domaće životinje. Pa sednem, tupim mozak i prizivam duhove, a oni svi bledunjavi i slabotelesni. Nikakva pomoć od njih. Oteram ih u tri lepa kovčega, upalim svetlo i otvorim pivo.

Opet neki brojevi vode kolo. Okrenem Albinonija da im pomrsim konce i nateram da sednu i smire se, bar jednom. Ništa. Djuskaju i uz adagio. Dižem ruke, noge su već na plafonu, kosa mi visi u dnk spiralama.

E moj Balance sa apostrofom. Moj skote dvostrani.

Sanjaju me prijatelji, šalju uznemirujuće poruke, brinu za mene. Ej, dobro sam! Vrtim zupčanike unazad, brekću gume, cvile navoji, razapinjem Isusa na vremenskom krstu, svud bih ga razvukla, navukla na zemlju ko kondom, davala ko vakcinu beseže, odmah čim se rode, dok još ne znaju gde su došli, a bolje da nisu.

E moj Canceru podmukli. Moj Brute.

Izvukla sam kraće drvce. Zavarala me gruba koža i napukle zanoktice, crne i bolne. Zajebaće me samilost kad tad. Pukla praćka i ode sve u Honduras. Kažu sad će sezona tamo. Taman. Tajming mi je uvek bio jača strana.  

Vaskrsla arhiva MB 27.09.2012.

Tick Tick Ticking

Znaš, vreme ne radi za nas. Ne radi ono ni za kog osim za sebe. A tako nas je slatko zavaralo u početku, da smo jaki, da možemo sve što poželimo, da nam snovi nemaju rok trajanja. 

Kao vešt madjioničar izvuklo zeca iz šešira i s njim našu bolju polovinu života. Ostavilo maglu u očima, onu šarenu, obojenu našim prastarim očekivanjima, da smo jaki, da možemo sve što poželimo, da nam snovi nemaju rok trajanja.

Kako sada da ti kažem da ništa više nije isto?

Navikli se, rukavica već poprimila oblik šake i prstiju, zanoktica i zazubica.

I to je to.

Prokleta, udobna navika.

Prokleto ljudsko bežanje u poznato.

Misli da je tamo vreme rezervisalo neke tajne termine. Štek u špajzu, baš pored babinog džema od kajsija koji i dan danas sanjam. Štek u raspalom ormanu, iza stolnjaka za “jednom godišnje” eksponiranje. Pa kad, slučajno, pružiš dublje ruku tražeći zaboravljenu duksericu, nadješ te naše sakrivene minute. Medju njima, kao lavanda protiv moljaca u sećanju, momenti, flešbekovi, anegdote i spektakli. Po jedan paketić mirišljavog bilja za svaku dekadu iza nas.

Po jedna cvetna poljana za sve što mogli smo,

a nismo.

Jer, ipak, vreme ne radi za nas.

Mi smo obični, sitni pozajmljivači istog.

Bez pogodbe sa Kronosom.

 

“Господар времена, бог-отац Зевса, Посејдона, Хада и деда свим осталим боговима Олимпа. Започео каријеру као ослободилац сабраће и кастратор свог оца Урана, а завршио као омражен тиранин који је са осталим титанима бачен у Тартар, дно дна света мртвих. Упамћен по томе што је створио људску расу у најсавршенијем облику, коју је потом Зевс збрисао и створио данашњу расу људи која има све проблеме у животу чисто да богови имају чиме да се занимају.”

 

 

Štab za (iz)vanredan dan

Pudingstičan dan.

Krempitasti.

I kiša što tanca sa maglom miriše na cimet. Rastvoren u kapućinu iz bezbroj auspuha.

Svi nekud žure omamljeni zamagljenim staklima.

Ona zgodna za crtanje prstima.

Meni lepo.

Dan lep.

Bez povoda, razloga, motiva. Tek tako lep.

Mangupu koji me isfajtao vozeći kroz baricu nisam opsovala familiju.

Setila se Bridžetke u tankoj haljini kada odlazi da se izvini Darsiju, a baja šofer je častio kupanjem od glave do pete, tačno ispred ulaza u advokatsku komoru. Prošla sam bolje. Izvela manevar Meri Popins kišobranom, nasmejala se mokrim tufnama na farkama i nastavila.

Lepo mi.

Pitam se šta li je.

Nisam srela Mister Right One.

Sedmica me zaobišla jer ne igram igre na sreću.

Još uvek sam u Srbiji.

Bez stalnog zaposlenja.

Pa šta mi je?

Da nije to što me ništa ne boli?

Čak me ni mućkanje rodjaka oko kupoprodaje imanja ne izbacuje iz koloseka.

Uspon do stana od 500 metara izgleda mi kao izazov.

Prelećem ga a nisam na spidu.

U piljari kupujem voće i hleb, teram šalu na svoj oznojeni račun.

Zaraza smeha prelazi na prodavačice.

Odlično, da se ne pitam samo ja šta mi bi danas.

Možda prodje do sutradan.

child-umbrella-canvas-ideas-colorful-rain-black-people-twig-on-horizontal-trees-white-touch-diy-brown-beach-room-scheme-great-abstract-tv-blue-color-green-life-motivation-board-lips-936x1122

 

Visible Eclipse

“Ne bih da ti remetim koncepciju, ali mislim da si premašila svoj limit.”

Iz, do tada, pognutog stava, nesvesna pulsirajućeg bola u kičmi, vratu, rukama, trepavicama, izvila sam svoje telo do stava tek upaljene sveće.

“Ti to nešto na moj račun?” Sevnuo je smrtonosni zrak iz očiju u istom trenutku kada i izgovorene reči. Dart Vajder bije varjačom gde sekira neće. Fotošopiraću mu je u fluorescentno zelenu čim se dohvatim kompjutera umesto kašike.

Mada, varjača deluje daleko erotičnije od klikanja plastičnim mišem.

Pogledao me je sa dubokim saosećanjem. Prenebregnuo moj, ničim izazvan, revolt u svakom smislu i klimnuo glavom udesno podižiću rame istovremeno. Ubi me telesnom gestikulacijom bez da izgovori “A”.

A ne.

Ne lomim se ja “in public”. Pa nek je i best friend forever. To čudo osmo nije dostupno ikom osim četiri nema zida.

“Dobro. Hoćeš sutra da ti donesem diklofenak retard ili ibuprofen?”

“Retard sam i bez naznake. Ne, hvala.”

“Smrt u diskoteci? Ne, hvala? Bože, ne ličiš na sebe.”

“Naprotiv. Ovo sam ja u sirovom stanju. Nit pečena, nit barena. Sirova do koske!”

Lunarna eklipsa samo što nije. Zajedno sa retrogradnim Merkurom i sjebanom Venerom.

Ako bi neka planeta trebalo da ima poštedu u svakom obliku onda je to ona koja veliča pozitivnu emociju najčistijeg oblika. Da joj Mesec dodje kao ulični okrugli fenjer dok pleše sa svojim voljenim i deli neodoljiv osmeh, iako je nikom drugom upućen osim Njemu.

Samo zrači.

I voli.

moon-ring

Punkt na Ćupriji

Šetajući sopstvenom stazom bitisanja upoznala sam ljude sa različitih strana sveta, toliko da ih sabiram dosadilo bi mi pre nego dodjem do sto. Ono što je meni ostalo u sećanju su nasmejana lica, neka izbledela, neka se izbrisala od silnog podsećanja, svašta je otišlo u folder “bili smo pijani, veseli i razuzdani, do te mere da ujutru, ne da ne znaš gde su ti gaće nego u kom se gradu nalaziš”. Učila da živim sa tudjim kulturama, davala smernice deci kojoj engleski nije maternji, pomagala oko domaćih zadataka i navijala da se ostane u sedlu. Čak i kad se iz istog padne. Gledala ispod površine. Laserski. Instinktivno. Pa glupo racionalno nekako isplivalo. Kao govno. Sve mu jebem otpadno. Ako te glava ne izda dupe ‘oće garant.

Zapisivala anegdote da ne izvetre iz suviše otvorenog uma. Ne valja kada su svi ventili “na izvol’te”. Ne valja, ali tako su resetovani u kodu.

Imamo pamet za izvoz. Količina je predimenzionirana za planetu pa izvozimo u Zemlje Nedodjije. I druge solarne sisteme. Po šablonu “ko da više”.

Samo daj više.

Najviše.

Najlepše.

Najbolje.

Što me podseti na jednu izreku “Čovek bi da od svakog bude bolji, osim svog deteta”.

Sreća te Hitlerovi roditelji nisu bili ambiciozni.

Početkom novog milenijuma, uz dve rečenice ubedjivanja od strane prijatelja, osvanuh u turističkom obilasku sajma medicine. Zabole me za sajam, obilazila sam grad i upijala duh prošlosti na svakom uglu. Ono što se, podmuklo, uvuklo uz divljenje očuvanoj arhitekturi bilo je neprijatno. Docenti, magistri, doktori sa kompletnim asortimanom psovki i nedoličnim ponašanjem. Stoka sa dve diplome i redovnom katedrom. Stoka bez osnovne kulture i zlatnom Visa karticom. Bila sam posramljena. Ne lično. Ili progovoriš neki strani jezik, ili se praviš nem. Sramota jer smo prezentovali Srbiju. Kakva da je, naša je. Pupak nam tu odsečen. A mi bili sve, samo ne pojedinci. Sa i bez diploma.

Slična situacija početkom 90-ih. Daleko ostrvo i mi kao predstavnici bivše Juge. Dva šofera i dve flaše vina ispod stola. Bruka. Pijani pokušavaju da isfoliraju osoblje. Došlo mi je da se odselim iz univerzuma.

Ne možete zajebati konobara. Aksioma, ljudi, aksioma.

Čuveno APP na kraju računa Oni su izmislili.

Onda zalutaš, followed by roots, u ruralne krajeve. Gde je Beograd, Niš i stočna pijaca highlight živlenija i pitaš se: koja je poenta svega?

Pa baš to. Kome je šta zenit u zajebavanju zvanom život.

I šta naučimo iz istog.

Mahanje sa par diploma ispred nosa doživljavam kao ventilator.

Osrednje jačine.

Deda po majci mahao samo muholovcem.

Mudrost je delio.

A mudrost ko mudrost.

Nekom vrlina, nekom mana.

Zavisi ko kako gleda.

I odakle gleda.

you-are-here1

 

 

 

Elvis Hasn’t Left The Building

Nebo se danas sapliće o neke nadolazeće oblake. Onako, mrzovoljno, baš me briga ako padnem, mekano je.

Gledam ga od ranog jutra i mislim se, pa kad može ono što ne bih i ja? Neko vreme unazad, uspeta na čarobni pasulj peckam Džina kamenicama. Svaki treći put češne se, nehajno, mada odvaljujem iz sve snage. Dižem ruke i ja, okačim se kramponima na džinovski gležanj i Vozi, Miško! Ne kamenice, TNT i Hidrogensku Bombu da mu bacim ne bi se lecnuo. Čak i ne primećuje da sam slepi putnik kroz vreme, dimenzije i na njegovoj nozi. Gazi lagano i opušteno, svud mu mahovina od onih koji bujaju samo u senci. Boli ga uvce da li je u pitanju Takakiospida il’ Tetraphidospida, u svakom slučaju, primitivna je vrsta u pitanju, so Why bother?

Kad, ne lezi vraže.. vidim još njih okačenih na nedipiliranoj potkolenici. Nisam usamljen slučaj, samo sam ta dva pojma odvojeno.

Radujem se.

Ako nas ima dovoljno do glave možda i oborimo skota.

Mekano.

 

“People, don’t you understand
The child needs a helping hand
Or he’ll grow to be an angry young man some day
Take a look at you and me,
Are we too blind to see?
Do we simply turn our heads and look the other way?”

Pirova Svetkovina

Prostrla je ova kotlina iskre na tamnom svodu.

Svetlucav stolnjak preko okrugle Zemlje.

Umirila vozove, autoput i vetar.

Uspavala ljude i životinje.

Pustila me da pirujem s tobom ove noći.

Darovala nesebično sve ono što nam je otela tridesetprvog avgusta prošle godine.

Postavila sam večeru.

Od svega po nešto, da mezimo kao nekad.

Kupila pivo.

Pustila plejlistu koju ti voliš.

Osim jedne koju, verujem, nisi ni čuo.

Tako je simbolična, moj brate.

Samo naslovom.

Znaš šta mi rekli u sudu? Da dodjem posle 19.09. i proverim pravosnažnost presude.

Na Tvoj rodjendan.

Napiću se i dunuću nepismenom panduru u facu kad prodjem detektor za metal.

Možda zametnem dildo u tašni,

brdo kondoma,

bombona,

da im obojim dosadan dan.

…šta reći. Znaš da ti je sestra bila rebel.

Zbog svega.

Pogotovo normi.

Balkana.

Dogmi.

Patrijarhata.

Edipovog S…

U medjuvremenu,

Čekala te da mi se pridružiš u Poni Ekspresu,

da jezdimo kojekuda.

A svako od nas,

razapet na sopstvenom krstu

vrišti,

bez glasa

i moći,

da promeni tok usuda.

Onda ti usud promeni agregatno stanje.

Smesti te u zagušene uzdahe,

obrisane suze,

vraćene knedle u grlu,

u hemiju

kojom nas nateraju na usiljene osmehe.

Albinoni, Bijelo Dugme, Rolling Stones.

Sartrova kolekcija i vreme ukradeno dok si u školi.

Mnogo toga

Prećutanog i izgovorenog,

Istovremeno.

Znali smo.

Oboje.

Majkom, postavljenom kao znak jednakosti,

Medju nas Dvoje,

Da nas jedino

Smrt spaja.

Kao što si znao

Da se neću zadržati ovde.

Bez tebe

nije to To.

Klackalica žuta

Nema druga na kraj puta.

I možda

opkolim Svet

ovim što imam.

Samo što, ovog puta,

nosim Tebe,

da vidiš mojim očima,

čuješ moje Srce,

osetiš kroz moje Dlanove,

hodaš mojim Koracima.

Jer,

Na svakom kraju,

Pirova pobeda

ujeda.

 

Let there be sound

Zakopčao je poslednje dugme na crvenoj košulji i podigao glavu.Njegov odraz u ogledalu delovao je zadovoljno, radijantno šireći optimizam. Licu, osim osmeha, ništa nije bilo potrebno. Omiljen moto, inače, bio mu je “Smej se, time zbunjuješ neprijatelje”. Iako nije bio siguran u podatak da ih ima. Nehajno je zamahnuo prstima kroz kosu i stavio naočare. Coknuo zvučno, uperio kažiprstom i rekao “To je to!” Otvorio je vrata na kojima je stajala zlatna zvezda i natpis iznad nje “Star” i krenuo put scene.

Talas uzbudjenja dok je izlazio pred lelujavu masu stapao se u jedan ogroman cunami od nožnih prstiju do zadnje dlake na glavi. Navlačeći kaiš od gitare proverio je čivije i klimnuo kolegama. Ostalo je bila samo muzika.

Onako nasmejan i razdragan, ponesen dobrim vajbovima davao je, nesebično, improvizacije koje nikada neće, na taj način, ponoviti. I u tome je bila draž. To je punilo magacine njegovog unutrašnjeg sistema da, kada utihne i poslednji žamor on i dalje oseća snagu ujedinjenih duša.

Zato su umetnici dugovečni, osim u slučaju kada se predoziraju. Uvek je to imao na umu. Dovoljno za opuštanje, kreativnost, poželjnu dozu “bole me za sve dok su ljudi Oko mene Ok” i balansirao ko žongler na tankoj žici izmedju realnosti i nestvarnih snova. Neka nevidljiva rampa, uvek je bila tu da ga zaustavi u pravom trenutku. Od ponora do neba i jeste tanka linija. Tamo negde na sredini.

Iznenada, takoreći, bez povoda rodi se hit. Izmedju puknute trzalice, vriske male crnke iz prvih redova, kuglica znoja koje klize niz kičmu i tope zadnji bastion self difensa, osvane ko feniks nova melodija. Na nju nadoveže još par pesama koje žive u senci prve, ali nema veze. Ja bih samo da sviram i ništa više.

Njemu nije bilo potrebno više od toga. Od prvih sećanja na babu i njene besede o pronalasku sebe, nebitno na način, ili okolinu, mesto, kontinent, planetu, imao je tu dozu samouverenja da može ono što želi. I da želi ono što može. Znak jednako.

Strahove je ostavljao drugima. Kao dug, kao veresiju, kao zezanje. Što veselije.

Dogoreli žar na cigareti vratio ga je u stvarnost. Dovoljno da vidi horizont zagasito narandžaste boje, dovoljno da oseti poslednju toplotu na licu i osmotri mokra tela koja su skakala u jednom istom ritmu.

Njegovom.

 

 

 

Venerine iluzije

Prodoran zvuk alarma nije rezultirao prekidanjem drugog, prodornijeg zvuka hrkanja. Prvi, drugi, treći, dvadeseti po redu. Već je petnaest minuta do sedam. Negde, krajičkom svesti hvatao je svaki alert i nastavljao da hrče. Brojeći ih u donjem nivou uspavanog uma. Podigao je tromo desnu ruku ka licu, prevlačeći dlanom preko čela, očiju, nosa, usana. Svetlost je poput šaljivog lopova ubadala pravo u zenicu.

“Jebem ti sunce, kad će penzija…”

Svako jutro ista pesma, isti scenario, pokreti. Osim kada se, u retkim slučajevima zadesi neka pored njega. Na ofingeru okačena košulja i pantalone. Blizu kreveta, blizu ruke i još uvek zatvorenih kapaka, napipaj i navlači. Pazeći, pri tom, na kosine golubarnika u potkrovlju. Dugo mu je trebalo da adaptira svoje ogromno telo na patuljaste razmere zidova. Golubarnik. Koji je voleo. Na sentimentalan način a ipak tako običan. To je jedino što mu je ostalo od pokojnog oca. Da… a onda je renovirao skoro svaki kutak koji ga asocirao na njega.

“Božeeee, kakva žena! Šta li je videla u meni? Dosadan sam ko ravna Vojvodina na geografskoj karti. I mali mi je. Šta mi je to trebalo? Mogao sam ovako da vozim još iks godina. Odradi posao uz pornjavu i teraj dalje. Mada..”

Svašta mu se vrzmalo po glavi dok je na brzinu obavljao jutarnji sled higijenskih potreba. Tog dana, narednog, sledeće nedelje.

Smatrao je sebe jednim od poslednjih bastiona “predratnih džentlmena” koji dami otvara vrata, sipa piće i ne prekida je dok govori. Smatrao je sebe pregaženim. Vremenom, tehnološkom stihijom, ubrzanim životom. Pa opet, nalazio tragove bunta da ispliva iznad površine i ponekad, istrči, ko tele ispred rude, ispred zakona sadašnjice.

Posao ko posao, u svakom je video potencijalnog protivnika koji bi, vrlo rado, ispružio nogu da ga saplete, samo kad bi se ukazala prilika. I čemu toliko obrazovanje kada će uskoro sve otići dodjavola? Često je sebi postavljao pitanja koja su uvlačila još veći nemir u njegov svet. Taj sopstveni mikrokosmos unutar četiri zida i u njemu kutak gde je živeo mir. I on s njim. Mala polica sa odabranim knjigama, par slika dece, nekoliko ikona, muzički uredjaj sa fluorescentnim plavim krugom, čaša vina. Povratak poljuljanog samopouzdanja kap po kap, reč po reč, stih po stih, akord po akord… I san.

Osim te proklete projekcije žene koja se uplela izmedju redova “Vladara iz senke” i Cetinskog glasom koji ga zove u ponore nemira. Izazovne, nedokučive uglove nepoznanice zvane “biti s nekim”. Osetio je neodoljivu želju za njenim prisustvom. Trgnuo se iz fotelje kao da ga je neko opekao i otišao pod tuš. Voda je preinačila potrebu te je slistio oveću čokoladu namenjenu detetu. “Nebitno, kupiću sutra drugu. Ako ne zaboravim.”

Najlakše je bilo opravdati postupke zaboravom. Pustiti novi dan da pokrije sećanja još jednim slojem prašine, naveče bez napora nastaviti čitanje na, bukmarkerom obeleženoj stranici i nasuti vina u čašu sa stalkom. Sitnice koje život znače. Makar bio i usamljenički.

Nije imao pojma da je zbog egzotičnog plesa Venere u Devici,

na dan kada je rodjen,

osudjen na osamu.

 

 

 

Behind the Twilight

“Mene tera neki vrag

Da ti opet predjem prag”

Biti ponosan na nastavak bilo kakvog odnosa u prijateljskom duhu posle turbulentnog sletanja na zadnji trap, nekad nije za hvalisanje naokolo. Ume da zazvuči tupo i nezgrapno u poredjenju sa delikatnim nitima novonastalog druženja.

Da, upravo tu “vrlinu” prevrne u manu.

I umesto poena dobijete šut kartu.

Tona i po crnog luka u dvorištu pored mog. Savijena kičma i posekotine na dlanovima jednako par stotina evra. S tom razlikom što taj novac ode za tren oka u par računa i nove šoljice za kafu, dok telo pamti svaki extra napor i naplati sa kamatom, malo kasnije.

Ovde idu u mobu jedni drugima.

Solidarnost protiv primitivnih ubedjenja u vreme kada zemlja nagradjuje plodovima ako ste je nahranili semenjem, rasadom i tu i tamo genetski modifikovanim pesticidima . Procvetala ljubav ka bližnjem zajedno sa prirodom. Ustaljeno “crkla krava komšiji” vraća se pompezno s jeseni. Do tada… Love is in the air, zajedno sa vonjom balege, znoja i modernizovanog odnošenja smeća iz sporadično raštrkanih kontejnera.

Pečem brdo palačinki u vidu doprinosa “one koja nema pojma o agrikulturi” i mažem domaćim džemom od šljiva. Pod tremom i sijalicom od 40 vati okupljeno društvo priprema luk za džakiranje i dalju prodaju. 

Rodja muškog roda radi svakog dana u privatnoj firmi. Radno vreme klizno i adaptirajuće, uglavnom po nahodjenju vlasnika. Rodja ženskog roda ima dve okrugle izrasline izmedju nogu. Pojavile se, nenadano, dok se hvatala u koštac sa svim obavezama kod kuće. U medjuvremenu, postaje hermafrodit.

“Nema i jare i pare”

Ja sam, opet, neki jebeni izveštač, bez obzira na mesto terena. Usisivač od dogadjaja, okolnosti, rasporeda zvezda, birokratije, ma koliko apsurdno zvučalo spustilo me tu gde jesam. Da povežem razbucane konopce i zgužvana jedra,

jer kompas je u kvaru.

I krov je u kvaru.

Misli da je ptica pa malo malo odleti neka ploča. U ovoj dolini uz predivan pogled ide i doživotna pretplata na vetar. Idu i računi, daljina, samoća, usamljenost, apstrakcija i ruralni nepisani zakoni.

Kao i prihvatanje prirodnog sleda stvari.

Lakše je prodati domaćinstvo na selu nego stan u gradu. Osloboditi se duplih dažbina, davanja državnom aparatu para kojih, inače, nema i sabrati se u jednoj opštini. U kojoj postoje pekare, apoteke i zdravstvene ustanove.

Za početak.

Uz svako odricanje potpisuje se savest.

Ista ona koja ume da te potapša po ramenu

i spomene,

onako,

usputno,

da smo,

tek

kap vode u okeanu.

….

Pesma koja me pomerila iz ose, bez obzira na jezičku barijeru, za vreme boravka na dalekom severu, zove se “Behind the twilight”. Sećam se tog popodneva i muke moje plavuše da mi dočara smisao stihova prevodeći ih na engleski. Prost engleski i četrnaest padeža finskog uz kraljevsku posteljinu izraza, aj’ prevedi majčin sine..

Ne verujući i dalje u slučajnosti, bend je ubrzo imao lajv performans u jednoj katedrali. Sveže skinuta s gipsa bila sam delić te energije, zajedno sa dečjim horom.

Nakon koncerta, sva euforična odvukla me do bekstejdža i upoznala sa pevačem. “Vid’ ribe sa Balkana, svidža joj se Vaša mjuza”.

Unfuckingbelievable feeling.

“…And because you are too proud
and can’t give up
you always have to try until the end
Maybe one night you’ll see everything more clearly
when your eyes just get used to
this twilight…
Oh, my God
Why did you make a such restless one?
Why did you set to travel alone in the storm?
You gave a pen, gave a hand, gave an empty paper
that demands words from a blind…”