Category Archives: Uncategorized

Parastos za Mojblog — Balaševićevska depresija prvog snega

Ideja je da pokusamo da pronadjemo sto vise Mojblogera, da nadjemo termin koji svima odgovara i da organizujemo veliko okupljanje posle puno godina. Molim sve stare drugare da se uclane u FB grupu Parastos za Mojblog, i da pozovu sto vise ljudi, posebno da obaveste one koji nemaju fb profil, mejlom, telefonom, dimnim signalima, kako […]

via Parastos za Mojblog — Balaševićevska depresija prvog snega

Kiss my auspuh

Generalno razočarana zbog raskola između muškog i ženskog roda, do te mere da je prešlo u ravnodušnost. Ok, ipak je to samo moje lično poimanje dugoročnog refleksa izvan okvira čopora. Čitam skoro dva teksta koja su digla dodatnu prašinu na već pomućen vidokrug potencijalnih partnera. Prvi ženski izazvao ovaj drugi, muški. Ispljuvaše nam ljudski rod. Ukratko, zaključak je poražavajući: muški su dno, ženske dno dna. Sve zarad jednog dana u godini. Poludeo narod načisto. Da čita neko od elijena rekao bi “Ovi bi se potamanili međusobno koliko se mrze, kako li se reprodukuju?”.

Koliko smatrala sebe otvorenom i direktnom, toliko mi upadaju suprotnosti u mrežu aure. Rukavičaste osobe, zavijene mumije da ih se ne bi, slučajno, dotaklo u Meko. Jer u Meko najviše boli. Učim da čitam hijeroglife izmeđuredovske, pametna sam ja, naučiću do stodva’espete.

Dežurni taxista voli motore, ima oldtajmer kog su majstori prozvali kršem, iz prostog razloga jer ne umeju da ga poprave. Svaki put kada se vozamo slušam o novoj avanturi matorog dvotočkaša uz prizvuk sete u glasu. Što bi rekao naš narod “hoće i jare i pare”. Bi da ga proda, oženi pod stare dane, kupi neku jeftinu livadu gde će posaditi kamp prikolicu i uživati u blagodetima prirode u malo većoj konzervi sa prozorima. “Samo neka se vodi na moje ime, da imam nešto svoje!” Sa druge strane, poklanja mu svaki slobodan trenutak, opipava puls, glanca i razgovara s njim. Otuđenje ne ide baš tako lako sa metalnim ljubimcima, s ljudima klizi kao podmazano.

Hop, cup, poskocicu, praznike preskocicu

Sasvim odgovarajuci naslov obzirom na nedavna desavanja, tj sevrdanja po okolnim, bratskim nam okruzenjem. ZeMski praznik proveden u visesatnom truckanju po gudurama Be i Ha. Namerno, on purpose, z’inat, sama decenijska bas mi stalo do iznenadnih izliva i potopa ljubaznosti. Istim nagonom do pola ispijeno pivo u pauzi izmedju dve destinacije, dalo je konacni suma sumarum da bi slobodu trebalo braniti svim raspolozivim sredstvima. Ovu moju, zeMsku.

Onda je doslo na red prebrojavanje kucnih mi ljubimaca. Kvantitativno uporedjenje izmedju macaka i miseva po metru kvadratnom dalo je rezultat u vidu omiljene psovke, koriscene samo ispod 42 stepena, geografski receno. I dalje mislim da je cetr’ komada malo na ovoliki prostor.

Da bi dezert bio dezert potrebno je sta? Pa tresnja odozgo. Tresnja aka virus pojavio se kad mu vreme nije, a ni mesto, matora pere i kastanjete domacom sljivkom, zarad dezinfekcije. Suocena sa varijabilom koja je, bar meni, skroz nepoznata, mislim da je u pitanju ~shi cu~ virus. Zasto? Zato sto je nerazumlljiv po svim osnovama, mandarinski dijalekt, garant. Nit’ temperature, o kaslju ni pomena, nos radi…sta ne radi? Kompletan mehanizam!

Objavljen rat, beli lukac, no kissing, macke predu, asimiliraju negativizam, a seljaci me zaobilaze u km krugu.

Pa ovo i nije tako lose…at the end 🙂

Btw, htela sam da se upustim nasiroko u opis svega sto mi ocinji vid, a i ostala cula dozivese, ali evo ga coveculjak, dahce mi za vrat i sisti: Take it easy, amigos.

Dzipsi mikrokosmopolitAnka

“Stoj tu, idem ja po njega.”

Iscurelo malo vremena, eto srpskog mastifa, crnog ko ugalj, kako trci ka meni sve sa isplazenim jezikom koji landara u ritmu 4-ro takta.

Cucnem i cekam. Nadam se da je miris macaka donekle izvetreo…ili je, eventualno indiferentan prema njima.

Njuskanje…liz…njuskanje, liz, liz… Ljubav na prvi blentavi pogled.

“Opet se otkacio i pobegao, pa majku ti suntavu, ima nadjem onaj kais sa ludacke kosulje, sa tri igle, da vidim sta ces onda!”

Jacim (pas) gleda skoro nevinim pogledom, dahcuci ko maraton da je trcao i namerno, podvlacim ovo “namerno” okrece glavu na drugu stranu. Mahanje repom se podrazumeva. Brsti sve do poslednje granule, glasno krckajuci iste sa osvrtanjem da nije neka, slucajno, pobegla iz cinije. Zadovoljno skace na krov kucice spreman za fotosens.

“Vidi, baba! Selfi!”

DSC04030

Smanjili smo svet na okruzenje male Srbije, jos manje Crne Gore i upoznajemo “svoju” zemlju da bi smo je vise…. voleli.

Docek kako dolikuje: medovaca, cek cek… Medovaca, najbolja domaca kafa koju sam popila u zivotu (ni prineta propagandi “s ove strane ogledala”), domace testo peceno na rostilju i jos nesto svasta cega se vise ne secamo. Zasto? Zato.

“Vodim te na slavu, nemoj da se napijes, ili me cusni ispod stola da idemo kuci kad predjes u crveno!”

Ahahahhaha. Vazi.

Nepoznato zensko celjade komada jedan, to jest ja, ostalo u trenutku samo, zbog radi neodloznog telefonskog poziva domacina mi. Istog momenta ostrvise se gosti muskog pola zajedno sa glavom kuce i keramickim ibrikom (kojeg, inace, u mom zavicaju zovu testija, nosila se voda u njoj za umorne i zedne ratare, ko je glumio Kosovku devojku…tada… ne znam, sorry) sipavsi iz istog meku rakiju u casu za vodu. “Gde je ovaj pos’o sa OVOM kolicinom?” Proletelo mi kroz glavu. Smeje se i pruza mi casu.

Lesn namber uan: Dace ti casu, ti je prinesi usnama, ovlas cmoknes, kazes “zdrav si” i vratis, bez da pijes!

Takav obicaj, a obicaj je ko svetinja. Bolje mu brkni u oko nego u obicaje. Imas vece sanse da prezivis.

Ko da pije kad sto ko basta, djakonije mame, jedjte oci gladne i usputno prati bonton ko da si u najelitnijem belosveCkom restoranu, ne sto moras nego sto pusto naviklo tako.

Prema tome:

“Zdrav si!”

Stigla da narucim i pesmu od lokalnog harmonika maestra.

Dosta od mene.

Que sera sera

Pratim pomno siroki nebeski svod. Svojstven otvorenom ne-gradskom prostoru. Poneki erplejn, zvezda padalica, zvezda stajalica, mesec ko pastir…

“A tu si? Aj stavi kafu.” Bruder Pera dosao u posetu, nenajavljenu. Bila bi najavljena da se ova doticna persona sto sada kucka javila na poziv. Nesto me “nema” u poslednje vreme.

“Dosao Deda Mraz!” Htedoh reci “kad mu vreme nije” nego ucutah. Da ne kvarim dojam, utisak i ostala balkanska sranja.

Ok je ovo povremeno secanje na nekadasnje postove. Na neke ljude, vremena i mesta. Samo…sa ovoliko turbulencija tesko da se moze sazvakati ponovo bez cisterne rastvorene sode bokarbone.

Uvek i rado citam postove drugara koji ne menjaju adresu vec dugi niz godina. Da bih sebe koliko toliko ustolicila bar u citanju, ako ne u lutanju.

“Aj, upristoji se, vodim te veceras u provod! Mozda te i udam!” Ovo je trebalo da zvuci komicno, al ja progutah knedlu i to onu starinsku, sto moras na cetr’ dela da je delis bez da se zadavis.

Odavno znam svoju dobitnu kombinaciju, tako da je izlazak bio spreman pre nego je on pokusao slatko i posrkao kafu. Kafa je Espresso, priprema za izlazak Express, nauci vec jednom, sunce ti pandursko!

I gle cuda, svetla grada koji bi da postane velegrad zasijase snagom jos malo pa ko Las Vegas, ko da je naslutilo jadno paprikarsko “Eve gi ovi, gradjani, cek da upalimo i one sto su sam’ za Novu Godinu!”

“A ko ce seku da proseta?”

“Pa, zna se, Bata!”

Matora nas ispratila sa divnom replikom:”Ostavi je negde samu za stolom! Ako sednete zajedno nista od posla! Niko Vam nece poverovati da ste brat i sestra!”

Jok, pise nam na celu krvno srodstvo.

Popilo se, pojelo se, osacovalo se i vratilo kuci suvih gaca.

“Ej…i ti si nas’o “grad” gde da me izvedes…”

“Nema veze, si vid’la one cice preko puta? Namerno sam seo u cosak! Nego, extra lokal obzirom gde se nalazi. Taman ko Las Vegas.”

Evo cekam da mi zapevaju “Who are you, who, who, whooo whoooo…”

Šta bi bilo kad bi bilo

Prvo ide jedno kratko hejtovanje, te kome se ne dopada može slobodno da skoči na sledeći pasus kao jelen trećak, za kog nisam sigurna da postoji osim u pomenutoj izreci. Verovali ili ne, dotični Facebook koristi se za onlajn marketing na angro, te tako i ovaj potpisnik redova otisnuo se u mutne vode matriksa pomoću raznih grupa za oglašavanje i reklamu svog posla. Dokazati Balkanu koji, još uvek, čuva sokake iz doba Osmanlijskog Carstva i jos ponešto svašta iz istog, što zbog turizma (zanimljivi smo kao potopljena Atlantida, moram da ih podsećam s vremena na vreme da dišu), što zbog očuvanja tradicije, pomena pradedova i ostalih predaka, tehnološki napredak malo dalje od igranja Slagalice i ostalih razbibriga, poput zarade i ozbiljnih kompanija koje su prerasle u internetske imperije, teže je nego naći žiranta za kredit. Da pojednostavim našim rečnikom, svako razume volšebno nestajanje svih znanih i neznanih rođaka i prijatelja kad se pomene kredit ili žirant.

Ali, nije ovo poenta posta. Često sam noćna ‘tica, praznim vijuge čitajući svašta, offline skroz na skroz, ništa spika, ništa ćaskanje (jebo onog ko izmisli kafu i komšinice), samo čituckanje koje bi trebalo po inerciji da dovede do dremeža. Prošle noći došlo je do poremećaja bioritnem sistema pa se san preselio u nemoguće satnice. Pun mesec? Moguće. Sve je, ljudi moji, moguće.

Onda se sudare dve nespavalice i dođe do određene prepiske:

“Tako mi i treba kad sebi pravim glavolomke pa ne mogu da spavam. Ima li ođe još budnih ili samo ja tako lelujam u 3 po ponoća?”

  • 🙂
     Oooo, i ti noćna ‘tičica…
     
  •   Š’a o’š kad je full moon. A neki pevac u komšiluku izgubio sat, peva kao da namerno provocira supu od pevca il’ krelca 2morou.
     
  • Pun mun?! Auuu, pa nisam imala pojma.
    Vid’ mene! “Auuu” zavijam k’o vuk na pun mesec.
    Nemoj pevca! Šta će koke da kažu?!
     
  •  
    Ma..opraštam mu već mesecima jer ne mogu da detektujem iz kog dvorišta nariče.
     
  •  
      Da to nije onaj Đoletov što je danju nešto dremljiv a noću uvek budan?
     
     
  • Jok bre, ovaj izgubio taster off. K’o Čola “pjevam danjom, pjevam noćom”.
     
  •  
     To neki solista bez kokoda pratnje?
  •  
     
    Mislim da je žešće isfrustriran neodgovarajućim okruženjem, te mu oglašavanje dođe kao relax terapija.
  •  
     
    Batali supu od tog krelca pevca, ima bude koncentrat adrenalina.
  •  
     
     Ovde sve puca od adrenalina. Drva se sama cepaju kol’ko su adrenalizovana.
     
  •  
     Sad mi je jasno što u vaš kraj nema košer ishrane.
  •  
     Niti će je biti!
     
     
  • Pa da se nadovežem u stilu “Radovana III” kad Rumenka kaže: Neće!
     
     
    Na sve ovo nadoveže se link ka stranici koja me uvek nasmeje do suza, pa evo da iskoristim trenutačnu dobru volju i podelim je sa vama:
     
     
    Na šta dobijem komentar tipa:
     
    “Tanja, ovo ti nije trebalo. Pa tek sad mi nema spavanja! “Zakačih” neke “crtice” i smejem se jedva se suzdržavajuči da ne prasnem, da komšiluk na ludilo ne dignem.:)))”
     
    Ja otišla zadovoljna na spavanje pa nek je i pola 7 ujutru.
     
    A da, što se tiče posla, metuzalemsko predviđanje je kao u vreme gore spomenutih sokaka: “To be sve prevaranti! Kako može na internetu da piše kol’ko imaš para na računu! To ni u banci ne vidiš! Sve okrenuto “na tamo”! Idi begaj!”
     
     
     

Jesmo razliciti, zar nije u tome caka?

Skupljas pinkle i odlazis. Ljutito, povredjeno. Cutim, nema svrhe uznemiriti vec dovoljno uskovitlan vazduh oko nas recima. Povisenim, snizenim, ravnodusnim. Rec je rec.

Ta ista rec, ima drugaciju rezonancu kada je emitujes u medjuprostor reala i zemlje Srbije. Odskace ko meksicki pasulj bez tekile.

 

“Jbt…ti skroz promasila profesiju. Sto ne ode u glumu da bar iskoristis prirodni talenat?”

 

Kroz nezapamcenu oluju glavnog grada ulazim na mala vrata Velike Prevare, stopljenu u par shina. Inat poprima karakteristike kvasca i raste, rasteee…

 

Stizem na zeljenu destinaciju. Otresam Jupitera s ramena uz neizostavno:

“Ima nesto za veceru?”

Dinje, kajsije, breskve i ti.

Meni dosta.

The chapter of my life

 

 

“Pisi, jebote!”
“Aha..”

Persona, komada jedan, mesto boravka privremeno (gde god da je), poznata po drecece crvenom koferu, crnom Mary Poppins amrelu I sirokom krugu obitavanja. Bezveze prkosno “teras inat samoj sebi” rekla bi matora, postavlja sebi ciljeve. No plans, sorry God, or whoever is above us, this time the laughter is mine, couse goals have no expiration date, prc.

Dakle, pisi. Nekoliko taurusa okupljenih oko mene, u trianglu koji je znan samo meni, cine uglove savrseno okruglim. Kako? Jbg, to samo ja znam. Dovoljno da me ucine nasmejanom, malo li je?

Razmak im savrsen, ritmican I energetski sklopiv.

Ali, sklapanje onoga sto se zavrti na zivotnom filmskom karuselu u recenice, ne ide bas tako glatko. Ni pauza od X vremena nista nije znacila, nastavili smo tacno tamo gde smo stali.

Opet mi je ponovio da pisem. Ponovili.

Meni dosadilo da mi je jedina inspiracija sopstveno, nesavrseno, nedovrseno, neispricano poglavlje.

Malo bih o njima, samo znam da cu to ostaviti, ipak, za neke buduce dokone veceri.

 

 

 

 

I zemlja je (kao) okrugla..

 

Uzimajuci (donekle) u obzir nerazumljivu zanesenost kotrljanjem lopte po veeeelikom zelenom polju I nirvanu, s druge strane gledanu, sa radzom tinejdzerkom i rock baladama… jednom recju, neuporedivo. Uz to, ide kamin sa puckajucim drvcima, udaljeni zvuci autostrade I kloparajuci vozovi… jos uvek dostupni. Ovde.

Trazi frend posao outside. Konsultuje mene. Uf. Prva greska. Aj’ nema veze, pomazem koliko je u mojoj sferi posibiliteta. Sve ono sto vidim, iskreno, ne svidja mi se. Sorry, frendovi blogovski, za povlacenje u mizeriju, ali realnost nam je takva.

Zato sto smo goMna, egoisticna. Cuvamo private, intimu, familiju, genetiku, a usputno, jebemo sve po spisku svima koji se ne slazu sa nama. Moram da priznam, vrlo smo kontradiktoran narod. Pripisite genetici, ona najlakse podnosi….

Elem, sezonski poslovi sirooom Europe. Bogme I sveta.

Savet…obavezni rekviziti za obavljanje dzoba: cizme, zbog paukova, rukavice: zbog trnovitog zbuna, voda: posao je…kako da prevedem ovo..iz-zedjujuci (jebo srpsku tastaturu), kacket: przi Sunce ko u paklu (izravno), suncane naocare: pod obavezno!

Pisala neka chick na svom blogu, bez linkova I ostale pomoci. Jednom recju, jeb’tese. Dala sam Vam osnovu. Sta ‘ocete vise?

Sto me podsetilo na skorasnje mukotrpno kopanje po diskovima operativnih sistema…Kako srbin resava problem…zove kuma, pa komsiju, pa servis, pa jebe mater svima redom, e onda procita uputstvo.

Buraz od tetke se udao u Svedskoj. Ne znam da li da mu cestitam.. ili izjavim saucesce.

Sve ovo nema veze jedno s drugim, a i to me zabole moja vrsnjakinja.

Enjoy the music.

 

 

Tri karte za Sellowood..

 

 

Odbojnost uzrokovana bilo kojom vrstom samoreklame vodi u osamu. Zaborav, mogu reci u ovom trenutku, cak I prijatan. Ipak, sve je dostupno, svi su na tacni, izjavom, slikom, deljenjem. Vidim sve, nevidljiva. Stand-by stanje sa pocetnom prednoscu.
“Zaplaci, pusti koju suzu, smesti tuznjikavu facu, pusti glas, ko beba osudjena na jedinu vrstu komunikacije sa svetom, to jest, majkom.”

Sa mnom je komunicirala fino zaobljena bela macka, onaj isti zamotuljak od pre 6 meseci, macece brbljiv. Sve sam je razumela, za razliku od navodno bliskog ljudstva.

Kao krpelj zalepljena, nedostajala si, somino, poza. Pricamo, dugo…znam da ce sve ostati izmedju ova cetiri zida, u isto vreme totalno nezanimljiva u macecim trac rubrikama. Zadovoljno prede, menjajuci lezeca mesta, krilo, ledja, noge, eskivira koleno kao da zna, ususka glavu u zleb mog vrata I frfoce ko lokomotiva. Sklapa krug. Savrsen.

Seoski komitet belezi poraz. Dosla ja bez staka, normalno hodajuci, stepenice p. dim, moj apartman, moja dzezva, kuvam kafu I serviram materijal za naredni period taraba spike. Kroj? Tacno po meri.

Preostaje neka, takozvana borba sa sopstvenom nestalnoscu, obaveznim oporavkom, pogodjenim docom…”Moze banja, fiizkalna, mazite oziljak nekim gelom…jao..nije trebalo…da pozdravicu zabavnog anesteziomena, moze bolovanje za sever? Prvo sacekajte da rana fino zaraste.”

Ma moze sve. Zaobidji banju. Ne vidim se tamo.

Ceka me taxi drajver do ranca. Simpa cova, melje ko navijen, uglavnom razbibriga price. “Nesto ste pomenuli operaciju, al danas ljudi sve i svasta operisu, pa da Vas ne pitam, nezgodno je.”

Usi, nos, sise, sve isto. Samo malo usporim kada se pakujem na sediste. Jel bre, ti to mene zajebavas? Kazi lepo, zaboravio sam. Nisam ja jedini putnik ili rodja sa sela pa da moras sve da pamtis.

Ali zato pliva ko riba u vodi u svakoj temi, urodjenim smislom za humor krati vreme provedeno na drumu sa bezbroj rupa i davno nevazecim oznakama.

Najvece zadovoljstvo je kada ugleda grupicu starosedelaca pored glavnog seoskog puta. Dekice sa kacketima i obavezno prekrstenim rukama otpozadi. Omatorele gustere izmamilo sunce.

“Dobar dan! Ima li vruc lebac? Nemoj da okasnite na rucak, babe spremile sukaljke!”

 

Dvoriste procvetalo, u svim bojama, prolece me preteklo I priredilo praznik za oci. Jedino nedostaju dva ogromna stabla oraha koje sam volela. Rasli su sa mnom. Sada ih vise nema. “Ne valja tako blizu kuce, zbog temelja…vidi koliko svetlosti ima sada…posadicemo sljive, da imas od cega rakiju ispeci, bice I dzema za palacinke.” Razuzdane grane, polegle po zemlji, oslobodile vidik mladicama. Tri komada. Bice oraja…

Pa da.

Sace Maj. Majne libe severnjaci I ja. Trebalo bi imati s cim ih napojiti.

resizedzaza

resized