Aloha, bre

Omakla se mutna boja barmenu prilikom mućkanja krajnjeaprilskih dana. Nije onako šareno poredjano, crvena, zelena, oranž pa žuta na kraju. I obavezan kišobrančić na rubu čaše. Nema. Još da zabiberi, sunuo mi čašu klizećim startom računajući na dobar ručni refleks i veselo “Živeli!” Uhvatih je nekako. Nekoliko kapi na novoj košulji ne ulaze u zapisnik.  

Nazdravljajući čudnoj prirodnoj sili u obliku vodenih čestica, ispijam polako. Razmišljam koliko je deci lepo jer ne znaju gde je Enkoridž, zašto je baš danas nedelja i zašto je “sada, odmah, momentalno” toliko važno da roditelji odvrnu volume svojih glasovnih sposobnosti na najjače. Pojam vremena ima drugačiju dimenziju u njihovim glavama.

Andja stalno pita gde mi je trenutna lokacija. Ranč ima internu lozinku “Honolulu”. E što je baš taj grad ispao iz padajućeg menija mojih foldera, ne znam. Valjda zbog melodičnosti prilikom izgovora. Uglavnom, ja sam na Havajima, ako me neko traži.

Temperatura je prijatnih osamnaest stepeni, rominja kišica, noć je, čuju se talasi i groktanje vulkana. 

Ona košulja s početka je, naravno, havajska.

Piće je Mai Tai, barmen dovoljno hot i pametan da prija oku i duhu. Posle trećeg koktela učim ga da peva “Tamo daleko”.

kokteli

Sve je prosto kada su razmaci dečije izmereni izmedju “Na Mokranjčevu” i “Honolulu” tako blizu.

Dočepala se do dobrog “prenosivog računara” zahvaljujući frendu Alexu, zahvaljujući njegovoj ljubavi prema ćerama i neodlasku u Južnu Ameriku. Naučila ga da Brazilijom nazove svoj novi kutak za životarenje. Ma može i neku zvezdu da umetne pride. Ili konstelaciju. Da nadje curu ovde a ne tamo. Na pitanje da li imam neku slobodnu drugaricu, nasmejala sam se. Na sav glas.

“Što si bezobrazna? Lepo te pitam a ti se smeješ.”

“Pa ti si mi najbolja drugarica a ti tražiš preporuku.”

Ode, smejući se i on.

Pozvao me sutradan da proveri kako fercera mašina.

“Ništa od drugarice? Samo kaži da sam ozbiljan i da ne mora ništa da ima, ni stan, ni posao, ništa nije problem, znaš me već.”

(Ovde ja vrištim od smeha)

“E jedino ozbiljno što imaš je skor od dve ćerke. Ostalo je prohujalo sa vihorom.”

(obostrani smeh)

“Nemoguća si. Aj’ ćao.” 

Takozvana neozbiljnost održala me ozbiljnom i sposobnom da i u mutnom koktelu razaberem sve dugine boje.

Barmen može da bude a i ne mora 😉

 

Postulat vaskrslog Formiona

moon and island 1

 E moja budalo. Moja konjino. 

Taj januar bio mi jaguar i ostale domaće životinje. Pa sednem, tupim mozak i prizivam duhove, a oni svi bledunjavi i slabotelesni. Nikakva pomoć od njih. Oteram ih u tri lepa kovčega, upalim svetlo i otvorim pivo.

Opet neki brojevi vode kolo. Okrenem Albinonija da im pomrsim konce i nateram da sednu i smire se, bar jednom. Ništa. Djuskaju i uz adagio. Dižem ruke, noge su već na plafonu, kosa mi visi u dnk spiralama.

E moj Balance sa apostrofom. Moj skote dvostrani.

Sanjaju me prijatelji, šalju uznemirujuće poruke, brinu za mene. Ej, dobro sam! Vrtim zupčanike unazad, brekću gume, cvile navoji, razapinjem Isusa na vremenskom krstu, svud bih ga razvukla, navukla na zemlju ko kondom, davala ko vakcinu beseže, odmah čim se rode, dok još ne znaju gde su došli, a bolje da nisu.

E moj Canceru podmukli. Moj Brute.

Izvukla sam kraće drvce. Zavarala me gruba koža i napukle zanoktice, crne i bolne. Zajebaće me samilost kad tad. Pukla praćka i ode sve u Honduras. Kažu sad će sezona tamo. Taman. Tajming mi je uvek bio jača strana.  

Vaskrsla arhiva MB 27.09.2012.

Otrantu u susret

“Piši brzo dok nije pao sneg!”

“Kako o obalama, plažama i toploj morskoj vodi kad štipa mraz?“

Tako je to kada putujete u južnije krajeve u novembru. Iz kupaćih u vunene gaće. Hop!

Vremenski uslovi nas istumbali, raspoloženi za grmljavinu, pljuskove, obrte u skraćene, sunčane intervale. Falio nam onaj pomereni zimski sat. Paradoks je naše srednje ime. Drago nam je što smo se upoznali.

Kada te severnjaci vode na put onda je to u maju ili oktobru. Mi smo malo okasnili. Daleko je Finska.

Vlore gde Jon otpozdravlja Jadranu širom otvorenim Otrantom, Nacionalni Park Logara sa spektakularnim pogledom na obalu (preko 1000 m nadmorske visine), raj za paraglajdere, mnoštvo plaža, ljubopitljivi i topli ljudi, sve to na gomili, bilo je više nego dovoljno da zaboravimo skoro ukrašavanje jelke.

Hrana spada u posebnu stavku ovog putovanja, ali.. problem se javljao kada sam htela da ovekovečim sadržaj na tanjiru. Od klika do punog stomaka mali je korak.

Svaka stavka na meniju podrazumeva sveže namirnice. Ako spadate u nepopravljive Neverne Tome onda prošetajte kejom u toku dana i videćete barke pune gajbica krcate ribom i morskim plodovima. Možete i sami da glumatate gastro nomada. Usputna stanica je i mala otvorena pijaca sa maslinama, voćem i povrćem. Preporučujem sušene, crne masline. Uz domaću lozu. Dok se bakćete oko tiganja. I malo, odabrano društvo. Balkon s kog puca pogled na Krf, prateća ostrvca i boju poludragog kamena, prosutu po morskoj površini.

Kada bih uporedila Sarandu sa Budvom ne bih se osećala dobro. Iz prostog razloga jer ljudi nisu isti. Apartmane i dućane imate svuda. Dobro je stacionirati se u Sarandi i obilaziti sve što Vam novčanik dozvoli.

Sva moja putovanja bila su spoj posla, familijarnog okupljanja i odluke u trenutku. Ne planiram ih, nemam godišnje odmore i slobodne dane. Medjutim, mnogi se oslanjaju upravo na te, mesecima unapred, rezervisane termine potpune slobode, pomislila sam da bi moje poslednje iskustvo nekom koristilo, u slučaju nedoumice gde letovati (dobro i sa relativno malo para, daleko jeftinije od CG i HR).

Nešto objavila, pa obrisala jer ne ide sopstvena staza sa visokim preponama i čisto uživanje.

Albanija me podsetila na davnu 1996-tu i eksperimentalno putovanje u Bugarsku. Voz iz Niša do Sofije, voz od Sofije do Burgasa, bus do Primorskog. Da smo još malo odmakli napipali bi Tursku, ‘ladno. Bila prijatno iznenadjena, kao sa Albanijom u novembru.

Nahvatali nekoliko dana dovoljno sunca da zaronimo u Jon. Uveče navlačili tople jakne i meditirali praznim ulicama uz odlično Korča pivo i pomenute masline. Slušali grčki jezik, pretežno. I grčke radio stanice. U pitanju je sam jug, nadomak granice sa Grčkom.

“Idemo u Lukovu. Hoću da ti pokažem kapelicu pored plaže.” Katri je posebna priča. Ona je hodajuća anegdota samom svojom pojavom. Glava joj je uvek delom u oblacima, još da obraća pažnju na zemaljske stvari, kao, na primer, sveže betoniran deo trotoara tik uz restoran. Naravno da nije čula moje “Pazi, sveže!”, naravno da je ugazila svom snagom, ne jednom, već obema nogama (uz neizostavno “Fck!”), iako su radnici stavili par vidljivih daščica. Nisu rekli ni reč, šta će, videli strankinju, plavušu. Zasukli rukave, popravili štetu i postavili veće komade ostruganog drveta. Pri odlasku iz restorana malo manja šteta… ugazila je samo jednom :))) Slegla je ramenima i odvalila: “Kad jednom napravim grešku ko da je nije ni bilo, zato ide random ponavljanje da bih bila sigurna u neispravnost iste.”  

Putevi su miksovani, nešto staro, nešto novo, malo ravnice, više uspona i serpentina i obavezni adrenalin dok se spuštate sa hiljadu metara nadmorske visine. Ne moram da naglašavam kakav pogled na priobalje imate sve vreme dok silazite.

Na dvadeset minuta trajektom udaljen Krf, druga je solucija za uplovljavanje u Sarandsku luku. Opet je lična volja kako volite da dosegnete mesto odmora, kraće i manje avanturistički orijentisano, ili duže sa kompletnim doživljajem zemlje koju ste odabrali za utrošak još jednog kredita.

U zdravlju ga otplatili i dugo se sećali p(r)ovoda 😉

This slideshow requires JavaScript.

 

 

White flags

Danas je na repertoaru Dido. Čaša crnog vina i malo sete u vidu začina. Poseta pijaci i usputno stajalište od nekoliko minuta uz upaljene sveće. Gore i dole. 

Na ruci opekotina opominje da promenim abažur na lampi ili promenim celu lampu, za kaznu. Da je šutnem ovako futurističku u kontejner i nabavim starinsku, sve sa gondolom iz Trsta.

Slabo se spava ovih dana. Pritisli neki nepotrebni ljudi, dogadjaji, ulice i ulazi. Nalego Uran ko da mu orbita zavisi od toga. Nebeski karambol u “po pivo i čips”. Za toliko se ima. Nekako mi bolje zvuči nego kamara metuzalema sa torbom na kolicima koje preskačem.

Mišljenje iz posta od pre dve godine je nepromenjeno. Ustoličeno. Strpaj u korpu par zalogaja, flajku vina i pravac prva livada. Po mogućstvu sa što manjim brojem ljudi po metru kvadratnom.

Slavimo budjenje prirode.

Take my hand and show me where we’re going

Lie down next to me,

look into my eyes and tell me,

oh tell me what you’re seeing

Ako Vam ne skoči pritisak od još jednog The Versatile Blogger Award.. onda ništa :)

post 4.4.17.

U ruci limenka pećkog piva, sa balkona pustog kafea dopire tam tam ritam, drugom rukom slikam ovaj talas na plaži Mirror (Albanija).

Večiti buntovnik bez i sa razlogom, otporaš svakoj vrsti nametanja i autoriteta, odgovor prvoj nominaciji napisala “vesela” tek došla s terevenke. Sad me sramota 🙂 malo. Umem ja da se vratim na kolosek, povremeno. Vesna, izvini :*

https://vesnacurotomic.wordpress.com/

  i još jednom, hvala za nominaciju. (Vidiš da umem da budem dobra).

Druga nominacija stigla od moje, osunčane osmehom, Nene sugradjanke

(nikako tu kafu da izdivanimo i nikako da ti nadjem “home” pa te stavih sa “about”).

https://negoslava.wordpress.com/about/

Dobro je, uspela sam sa prvim delom 🙂

Ne iz razloga što moram, jer ništa u životu ne radim iz moranja, već zbog toga što, izuzetno poštujem svaku osobu koja ima snage, hrabrosti, strpljenja i istrajnosti da zaokruži svoje pisanije izmedju korica.

To što smo se sveli na pozadinsko delovanje svake radnje (koju korist imam od toga?), to što smo blogeri, to što svoje nade, strahove, padove i uspone pišemo i pustimo u etar, to što nekog volimo da čitamo ili ne, to što smo drugačiji pri samoj pomisli “ovo me guši, ovo mora napolje, ovo je prostor mog univerzuma koji dajem na uvid ostalima”, verujte, produžili smo piiiiip život za jedan mikron sreće.

(Piiiiip je i biće kulisa za sve što nam je jebeno ovih dana, meseci, godina, decenija)

Što bi rekli bosanci “jebo mater svoju” biće mi ovo najduži post u životu!

Koga god navedem tipa nominacije nije u obavezi da me pomene, da piše, NE MORA ništa što ne želi, sve je pitanje apsolutne slobodne volje i izbora.

Radite ljudi, šta Vam srce ište, da Vam sutra sećanja ne pište 😉

Volite li da zamislite okruženje u 3D onog što čitate? Ja volim, vizuelno zauzima visoko mesto u mojoj mašti. I mirisi.. zime, leta, proleća, jeseni… ej jesen miriše najintenzivnije od svih doba. Bar meni.

Blogeri koje nominujem imaju jedan prijatan zadatak: da sebi natoče omiljen napitak, puste plejlistu za dobre vajbove i oslušnu sebe. Pisali ili ne 😉

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

(photo preuzet sa https://cardinalguzman.wordpress.com/2012/03/17/unusual-art-from-a-saami-artist-weekly-photo-challenge/)

Nominacije:

https://tajnisan.wordpress.com/ – piskaranja- žena koja se usudila da proba neizvestan put pečalbarenja. 

http://karadara.net/6210-2/ – upečatljivo, snažno emotivno, jedinstveno iskustvo ispričano vešto, ne ostavlja prostor za dah.

https://crowchase.wordpress.com/ – Antonio… pa gde si ti, čoveče 🙂

https://ja1robin.wordpress.com/ – robinka, mislim da stvarno nema smisla ovoliko nedostajanje.

https://olorielmoonshadow.wordpress.com/ – Oloriel, možeš i na srpskom 😉

https://alanabezzemljeklikera.wordpress.com/ – klikerašica, hajde da se igramo 😉

https://londonkablog.wordpress.com/ – londonka, pa gde si ti, ženo 🙂

Odredjen broj blogera koje sam htela da nominujem nestali sa lica wordpress platforme. Vratiće se rode, znam. Dvemarije, Krepki, Zertz, Fjodorova itd, itd.

Predstaviti manje poznate činjenice o sebi. Sedam tačkica.

Deset godina palamudim o bezbroj tačkica koje čine formu u mom obliku. Sad da izdvojim sedam? Eci peci pec.

  • Ne podnosim licemerstvo, laž, umišljene kreature. Svako od nas nosi u sebi oba tasa vage. Koji će da prevagne zavisi samo i isključivo od nas samih. 
  • Ne podnosim tugu, plač, slike sakaćenja, morbidnosti, oduzimanja osnovnih prava na život, bilo koje vrste na ovoj planeti.  Nije to samo “jao, ne mogu to da gledam, slušam itd” to je bol koju osetim kako se širi mojim telom i pulsira kristalno čistim pitanjem “čemu?”.
  • Pobornik sam izreka naših starih, s tim što su malo modifikovane i prilagodjene današnjem vremenu: “ko je lud budi mu drug”, “ne laje kera radi sela već radi švalera”, “ko s djavolom tikve sadi utajene poreze vadi” i tome slično.
  • Inficirana sam putevima koji vode u nepoznatom pravcu. Sama, ili eventualno sa Katri (moja čuvena finlandjanka). Inspirativno, nutritivno, sa jakim osećajem slobode. Kratak opis.
  • Životinje poštujem više od ljudi. Iz prostog razloga hijerarhijskog. Zna se ko kosi ko vodu nosi. Kog voliš, kog ne.
  • Zanima me pozadina svake pesme, slike i proze. Šta je bila inicijalna kapisla? Šta to nosi svako delo kao nevidljivi pečat ispisan na poledjini limunovim sokom?

Umesto tačke sedam ide kolaž fotografija. Ipak slika govori više od reči.

Kako bi rekao pokojni Duško Trifunović..

Ima neka tajna veza.

😉

 

 

Ima nešto

Da životinje progovore ljudskim jezikom nema te Palate Pravde koja bi oprostila Čoveku. Mnogo više dugujemo mi njima nego oni nama. Koliko oni emituju nemuštim mi ne možemo stići do sledećeg eona… Superiorna vrsta.. koja prebrojava sitniš za aditivima punjenim pecivom, jer je “skoro pa džabe”, koja premošćuje dugove za struju i vodu kreditima, koja deli porodicu na političke partije… stravično zlo zemljo Srbijo.

I tu nadjem sebe na raskrsnici. Onih, koji se sažive sa vrstama koje komuniciraju na drugačiji način, i onih koji pokupe virus straha još nerodjeni. Podeljeni. Kao da nam je malo dosadašnjih podela pa daj još, da se dublje raščlanimo na amebe i planktone. Neka nas delfini dresiraju!

Ako ne razumeš, ne moraš automatski i da mrziš. Ne moraš ni da voliš. Nadji sredinu i umesto S kupi L veličinu. Daj prostora onom nejasnom što ti se vrzma po glavi pa ne znaš kud bi s tim: da l’ u folder hejtovanje, da l’ u folder u majku mu, ništa mi se ne slaže sa dosadašnjim iskustvom.

Zašto ovo? Zato što ne mogu, ni u kojoj paraleli, da opravdam pokušaj ubistva nedužne životinje. Niti da opravdam poriv humanoida da isti oduzme. 

Priroda se pobrine za sve.

Ne mogu da shvatim ljude koji sebe smatraju tudjim alatima. Šta sam ja nekome? Ruka, noga, mozak, spolovilo???

Sendvič wanted, dentist wanted, brain washed wanted…

Sa ovim prolećem trebalo bi mnogo toga i mnogo njih da se probude.

Samo da otvore oči.

Da poslušaju svoje iskonsko Ja.

Nikog više.

Leskovačka Opština uvela je, pre par godina, djubrarinu za seoski atar. Postavila, tu i tamo, kontejnere i naplaćuje ratosiljanje “gde ću ovaj krš?” S tim što stanovnici sela i zaseoka nemaju pojma šta ide u kontejnere. Svašta čovek vidi u toj, malo većoj konzervi. Sve ono što bi, po pravilu, savršeno išlo u kompost, s tim manje novca za nepotrebnu hemiju, oni koknu u kontejner. Gledam i ne verujem, ja, gradsko dete, igrom slučajnosti zapletena u seoske atare, ne verujem svom očinjem vidu.

Ono što bi bilo savršeno kao djubrivo i nutritijent za zemljište odlazi na neku deponiju da smrdi za badava. Ali, ko sam ja? Gradska dodjoška nema pojma. Reže lozu i kupine ko nokte da seče. Da sam na njihovoj talasnoj dužini verovatno bih isto reagovala. Srećom, nisam.

Da.. teško je organizovati volontersko podučavanje seljaka šta je dobro a šta nije za prosperitet baze srpskog domaćinstva. Još jedna bitna stavka… znaju oni, odlično, šta, gde i kako, vaše je da ih podsetite na to, bez uzdignutog nosa jer ste, zaboga, završili fax.. Sujetu ostavite kod kuće. Znanje je nešto što se deli, bez predrasuda i ega. Deliš… kao pčele bez kojih bi pocrkali, a opet ih retko ko uzima za ozbiljno.

Ovo malo, desetoinčno čudo kupila sam, još dobrano zašmelcovana u gips od kuka do skočnog zgloba. Preživeo je sva moguča seljakanja, temperaturne razlike, moje izlive besa, crknut hdd, polovične poznavaoce računar – interniste i evo ga, tandrče, ali radi. Pišem, dakle postojim.

Stalno se zezamo sa mojom, prisnom blogerkom, da kucamo na groblju računarstva i živimo od istog. Da li da se kandidujemo.. u sledećoj papazjaniji? 

Ni u ludilu.

Ne volim recidive. To znači da se pojavljuje nešto, što je već jednom umrlo. 

Što je jednom umrlo ne može se vozdići ako nema dubine da ga podrži širokim zidinama. Ledjni Kineski Zid. Sve ostalo kljokne kao svaki, loše našminkan zombi u niskobudžetnom hororu. Ne možeš me uplašiti.. ni kad štucam.

I molim te, zajebi politiku i sex dok pričaš sa mnom. 

Nisam još kalaisana do tog nivoa.

Niti ću, ikada, biti.

Northern Sky

Mojblog arhiva 15.02.2013.

Dodje tako neko vreme, kada sve prestane da postoji. Ostane samo beli, mali tepih i brdo LP ploča rasutih po njemu. Gramofon je, otprilike, mojih godina, Aristone 5777, u odličnom stanju, aktiviran prilikom posete mojih dragih severnjaka. The golden country collection, Buck Owens, Billie Jo Spears, Johnny Cash, Those were the hits of 1960, The Shadows, Cliff Richard, Ricky Valance i posebna ploča, dobijena na poklon od bake The Greatest hits of Waylon Jennings. 

“Znaš, bio sam postidjen time što slušam kantri muziku kao tinejdžer.”

Ne razumem zašto. Vraćam film iz svog tinejdž doba i nemam osećaj postidjenosti apsolutno ni zbog čega. Doba kada se osećaš kao odmetnik od sopstvenog stada, porodice, biti drugačiji, ili stopljen sa masom. 

“Svi moji drugovi iz razreda želeli su da saznaju za koji klub navijam, mene to nije interesovalo. Kuća u kojoj sam odrastao bila je stecište ljubitelja kantri muzike i životinja. Cela farma i još nekolicina ljudi pride.”

Nije Orvel bio glup. Kad vam kažem.

Gazim asfalt na četiri točka. Uživam u organizovanom saobraćaju. Uživam u vožnji. U malim sporednim putevima, okruženim kanalima i pticama. U automatskom menjaču. A oni u depresiji, recesiji, nedostatku volje, želje, sunca i ostalih pratećih organa. Ne valja ti to, moj priko. 

“Fuck, voziš kao da si odrasla na ovim putevima.”

Znam…Dodji malo do juga da vidiš kako se vozi.

“Da li veruješ da je čovek kročio na Mesec?”

Moje skromno mišljenje je da me zabole za Mesec i ostale rotirajuće kuglice u ovom zatamljenom akvarijumu. Al ajd’, ubedi me deset posto. Večeras me očekuje “Apolo 13” on the screen, sa željom da procenat verovanja skoči na bar 15 posto.

I put.

Severniji.

Nisam ljubitelj niskih temperatura. Da li da aktiviram termo bag u ponedeljak?

Mislim da..oh yes.

Mojblog arhiva 15.02.2013.

 

Absolute Beginner

Mojblog arhiva 03.02.2013.

I tako, svašta nešto drugačije nego kod kuće. S obzirom na to da sam promenila više kultura i običaja nego gaća, adaptacija je prošla skoro bezazleno. Večera glavni obrok. Mislim, glavni… daleko od našeg načina konzumiranja hrane, što se tiče kvaliteta i kvantiteta. Zvocam po običaju, neka nadrifilozofska zakasnela opstipacija rešila da izadje iz mene, kontam koliko smo veliki u njihovim klinačkim očima i kažem..: “Nikad nije kasno da odlučite čime želite da se bavite u životu. Evo ja još uvek razmišljam i blage veze nemam šta ću biti.”

Opet početak, a?

Ako ćemo pravo, taj početnički entuzijazam ima snagu žešćeg free jump adrenalina.

Prema tome, Viva la Početak.

Mojblog arhiva 03.02.2013.

Šejker za ravnicu

Mojblog arhiva 01.02.2013.

Za četr’ dana, devet sati i dva’es pet minuta dobiću prve goste od kako gostujem.

Stiže meni moja Majka Vuka sa Severa, iliti Katri.

“Bejb, ja sam osetila da bi trebalo malo da šejkujemo travnatu depresiju.”

Nisam ni sumnjala da će iskopati najzajebaniji put, ali i najjefitiniji: Turku, Gdanjsk (sa spavanjem), Eindhoven. Povratna karta manje od sedamdeset jevreja.Tu je čekam. Sa biciklo. Možda dva, ako budem dobro raspoložena.

Kada sam pečalbarila po olandeze sosovima i pitama sa i bez gorčine, negde duboko insajd nešto je kokodakalo “Vratićeš se ti opet”, ja ne verovala, ja bila zakopana crnogorskim primorskim kamenjem, ko da otkopa kad svi lenji.

 

Džimi je nigro tinejdžer u crvenom sakou i pantalonama na štrafte. Stoji uvek na istom mestu u sobi, s tim što povremeno dobije neki detalj, za razbijanje monotonije. Rusku vojnu kapu, avijatičarske djozle, pleteni šal, brdo medalja i entrance kartica za ulazak kojekude. Džimi je poklon od roditelja za stečenu univerzitetsku diplomu. DNA sto posto drvo.

Tako su mirni, staloženi, vedri i sve po bontonu. Jedva čekam da vidim reakciju na severnu vatru u obliku pozamašne plavuše.

Stiže i vodka sa brusnicom. Čista finska nirvana.

Mojblog arhiva 01.02.2013.

Plan B

Mojblog arhiva 21.01.2013.

Lepo je kada pored sebe imaš nekog ko uvek, za sve ima plan B. Bez suvišnih reči, lažnih obećanja, kuco, maco, srce, dušo i ostalih životinjskih i organskih pomagala u izjavama. Jedina persona koja ima tu privilegiju je Timba, mače zarobljeno u telu ridžbeka.

Dok mirno kopam po internet svetu, jednim retrovizorom pratim šta radi. Kartica sa čipovima, lemi, dodaje komponente, pevuši, gucne vino, opet lemi. “Evo, gotovo!”

Gledam i blage veze nemam šta je to. Da li biste bili ljubazni da mi objasnite čemu služi ovo čudo? “To prikopčaš na kućni alarm i povežeš sa običnim mobilnim telefonom i dobiješ idealni daljinski za otvaranje kapije.” Aha.

“Idemo sada da upoznaš Pola. Daljinac je za njega.”

Na desetak kilometara od grada, šuma sa mostovima za jelene i gliste (mrtva sam ozbiljna, eksperiment neke ovdašnje budale sa ovlašćenjima) i dvorište koje možeš raspoznati samo po ogradi i kapiji sa čudnim nazivom ulice (samo sa jednom kućom, doduše) Knjaz Dodunkov. Zvoni na interfon i kapija se otvara. Posle par krivina i gomile drveća u vidokrug upada kuća, par auta parkiranih i idilična slika sa snegom, jelkama i tome slično. Zamislite.

Upoznajem Pola, njegove pse Riča i Simbu, Jana i Lea, rodjake. Tri ridžbeka na gomili, četiri muškarca i moja malenkost.

Hvatam holandski k’o muve u letu, ne otkrivam da skoro sve razumem, mala odstupnica nije na odmet. Džentlmeni, ipak, posle pola sata i medjusobno pričaju na engleskom. Pićence, mezence, priča, pa opet ukrug. Daljinac ugradjen, povezan, Rič pokazuje neizmernu količinu dopadljivosti prema meni, sažvakao mi pola kose i igrali igru ko duže izdrži da ne trepne u gledanju. Ja pobedila.

Leo je jedan od glavnih zastupnika za prodaju sladoleda u Holandiji. (“E moj olandjanine, da si na Severnom polu osto bi bez posla.”) Pričao nam o prodaji veka za kraljevsku porodicu i piškanju u kraljičinoj bašti, kad muka natera čoveka ne bira se mesto ni vreme, e sada, da li mu verujem, nebitno.

Jele se salate, kao da smo na Balkanu, nešto kao šopska, pa tarator, srpska, pitam Jana gde je sakrio knjigu recepata, on mora da je sa mojih prostora, čovek se prevrnuo od smeha. Dobro, malo je i bakardi kola zaslužna za frenetičan smeh.

Man with plan B pravi male zalogaje i dodaje mi ih u vidu avionske linije, pali cigaretu nonšalantno, ne gledajući u mene pogadja mi usne i bespovratno otkupljuje neke moje vremenske vize. 

Odlazimo kasno u noć. 

“Kada čovek planira, neko odozgo se smeje.” Taj Neko očigledno nije računao na plan B.

Mojblog arhiva 21.01.2013