Monthly Archives: November 2013

Hallelujah

Par meseci kako se soul uvukao u nemoguće geografske tačke na ovoj grudvi Evrope. Kroz šljivike i livade, mamin džajant praziluk i njeno konstantno zvocanje (koje mi je, inače, simpa i uglavnom mi ne smeta). U dobrovoljno povlačenje sa betona na blatnjav seoski sokak, u kome upravo ruše kućicu tuglaru, pažljivo odvajajući kocku po kocku (biće novonastalih pušnica po komšiluku..). Bez dimnih signala i tam-tama, bez upozorenja stizali su znakovi da se vreme skupilo u centrifugalnom programu bitisanja mojih najbližih.

Dobrovoljno odricanje, zatvaranje stranica krhke školjke oko bisera predaka. Posle nedavnog odlaska mog matorog u svetlost jedini preživeli potomak je moja tetka od 85 godina. Od šestoro braće i sestara ostala samo ona. Ne znam da li je to blagoslov ili prokletstvo. To samo njena duša zna.. Uživa pričajući dogodovštine iz mladosti, zaplače pri pomenu mog oca i druge tetke, njene sestre Jelice, nasmeje kada se seti, za to vreme sajns fikšn teme ili podviga, ludosti, pokazati zube i zauzeti lični stav pre punoletstva, još uvek pod patronatom roditelja. Izražen personaliti kad mu vreme nije. Bilo i batina zbog toga, ali nije dala na sebe, niti je dozvoljavala da neko ugrozi njen lični svet. “Ili će mi život biti cveće, ili mene više biti neće!” podsetila me na čuvenu rimu pokojnog Taška Načića iz Radovana Trećeg. Bistrog uma, boljeg sećanja nego ja (bruka, zato ovo kuckam), živi sama i društvo joj prave kucov i dve mačke. Tik uz šumu. Sama održava mali vinograd, par voćkica, usputno peče rakiju.

Selo nekako živnulo zadnjeg tromesečja, protutnjali stranci, pa domaći, ali nepoznati, čudo neviđeno usko povezano sa mojim dolaskom. Egzaltiralo je u trenutku kada je pozamašna silueta natapirane plavuše, rođene Finkinje nazvala “dobro jutro” snajki od preko puta. Šetajući prašnjavim putem naišle smo na parkirani oldtajmer motor. Fotkala je za uspomenu i dugo sećanje na boravak u srpskoj zabiti, uz velikodušnu ponudu vlasnika da se provozamo ako želimo i obavezno pitanje kojoj familiji pripadamo.

“Bejb, između odabira da li ti poslati zimsku garderobu (koju ostavila u Finskoj) ili kupiti avionsku kartu (za skoro istu sumu) i videti te, obradovala sam Lufthanzu.”

Ostala je samo četiri dana i naravno, sve smo uspele da smestimo u japansku verziju dugog odmora. Penthouse band i Sunset again, pijačni dan, nove gaćerone, nešto makedonskog duvana, pijančenje, trežnjenje, gubitak omiljenog šala, krug u nišavski okrug…U istom danu ispratila nju put severa i matorog put zvezda.

Zaboravljena tehnika grejanja, ako hoćeš da se ogreješ moraćeš da nacepkaš malo suvaraka, pre toga očistiš ostatke i izbaciš pepeo iz pepeljare. Zaboravljen miris jutra na otvorenom prostoru kada ti prvi pogled pukne kilometrima naokolo, u taj jedan frejm stane par susednih sela, brda, jedna planina, autoput, reka, polja zasađene pšenice, komšijin bugarski ovčar i veš prostrt duž celog dvorišta. A vreme ti ide na ruku darujući sunce skoro svakog dana.

Purpurno domaće vino, sa mirisom vinogradarskih breskvica, iskričavo pliva ka našim čašama i znam…eto nje na proleće, ne može se ovome odoleti. Gde ću ja biti do tada…enigma je i meni.

Слика

being mouse feeling

Ovakve noći polila bih sonom kiselinom, ko ljubomorna žena nevernog muža, direkt u oči. Da oslepe, da se ne ponove i puste jednom da zaspim ko čovek. Bez podsećanja I podgrevanja presoljenih jela.

Potopim se lepo, meraklijski, u višnju I orah, bezobrazno okupane u pokapanu gromovaču, obučene u šećerno odelo obujme toplotom, kurvinski terajući da zaboravim na svet oko sebe..

Bežanija na sve strane, vidim dobro, ko soko malog nemoćnog, poljskog miša, uplašenog od sopstvenog pulsa koji upozorava na grabljivicu. Al’ ne vredi. Što te strefilo, strefilo te. Il’ pukovnik il’ pokojnik.

I nikad od miša pukovnik.