Memories on sale

 

 

Verujem da nas neko posmatra, verujem u Moldera i Skali, verujem u šablon života koji nam usade pre nego doputujemo s druge strane vode i udahnemo vazduh. Takodje, verujem u nit “dobrog” u svakom biću, samo, trebalo bi biti dobar da bi izvukao isto od drugih.

Verujem u tebe, sebe, njih, novih, tek pridošlih, umornih, sivih, otudjenih.

Baš u njih.

U takve. Nikakve.

Zašto misliš da je to nemoguće?

Hajde, daj mi jedan dobar razlog.

Loše vreme?

Reci mi, kada je bilo povoljno za sve i svakog?

Komšija, od preko puta, poznat po tome da je terorisao kompletan komšiluk, ganjajući advokate, sudove, geodete. Otimao pedalj po pedalj zemlje, te deda ti nije ovo dobro verifikovao u sudu, te ovde put ne može biti nikako, te imam “veze” gde god poželim i ostale balkanske, domišljate stavke u nepisanom zakoniku,

ali ne Dušanovom.

Svakog je čačkao tamo gde ne treba, osim mene. Odredjeni zazor je postojao, neka vrsta kočnice prema osobi koja važi za fleksibilnu i dobroćudnu, dok mi ne diraš ono što je sveto. Slao bi svoju suprugu.

Pretpostavka: “Aj ti, žene ste, razumete se, valjda?!” Ona, kao svaka dobra, lepša polovina dodje. Dva puta. I prvi, a bogme i drugi put, razumela ja nju, ona mene ne. Da pričam kineski pa ajd’.  Slučaj ostavljen “ad acta”.

Onda se razboleo. Zapeo po bolnicama, vidarima i ostalim, alternativnim metodama “kako da uzmeš i zadnji evro onom kome se broje dani”.

Ućutao.

“Džaba bilo konja vranih itd”

Tako i ti. 

Rasprodaješ mesto uspomena i kupuješ prostor koji će, ah nesreće, opet biti ispunjen tobom. 

Daješ u bescenje prvi dodir kože o kožu, prvu noć, reči, pesme, mirise. Kao da si, na trenutak, izgubio iz vida da ćeš to nositi sa sobom, dok god postojiš.

Rasprodaješ uspomene, rotkvice, zelen za supu, prašnjav risiver, otisak dupeta u fotelji i komad zajedništva na razglasu buvlje pijace.

Svoju maštu, snove odsanjane, svilen trag dečije kose i moju loknu.

Baš te briga (kada bi se lagali).

Krug koji uporno okrećeš, k’o hrčak u malom kavezu, ima isti početak i kraj.

“Idem ja.”

“Sačekaj još ovu pesmu.”

Sačekam. Stopljena. 

I tako unedogled, u beskraj, u pra prasak, u tačku iz koje smo svi mi nastali.

I bili jednaki.

… 

Doživela, nebrojeno puta, da najvrednije ipak nosiš u drugačijem prtljagu. I nema veze gde odlaziš i kome dolaziš, letiš ili roniš, trčiš ili se vučeš da što sporije stigneš.

Pa bi tu svesnost što je imamo, kao kletvu ili blagoslov, da sklonimo s kursa, da zaboravimo, preskočimo, ma nismo mi primati na ovoj planeti, mi želimo ali ne postižemo!

Pomeramo limite, vidimo multiverzume, kopamo crnu rupu do srži, što dalje, što više….

 od sebe se ne pomerimo ni mikron jedan.

Evo, otpevao Fran Healy jasno i glasno.

 

 

 

 

Granica

Za sve i svakog.

Barijera koja nas čini, može se reći istovremeno, otvorenim i zatvorenim za svet oko nas. I uvek, baš uvek, zavisi samo od nas.

Let it in, or let it out.

Informacije, ljudi, energija, vesti, isuviše tog, nepotrebnog, lepljivog sa nama.

Fokus je negde na drugoj strani. Posmatrano iz sopstvenog ugla.

Gde gledaš ti?

Šta želiš ti?

Ne.

Ja.

“Ko?”

“JA!”

Dok god je Ja jače od bilo koje vrste množine, nemamo o čemu da razgovaramo.

Nemušti jezik sa životinjama dosta pomaže u neutralisanju tog, otrovnog prvog lica jednine. Evo, moje mačke, na primer. Razumemo se, puste one mene, pustim ja njih. 

Sa psima to ne ide tako. Oni su čuvari, verni pratioci, zagrizu i nema “let it go”. 

Takvi su i neki ljudi. Blokira vilica pa ni tamo, ni ‘vamo.

Ali, ostanu tragovi.

Došao lik da očita struju i vidim okreće se, k’o na ringišpilu.

“Ovde beše neki veliki pas?”

“Bio.” Odgovaram.

Pre tačno godinu dana.

Ono čega se plašite najduže ostaje u sećanju.

 

 

 

Happy hiding places

 

Kupujem namirnice u seoskoj retro prodavnici koja služi i kao lokalni kafe. Ili je, bolje reći, beer house. Klupa ispred ulaza, drvo, stepenice, još jedna klupa, publika prisutna.

Nekako se zatekne (privučen Marfijevim Zakonom) neko ko me “zna”. Onda krenu isledjivačka pitanja, uz pomnu pratnju svakog artikla koji stavim u korpu. 

“Sad si tu? Ne vidjam te.” (Pazi eks pandura… jednom pandur, uvek pandur.)

“Tu sam. I nisam. Na stalnoj relaciji tamo i ovde.” (Mene si naš’o?)

Od gomile pivopija pravim izlaz iz lavirinta sa njihovim upadicama jer dubokoumne su to priče.. ko je koga ostavio, je li zeka bio jestiv što ga onomad odstrelili i zašto Erdogan ne sluša Sinana Sakića.

“Imaš goste?” Pita taj što me “zna”.

“Aha, došli mi kupci za kuću iz Kurdistana. Vole naš kraj, uz to su lovci, zemljoradnici, stočari…”

Odgovara “ova” što je on “zna”.

Kiseli osmeh taman za izbacivanje zajedno sa kupusom iz kace.

Moje “Mrš!” ostaje da odzvanja u glavi dok šeretski nabacujem “Ćao” pri odlasku.

Vraćam se u bazu gde vreme stane kad god poželim, životinje razumeju svaku neizgovorenu reč a drveće maše potpomognuto vetrom. Bučno zatvorim kapiju, upalim sva svetla u kući i pustim muziku do maximuma.

Ovi iz grada ubeđeni da ovde tražim osamu.

Na otvorene pozive za obilazak uvek imaju kontranapad. Nema se: vremena, para, zdravlja, prevoznog sredstva, klimatskih uslova i ostalih “kada bude kasno za sve, biće Vam žao propuštenih prilika”. Češće navraćaju finlandjani. Bliže im je za dva soma km od tačke nedostajanja.

A prvi maj?

Opičena švesterka rešila da se oprobamo prvi put kao roštilj majstori-ce jer su pripadnici jačeg pola bili odsutni.  

“Svi raspalili skaru, pa šta? Mi smo nesposobne??? Seko, je l’ umeš da isečeš ovo meso?”

Like a pro…sis.

Ne samo da isečem, već ispečem i endiram sa albanskom salatom.

 

 

 

 

 

Aloha, bre

Omakla se mutna boja barmenu prilikom mućkanja krajnjeaprilskih dana. Nije onako šareno poredjano, crvena, zelena, oranž pa žuta na kraju. I obavezan kišobrančić na rubu čaše. Nema. Još da zabiberi, sunuo mi čašu klizećim startom računajući na dobar ručni refleks i veselo “Živeli!” Uhvatih je nekako. Nekoliko kapi na novoj košulji ne ulaze u zapisnik.  

Nazdravljajući čudnoj prirodnoj sili u obliku vodenih čestica, ispijam polako. Razmišljam koliko je deci lepo jer ne znaju gde je Enkoridž, zašto je baš danas nedelja i zašto je “sada, odmah, momentalno” toliko važno da roditelji odvrnu volume svojih glasovnih sposobnosti na najjače. Pojam vremena ima drugačiju dimenziju u njihovim glavama.

Andja stalno pita gde mi je trenutna lokacija. Ranč ima internu lozinku “Honolulu”. E što je baš taj grad ispao iz padajućeg menija mojih foldera, ne znam. Valjda zbog melodičnosti prilikom izgovora. Uglavnom, ja sam na Havajima, ako me neko traži.

Temperatura je prijatnih osamnaest stepeni, rominja kišica, noć je, čuju se talasi i groktanje vulkana. 

Ona košulja s početka je, naravno, havajska.

Piće je Mai Tai, barmen dovoljno hot i pametan da prija oku i duhu. Posle trećeg koktela učim ga da peva “Tamo daleko”.

kokteli

Sve je prosto kada su razmaci dečije izmereni izmedju “Na Mokranjčevu” i “Honolulu” tako blizu.

Dočepala se do dobrog “prenosivog računara” zahvaljujući frendu Alexu, zahvaljujući njegovoj ljubavi prema ćerama i neodlasku u Južnu Ameriku. Naučila ga da Brazilijom nazove svoj novi kutak za životarenje. Ma može i neku zvezdu da umetne pride. Ili konstelaciju. Da nadje curu ovde a ne tamo. Na pitanje da li imam neku slobodnu drugaricu, nasmejala sam se. Na sav glas.

“Što si bezobrazna? Lepo te pitam a ti se smeješ.”

“Pa ti si mi najbolja drugarica a ti tražiš preporuku.”

Ode, smejući se i on.

Pozvao me sutradan da proveri kako fercera mašina.

“Ništa od drugarice? Samo kaži da sam ozbiljan i da ne mora ništa da ima, ni stan, ni posao, ništa nije problem, znaš me već.”

(Ovde ja vrištim od smeha)

“E jedino ozbiljno što imaš je skor od dve ćerke. Ostalo je prohujalo sa vihorom.”

(obostrani smeh)

“Nemoguća si. Aj’ ćao.” 

Takozvana neozbiljnost održala me ozbiljnom i sposobnom da i u mutnom koktelu razaberem sve dugine boje.

Barmen može da bude a i ne mora 😉

 

Postulat vaskrslog Formiona

moon and island 1

 E moja budalo. Moja konjino. 

Taj januar bio mi jaguar i ostale domaće životinje. Pa sednem, tupim mozak i prizivam duhove, a oni svi bledunjavi i slabotelesni. Nikakva pomoć od njih. Oteram ih u tri lepa kovčega, upalim svetlo i otvorim pivo.

Opet neki brojevi vode kolo. Okrenem Albinonija da im pomrsim konce i nateram da sednu i smire se, bar jednom. Ništa. Djuskaju i uz adagio. Dižem ruke, noge su već na plafonu, kosa mi visi u dnk spiralama.

E moj Balance sa apostrofom. Moj skote dvostrani.

Sanjaju me prijatelji, šalju uznemirujuće poruke, brinu za mene. Ej, dobro sam! Vrtim zupčanike unazad, brekću gume, cvile navoji, razapinjem Isusa na vremenskom krstu, svud bih ga razvukla, navukla na zemlju ko kondom, davala ko vakcinu beseže, odmah čim se rode, dok još ne znaju gde su došli, a bolje da nisu.

E moj Canceru podmukli. Moj Brute.

Izvukla sam kraće drvce. Zavarala me gruba koža i napukle zanoktice, crne i bolne. Zajebaće me samilost kad tad. Pukla praćka i ode sve u Honduras. Kažu sad će sezona tamo. Taman. Tajming mi je uvek bio jača strana.  

Vaskrsla arhiva MB 27.09.2012.

Otrantu u susret

“Piši brzo dok nije pao sneg!”

“Kako o obalama, plažama i toploj morskoj vodi kad štipa mraz?“

Tako je to kada putujete u južnije krajeve u novembru. Iz kupaćih u vunene gaće. Hop!

Vremenski uslovi nas istumbali, raspoloženi za grmljavinu, pljuskove, obrte u skraćene, sunčane intervale. Falio nam onaj pomereni zimski sat. Paradoks je naše srednje ime. Drago nam je što smo se upoznali.

Kada te severnjaci vode na put onda je to u maju ili oktobru. Mi smo malo okasnili. Daleko je Finska.

Vlore gde Jon otpozdravlja Jadranu širom otvorenim Otrantom, Nacionalni Park Logara sa spektakularnim pogledom na obalu (preko 1000 m nadmorske visine), raj za paraglajdere, mnoštvo plaža, ljubopitljivi i topli ljudi, sve to na gomili, bilo je više nego dovoljno da zaboravimo skoro ukrašavanje jelke.

Hrana spada u posebnu stavku ovog putovanja, ali.. problem se javljao kada sam htela da ovekovečim sadržaj na tanjiru. Od klika do punog stomaka mali je korak.

Svaka stavka na meniju podrazumeva sveže namirnice. Ako spadate u nepopravljive Neverne Tome onda prošetajte kejom u toku dana i videćete barke pune gajbica krcate ribom i morskim plodovima. Možete i sami da glumatate gastro nomada. Usputna stanica je i mala otvorena pijaca sa maslinama, voćem i povrćem. Preporučujem sušene, crne masline. Uz domaću lozu. Dok se bakćete oko tiganja. I malo, odabrano društvo. Balkon s kog puca pogled na Krf, prateća ostrvca i boju poludragog kamena, prosutu po morskoj površini.

Kada bih uporedila Sarandu sa Budvom ne bih se osećala dobro. Iz prostog razloga jer ljudi nisu isti. Apartmane i dućane imate svuda. Dobro je stacionirati se u Sarandi i obilaziti sve što Vam novčanik dozvoli.

Sva moja putovanja bila su spoj posla, familijarnog okupljanja i odluke u trenutku. Ne planiram ih, nemam godišnje odmore i slobodne dane. Medjutim, mnogi se oslanjaju upravo na te, mesecima unapred, rezervisane termine potpune slobode, pomislila sam da bi moje poslednje iskustvo nekom koristilo, u slučaju nedoumice gde letovati (dobro i sa relativno malo para, daleko jeftinije od CG i HR).

Nešto objavila, pa obrisala jer ne ide sopstvena staza sa visokim preponama i čisto uživanje.

Albanija me podsetila na davnu 1996-tu i eksperimentalno putovanje u Bugarsku. Voz iz Niša do Sofije, voz od Sofije do Burgasa, bus do Primorskog. Da smo još malo odmakli napipali bi Tursku, ‘ladno. Bila prijatno iznenadjena, kao sa Albanijom u novembru.

Nahvatali nekoliko dana dovoljno sunca da zaronimo u Jon. Uveče navlačili tople jakne i meditirali praznim ulicama uz odlično Korča pivo i pomenute masline. Slušali grčki jezik, pretežno. I grčke radio stanice. U pitanju je sam jug, nadomak granice sa Grčkom.

“Idemo u Lukovu. Hoću da ti pokažem kapelicu pored plaže.” Katri je posebna priča. Ona je hodajuća anegdota samom svojom pojavom. Glava joj je uvek delom u oblacima, još da obraća pažnju na zemaljske stvari, kao, na primer, sveže betoniran deo trotoara tik uz restoran. Naravno da nije čula moje “Pazi, sveže!”, naravno da je ugazila svom snagom, ne jednom, već obema nogama (uz neizostavno “Fck!”), iako su radnici stavili par vidljivih daščica. Nisu rekli ni reč, šta će, videli strankinju, plavušu. Zasukli rukave, popravili štetu i postavili veće komade ostruganog drveta. Pri odlasku iz restorana malo manja šteta… ugazila je samo jednom :))) Slegla je ramenima i odvalila: “Kad jednom napravim grešku ko da je nije ni bilo, zato ide random ponavljanje da bih bila sigurna u neispravnost iste.”  

Putevi su miksovani, nešto staro, nešto novo, malo ravnice, više uspona i serpentina i obavezni adrenalin dok se spuštate sa hiljadu metara nadmorske visine. Ne moram da naglašavam kakav pogled na priobalje imate sve vreme dok silazite.

Na dvadeset minuta trajektom udaljen Krf, druga je solucija za uplovljavanje u Sarandsku luku. Opet je lična volja kako volite da dosegnete mesto odmora, kraće i manje avanturistički orijentisano, ili duže sa kompletnim doživljajem zemlje koju ste odabrali za utrošak još jednog kredita.

U zdravlju ga otplatili i dugo se sećali p(r)ovoda 😉

This slideshow requires JavaScript.

 

 

White flags

Danas je na repertoaru Dido. Čaša crnog vina i malo sete u vidu začina. Poseta pijaci i usputno stajalište od nekoliko minuta uz upaljene sveće. Gore i dole. 

Na ruci opekotina opominje da promenim abažur na lampi ili promenim celu lampu, za kaznu. Da je šutnem ovako futurističku u kontejner i nabavim starinsku, sve sa gondolom iz Trsta.

Slabo se spava ovih dana. Pritisli neki nepotrebni ljudi, dogadjaji, ulice i ulazi. Nalego Uran ko da mu orbita zavisi od toga. Nebeski karambol u “po pivo i čips”. Za toliko se ima. Nekako mi bolje zvuči nego kamara metuzalema sa torbom na kolicima koje preskačem.

Mišljenje iz posta od pre dve godine je nepromenjeno. Ustoličeno. Strpaj u korpu par zalogaja, flajku vina i pravac prva livada. Po mogućstvu sa što manjim brojem ljudi po metru kvadratnom.

Slavimo budjenje prirode.

Take my hand and show me where we’re going

Lie down next to me,

look into my eyes and tell me,

oh tell me what you’re seeing

Ako Vam ne skoči pritisak od još jednog The Versatile Blogger Award.. onda ništa :)

post 4.4.17.

U ruci limenka pećkog piva, sa balkona pustog kafea dopire tam tam ritam, drugom rukom slikam ovaj talas na plaži Mirror (Albanija).

Večiti buntovnik bez i sa razlogom, otporaš svakoj vrsti nametanja i autoriteta, odgovor prvoj nominaciji napisala “vesela” tek došla s terevenke. Sad me sramota 🙂 malo. Umem ja da se vratim na kolosek, povremeno. Vesna, izvini :*

https://vesnacurotomic.wordpress.com/

  i još jednom, hvala za nominaciju. (Vidiš da umem da budem dobra).

Druga nominacija stigla od moje, osunčane osmehom, Nene sugradjanke

(nikako tu kafu da izdivanimo i nikako da ti nadjem “home” pa te stavih sa “about”).

https://negoslava.wordpress.com/about/

Dobro je, uspela sam sa prvim delom 🙂

Ne iz razloga što moram, jer ništa u životu ne radim iz moranja, već zbog toga što, izuzetno poštujem svaku osobu koja ima snage, hrabrosti, strpljenja i istrajnosti da zaokruži svoje pisanije izmedju korica.

To što smo se sveli na pozadinsko delovanje svake radnje (koju korist imam od toga?), to što smo blogeri, to što svoje nade, strahove, padove i uspone pišemo i pustimo u etar, to što nekog volimo da čitamo ili ne, to što smo drugačiji pri samoj pomisli “ovo me guši, ovo mora napolje, ovo je prostor mog univerzuma koji dajem na uvid ostalima”, verujte, produžili smo piiiiip život za jedan mikron sreće.

(Piiiiip je i biće kulisa za sve što nam je jebeno ovih dana, meseci, godina, decenija)

Što bi rekli bosanci “jebo mater svoju” biće mi ovo najduži post u životu!

Koga god navedem tipa nominacije nije u obavezi da me pomene, da piše, NE MORA ništa što ne želi, sve je pitanje apsolutne slobodne volje i izbora.

Radite ljudi, šta Vam srce ište, da Vam sutra sećanja ne pište 😉

Volite li da zamislite okruženje u 3D onog što čitate? Ja volim, vizuelno zauzima visoko mesto u mojoj mašti. I mirisi.. zime, leta, proleća, jeseni… ej jesen miriše najintenzivnije od svih doba. Bar meni.

Blogeri koje nominujem imaju jedan prijatan zadatak: da sebi natoče omiljen napitak, puste plejlistu za dobre vajbove i oslušnu sebe. Pisali ili ne 😉

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

(photo preuzet sa https://cardinalguzman.wordpress.com/2012/03/17/unusual-art-from-a-saami-artist-weekly-photo-challenge/)

Nominacije:

https://tajnisan.wordpress.com/ – piskaranja- žena koja se usudila da proba neizvestan put pečalbarenja. 

http://karadara.net/6210-2/ – upečatljivo, snažno emotivno, jedinstveno iskustvo ispričano vešto, ne ostavlja prostor za dah.

https://crowchase.wordpress.com/ – Antonio… pa gde si ti, čoveče 🙂

https://ja1robin.wordpress.com/ – robinka, mislim da stvarno nema smisla ovoliko nedostajanje.

https://olorielmoonshadow.wordpress.com/ – Oloriel, možeš i na srpskom 😉

https://alanabezzemljeklikera.wordpress.com/ – klikerašica, hajde da se igramo 😉

https://londonkablog.wordpress.com/ – londonka, pa gde si ti, ženo 🙂

Odredjen broj blogera koje sam htela da nominujem nestali sa lica wordpress platforme. Vratiće se rode, znam. Dvemarije, Krepki, Zertz, Fjodorova itd, itd.

Predstaviti manje poznate činjenice o sebi. Sedam tačkica.

Deset godina palamudim o bezbroj tačkica koje čine formu u mom obliku. Sad da izdvojim sedam? Eci peci pec.

  • Ne podnosim licemerstvo, laž, umišljene kreature. Svako od nas nosi u sebi oba tasa vage. Koji će da prevagne zavisi samo i isključivo od nas samih. 
  • Ne podnosim tugu, plač, slike sakaćenja, morbidnosti, oduzimanja osnovnih prava na život, bilo koje vrste na ovoj planeti.  Nije to samo “jao, ne mogu to da gledam, slušam itd” to je bol koju osetim kako se širi mojim telom i pulsira kristalno čistim pitanjem “čemu?”.
  • Pobornik sam izreka naših starih, s tim što su malo modifikovane i prilagodjene današnjem vremenu: “ko je lud budi mu drug”, “ne laje kera radi sela već radi švalera”, “ko s djavolom tikve sadi utajene poreze vadi” i tome slično.
  • Inficirana sam putevima koji vode u nepoznatom pravcu. Sama, ili eventualno sa Katri (moja čuvena finlandjanka). Inspirativno, nutritivno, sa jakim osećajem slobode. Kratak opis.
  • Životinje poštujem više od ljudi. Iz prostog razloga hijerarhijskog. Zna se ko kosi ko vodu nosi. Kog voliš, kog ne.
  • Zanima me pozadina svake pesme, slike i proze. Šta je bila inicijalna kapisla? Šta to nosi svako delo kao nevidljivi pečat ispisan na poledjini limunovim sokom?

Umesto tačke sedam ide kolaž fotografija. Ipak slika govori više od reči.

Kako bi rekao pokojni Duško Trifunović..

Ima neka tajna veza.

😉

 

 

Prosečna nedelja prosečnog balkanca

U, inače, malom stanu u kome boravim kada nisam na ranču, okupile su se četiri generacije prošle nedelje. Gostovanje “starci su ko deca, samo ne možeš da ih šljepneš po guzi” i deca (bez šljepkanja). Pravi izazov u vidu namernog izbegavanja sopstvenog tobogana raspoloženja i prateće, prolećne, alergijske zabave, sve to zarad očuvanja izdržljivosti generacijskog mosta na reci Kvaj. Da bi stvar bila zanimljivija tu su dve “zgradarske” kuje od kojih jedna obožava da uleće u stan čim spazi otvorena vrata. Srećno kuče (btw, tele sajz) uleti pravo u sobu bakute, negde oko 3 posle ponoći i u znak svoje sveopšte ljubavi prema Čoveku oliže bakuti nos… Tri dana “vadimo fleke”, merimo pritisak, kupujemo cveće, banane, kartu u jednom pravcu i smirujemo najstarijeg člana gostujućeg cirkusa.

“Ti si to namerno!” Okrivljuje sina svoga jedinoga. On se pomirljivo smeje jer uvod u takvu raspravu ima samo jedan rezultat: baba je uvek u pravu.

I voli da pegla. Malo li je.

….

Juče je povučena debela crta, kose tanke nema. Ugojila se i polegla da, iz ležećeg stava, sapliće narednih pet godina. Rasporedjeno na dane iznosi 1825. Ovako sklona gojenju mogu da zamislim kakva će prepreka postati.

….

Ne znam kako Vi, ali što ja ne podnosim muški šovinizam… U relativno kratkom periodu više puta sam čula negodovanje na pomen reči “spisateljica”.

“Šta to znači?! Je l’ spišeš ili pišeš?!”

Ne čitaju ništa potpisano ženskim imenom (mada se dalo nazreti izmedju redova da, ustvari, ne razumeju poentu napisanog), lakše je reći “ne čitam”. Onda si poštedjen objašnjavanja i analize.

Moja MB sapatnica ponosni je potpisnik dve dečije predstave koje su stalno na repertoaru.

“Dečije?! To je neozbiljno!”

Pa.. Gospodine MizoginE, umetnost je biti neozbiljan u ovim ozbiljnim vremenima.

Biti dete u ovoj zemlji maestralna je umetnost.

 

 

VBA kad ti kažem ja

THE VERSATILE BLOGGER AWARD

Ili što bi naš narod rekao “šio mi ga Djura”.

Ja sam wordpressovski izrod, očigledno. Vučem jake posledice mojblogovskog sistema, ko komunjara kad krene na višepartijsko glasanje. Shodno tome i ovakav odgovor u vidu nekakvog posta.

Vesna, hvala tebi što veruješ u čuda. A to je danas retkost. Ni pre deset godina nisam bila pobornik blogovskih igrica, a danas pogotovo. Buaahahahaha. Šamara život ko hobotnica, ne znaš s koje strane blokadu d’udaraš, aj’ još i da se poigramo.

Nacrtala Andja srce na komadu papira nevešto isečenom. Obojila. Čekala mamu i tatu da im uruči, svečano. Ali je trodnevno odsustvovanje od kuće pomelo u nekom trenutku želje za širokim osmehom, pa se sunce pretvorilo u kišu. Tako to ide kod dece. Nema sivo, nema magla, ima crno, ima belo, en de.

Ja sam zaostala tu negde na istom uzrastu. ‘Oće, neće, Može, ne može. Ima, nema. Prosto, bre. Nemam tri života za nerešenu enigmatiku. I nazovi spisateljstvo. Sporadičnu ljubav, selektivno prijateljstvo. Zajebi. Skener za ličnu upotrebu nisam školuvala, tako da ko šta ima da mi kaže neka bekne direktno, ili ućuti. Pošteno ko kantar kod fejvorit bakute na pijaci.

“Ako mi kupiš sladoled, kupiću ti, znaš šta?! Haljinu! I vodim te na more!” (Andja, nadomak 5 leta)