Carpe Noctem

Hit the road, Jack. 

Ne znam koliko sam puta udarila petom o asfalt. Znam da nije dovoljno i da traži još i još. Da ljudi zamiču iza mog vidokruga toliko brzo da im imena ne zapamtim. Ono što ostaje je slika. E sad, ta slika ume mirisati, pevati ili koketirati.

Ta slika može imati oči ili odredjeni stav koji ti se ureže u pamćenje. Čak i u slučaju da znaš koliko je nemoguće ponovo je uhvatiti u frejm.

Reč “nemoguće” intrigantna je sama po sebi. Izaziva te na dvoboj i pruža pištolj sa odvuglim metkom.

Pucaš, ne znajući šta ti je meta i koliki ti je domet.

Hoćeš li pogoditi ili biti pogodjen.

Ogrnuti se džemperom i natući kapuljaču dok brojiš poslednje metre pre ulaska u stanicu.

Kada te ponese euforija mase i piće na račun kuće pa zapevaš ono što ni u snu ne bi izustio na sav glas. Da si jedinac, da si želeo vetar otvorenog mora a zapahnuo te obrtaj železničkih šina i da jedva čekaš penziju i svoju brodicu. Da bi ostao neženja, da bi patio od amnezije, bar jedan dan ili jednu noć.

Kada ti zapara svileno uvo grub glas a ti promukao radjaš u mukama melodiju zlata vrednu i znaš da vreme je za još jednu turu. 

Kada osetiš strah novopridošlog vremena i mene zamoliš da ne objavljujem uhvaćene trenutke ljudske slabosti.

A nisam pregledala video zapise i nisam sigurna da li hoću.

Neke su stvari samo za tren stvorene.

Poput zvezda padalica. 

Ne stigneš ni želju da zamisliš.

Ponekad su želje bezimene, baš zato što im ni imena ne pomažu u opstanku.

Neka.

To se čuva za pomen prošlom i zdravicu budućem.

Carpe Noctem.

 

Advertisements

Čandrljiv i tako sunčan dan

Srkućem kuvano vino zatrpano narandžom, cimetom, crnim biberom i brišem neposlušni nos. Fino ide citrus sa vrancem, baš fino. Biber i cimet nalaze neki zajednički jezik kada je u pitanju isceliteljska moć. Katri pije uvin čaj i trčka u ritmu Filma i Moj dom je tamo gdje si ti u zagrljaj kupatila. 

Pa dobro, bitno je uživati u pogledu sa terase i tu i tamo nahvatati u mrežu ponekog zmaja. Tačno smo im na koridoru. 

Kuhinja nam liči na Pračetovu knjigu o vešticama, sve moguće vrste tekućina, začina i mirisa čine nas neosvojivom tvrdjavom, samo se poneki virus provuče ko puvanjak. I neizostavni beli luk! U osvajanje lokalnih djilkoša neki drugi put, hvala. 

“Pa gde ste to vas dve?”

Na odmoru, bolovanju, rehabilitaciji, ponovnom nalaženju sebe. Mada gubljenje nam nije u ličnom opisu ali ima tendenciju ka kišobranima, džemperima i upaljačima.

“Vrćaj se, kokoško! Fališ.”

(Romantika na delu.)

Mudre izreke nastale u hodu:

“Don’t you dare to stay sober”

“Better be drunk than cranky”

 

 

Zločin i Karma

 

“Da li želite još jednu šolju kafe?” Pitanje je bilo upućeno čoveku za stolom pored ulaza. Sedeo je sam satima. Učinilo joj se da čeka nekog, stalno je prevrtao rukav i gledao na sat. Nervozno je palio cigaretu za cigaretom i razgovarao povremeno telefonom. Prilazila je i menjala pepeljare, nije je primećivao, čak je jednom istresao pepeo na mestu gde je stajala pepeljara, ne videvši da je nema. Bilo je kasno popodne, gužva osrednja.

“Seci ti mene gde sam najtanja, ako ovaj nije neki diler!” Siknula je Nena u prolazu.

“Neno, ne drami. Vidiš da je normalan, možda malo pogubljen, ali normalan. Nije ni autom došao. Dileri ne idu peške.”

“Ne miriše mi na običnog gradskog luzera, garant je neka zverka, maskirana!” Nena je bila uporna.

Gurala je u džepove budjenje uspavanih trnaca, pazila na slučajne rupe da ne šmugnu napolju. Koža se odizala od spleta mišića, razgolitivši uskovitlanu krv. Bez poznate toplote, ali i hladnoće. Jeza duž cele kičme sa svakim osvrtanjem u njegovom pravcu.

“Popio bih kafu sa Vama.” Naglo suočeni pogledi i rečenica koju je skotrljao sa usana, učiniše je zbunjenom. Utisak da nikog nije video osim praznog prostora pred sobom, prevario je.

“Za pola sata završavam smenu, ako želite da me sačekate, popićemo je.” I nije verovala da je ovo upravo izletelo iz nje.

“Biće mi zadovoljstvo da Vas sačekam.”

Skupljajući prisebnost, okrenula se i otišla do šanka. „Šta ti je Andrea? Šta to on nosi u sebi što uzrokuje nemir? Šta? Šta!? Prvi put ga srećem, zapamtila bih mu lik da sam ga videla do sada. Zašto sam prihvatila poziv?“

“Moraš priznati da dobro izgleda.” Nenin glas delovao je udaljeno.

Kada je prizvala svest shvatila je da gleda u njega sa osmehom i osetila lakat u ledja.

“Nikada nisi bila ovakva. ’Ajde briši.” Konstatovala je Nena.

 

Bilo ih je… O da. Na jedan tren, poput krajolika kroz prozor vagona, dovoljno da se ureže u sećanje, nedovoljno da ostavi posledice. Nije ostavljala prostor da još neko udje u njen vihor, držala ih je na bezbednoj distanci od oštre ivice. Zatvarala svoju emotivnost bacajući ključ, menjajući ključara svaki put, zametala trag. Svoje parče tla hvatala nogama i rukama, nema ljuljanja, nema potresa, lakše je tako. Kada krenu halapljivi jezici varljivih utisaka svih čovečjih čula, podizala je branu svog jezera. Držala talase pod kontrolom. Svako odbijanje o zid sa hukom dubine odbolovala i odćutala. Ne postoji sertifikat za odvaljeni zid samoodbrane.

Ponekad bi se javila težina obeležene devojčice iz doma, sa podsećanjem da odskače iz prihvaćenih kalupa društva. Da mesto neke njene buduće porodice stoji upražnjeno u koloni gde se broji od dva pa nadalje. Jedan je bio nepoznati broj. To je jednostavno tako bilo i biće. Bez utvrdjenog datuma prestanka. Nosila je svoj krst sa dostojanstvom, kao da je pero, samo je stalno stegnuta vilica napuklih zuba otkrivala težinu.

 

Znala je kada posla nema da posmatra ljude, mravinjak koji vibrira svakog dana ispred nje. Svako lice jedna priča, svaki korak nekud vodi, užurbani, sami. Osećala je do kostiju, do srži tu ljudsku samoću, uvučenu kao loš cug prvog zimskog kašljucanja velike peći na drva. Bojila im tugu u crveno, žuto, cvetno. I čudno stapala se s njima. Ta kombinacija njihove i njene usamljenosti delovala joj je kompatibilno, ušuškano. Slušala je, prateći liniju pločica na podu, priče sa okolnih stolova. Svako je govorio Ja, Meni, Moje. Tudje ime čulo se samo u konspirativnom sazvučju ljubomore i zavisti. Kada bi je presekla scena nasmejane majke sa bebom u ruci, pitanje se nametalo kao prirodan sled: Zašto? Čovek je sebično biće, čemu sve to? Šta očekuje ta majka od svog deteta? Koje su joj slike prolazile glavom dok je zamišljala nerodjeno biće? Koji put ima iscrtan na stazi sudbine? Da zna, možda bi ridala na sav glas ili vrištala od sreće. Ili je mene doživljeno toliko promenilo i ne umem napred bez kidanja zardjalih lanaca prošlosti. Ne umem prostodušno prihvatiti redosled sveta.

Zastala bi za trenutak, otresla misli i nastavila sa radom.

Nenaviknuta na nesigurnost kao oči posle mraka na svetlost, sela je za strančev sto. Nena je prišla, spustila bučno šoljice, pustajući da tacne zazveče, bacila Andrei značajan pogled i otišla gundjajući sebi u bradu. Uvek je sedeo neki dežurni davitelj slobodnog vremena kog bi ona morala da opslužuje.

“Moje ime je Stevan, tvoje znam, pisalo ti je na uniformi. Drago mi je što ne zazireš od stranaca. Postojala je sumnja u meni da nećeš prihvatiti poziv. Verovatno se pitaš koji je razlog poziva?”

Glas baršunast, zvonio je po njoj kao po zidovima akustične sobe, pokušavala je da izgleda pribrano i samouvereno. Sklanjajući nevidljive mrve sa farmerica, shvatila je da gleda sebi u kolena i brzo se uspravila.

“Naravno da se pitam. To i jeste u prirodi svakog čoveka ako ne postoji neki valjan razlog za poziv, da se pita. Prema tome, zašto bih ja bila drugačija od ostalih?”

“Ti i jesi drugačija od ostalih. Izbija iz tebe. Sa svakim udahom i izdahom struže ti sa lica naslage običnog i emituje te u etar. Ne želim da te zbunim ovom pričom i voleo bih da promenimo lokal. Večeras gostuje jazz band u „Blue Tail“-u, jesi li raspoložena da ih poslušamo?”

“Za jazz? Uvek raspoložena, Stevane.”

“Hajdemo onda.”

Ustao je sa stola, pružio joj nenametljivo ruku, kao da je to najnormalnija stvar, pridržao jaknu i prislonivši prste uz njena ledja dao joj do znanja da noć pred njima ima ukus zrelog groždja.

sax

Prethodni unosi:

  1. Sačekaj do zore
  2. Sećaj me se po inicijalima
  3. Uspavanka za košmar

 

 

A za salatu: kolači, ‘leba nema

Pre par godina na jednom od putešestvija sa mojom sestrom Od Severa, crkle nožice na koferu. On živ i zdrav, samo je postao nestabilan za upotrebu. Od svih položaja preferira ležeći, ko ne bi?

Opet došlo vreme da se družimo narednih desetak dana i ja se setim problema. Izgleda da ih se setimo samo kad moramo. Gledam tu pravougaonu kutiju za transport kratkotrzajnih potrepština, gleda ona mene tužno upirući u preostali šraf na skinutim nožicama. Mora da se cvikuje i podupre novim, sijajućim zavijucima sa maticama (šajbne zaboravila). Opet problem, motorcangle slabe za čudno snažno parče metala.

I šta ću, strpam noge koferove u tašnu, prvo kod zubara pa na pijacu, gde osim voća, povrća ima i igla i lokomotiva. Ima i jako muško namrgodjeno sa odgovarajućom alatkom. Al’ ljuto namrgodjeno. Rekla mi komšinica kod koje pazarim djindjuve da je baksuz nevidjeni i da će verovatno da me odbije. E pa, nije. Uze mi iz ruke noseći elemenat i iz trećeg puta cviknu šraf. I ne naplati. Zahvalila se prisećajući se izreke “Lepa reč i gvozdena vrata otvara”.

A kofer? Eno ga stoji i čeka komandu na gotovs.

Ljudi spakovali leto u teglu, ja otpakovala kupaći i krila.

Izmedju paprika i paradajza smestilo se par tezgi sa knjigama. Ništa oko da uhvati. Osim jednog ćoška gde su Tolstoj, Igo i ostali slični njima. Dok u sebi vagam Rusiju i Francusku čujem prodavačicu: “Izašla nova knjiga NećuNiImeDaJojSpomenem.” Nagon za izbacivanjem stomačne sadržine nakon posete zubaru još više se pojačao. Ne znam da li su ružniji naslovi ili njihove eksplicitne slike na koricama. Gundjam glasno. “Nećete verovati koliko se dobro prodaju.” Neću i ne želim. Biram Francusku revoluciju i Robespjera u inat svim nus proizvodima rakove, višedecenijske, unatraške kolovodnice.

Podmladak nam zaslinio u čast dolaska jeseni. Pitam Andju:

“Da li želite da Vam pošaljem Dobru Vilu za popravku nosića?”

Petogodišnje dete smeje se onim smehom “to je samo kobajagi”.

(Ja poražena. Znači zbogom, Deda Mraze.)

“Neeee, evo još malo i gotovi smo, Laza i ja!”

Tntknjiga

 

 

 

Lullaby for nightmare

 

“Jaoooo, noćas sam sanjala Dragana i mene kako se vozimo crvenim autom. Ne znam šta to znači, mada Joja kaže da je crveni auto napredak. Daj Bože! Ne znam koju rupu pre da krpim!” Nena, čuveni maher da nosi tri ajncera istovremeno, melje kao vodenični točak i zapamti ko je šta naručio.

“Ne pamtim san. Možda je tako i bolje, ko zna kakav košmar bi to bio.” Dobacila joj je Andrea, pazeći da ne izruči sadržaj tanjira u krilo sedog gospodina koji je gutao pogledom i izazivao joj mučninu, svaki put. “Uh! Kako bih mu sasula ovu vrelu čorbu… pušio bi se kao indijanska vatra, perverznjak matori!”

“Slušaj me. Svi sanjamo, to je naučno dokazano. Samo ti namerno zaboravljaš, a to je već problem za psihijatra. I tačno znam kada sanjaš, baneš na posao kao da te sto djavola jurilo dok si dolazila, onda te ja pokrivam da te ne šutnu!” Reče joj Nena na uvo i vrcnu se u prostorije za osoblje.

“Ne pamtim, ja ne pamtim. Zaboravljam i ovo upravo izgovoreno. I tačka. Neno, Nenooo, živim! Ne sanjam. Kakvi te djavoli spopali? Sve je u redu sa mnom.” Uzaludno je Andrea pokušavala da ton glasa umota u foliju kategoričnosti dok je pratila Nenu.

“S tobom? Koga lažeš blesavice jedna? ’Ajde da rintamo, opet nam seljančura udara recke u minus svesku!” Nena zakoluta očima pokazujući na korpulentnu crvenokosu šeficu.

Lako je stigla do centra, ni torba nije bila teret. Stala je da predahne i vidi kuda dalje. Obuhvatila je rukama kosu sa čela hvatajući zalutalu svest po hodnicima. Frizer-perionica-restoran….oglas! Na vratima je stajao oglas za radnu snagu. Ušla je i ostala da radi. Neka smotana cura uganula je nogu. Prala portale a merdevine klimave. Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane.

Ponoć je prošla kada je napustila restoran prvog radnog dana. Nena je primila u svoj stan dok se ne snadje. Starija desetak godina od nje, otvorena i do koske iskrena. Zato joj se i dopala na prvu loptu.

“Navika, život je navika. Kada predjemo sledeći stepenik, kada zupčanik okrene zubac, navika preuzme vodjstvo. Kao da sam oduvek živela ovde, sa ovakvim ljudima i u ovakvom stanu. Gde i kako sam zakopala delove stvarnosti iz prošlosti? Da sam se vratila tamo odakle sam i došla, možda bih saznala nešto? Da bar imam fotografiju.” Često je vrtela misli ne obraćajući pažnju na glasan razgovor Dragana i Nene. I kada su jedno drugom ljubav izjavljivali vikali su, eto takvi su. Bili su joj dragi, prvi, pravi prijatelji. Nikada je nisu pitali odakle je i zašto je sama.

Prihvatanje čoveka takvog kakav je, bez osvrta na nazad i napred, odlika je velikih ljudi.

Mrak. Ruke dodiruju okolno drveće, oči vide. Poput divlje mačke. Čuje sopstveno ubrzano disanje. Oseća zatezanje mišića nogu dok se privija uz stablo. Grane i suvo lišće pucketaju pod teretom koraka. Gde ste? Sama sam! Gde da Vas tražim? Molim Vas! Javite mi se! Zmija straha uvija joj um i sprema krik. Ne dam Vas! Ovog puta ja ću Vam pomoći! Tu je, na vrhu jezika, ali ne izlazi ni uzdah u oštri jesenji vazduh. Gusta mreža senki propušta je kroz prolaz do kuće. Pred njom puca prazan prostor na izlazu iz šume. Kuće nema, nema njih, samo pravougaonik gde su nekada bili zidovi, na sredini malog dvorišta. Pada na kolena i shvata da je još uvek dete. Neko, nešto se prikrada iza ledja, nema snage da se okrene, zlo je probija kao detonacija, posmatra snop svetlosti koji joj kroz telo prolazi  i sa užasom gleda svoje iščezavanje. Krik se oslobodio.

Mrak. Otvorila je oči svesna svog ubrzanog daha. Grlo se osušilo. Mala soba disala je mirno noć. Sve je tu na svom mestu, njen iznajmljeni život u iznajmljenom samačkom stanu. Asfalt, smog i staklo. Na sigurnom je, nema šume, nema iskonske sile razaranja.

“Dobro je, još jedan košmar je prošao, ja kraća za još jedan dan života. I ponovo bez kompletne slike i naznake šta se zapravo desilo. Previše delova slagalice.” Dohvatila je čašu vode sa noćnog ormarića i drhtavo prinela usnama. Utolivši žedj potražila je olovku i notes. Uspravila se u krevetu, upalila lampu i počela da beleži san. Od kako je postala vreća za boks udarcima sudbine, čuvala je svoje snove. To je bio njen uvid u neistraženu prašumu sećanja. Nadala se da će joj nekada utabati stazu u pravom smeru. Pokazaće uvod, razradu i zaključak jedne porodice koja postoji samo u njenoj skrivenoj podsvesti. “Nena će opet znati kada se pojavim na vratima restorana. Ne može se ništa sakriti od nje.” Na polici poredjana uredno zavedena pod rednim brojevima arhiva. Nijedno sklapanje očiju nije prošlo bez košmara. Vremenom je navikla da je tako, da dok ne zabode sebi nož istine do balčaka, neće prestati san koji govori jezikom onostranog. Mesec je srpasto kosio sve pred sobom, ostavljajući joj tišinu i krvavi trag odsanjanog na duši.

“Čekam te već pola sata, ni kafu neću bez tebe da popijem.” Nena nije htela da spomene očigledan umor Andreinog lica tog jutra. Sipala je vruć napitak i sela pored nje.

“Ovo ti je stiglo juče poštom.” Reče gurajući plavu kovertu ka njoj.

Kako se meri količina jeze koja prostruji telom? I zapremina predosećanja u poplavljenim komorama svesti? Znala je. Začudjujuće mirno otvorila je kovertu, letimice pročitala i vratila kako je i bilo.

“Dobra ti je kafa jutros. Kako je Dragan?”

“Dobro je, rezultati su ok. Sad samo mora da pazi na sebe, a poznavajući ga kao svoj džep, od toga, mila moja, nema ništa! Biću dežurni Ajhman i gonič robova, tj. Gagijev gonič ! Haha!” Okrenula je Nena na šalu Draganov ozbiljan zdravstveni problem i Andreino jedva vidljivo drhtanje dok je otvarala kovertu. Posmatrala je sa nesebičnom ljubavlju tu ženu i osmehnula se. “Sve je igra reči, igra koja ne boli već leči. Kada je u pravim rukama lopta u toj igri dobaciš je i na kraj kontinenta. Zajedno sa šifriranom porukom i antidotom za neizlečive slučajeve kao što sam ja.” Osećala je neizmernu zahvalnost prema toj ženi. Što se Nene tiče, koverta nije ni postojala.

“Idemo, cureee! Narod je glaaadan!!!!”

 

Te večeri zatvorila je ulazna vrata stana ledjima, natovarena knjigama iz obližnje biblioteke. Bilo je tu raznih naslova, uglavnom vezano za podsvest, snove i psihologiju. “Noćas nema spavanja i košmara. Za rat ne znam, ali ovu bitku nećete dobiti.” Bacila je nehajno torbu sa kovertom, skuvala lonac kafe, pustila muziku i sela na pod otvarajući prvu stranicu zapisnika ličnog otkrovenja.

Nad gradom je lebdela prolivena crnina Meseca udovca.

Jutro se vraćalo crtajući beličaste godove Zemlje u krugu Univerzuma. Pomerila je ukočeni vrat i zagledala se umorno kroz prozor. Upila je dolazak prve svežine, stresla ramena i namakla osmeh odrazu u ogledalu. “Baš si ti neka vesela cura.” Odjeknu joj u sećanju. I srebrni premaz na vizit karti žene koja joj je prva dala do znanja da ume da barata besplatnim trenutkom sreće. U maloj fioci stajala je kutija sa dokumentima, kao nešto važno, tako je smestila taj komad plastike izmedju svedočanstva i uverenja da je i nju neko stvorio i rodio.

Opipala je prstima reljefna slova:

– Lea Blažek –

Advokat

Pogledala je na sat, bilo je isuviše rano za pristojan poziv. Istuširaće se i pojesti nešto pre nego je pozove. Pomoć je bila preko potrebna, naročito nakon pročitane sadržine plave koverte.

Jedina osoba iz prošlosti koja je imala uvid gde se ona nalazi bio je pedagog iz doma. Jedino je on mogao dati adresu. Bila je to ponuda za otkup zemlje njenih roditelja, ponuda poverioca, ne kupca. Nivo prkosa u njenim venama dostigao je kulminaciju.

“Ko se to usudjuje da otkupljuje ono što je ukleto i proglašeno za nepostojeće mesto na karti?” Pitala se. “I ne otkriva ko je, nego šalje trojanskog konja? Kakav je to novac koji će mi platiti godine bez njih? Svaki mesec, dan, sat, minut i sekund samoće? Pokriti troškove patnje, licitirati neku novu Andreu? Nema tih para. Neka ne računa na strah s moje strane, slomio se s njima.”

Predosećanje da će do toga doći, pratilo je kao senka, postalo deo nje, zato je mirno progutala slova i nastavila da radi tog dana.

“Dobro jutro, da li mogu da razgovaram sa gospodjom advokaticom? Da, sačekaću… Ovde Andrea D. Jednom prilikom povezli ste me iz provincije do grada, ne znam da li se sećate, davno je bilo. Jeste, ta vesela cura. Volela bih da Vas vidim. U redu, biću tamo u 17h. Do vidjenja.”

Tog vikenda bila je slobodna. Okupana i sita, ukrala je malo sna od demona noći i prenela na svetlo. Lakše bi zaspala kada je znala da je čuva dan.

„Artemidor stoji pored mene, broji mi otkucaje pulsa. Odbrojaće košmarne damare, da kad jednom utihnu nikada ne nadju vrata mojih snova.“

Celom dužinom bitisanja čovek zavisi od odluka. Donesenih na vreme ili zakasnelih. Neke sačuvaju živu glavu, mnoge su minorne. Osećanje koje ih prati je kajanje. Kakav god ishod bio uvek nadodje poput prljave bujice. Možeš da potoneš, možeš da se boriš i isplivaš na suvo. Malo je onih koji se osuše. Stihija kao euforija preplavi sve i nosi iluziju da je lakše prepustiti se. Zašto borba? Koji joj je cilj? Zadovoljiti ego? Zaraditi nečije pozitivno mišljenje? Ionako su i patnja i radost pojedinačna kašika za svakog od nas.

I da li su susreti predodredjeni?

Andrea je imala istančano čulo za ljude. Utisak prijatne toplote za one koji u sebi ne nose zlo i suprotni utisak smrzavanja od onih zatočenih u kuli samoljublja. Hladnoća je bila poznatiji osećaj.

Lea, jedna od retkih koja je širila toplotu poput kaljeve peći. Probijala se kroz masu širokog osmeha i okruglog lica, prišla Andreinom stolu i poljubila u oba obraza.

“Drago mi je što si se meni obratila za pomoć. Daj da vidimo šta je problem pa da obrišemo pod s tim izrodima! I gde si ti, curo, do sada? Često si mi dolazila u misli, s pitanjem kako si se snašla u ovoj džungli. Pričaj mi.”

Ispovest, olovno teška, žmirkala je gledajući prvi put svetlost i plovila vazduhom do Leinih ušiju.

Bašta kafea bila je poluprazna, sumrak se šunjao kroz rešetkastu tendu sejući reči neizrečene živom ljudskom stvoru do tada.

Cepala je sebe na komade, čak i ono za šta je mislila da će ostati zalepljeno u fuge mermera hladne čekaonice Socijalnog i njenih suza izdajničkih, a gutala ih je. I misli koje su grebale gramofonsku ploču memorije “Nisam dete, ni-sam! Deca ovo ne doživljavaju, dajte mi ličnu kartu i prepravite godine, sada ih imam stotinu! Neću u Dom!” Onda je progovorila to isto socijalnom radniku i završila kod psihologa. Umukla. Ne vredi. Nikada neće shvatiti da prag odrastanja ne detektuje neke dečije godine. Obrisane su sa prašinom inicijalnog dogadjaja. Sklopila je odbrambenu krljušt i prkosila razdornoj sili nemoći. Pustala da klizi po njoj, posmatrala pogibiju ne dajući joj ruku. Mora tako, da se zaštiti za neka druga vremena. Isplivaće duhovi prošlosti i tražiti od nje novu žrtvu, samo ovog puta, biće spremna i stamena.

Jedan mehurić iz čaše pucnu joj pred nosom, trgla se i zastala sa pričom. Glava joj je gorela i nije se usudjivala da pogleda u Leinom pravcu. Ruka je poklopila njenu šaku na stolu i stegla je jako.

“Imam pozamašno radno iskustvo… Ovako nešto nisam čula do sada. I da je postojao neki trag, imali su dovoljno vremena da izbrišu svaki dokaz. I da mirno sačekaju zastarevanje slučaja dok ti skupiš punoletstvo, želju i potencijal da kreneš u borbu za nešto što je tvoje. Ili da računaju na strah da nećeš smeti opet tamo. Ponuda koju si dobila to samo potvrdjuje. Daj mi malo vremena da se saberem i iskopam kako mogu da ti pomognem. Razumem zašto niko ne zna. Pojam ludila odredjuju oni kojima je to u opisu posla, a ne u opisu ljudskosti.”

Osetila je ogromno olakšanje i pogledala je pravo u oči. Nevidljivi fluid spojio je dve žene i obojio noć u narandžasto.

escher-kristopher-schoenleber

Escher Photograph by Kristopher Schoenleber

  1. Sačekaj do zore
  2. Sećaj me se po inicijalima

Veliko Ništa u ženskoj glavi

“Kad se vratim popodne očekuj osobu nepoznate spoljašnjosti na vratima.”

Da pogled poprimi karakteristike vokalnih promena zvanih govor pola svetske populacije bilo bi posvadjano. Druga polovina ljuta, naravno.

“Šta me gledaš? Ozbiljna sam.”

I odem.

Zaboravila sam koliko dugo posećujem isti salon za menjanje ličnog opisa. Ulazim, pozdravimo se, ja sva srećna hvatam katalog i iz prve nalazim željeni kolorit: boja lavande isprana jakim pljuskom. Savršenstvo. Već zamišljam kako to izgleda kada se suočim sa ogledalom.

“Ne može.”

“Molim?!?”

“Neće zbog kane, jedino da te pustim na jedinicu.” Kana je bezobrazni parazit i korov i imamo otvoreni sukob koji je prešao u Hladni Rat (jer, baš toliko luda za neprepoznatljivom glavom nisam).

Ošišao “normalno”. 

Ja rešena da strpljivo čekam godinu dana dovoljno izrasle podloge za light lavender.

“A šta ako poludiš negde na pola glave i ofarbaš se ponovo crnom kanom?”

No way, pa upravo smo zaratili bez ispaljenog metka.

Nekako uporedo sa odlukama o drastičnim promenama krenula su otkazivanja, manjkovi, sumnje, tajfuni i ostala bagra zadužena za ljuljanje čamca za spasavanje. Ono, kad ga zavitla levo desno i čini ti se da ti izuva i čarape a ponekad i donji veš. Patike se odavno baškare na dnu.

 

 

 

Soul’s Blueprint

Gledam je kako se vešto šminka dok je auto u pokretu. Ruka navikla na truckanje vuče poteze oko umornih očiju.

“Jbt, ista sam moja majka!” Drekne u pola molovanja.

Ne pitam za konotaciju konstatacije. Možda je tako bolje.

Onda shvatim da, i u tim retkim momentima ratničkog bojadisanja po sopstvenom licu, mogu u potpunom mraku da švrljnem par linija i izgledam pristojno.

Iskustvo je Majka Mara.

Prizren, negde krajem juna.

U samom centru grada parada uličnih tarabukaša, mahom maloletnih, mahom “kind of gypsies”, odlupaju neki zarazan ritam i traže bakšiš. Nas je troje, gledano sa strane muškarac i dve žene, big deal. Niko nema pojma u kakvom smo svojstvu. Mala džipsićka dobila kintu na šarm i mi zauzesmo pozicije za večernje ožderavanje. Duva prijatan povetarac obojen mirisom duše te stare naseobine, nosi sa sobom različite tradicije i istu opredeljenost ka humanizmu. Tarabuke odzvanjaju, čini mi se da pored svake bandere čuči po jedno dete i skuplja milostinju u ime svoje urodjene predispozicije ka ritmu. Još jedan. Blajhani pramenovi, upadljivo mršav, prstima stvara rezonancu poznate melodije i traži bakšiš.

“Izvini, tvoja prethodnica već dobila bakšu na to isto.”

“Pa šta” Ne da se cool tip u najavi “I ja Vam odsvirao”

“Jesi, ali moja žena je već platila” Glavom odmahuje u pravcu bejb.

“A druga?” Glavom odmahuje cool perkusionista u mom pravcu.

“Ja sam musliman… to mi druga žena, a novčanik zajednički…”

Ode dečko s pramenovima bez bakše. Mi ostali da se smejemo dovitljivosti jednog agnostika.

Kažeš imam ispitivački pogled. Ja svoje genetske predispozicije nisam mogla da biram. Nisi ni ti. To što u drugoj polovini života više saznajemo ono što nam se ne dopada je prirodno. Ja se čak i osmehnem na neke prepoznate mimike i reči mojih pokojnih roditelja. Znači da su još uvek tu.

Nije prirodno da ne učiniš, ama baš ništa, po tom pitanju. Da već mrtvim očima posmatraš stihiju kako te nosi. Bez odupiranja.

Ono kad blokneš nekog sa dozom zadovoljstva, iluzornim osećanjem superiornosti i kratkotrajnom lakoćom postojanja. Želja jednostrana, želja obostrana, želja konfuzna. Želje, želje.. ko da Vas razume kada mumlate sve istovremeno?

Neke staze nisu predodredjene za maraton.

Potrošiš ih kod prvog ugla sa vrućim burekom.

Sagoriš ih u sprintu i oblaku prašine.

I shvatiš.

Da,

dovoljno je.

Zove Boka, zove Gospa od Škrpjela, zovu daljine.

Zove pogled iz dubine i sokolov sa visine.

Zov.

Da oko poljubi plavi horizont.

Zov.

Koji mi uzburka poslednju kap krvi.

I strast koja nema suparnika

u ovom izvlačenju.

 

 

 

 

 

 

Miriše na cveće

Mašina za pranje veša spada u aparate sa višestrukom namenom. Higijenska, osvežavajuća (a ne goji), iznenadjujuća (prenerazim se svaki put kad iz bubnja iskoči neki, dugo tražen, deo garderobe ali ne u TOJ boji), pa čak i zabavna.

Prvi susret sa mašinom kao dejt (blajnd dejt, ofkors), pojma nemate s čim (kim) se suočavate. Kakav će efekat dejta biti na kraju? Osećate, neću preterati, nadahnuće izazvano iščekivanjem zvučnog signala da je veš obradjen u totalu. Naravno, ovakve nus pojave su normalne, uglavnom, kod svih. Razlika je samo u vrsti čoveka koji koristi pomenuti aparat. Mnogi ne progovore ni reč, nijedan gest ni mimika ne prate dogadjaj. Svašta, zar da komentarišem rad neke mrtve stvari? Radi ili ne radi, ende. U slučaju omaške slede tri opcije: majstor, staro gvoždje i nova mašina.

Maj darling spada u kategoriju ljudi koji od svega prave vašar. Tako je prvo puštanje nepoznate veš mašine u pogon bio spektakl “Ne propustiti ni po koju cenu!” Čak je i fotelja zauzela idealan ugao za posmatranje.. s njim u naručju. I žica za sušenje veša, rasklopljena i sva podatna, cupkala je nervozno čekajući mirišljave peškiriće da na njoj zavijore. Kompletan stan razdragano je pevušio, bodreći je da ne posustane na zadnjoj centrifugi i da opravda svoje ponosno ime.

Jedino je elektrika stupila u štrajk, što zbog nepotrebne potrošnje, što zbog nevremena, malo i zbog mog dragog “baksuz je moje srednje ime” i par puta štipala dovod svojih vena, produžavajući agoniju aktera na punih pet časova.

Maj darling je čovek od strpljenja, a i tvrdoglavost mu je jača strana, tako da je borba sa prljavim vešom izvojevana negde oko jedan iza ponoći.

Ja sam taj uzbudljivi, avanturistički film prespavala.

Na kraju nije imao ko da aplaudira.

Ljut je na mene.

Opravdano.

(Jedna Libra i novembar, scena: privatno pozorište B2)

spin me

 

 

Venerable Augustus

Grad se budi uz nebeskog di džeja i svetlosne efekte siromašnih sijalica. Posmatram tog ustreptalog feniksa koji žudi da sagori i ovaj dan. I ponovo zaigra pepelom posut, po ko zna koji put, poslednji ples.

Avgust je.

Slučajno (ni)je naišao tvoj školski drug iz osnovne. Gari. Priča mi kako su se, pre par nedelja okupili Toša, Mikac, Gojko i on da te obidju. Tvoje je bilo samo da ih slušaš. I gledaš. Negde iz prikrajka, onako kako si ti umeo. Nasmeješ se krajičkom usana.

Iz samog ugla tvog oka znala sam da nazrem gromade stenja. Ništa nisi umeo da sakriješ od mene. Progovarala su ti ramena, ugao obrva, pokret ruke. Ja čitala.

Ima još do 31-og. Onoliko koliko se nismo videli, a mogli smo. Imaju Englezi fino objašnjenje za te glupe ljudske “hoću-neću”. Obično, kada je “hoću” bude kasno.

Onda naidje melodija izrečena jezikom koji ne razumem i sruši me.

Ona jačina koju si smatrao sestrom, legne.

Spoji sa zemljom gde si ti.

Ni pre tvog odlaska nisam volela avgust. Jednostavno, ne volimo se. Nemam šta ja tu da objašnjavam.

I mane. Koje ljudi vole da uveličaju. Ne shvatajući da sebe otkrivaju tudjim promašajima. Blateći druge navuku fleke koje ništa ne skida, istovremeno bojeći sopstvena lica u groteske i licemerstvo.

 

Pokušavam da izbegnem patetiku. Smrt je tako očigledno opravdanje za sve ugušene vapaje, uvali se izmedju nedostatka vazduha kao pizda, da te izda, da ne dozvoli da ostaneš čovek do kraja. Da glumi sapunicu i tebe u odelu koje nisi voleo. Mene koja te posmatra tek tren pre nego izletim iz tog horora, ničim izazvanog… Da udahnem vazduh. Onaj koji si ti izdahnuo. Koji sam vrištala. Isti onaj koji sam skupljala kilometrima do majke.

Ne pitaj me što ti nisam pisala. Što sam umukla. Šćućurila u dnu našeg drveta da me niko ne pronadje. Zapušila uši da mi niko ne kaže da moram tebe da ispratim na poslednji put kao što ja moram da nastavim dalje.

 

Ja sam samo sestra. I to mladja.

Ona koja ti je dosadjivala i bila ti vreća o rame.

Koja je jedva čekala da odeš u školu pa se kradom ušunja u sobu i sluša ploče.

Sećaš se popizditisa kad si mi doneo pogrešne patike iz Austrije. (Tada te devojka (navodno) ostavila zbog mene. I nije ti bila neka kad ne razume ženske ispade. Zna se šta su crvene starke.) Ubrzo si iskopao željeno crveno meni, a sebi našao novu curu.

Ona koja ti slinila po košulji i stezala jače nego bršljan na napuštenoj autobuskoj stanici. Ja sam opet odlazila, ti si uvek ostajao.

Onda smo zamenili uloge.

Ti si otišao baš onako kako si se šalio da ćeš jednog dana nestati i osvanuti na pustom ostrvu, negde u beskraju Najtišeg Okeana. Nije da nisu pokušali da te vrate kopneni znalci. Vukli ti jedra i menjali pravac kormila, misleći da se mogu hvatati u koštac sa jednosmernom nebeskom strujom. Pusto ljudsko nedoraslo Njegovom Veličanstvu Kosaču.

I još nešto.

Našao si kad da se zajebavaš na mostovima za zauvek. Da gluvariš u bespovratnom prostoru. Sa najvećim imenima rocka i rolla. Nije fer.

Nije fer jer bi trebalo da konvertujem naše zipovane memorije u današnje i prenesem deci.

Skroz je bezveze kad sve moraš sam.

 

Avgust je.

Ne volimo se.

Moje pravo.

Moja tuga.

 

(U Nišu, negde početkom osmog meseca tekuće godine)

 

 

Sorry, but Harleem is a part of Europe

Mala bila Tvrdjava mog grada za one želje da pevaju, kidaju žice, ljube po budžacima i udare recku još jednom Nišville festivalu.

Mala, mala, skupila i dala.

Duh sveti i čovek prokleti.

A ja?

Stigla da budem sve u jednom danu. Furija i Dika, desperadoskinja i vozdignuta. Bez vode, struje i interneta, kombinovano, da ne dosadi slučajno. Tuširala se kod best frenda, pre toga bazdila tvorovski prkosno i psovala po kući sistem koji drži Orvelova farma. Da sam nindža samo na jedan sat da pobijem go*na i gotova stvar. Kvar isti, mesto isto, fekalije iste. I? Ode bes sa prvim mlazom vode.

I praskom otvorene konzerve piva. Prodam se dok kažeš piksla.

Pozitivu vraćaju na normalu majstori zvuka. Cupkam uz Alpha Blondy i stihove koji veličaju nekog tamo istočnjaka koji je veličao emociju. Onu najčistiju. Glupi smo. Povodljivi smo.  Ljudi smo. Čitamo redove koji nam povladjuju ili nas bodu. A isti smo. Dva oka, dva ušesa, jedan nos, jedna usta, jedna glava (obično puna junk imejlovima).

Kratko mislim. Pitam se, ponekad, da nisam Morzeova azbuka? Beleške hvatam na bilo koji dostupan način i kažem Vam: Beležite ono što prhne pred san. Ako stignete.

Ako ne, računajte na svoju izuzetnu moć memorisanja. 

Potpisnik ovih redova piše gde stigne. Najčešće u memo aplikaciji na telefonu. Najbrže i najbliže sredstvo, jbg. Ima i papirnih dokaza. Iskopanih izmedju Past Perfect-a i Modal Verbs-a.

(Iskopano)

“Prostreš me… Na tvoj mekan pogled kao trofejnog belog medveda odstreljenog istim oružjem. Pravim se mrtva. Žmurim. Ćutim. Samo ti gazi pamučnim rečima umorna ledja od nošenja tudjih osuda.”

(dublje kopano)

“Nalete misli kao krdo bizona pa bi da pišu. Ma nemojte? Kome? Ne može. Zbog maliganskih razloga nije preporučljivo imenovati primaoca. Ne prosipaj vodu na gorući plamen. Ja sam taj element koji tinja i kad je prekriven hadvaovskim jorganom od najfinijeg, nebeskog tkanja. I sanja. A oči broje te lične tinjalice na plafonu ove lopte. Jedna, dve… hiljadudvestamilionskihbilionskih, neonskih tački za svaki trenutak koji broji večnost.”

Ispred kioska prošlost opet vreba svojim dredovima.

“Where are you from?”

“Jamaica!”

Na kilometar da ga prepoznaš. Čokoladiran, duge, uvrnute lokne, poseban akcenat i širok osmeh. K’o Gipsy iz Kusturičinog filma.

Pitam ga da li ima svirku i sledeće večeri. Ne, biće u Austriji na sledećem festivalu.

Pu!

Da sam ptica da ih pratim.

“Kao da je meni malo jedan pevac sa izgubljenim satom na ranču, nego me i ovde progoni ceo hor Sarandskih kikereza, od obale do tvrdjave.”

Kada ne znaš kako da posvadjaš ljude daj im nekoliko Bogova i ne zaboravi rogove za suprotnost. 

I obavezno!

Osećaj pripadnosti u obrnutom smeru.

Ništa od ovog ne važi bez background muzike.

P.S. Greška u duplikaciji samoglasnika je namerna.

Harleem, Holland

carte