Sorry, but Harleem is a part of Europe

Mala bila Tvrdjava mog grada za one želje da pevaju, kidaju žice, ljube po budžacima i udare recku još jednom Nišville festivalu.

Mala, mala, skupila i dala.

Duh sveti i čovek prokleti.

A ja?

Stigla da budem sve u jednom danu. Furija i Dika, desperadoskinja i vozdignuta. Bez vode, struje i interneta, kombinovano, da ne dosadi slučajno. Tuširala se kod best frenda, pre toga bazdila tvorovski prkosno i psovala po kući sistem koji drži Orvelova farma. Da sam nindža samo na jedan sat da pobijem go*na i gotova stvar. Kvar isti, mesto isto, fekalije iste. I? Ode bes sa prvim mlazom vode.

I praskom otvorene konzerve piva. Prodam se dok kažeš piksla.

Pozitivu vraćaju na normalu majstori zvuka. Cupkam uz Alpha Blondy i stihove koji veličaju nekog tamo istočnjaka koji je veličao emociju. Onu najčistiju. Glupi smo. Povodljivi smo.  Ljudi smo. Čitamo redove koji nam povladjuju ili nas bodu. A isti smo. Dva oka, dva ušesa, jedan nos, jedna usta, jedna glava (obično puna junk imejlovima).

Kratko mislim. Pitam se, ponekad, da nisam Morzeova azbuka? Beleške hvatam na bilo koji dostupan način i kažem Vam: Beležite ono što prhne pred san. Ako stignete.

Ako ne, računajte na svoju izuzetnu moć memorisanja. 

Potpisnik ovih redova piše gde stigne. Najčešće u memo aplikaciji na telefonu. Najbrže i najbliže sredstvo, jbg. Ima i papirnih dokaza. Iskopanih izmedju Past Perfect-a i Modal Verbs-a.

(Iskopano)

“Prostreš me… Na tvoj mekan pogled kao trofejnog belog medveda odstreljenog istim oružjem. Pravim se mrtva. Žmurim. Ćutim. Samo ti gazi pamučnim rečima umorna ledja od nošenja tudjih osuda.”

(dublje kopano)

“Nalete misli kao krdo bizona pa bi da pišu. Ma nemojte? Kome? Ne može. Zbog maliganskih razloga nije preporučljivo imenovati primaoca. Ne prosipaj vodu na gorući plamen. Ja sam taj element koji tinja i kad je prekriven hadvaovskim jorganom od najfinijeg, nebeskog tkanja. I sanja. A oči broje te lične tinjalice na plafonu ove lopte. Jedna, dve… hiljadudvestamilionskihbilionskih, neonskih tački za svaki trenutak koji broji večnost.”

Ispred kioska prošlost opet vreba svojim dredovima.

“Where are you from?”

“Jamaica!”

Na kilometar da ga prepoznaš. Čokoladiran, duge, uvrnute lokne, poseban akcenat i širok osmeh. K’o Gipsy iz Kusturičinog filma.

Pitam ga da li ima svirku i sledeće večeri. Ne, biće u Austriji na sledećem festivalu.

Pu!

Da sam ptica da ih pratim.

“Kao da je meni malo jedan pevac sa izgubljenim satom na ranču, nego me i ovde progoni ceo hor Sarandskih kikereza, od obale do tvrdjave.”

Kada ne znaš kako da posvadjaš ljude daj im nekoliko Bogova i ne zaboravi rogove za suprotnost. 

I obavezno!

Osećaj pripadnosti u obrnutom smeru.

Ništa od ovog ne važi bez background muzike.

P.S. Greška u duplikaciji samoglasnika je namerna.

Harleem, Holland

carte

 

 

Ima vilajeta i sa rasvetom, trust me

 

Najljubaznije sam zamoljena da sledeći tekst ne objavljujem na engleskom, inače mi sledi spavanje na balkonu. Tako da poznavaoci maternjeg jezika imaju privilegiju. 

Zemlja cveća, hempa i svinja. Medjutim, nečije svinje treniraju brzo hodanje i stignu do cveća pre homo sapiensa. Ne znam još koliko dugo ću uživati u ovom pravilno rasporedjenom poretku svega, pa i psećih govana, ali inspirativni su, u pizdu materinu, kad uporedim s nama. 

Ako hoćete da bacate smeće gde i sav normalan svet, morate da popunite aplikaciju, sačekate dve nedelje i onda, ako ste srećne ruke, izvučete karticu, skoro istu kao za bankomat, osim razlike što sa ovom karticom ne dobijate ništa, a rešite se prljavštine i skeletona iz ormara, špajza ili kante, svejedno je, to ne morate da popunite na aplikacionom formularu. Bitno da vam je odeljak u novčaniku pun plastike veselih boja, para nigde.

Čak i sneg pada pravilno usmeren, garantujem da su ugradili navigaciju u stratosferi.

Zabalavljeno gubimo osećanje vremena, gledajući Cohenov koncert u Londonu i sa velikim žaljenjem shvatamo da nam nijedan supermarket ne radi, a tek je devet. Gde si, majko Srbijo i mali privatnici jos manjih kioska od nula do dva’esčetr’.

“Ima kineska radnjica na uglu, hoćeš da skoknemo po klopu i neko pivo?”

Još pita.

Ne volim hladnoću i puštam monstruma na povocu da nas vuče, ne bi li što pre napipali topli stan. Ispred ulaza u zgradu nasumičnim preturanjem po svim džepovima tresnu nas surova istina da nismo poneli ključ.

“Ne brini, ima jedan sakriven, za ovakve slučajeve.”

“Gde?” Pitam bojažljivo.

“Negde u blizini stana.”

Već  zamišljam polako smrzavanje sa praznim limenkama za pod glavu, kad mi pokazuje cirka pet metara kamenčića oko ulaznih vrata.

“Tu je negde.”

Kopam po kamenju, suznih očiju, što od muke, što od štipkanja minusa za iste mi organe i borim se sa balavom njuškom uporne životinje da nam otme večeru.

“Aha! Naš’o sam ga!”

Nekad pomaže pravilni poredak svega, pa i rezervnih ključeva.

P.S. Ako me nema narednih dana, znači smrzla sam se na balkonu, te me isporučite ko led iz uvoza, možda manje košta, a i volim da gledam kroz prozor. Tužbu uručite Google prevodiocu.

16.01.2013. Weert, Limburg

 

Dig down deep

 

“Reci mi koga si ovog puta izabrala, ali nemoj me lagati.”

Čitam sms. U glavi film star nekih pet, možda šest godina. Skupio se, zipovao u nekoliko misli, sa uvodom, razradom i epilogom. Mnogo glumaca, epizodista, statista i nekoliko vodećih rola. Saga koja je pojela želju za razjašnjavanjem. 

“Šta god da napišem ti svoje mišljenje nećeš promeniti.”

Ni ti, niti bilo ko na ovom svetu menja stečeno mišljenje o ljudima oko sebe. I najčistija istina zagrcne se nekada izgovorenom laži.

Da,

P.S. Uzaludno potrošen sms. 

MB arhiva 07.10.2012.

 

P.P.S. I danas je isto.

 

Babe, if I could roll the world

 

(U totalnoj suprotnosti sa trenutnim vremenskim uslovima, sa željom da sačuvam sećanje na vratolomno putovanje i mesta koja su se povezala u finu konturu od-do: Helmond, Venlo, Dizeldorf, Beograd, Podgorica,Budva, za, samo, 36 sati.)

Arhiva MB 01.02.2011. 

Voz za Venlo

Nikada čovek neće spojiti racio i emocije. Ja pogotovo. S moje leve strane sedi crnkinja sa dredovima i piše nešto. S desne strane promiče Holandija. Kolena mi žulja torba veća od mene.

Čeka me noć u Dizeldorfu. E ‘vake budale svet nije video. Niti će videti! Radovane.

Moje inner postavlja visinske zadatke koje ni Sergej Bubka ne može preskočiti.

 

Taxi u Dizeldorfu

Are u come from a land down under? Kako se kaže čovek iz Gane? Ganac.. Ganci? Lopovka na glavi tamnoputog taksiste oladi me u trenutku, medjutim, fin neki čova. Lepo se ispričasmo tokom polusatne vožnje do aerodroma. Džentlmen ili sažaljenje kada je video stenu u mojim rukama? Dobih, uglavnom, kolica sa sve prtljagom da se vozikam po aerodromu.

 

Aerodrom, same city

I kafeterija. Kafa!!! Non smoking area? Ma, nije važno, kel’er, daj kafu! Simpa indijac Herr Rupantan donosi espreso u najvećoj šolji koja postoji u šanku. Olovku i notes ne ispuštam. Pored mene kolica sa torbom koja kipi na sve strane, jakna, trenerka, šal, rukavice, džemper. Opalili grejanje na šesticu.

 

Same place – net place

Fin neki narod, lepo se setio da postavi pultove sa računarima zaštopovanim za postolje i obrćuće, visoke stolice. Fino i košta, 10 minuta jedan evrić. Blebećem sa familijom i prijateljima, samo da ne zaspim.

Oko trojke nervozno škripe nepodmazani točkovi na kolicima čistača. Pale se monitori sa polascima letova.

Negde pred jutro, utrnula i sa selotejpom na kapcima, sedim preko puta fck jat šaltera i posmatram ljude oko sebe. Pored mene smestila se mala porodica, papa belac, maman azijatkinja i nus proizvod od pola metra muškog roda mešanoga. Pojeli su uredno svoje sendviče bez ikakvih emocija.

Pažnju mi skreće žena srednjih godina, kao zalutala iz doba hipi pokreta, ekstremno kratke kose i bosa, čizme je okačila o rame. Posle par krugova pretrčanih zaustavlja se u jednom uglu, namešta jaknu na pod i seda prekrštenih nogu. Cvaj policaj prilaze i najnežnijim tonom mole da se udalji sa aerodroma. Na šta ona urla i mahnito landara rukama po vazduhu. I? Odoše cvaj policaj a ona osta’ da mota duvan na podnim pločicama.

“Blago onom ko rano poludi”

U tom trenutku miris sveže oljuštene mandarine zagolicao je moj nos takvom silinom da mi je došlo da istu otmem tati belcu.

Pista

Sedim izmedju dva grmalja i tonem u san dok se točkovi aviona “skidaju” sa zemlje. Ko jebe pojas, pomislih u sebi… Ova dvojica dodju mi k’o er begovi.

Mani me se, lepa Nasto

Eto.

Nekom je tako sudjeno da mu dani nemaju raspored časova. Nema objava na društvenim mrežama o radosti vikenda, jer radni dani su čudna sorta. Radiš kad žareća lopta kaže “Dobro jutro!” Istoku. Ili ono čuveno pitanje: “Čime se baviš?”  Bejb najviše voli kada je pitaju “Where are you from? I would like to greet you in your native language!”

Gde smo, odakle smo, ko smo? U ovom životu? Sa bezbroj nasledjenih stanica svekolike železnice.

Zajebu se kod finskog. Zajebaniji od srpskog još sedam puta. Njeno “pffff” kaže daleko više svakom ko razume da Majka Zemlja ne zna za sveske u linijama.

“Odavde, odande, odasvud, ko bi znao, ko bi rekao. Izmisli odakle smo!”

Savršen odgovor da zbuni prosečnog konobara na obali koja prima, uglavnom, one u vinklu.

Nismo ni svesni šta sve nasledimo i pre nego zakmečimo za sve pare.

Bogatstvo teško i Atlasu. Ne znam i gde bi ga potrošio.

Nije lak Mesec izgraviran u nekom sažveždju i na primer neka rogata životinja navikla da udara rogovima pre nego glavom.

Nasledjeno.

Najprvo.

365 dana smeste u Generaciju. Naslediš Urana, Neptuna, Plutona sa prvim krikom. Ti posle gledaj da se nekako izboriš, žongliraš, a moj ti je savet potpuno neznanje. Dosta pomaže. Šta te briga dalje od tvog atara.

Ulazimo u prozirnu vodu poput kristala i dovikujemo joj: “Uzmi doživotni kredit! Ostajemo ovde!” Zajedno sa ražama, ribama koje kreiraju mandale oko članaka, uličnim psima, dugovima i slomljenom plastikom na mestu gde i car ode peške. Platimo i ostavimo napomenu na bookingdotcom.  Nemoj ti meni sve je savršeno i imam pet zvezdica kad obrišem ono što mi se ne dopada.

I čežnju ostavila na “može da sačeka”. Samo Andja ima apsolutno pravo da dovuče gomilu raznobojnih traka smuljanih u opranom vešu u kuhinju i postavi sasvim ozbiljno pitanje: “Si ti to bila na moru?” sa podignutim rukama punim šarenila.

“Aha”

“Ko te vodio?”

“Moja sestra Katri.”

Prevrt krupnim okama značio je “sve ti je oprošteno”.

E onda zažalim što smo “homo sapiensi” i mislimo da smo najpametniji pa udaramo linije i definišemo se u bezbroj varijanti. I što Srbija nema more.

Nikad glupljih a vodećih na ovoj plavoj kugli.

U medjuvremenu,

obožavam ljudsku predrasudu dok god je drži dalje od mesta koja su savršena pusta i nedodirnuta.

I moja.

lukova

 

Don’t forget to..

Ne zaboravi da pošalješ poruku zahvalnosti Klevijevim roditeljima za toplo gostoprimstvo, svojstveno samo širokim dušama. 

Ne zaboravi da upiješ ovaj rashladjeni dan u sve pore i podeliš ga na preostale sparne dane.

Ne zaboravi činjenicu da su komšije na letovanju i nema buke uzrokovane dečijom razmaženom dernjavom.

Ne zaboravi potajno priželjkivanu radost koja ti mami krajeve usana na sladak osmeh čežnje. Još 48h.

Ne zaboravi kupljeno vino sa dvoglavim orlom i iscrtan kamen sa citatom. Tvojim.

Mogla bi sutra da skratiš kosu i kupiš voćnu kremu za telo.

Zaboravi sisodrž kad oblačiš crnu haljinu sa belim ornamentima.

Ne zaboravi novi miš jer “koliko para toliko i muzike” od starog.

Ne zaboravi predavanja sa dobrim vajbom. Zarad onih teških, pa balansiraj.

Ne zaboravi ovaj osećaj slobode slobodne nevezane za opipljivo.

Ne zaboravi da sidješ ispred zgrade i nahraniš veselo štene ziftosano.

(Glupo podsećanje, nahranim njih pre nego sebe)

Ne zaboravi koliko te tudja nemarnost podseća na tvoju.

A ti svestan toga krpiš svoju nezaboravom. 

Ne zaboravi da nekog nasmeješ danas.

Najlepša melodija bez odsviranog akorda.

 

 

 

Uhvatiti u Letu

Usporiti u Svetu.

Sa udaljenog balkona vidi se razvučen noćni smajli osvetljenog zaliva. Vidi se težak vazduh, tropski vreo i njegov dah polegnut po površini vode. Slow motion talasa, letnje želje zgusnute u desetak dana, u neke tudje bogove i vere, u sile i zavere, u so i sok lubenice.

Seckam opranu zelenu salatu, hladim testeninu i otvaram kesicu kikirikija spakovanog negde u Srbiji. Smešno. Sa zvučnika laptopa dopire melodija UB 40. Albanska verzija kiselog mleka glumi pavlaku i sjedinjuje ukuse skoro na isti način kao ljude. Taj jedan fluid, uvek potreban da nam izjednači potenciometre. Da ti pustiš suzu umesto mene. Ili se nasmeješ umesto mene. 

Kada ti prevedem stihove pesme.

“O ponorima koje smo dublje kopali”

I poverim tajnu mira koji otključam svaki put kada osetim asfalt pod točkovima.

Gipsy camp is on the road again.

A ljude kreiramo od snova, od vizija, samo nama znanih.

I šta sam ponela?

Kamenje.

Teško i lepo.

Tu gde se pogled zamagli za trenutak od nestvarnog plavetnila i pamet pomuti, pa zaboraviš sve i ne postoji ništa.

Samo plavo i kamen žežen.

Zagrabiš šakom, žmureći, osetiš težinu i pustiš kroz prste da klize.

Otvoriš oči tek kod poslednjeg.

I zadržiš.

19679690_10212025449368213_2010746069_n

 

Grenier dans une petite

Letnja je noć. Ovde na brdu stalno duva neki zalutali vetar ponavljač. Začarale ga spirale serpentina u sred kotline i tako zbunjen ostao dahćući sebi za vrat.

Prija. Dosadan jeste, ali prija njegovo mlaćenje prazne gradske slame. Ove noći posebno ga osećam dok se vučem uz zadnju uzbrdicu. Gledam sopstvenu senku razigrane kose i brojim korake, brojim tvoje otiske, brojim ono što je posvadjano sa brojanjem.

Odustajem.

Zabrojala se mala velika sreća.

Ti ćeš, delimično budan, odgledati film do pola, a onda će te prevariti san.

Ne zna san da je to moralna i spiritualna podrška mojim transkontinentalnim emisijama, dok će meni nazivati “Dobar dan” sa smešnim akcentom. 

Opušteno zavaljena u fotelji sa jednom nogom savijenom u kolenu i rukom, nehajno prebačenom preko glave, ispijam male gutljaje vina i pričam o nečemu nebitnom, prošlom… sa druge strane staklenog stočića posmatra me plavo kroz rešetku od trepavica. Kapituliram pred zamišljenim konturama iscrtanim u njegovom imaginarijumu tananim, golicajućim linijama nikad ostvarenog umetnika.

“Da imam dar za crtanje sada bih te nacrtao. Tako, u toj pozi, sa bosim stopalima..”

Flandrijska bombona u šuštavi omot uze mene celu.

Slepljena istopljenim šećerom na zidove, pod, plafon i dremljiv grad,

tako dalek od nas.

Plašljiva emo ptica pružila krilo za skloniti se. 

“Je suis Floyd Patersson pour toi mon garçon
Ja sam Flojd Paterson za tebe moj dečko
ne pokušavaj da otmeš božanstvo iz moga zagrljaja
tvoja evropa je daleko
pikaso se sa čerčilima svađa
kami je podneo ostavku
mađari beže u rusiju
od mojih pesama niko te neće odbraniti dečko”

(Brana Petrović)

Come undone

“Kultura straha opet pobedjuje”

Pre bih rekla, uvek će pobedjivati. Nema oprosta za ono što vam ledi minuli rad pre nego što napusti vaše telo. Bolest, gubitak posla, bliskih ljudi, smrt, prirodne nepogode i ostale  “dizače kose”: etiketirane fobije, dijagnoze F, umišljene veličine koje vlast drže u malom džepu i najžalosnije, bliske osobe koje imaju sećanje dostojno živine.

O kojoj jebenoj slobodi govorimo? Daj da okrivimo Aristotela i njegovo “čačkanje mečke”, Staru Grčku i umove koji i danas služe kao modeli mudrosti, visprenosti, rečitosti i diplomatije. Daleko je lakše okriviti davno počivše. I bezbolnije.

Iskreno mi je žao što ovo govorim, ali sloboda čami ćuteći pred slepom pravdom.

Za korišćenje interneta trebalo bi uvesti prijemni ispit. Ljući nego za misiju odlaska na Mars. Pa ako prodju mogu i da ostanu tamo. Doživotna viza.

Da se, pre nego same pomisli o dodirivanju tastature, prodje dril za dokazivanje vrednosti puštanja u sajber etar. Da nema pomoći od “tetke na položaju”, “ne pitam šta košta”, “hoću ovo i ne zanima me ko mora biti pregažen” i sličnih, plitkih izjava.

Mora da se zna zašto toliko toga nije pristojno iz prostog razloga jer NIJE. Kada da ućutiš, kad da se oglasiš, da sve ono što se ne bi smelo u realnosti, ne može ni ovde, iz prostog razloga, jer za sve postoji prosti razlog do kog nije prosto doći. Osnovno vaspitanje.

Odoh daleko.

A opet sam tako blizu svega da guši.

Fleksibilnost nije rezervisana samo za mišiće i održavanje kostura na jednom mestu. 

Elastin je dobar u džinsu kada nabacimo zimski tapacirung.

Elastin je dobar u mozgu. Amortizuje loše vibracije.

Dobro je dodavati ga u vidu začina u svako “jelo” koje teško gutamo. Dobro je i znati koliko, kada i gde ga dozirati.

A uputstva nigde.

Mnogi i ne znaju da postoji. 

Šteta.

“Mudrom je ćutanje odgovor” (Euripid)

sealed lips

 

 

 

 

 

 

Life Mea Nani

Oglasio se alarm za budjenje tačno u 7:30. Prijatnim tonom koji šalje frekvencije za izlaz iz koridora sna u usporenom ritmu za nenarušavanje nervnog sistema. “Trebalo bi dodeliti S.Jobsa onom ko je ovo izmislio.” Skoro svaki put Mijat bi pomislio isto, zatim otvorio oči. Bledo ružičasti zastori na staklenom zidu pozdravljali su ga naizmeničnim talasima sunca i senke, mameći mu osmeh. Zvučno se protegao pokretima mačke (osnovna i obavezna vežba za bolju gipkost i duži život, hvala im na tome) i lagano ustao. Opasao šendit i krenuo u kuhinju.

“Dobro jutrooo!” Zacvrkutao je aparat za kafu.

Odazvao bi se na sličan način, imitirajući taj komad metala i nasmejao grohotom odlazeći u Banju. Prirodna mineralna voda spirala je tragove noći s njegovog tela i vraćala elan u svaki atom.

Oran i čio preslušao je radne obaveze za taj dan ispijajući vruć i mirisan napitak. Izdiktirao online šta mu je činiti za ta četiri radna sata, pregledao dostignuća kolega iz prethodne nedelje i odahnuo. Onako, iz petnih žila. Vazduh olakšanja za čitav cepelin.

Godina je 2048, mesec je Jun, datum mnogima nebitan.

Na izlasku iz stana bacio je ovlaš pogled u ogromno ogledalo i zadovoljno namignuo odrazu. Sasvim zadovoljavajući dvojnik star pedeset i sedam godina salutirao je s druge strane izglačanog stakla. Kada završi radne obaveze čeka ga džet sa nekolicinom najboljih pajtosa i odlazak na Bali.

Život je lep.

I te, 2048-e godine, da je neko iz prošlosti zalutao, sasvim slučajno, imao bi osmeh na licu. Iz jednog prostog razloga, nije bilo starih osoba na ulicama. Bilo je dece i bilo je mladih. Jedna srećna zemlja Nedodjija. Sa tužnom istorijom koju bi rado zaboravili.

Ne tako davno, nakon masovnog nasumičnog umiranja od, takozvanih, instant smrtnih uzročnika, došlo se do rešenja. Ali, naravno, uzrok je već uzeo ogroman broj života. Ostavljajući pozamašan broj dece bez roditelja, u svim uzrastima. Kao što obično biva, pre epohalnog otkrića novog leka i načina tretiranja, prvo mora silan svet da ode da bi se otkrilo ono što je bilo naočigled naučnicima.

Ne, nije bio problem u hrani, negativnom stavu i ostalim budalaštinama. Problem je bio otkriti šta vreba i šta preti. Jedna obična, jebena, čista statistika. I par naučnih dostignuća, u medjuvremenu. Nikada ne zanemarite dugogodišnja istraživanja. I nikada ne zanemarite lelek koji se često čuje dalje od svih.

Godina je 2048-a, zemlja je Srbija.

Ne tako davno (par decenija sada je, tek dašak vremena), roditelji su bili na pragu da izumru kao vrsta. Sledeći za njima, njihovo potomstvo, ostavljeno na vetrometini bez raskrsnica i obaveznih smerova, saveta i iskustva, otkinuto od korena, borilo se za opstanak. 

Uz svakodnevne nedoumice i bezbroj pitanja bez odgovora.

Generacije devedesetih. Generacije obeleženih.

Onda se sve promenilo.

Nauka je izvojevala još jednu pobedu.

“Znaš, naša deca neće imati ovakvu vrstu problema… I to je ono što me čini srećnim.”

Izustio je Mijat, pri poletanju, Kosti, svom najboljem drugu.

“Da, imaće oba roditelja.” Reče Kosta sav ozaren.

Sunce je bojilo horizont u svileno narandžasto.

 

 

In Memoriam – Joe – The Silent Neighbour (Massive Heart Attack  – age 57)