Grenier dans une petite

Letnja je noć. Ovde na brdu stalno duva neki zalutali vetar ponavljač. Začarale ga spirale serpentina u sred kotline i tako zbunjen ostao dahćući sebi za vrat.

Prija. Dosadan jeste, ali prija njegovo mlaćenje prazne gradske slame. Ove noći posebno ga osećam dok se vučem uz zadnju uzbrdicu. Gledam sopstvenu senku razigrane kose i brojim korake, brojim tvoje otiske, brojim ono što je posvadjano sa brojanjem.

Odustajem.

Zabrojala se mala velika sreća.

Ti ćeš, delimično budan, odgledati film do pola, a onda će te prevariti san.

Ne zna san da je to moralna i spiritualna podrška mojim transkontinentalnim emisijama, dok će meni nazivati “Dobar dan” sa smešnim akcentom. 

Opušteno zavaljena u fotelji sa jednom nogom savijenom u kolenu i rukom, nehajno prebačenom preko glave, ispijam male gutljaje vina i pričam o nečemu nebitnom, prošlom… sa druge strane staklenog stočića posmatra me plavo kroz rešetku od trepavica. Kapituliram pred zamišljenim konturama iscrtanim u njegovom imaginarijumu tananim, golicajućim linijama nikad ostvarenog umetnika.

“Da imam dar za crtanje sada bih te nacrtao. Tako, u toj pozi, sa bosim stopalima..”

Flandrijska bombona u šuštavi omot uze mene celu.

Slepljena istopljenim šećerom na zidove, pod, plafon i dremljiv grad,

tako dalek od nas.

Plašljiva emo ptica pružila krilo za skloniti se. 

“Je suis Floyd Patersson pour toi mon garçon
Ja sam Flojd Paterson za tebe moj dečko
ne pokušavaj da otmeš božanstvo iz moga zagrljaja
tvoja evropa je daleko
pikaso se sa čerčilima svađa
kami je podneo ostavku
mađari beže u rusiju
od mojih pesama niko te neće odbraniti dečko”

(Brana Petrović)

Come undone

“Kultura straha opet pobedjuje”

Pre bih rekla, uvek će pobedjivati. Nema oprosta za ono što vam ledi minuli rad pre nego što napusti vaše telo. Bolest, gubitak posla, bliskih ljudi, smrt, prirodne nepogode i ostale  “dizače kose”: etiketirane fobije, dijagnoze F, umišljene veličine koje vlast drže u malom džepu i najžalosnije, bliske osobe koje imaju sećanje dostojno živine.

O kojoj jebenoj slobodi govorimo? Daj da okrivimo Aristotela i njegovo “čačkanje mečke”, Staru Grčku i umove koji i danas služe kao modeli mudrosti, visprenosti, rečitosti i diplomatije. Daleko je lakše okriviti davno počivše. I bezbolnije.

Iskreno mi je žao što ovo govorim, ali sloboda čami ćuteći pred slepom pravdom.

Za korišćenje interneta trebalo bi uvesti prijemni ispit. Ljući nego za misiju odlaska na Mars. Pa ako prodju mogu i da ostanu tamo. Doživotna viza.

Da se, pre nego same pomisli o dodirivanju tastature, prodje dril za dokazivanje vrednosti puštanja u sajber etar. Da nema pomoći od “tetke na položaju”, “ne pitam šta košta”, “hoću ovo i ne zanima me ko mora biti pregažen” i sličnih, plitkih izjava.

Mora da se zna zašto toliko toga nije pristojno iz prostog razloga jer NIJE. Kada da ućutiš, kad da se oglasiš, da sve ono što se ne bi smelo u realnosti, ne može ni ovde, iz prostog razloga, jer za sve postoji prosti razlog do kog nije prosto doći. Osnovno vaspitanje.

Odoh daleko.

A opet sam tako blizu svega da guši.

Fleksibilnost nije rezervisana samo za mišiće i održavanje kostura na jednom mestu. 

Elastin je dobar u džinsu kada nabacimo zimski tapacirung.

Elastin je dobar u mozgu. Amortizuje loše vibracije.

Dobro je dodavati ga u vidu začina u svako “jelo” koje teško gutamo. Dobro je i znati koliko, kada i gde ga dozirati.

A uputstva nigde.

Mnogi i ne znaju da postoji. 

Šteta.

“Mudrom je ćutanje odgovor” (Euripid)

sealed lips

 

 

 

 

 

 

Life Mea Nani

Oglasio se alarm za budjenje tačno u 7:30. Prijatnim tonom koji šalje frekvencije za izlaz iz koridora sna u usporenom ritmu za nenarušavanje nervnog sistema. “Trebalo bi dodeliti S.Jobsa onom ko je ovo izmislio.” Skoro svaki put Mijat bi pomislio isto, zatim otvorio oči. Bledo ružičasti zastori na staklenom zidu pozdravljali su ga naizmeničnim talasima sunca i senke, mameći mu osmeh. Zvučno se protegao pokretima mačke (osnovna i obavezna vežba za bolju gipkost i duži život, hvala im na tome) i lagano ustao. Opasao šendit i krenuo u kuhinju.

“Dobro jutrooo!” Zacvrkutao je aparat za kafu.

Odazvao bi se na sličan način, imitirajući taj komad metala i nasmejao grohotom odlazeći u Banju. Prirodna mineralna voda spirala je tragove noći s njegovog tela i vraćala elan u svaki atom.

Oran i čio preslušao je radne obaveze za taj dan ispijajući vruć i mirisan napitak. Izdiktirao online šta mu je činiti za ta četiri radna sata, pregledao dostignuća kolega iz prethodne nedelje i odahnuo. Onako, iz petnih žila. Vazduh olakšanja za čitav cepelin.

Godina je 2048, mesec je Jun, datum mnogima nebitan.

Na izlasku iz stana bacio je ovlaš pogled u ogromno ogledalo i zadovoljno namignuo odrazu. Sasvim zadovoljavajući dvojnik star pedeset i sedam godina salutirao je s druge strane izglačanog stakla. Kada završi radne obaveze čeka ga džet sa nekolicinom najboljih pajtosa i odlazak na Bali.

Život je lep.

I te, 2048-e godine, da je neko iz prošlosti zalutao, sasvim slučajno, imao bi osmeh na licu. Iz jednog prostog razloga, nije bilo starih osoba na ulicama. Bilo je dece i bilo je mladih. Jedna srećna zemlja Nedodjija. Sa tužnom istorijom koju bi rado zaboravili.

Ne tako davno, nakon masovnog nasumičnog umiranja od, takozvanih, instant smrtnih uzročnika, došlo se do rešenja. Ali, naravno, uzrok je već uzeo ogroman broj života. Ostavljajući pozamašan broj dece bez roditelja, u svim uzrastima. Kao što obično biva, pre epohalnog otkrića novog leka i načina tretiranja, prvo mora silan svet da ode da bi se otkrilo ono što je bilo naočigled naučnicima.

Ne, nije bio problem u hrani, negativnom stavu i ostalim budalaštinama. Problem je bio otkriti šta vreba i šta preti. Jedna obična, jebena, čista statistika. I par naučnih dostignuća, u medjuvremenu. Nikada ne zanemarite dugogodišnja istraživanja. I nikada ne zanemarite lelek koji se često čuje dalje od svih.

Godina je 2048-a, zemlja je Srbija.

Ne tako davno (par decenija sada je, tek dašak vremena), roditelji su bili na pragu da izumru kao vrsta. Sledeći za njima, njihovo potomstvo, ostavljeno na vetrometini bez raskrsnica i obaveznih smerova, saveta i iskustva, otkinuto od korena, borilo se za opstanak. 

Uz svakodnevne nedoumice i bezbroj pitanja bez odgovora.

Generacije devedesetih. Generacije obeleženih.

Onda se sve promenilo.

Nauka je izvojevala još jednu pobedu.

“Znaš, naša deca neće imati ovakvu vrstu problema… I to je ono što me čini srećnim.”

Izustio je Mijat, pri poletanju, Kosti, svom najboljem drugu.

“Da, imaće oba roditelja.” Reče Kosta sav ozaren.

Sunce je bojilo horizont u svileno narandžasto.

 

 

In Memoriam – Joe – The Silent Neighbour (Massive Heart Attack  – age 57)

 

Pametan biti, ili ne

Stalno se prepiremo da li je pametno biti iskren. Pošteno govoreći, to je davno prešlo u raritetne primerke današnjice. Ako postoji iole olakšavajuća okolnost u vezi prozvane neistine, laži, pritvornosti je dokumentovani problem uskog poimanja sebe, okoline i sveta. 

Naravno… ranč. Smatram sebe obaveznom da navedem, za mnoge koji nisu upućeni, ranč je nasledjena vikendica i prostor oko nje. Moja bazična porodica je nestala, otperjala via somewhere over the rainbow u nepune dve godine. Svo troje. Brat je očigledno bio ekstra džoker karta u svom tom nasumičnom izvlačenju. Prebrzo, uskovitlano, kao Zemlja teško iskustvo. Identifikacija, po prvi put u životu, nekog ko te branio, dok je hodao. Onda je sklopio ruke. A ja kažem, da, to je moj brat.

I vidi mene, naslednice neke nedodjije, neke srpske Narnije gde rastu jednorozi i čarobni pasulji. Šta bih ja s tim?

Baš tako sam se osećala. Otvorila sam vrata od budjave, presovane iverice na ledjima svog ormana i zatekla se u nepoznatoj zemlji. Čudo!

Betonsko dete, sveCki putnik, kosmopolita u duši i ostalim organima suočena sa Njenim Veličanstvom Prirodom i narodom zvanim Seljaci Po Vokaciji. 

Trava raste gde je ne sadiš, zlo buja bez kapi vode nam nasušne, ledeni interes preuzeo je primat od ljudske dobrote. 

Kada poželite da opipate izvor svih ljudskih mana idite u što manju sredinu (ekspert level svedočenje).

Tu, gde ih je malo,

tu, gde ih je jedva preostalo,

tu, gde flajka piva vredi koliko i obraz,

tu, gde sahrane čoveka bez da zovu mrtvozornika.

Tu! 

Gde vidite koliko smo duboko u živom pesku.

Sve što napišem stojim iza toga stamena i bez sumnje. Sve što napišem trag je životni. Lepljiv i zapamtljiv. Puž što vuče svoju kuću i ne zna koji je vinograd baš, BAŠ, njegov.

Ali svaki liči i jednoliči.

“Piši. Evo ti papir, olovka, tastatura, piši!”

“Šta me gledaš k’o da ti tražim da potpišeš ugovor sa Faustom! Piši! Šta osećaš, šta voliš, ne voliš, želiš, moliš! Pusti to iz sebe.”

“Ne znam šta bih prvo…”

“Prvi put je svima problem. Posle predje u naviku. Isto kao ubijanje. Veruj mi.”

Gledam kako olovka po prvi put oseća. Leti po onom papiru, uvija se na linijama, otvara na svaki novi red. Flertuje. Omadjija. Uvlači u vortex…

Da ne progovorim o ranču i dešavanjima verovatno bih bila uvučena u vortex sopstvenih dilema.

Volim ga i mrzim istovremeno, dok, usputno, sahranjujem ljubimce tražeći im hlad u pomenutom prostoru. 

Jedino preostalo mače usvojilo mene. Ja sam mama mačka i to je sasvim u redu. Zato što imam dugu kosu pa se ono, ovako maleno, umota u lokne i zaspe.

A danas mu sahranila mamu. Pravu.

Čučalo je na stepenicama i ćutke me posmatralo. 

Kao da zna.

Ja sam zaboravila da ne znam čemu ašov služi, da sam, odavno, raskinula emotivne odnose sa kičmom i da sam Ok sa svim tim glupostima vezanim za radjanje i umiranje. Skroz.

Osećala se posramljeno tražeći sopstvene stvari od naroda Seljačkog.

Moje crevo za polivanje cveća, ćaletove alatke, žute gumene čizme i ono što sam prećutala. Rekla bez glasa. Setila se majke i njenih reči. Do koske tačne.

Neeee. 

Kako smo pametniji od onih koji stazu pre nas prodjoše.

I nas stvoriše.

Zato ti kažem, piši. 

Svaka izmišljena priča krije u sebi mnoštvo stvarnih. 

 

 

 

 

Pljusak, kafa i do re mi

Pravi letnji pljusak topi šljunčani, izlokani put pored zgrade u kojoj boravim kada sam u gradu. Prozor je otvoren za nalet svežeg vazduha i po neku zalutalu kap. Povremeno zagrmi, tek toliko da me trgne iz umornog tela. Jeste, umorna sam. Ništa strašno što jedna odspavana noć ne može da vrati u ravnotežu. Uskladjujem vremenske zone i zamfire, pa mi kriva i ekvatorijalna linija.

I pišem. U poslednje vreme sam život piše. Ja sam samo stih iz čuvene pesme “but I didn’t shoot the deputy”. Šerifa nek upucaju ako nemaju pametnijeg posla. Posle par(odije)ade.

Ceo celcati sat pokušavam da se nateram da horizontalno zamenim vertikalnim. Tako dremljiva smišljam izazove kojima se kuražim “kafa, vruća, mirisna, razbudljiva kafa. I vitaminski napitak da spere naslage katrana i ugasi žeđ. Ajde, ustaj, nije ti ovo Gospodja Čajnik iz poznate bajke da se nacrta pred krevetom i zacvrkuće porcelanom -Ko se to meni nalalaooo?-“… 

Umorni smo. Ko, kako, zašto i zbog čega, nebitno je. Samo smo umorni.

Nekada davno, dok su svetom vladali crno beli televizori, bila je jedna grupa muzičara. Bolje rečeno, bili su to Muzikanti a la Trio La Kampanela. Oni su igrali uloge svih postojećih muzičara. Slikovito pokazivali kako su svestrani i umeju da odsviraju “Kad bi ove ruže male” i naopačke obešeni o komšijino drvo. Sviraš i ne misliš na silu gravitacije koja bi momentalno promenila tekst u “.. za bol moje guze znale”.

Toliko svestrani da su sa preseljenjem u svet Matriksa savladali izbegavanje putanje metka baš kao Neo i ostala ekipa. Istrenirani za svakojake pojave uzrokovane alkoholom, viškom adrenalina i frenetičnog zadovoljstva u kom mlataraš svim ekstremitetima. “Mirko, pazi metak, noga, ruka. Hvala, Slavko!” I još svašta nešto. Recimo alternativna psihologija današnjice. Da li je veseljak s dušom prostranom poput stepe ili ti je potreban otvarač za konzervu (i ako je otvoriš nemaš pojma šta će da iskoči iz nje i u kojoj količini).

“Još jednu za fajront”

Harmonika pogleda gitaru tek da utvrdi molsku lestvicu i krenu. Trio La Straćatela i pesma za “ključ u vrata”.

Umorni su a čeka ih ispravljanje papirnog sredstva plaćanja i vraćanje u novčaničko stanje. I gle čuda, smeju se. Pa da, setili se pripite gospodje koja preostalu kupus salatu želi da ponese kući. U pismo tašni. Bez najlon kese već direktno.

Pljusak je otišao negde drugde. Ostavio opranu panoramu obojenu vrišteće zelenom bojom. Ili nije vrišteća, samo jako odudara od dežurnog sivila.

Može još jedna kafa, Gospodjo Čajnik?

U cara Trojana

Neke dane obojim muzikom koja mi podiže nivo raspoloženja. Onako.. bez nekog reda, bez unapred pripremljene plejliste, samo redjam online. Od silnih mašina, diskova, ploča, gramofona, kaseta i kasetaša, usb-ova ostalo je jedno veliko Ništa. Crkavaju operativni sistemi, hard diskovi, procesori pa sve, na kraju, ode tamo odakle je došlo.

Zapita se persona, logično, pa majku mu, čemu sve to?

Kod mene su rokovi trajanja odštampani greškom.

Kada se “crkavanje” desilo prvi put bilo mi je toliko krivo da mi je “nešto upalo u oko”.

Posle se navikla.

Crkavaju zvezde, komete, planete, ljudi pa što ne bi i glupe mašine?

Ovaj dan je muzički živopisan. Svašta se tu nanizalo. Pozitivno, letnje haljinsko šareno sa dozom vetra šarmera.

(Call me old fashioned one, ali bez majstora nema ni dela)

Sva sredstva javnog informisanja proterana su sa ovog mog, zabačenog kvadrata zemlje.

Danas.

Za nekog, ko je odrastao u normalnom okruženju, ponižavajuće je pitanje: “So.. what  about economic situation in your country?”

Okrenem na šalu i parafraziram Bob Rocka dodajući svoje vidjenje: “Sad je vreme velikih odluka! Bolje jedan dan gladan hrane i sit sranja nego obrnuto!”

Upali uvek. 

Nasmeju se i ja nastavim sa istočnom misijom prenosa zapadne kulture. Mada lično, imam blagi osećaj teške parodije u toj “vezi”. Ko kome i šta prenosi? Pa ne bi Sunce tek tako odlučilo da izlazi na Istoku, zar ne?

A vidi ironije, gadjali se skoro u centar, ma za malo se promašili istočni festivalski i Balkan Game Of Thrones.

Meni smešno.

(Samo se ti smej, a medjunarodni ispit čeka)

Meni dosta sopstvene prezentacije u tom smislu. Možda dosta i nesigurnosti koju bi Frojd tako lako definisao koncem vezanim za rano detinjstvo.

Well, Freud, volela bih da me deda odgajio sa punim radnim vremenom, a ne tek povremeno. U tom slučaju, ne bih bila pušač, maniri bi bili vredni dvora a ja, verovatno, udata za savremenog hajduk Veljka.

I ne bih se bunila.

Back to previous blog.

Kada smo startovali na mojblog platformi opšti utisak bio je jama iskopana za vikanje “U cara Trojana kozje uši!”

Istresali smo svoje nedoumice, strahove, ljubavne zavrzlame, poslovne i porodične tajne i jedva čekali komentare. Otvarala se duša širom. Davala kao prostirka i pokrivač za dugu i hladnu zimsku noć. Nije valjalo gaziti je. To je bilo prećutno i nepisano pravilo. 

Preživeli promenu domena ali ne i otkaz roka za produžetak rada aparata za disanje.

Selili se čergari na razne blog sisteme. Nigde nije isto.

“There is no place like home”

Ono što je krucijalno je opstanak nas u realnom životu.

Družimo se. Bez pompe i objave. Jednostavno, družimo se.

Danas je dan farse u mojoj zemlji.

Da je zemlja domen pa da je preskočim jednim klikom.

I zalijem, obaška.

Ironija u obliku kruga

Izgleda da je Maj ustoličio svoju mrgodnu ćud. Ostario Maj.

Stalno mu nešto fali. I njemu dosadila Srbija ovakva kakva je. Pusti kišu, pusti sunce, iznervira vetar, izludi gromove i munje.

Sve pošandrcalo.

Sve mu je malo.

Sastavi nebo, zemlju, vodu do te mere da svi insekti štrajkuju pred mojim vratima.

A tako smo se nekad voleli.

Ne, ne. 

Ne insekti i ja, Maj i ja. Došlo je do neke teške zablude u toj ljubavi.

Ili su gmižući objekti religiozno opčinjeni tim mesecom.

Ave, Maje.

Eliminišem i ne žalim zbog fleka.

Opet sam prozvana. Po ko zna koji put. I svaki put kada dodjem na izvor nekako iniciram pogrešne zaključke. Nema tu mesta za filozofiranje, prikane. Za premišljanje, premeravanje, vaganje. Nego se skupi ekipa, kinta, piće, gitare i podesi navigacija na jug.

Nisu mi potrebni mesindžeri, vajberi, vocapovi i pogled uprt u pet inča. To je nužda komunikaciona bez koje se može.

((Piiiip) vas grad, svi trgovi i parkovi, zajedno sa vojskom istovetnih likova, tikova, uniforma, tako je lako izgubiti se(be) i nikom ne odgovarati zbog toga))

Ne sećam se kada sam to, u nekom pijanom trenutku, potpisala bilo koju vrstu vlasništva nada mnom.

Biće da nisam. 

Da ljudi jednostavno to očekuju.

Bespravno podignut gradjevinski objekat oko moje aure.

Što me u milisekundi vrati na njih..

Sećam ih se, kristalno jasno, sa pričama kada nisu imali brata i mene. Skoro da čujem očev glas kako je govorio meni nerodjenoj “Ti si tatina ljubimica”, a ne tako davno pre toga šaputao majci “Ta šta će nam deca, vidiš kako nam je lepo ovako”. Onda se desio brat, pa ja. Toliko.

Eh.

Sada ga razumem.

Ispred mene veliki papir i flomasteri. Donela Andja po list iz sveske da crtamo. Ja crtam neku princezu (normalno), a ona tenk (uzročno posledično nakon druženja sa starijim bratom). Totalno se pogubimo kada žvrljamo. Tek posle pola sata shvatam da je njen papir skoro sav crn a ona pospana.

“Je li, švrćo, šta crtaš?”

“Noć!”

andjadarkerka

 

Memories on sale

 

 

Verujem da nas neko posmatra, verujem u Moldera i Skali, verujem u šablon života koji nam usade pre nego doputujemo s druge strane vode i udahnemo vazduh. Takodje, verujem u nit “dobrog” u svakom biću, samo, trebalo bi biti dobar da bi izvukao isto od drugih.

Verujem u tebe, sebe, njih, novih, tek pridošlih, umornih, sivih, otudjenih.

Baš u njih.

U takve. Nikakve.

Zašto misliš da je to nemoguće?

Hajde, daj mi jedan dobar razlog.

Loše vreme?

Reci mi, kada je bilo povoljno za sve i svakog?

Komšija, od preko puta, poznat po tome da je terorisao kompletan komšiluk, ganjajući advokate, sudove, geodete. Otimao pedalj po pedalj zemlje, te deda ti nije ovo dobro verifikovao u sudu, te ovde put ne može biti nikako, te imam “veze” gde god poželim i ostale balkanske, domišljate stavke u nepisanom zakoniku,

ali ne Dušanovom.

Svakog je čačkao tamo gde ne treba, osim mene. Odredjeni zazor je postojao, neka vrsta kočnice prema osobi koja važi za fleksibilnu i dobroćudnu, dok mi ne diraš ono što je sveto. Slao bi svoju suprugu.

Pretpostavka: “Aj ti, žene ste, razumete se, valjda?!” Ona, kao svaka dobra, lepša polovina dodje. Dva puta. I prvi, a bogme i drugi put, razumela ja nju, ona mene ne. Da pričam kineski pa ajd’.  Slučaj ostavljen “ad acta”.

Onda se razboleo. Zapeo po bolnicama, vidarima i ostalim, alternativnim metodama “kako da uzmeš i zadnji evro onom kome se broje dani”.

Ućutao.

“Džaba bilo konja vranih itd”

Tako i ti. 

Rasprodaješ mesto uspomena i kupuješ prostor koji će, ah nesreće, opet biti ispunjen tobom. 

Daješ u bescenje prvi dodir kože o kožu, prvu noć, reči, pesme, mirise. Kao da si, na trenutak, izgubio iz vida da ćeš to nositi sa sobom, dok god postojiš.

Rasprodaješ uspomene, rotkvice, zelen za supu, prašnjav risiver, otisak dupeta u fotelji i komad zajedništva na razglasu buvlje pijace.

Svoju maštu, snove odsanjane, svilen trag dečije kose i moju loknu.

Baš te briga (kada bi se lagali).

Krug koji uporno okrećeš, k’o hrčak u malom kavezu, ima isti početak i kraj.

“Idem ja.”

“Sačekaj još ovu pesmu.”

Sačekam. Stopljena. 

I tako unedogled, u beskraj, u pra prasak, u tačku iz koje smo svi mi nastali.

I bili jednaki.

… 

Doživela, nebrojeno puta, da najvrednije ipak nosiš u drugačijem prtljagu. I nema veze gde odlaziš i kome dolaziš, letiš ili roniš, trčiš ili se vučeš da što sporije stigneš.

Pa bi tu svesnost što je imamo, kao kletvu ili blagoslov, da sklonimo s kursa, da zaboravimo, preskočimo, ma nismo mi primati na ovoj planeti, mi želimo ali ne postižemo!

Pomeramo limite, vidimo multiverzume, kopamo crnu rupu do srži, što dalje, što više….

 od sebe se ne pomerimo ni mikron jedan.

Evo, otpevao Fran Healy jasno i glasno.

 

 

 

 

Granica

Za sve i svakog.

Barijera koja nas čini, može se reći istovremeno, otvorenim i zatvorenim za svet oko nas. I uvek, baš uvek, zavisi samo od nas.

Let it in, or let it out.

Informacije, ljudi, energija, vesti, isuviše tog, nepotrebnog, lepljivog sa nama.

Fokus je negde na drugoj strani. Posmatrano iz sopstvenog ugla.

Gde gledaš ti?

Šta želiš ti?

Ne.

Ja.

“Ko?”

“JA!”

Dok god je Ja jače od bilo koje vrste množine, nemamo o čemu da razgovaramo.

Nemušti jezik sa životinjama dosta pomaže u neutralisanju tog, otrovnog prvog lica jednine. Evo, moje mačke, na primer. Razumemo se, puste one mene, pustim ja njih. 

Sa psima to ne ide tako. Oni su čuvari, verni pratioci, zagrizu i nema “let it go”. 

Takvi su i neki ljudi. Blokira vilica pa ni tamo, ni ‘vamo.

Ali, ostanu tragovi.

Došao lik da očita struju i vidim okreće se, k’o na ringišpilu.

“Ovde beše neki veliki pas?”

“Bio.” Odgovaram.

Pre tačno godinu dana.

Ono čega se plašite najduže ostaje u sećanju.

 

 

 

Happy hiding places

 

Kupujem namirnice u seoskoj retro prodavnici koja služi i kao lokalni kafe. Ili je, bolje reći, beer house. Klupa ispred ulaza, drvo, stepenice, još jedna klupa, publika prisutna.

Nekako se zatekne (privučen Marfijevim Zakonom) neko ko me “zna”. Onda krenu isledjivačka pitanja, uz pomnu pratnju svakog artikla koji stavim u korpu. 

“Sad si tu? Ne vidjam te.” (Pazi eks pandura… jednom pandur, uvek pandur.)

“Tu sam. I nisam. Na stalnoj relaciji tamo i ovde.” (Mene si naš’o?)

Od gomile pivopija pravim izlaz iz lavirinta sa njihovim upadicama jer dubokoumne su to priče.. ko je koga ostavio, je li zeka bio jestiv što ga onomad odstrelili i zašto Erdogan ne sluša Sinana Sakića.

“Imaš goste?” Pita taj što me “zna”.

“Aha, došli mi kupci za kuću iz Kurdistana. Vole naš kraj, uz to su lovci, zemljoradnici, stočari…”

Odgovara “ova” što je on “zna”.

Kiseli osmeh taman za izbacivanje zajedno sa kupusom iz kace.

Moje “Mrš!” ostaje da odzvanja u glavi dok šeretski nabacujem “Ćao” pri odlasku.

Vraćam se u bazu gde vreme stane kad god poželim, životinje razumeju svaku neizgovorenu reč a drveće maše potpomognuto vetrom. Bučno zatvorim kapiju, upalim sva svetla u kući i pustim muziku do maximuma.

Ovi iz grada ubeđeni da ovde tražim osamu.

Na otvorene pozive za obilazak uvek imaju kontranapad. Nema se: vremena, para, zdravlja, prevoznog sredstva, klimatskih uslova i ostalih “kada bude kasno za sve, biće Vam žao propuštenih prilika”. Češće navraćaju finlandjani. Bliže im je za dva soma km od tačke nedostajanja.

A prvi maj?

Opičena švesterka rešila da se oprobamo prvi put kao roštilj majstori-ce jer su pripadnici jačeg pola bili odsutni.  

“Svi raspalili skaru, pa šta? Mi smo nesposobne??? Seko, je l’ umeš da isečeš ovo meso?”

Like a pro…sis.

Ne samo da isečem, već ispečem i endiram sa albanskom salatom.