Resume

Naški rečeno, ja sam obična žena. Skroz, na skroz, obična. E kako ovu personu drugi vide to je već diskutabilno. Možda i nebitno u ovom trenutku. … Elem… Često se pitam, šta pokreće ljude? Da li te različite pete brzine vuku crtu izmedju? Koje “gorivo” troše? Kad ubace u rikverc? Kad skrenu..? … Od sledeće […]

Čime ti meriš sreću?

  Dva zemljina rolera i orea vrtim na dalekom istoku. Dan ko tren, iscuri brže od peska u satu. Vreme je tako nepotkupljiva dimenzija. Nema te korupcije koja ti može vratiti minule trenutke. Pustiš da teče, jednostavno i mirno. Pustiš, izmedju ostalog, da te strana gde sunce kaže “Dobro jutro” uvuče u intrigantnu potragu za […]

I vetar i vazduh

Uvek u stisci s vremenom. Uvek u klinču sa najgorim protivnikom. Minut, dva! Dan,dva, tri! Godinu! A prodje život. Bez naznake. Bez pitanja.  Gde. Kada. Kako??? … Pita mene Andja: “Gde si sada” Navikla na to. Moje mesto je fleksibilnije od žvakaće gume. I dete staro samo 6 godina navikne. Ima bakutanerku koja nema stalnu […]

Sharing TeaSpoon

Neki ljudi daju sebe na kašičicu. Neki drugi, retki. Čuvaju uvek startovan motor bagera kojim obasipaju potrebe okruženja. Nisu sa iste planete.  Nisu iz iste galaksije. Samo su im očekivanja približna. Prvi da uzimaju. Nezajažljivo. Drugi da daju. Nesebično. Dok se i bunar bez dna ne uda.

Sex (kao lek(s)) u sitnim apoenima

Kada malo bolje razmislim, kada uključim “veštinu iz mozga” što bi rekla Andja, sve(t) se vrti u nepovrat i povrat iz crne rupe. Bukvalno. I uvek se ispreči taj prokleti disbalans izmedju tasova levog i desnog ramena. Vuče crveni, al’ vuče i beli. Beskrajni šahovski remi nikada završen do kraja. …   Keramičke posude neupotrebljene. […]

Privi(e)legija

Je: kada ti dozvolim da vidiš moju jutarnju ćutologiju. Presečem pogledom na pola izrečenu rečenicu, nebitnu. A ti se nasmeješ. Da je neko drugi na tvom mestu, verovatno bi me odrobijao. Zbog količine neželjenosti za komunikacijom. Mislim, čemu? Jutra su sigurne luke gde je površina vode ogledalasta i čuje se samo…  sopstvena tišina. Tek neki […]

If, only, I could pray

Sećam se, kristalno jasno, svoje pokojne majke i njenog malog rituala u povečerje. Okrenuta ka pravoj strani sveta, tiho mrmljajući sebi u bradu, unakrsnog pokreta desnom rukom i dugo željeni mir na površini lica. Nije taj čin imao dugotrajni efekat. Uz njega, kao prilog uz ručak, odredjena pilula za hemijsku obmanu podsvesti. I tek onda, […]