Ima nešto

Da životinje progovore ljudskim jezikom nema te Palate Pravde koja bi oprostila Čoveku. Mnogo više dugujemo mi njima nego oni nama. Koliko oni emituju nemuštim mi ne možemo stići do sledećeg eona… Superiorna vrsta.. koja prebrojava sitniš za aditivima punjenim pecivom, jer je “skoro pa džabe”, koja premošćuje dugove za struju i vodu kreditima, koja deli porodicu na političke partije… stravično zlo zemljo Srbijo.

I tu nadjem sebe na raskrsnici. Onih, koji se sažive sa vrstama koje komuniciraju na drugačiji način, i onih koji pokupe virus straha još nerodjeni. Podeljeni. Kao da nam je malo dosadašnjih podela pa daj još, da se dublje raščlanimo na amebe i planktone. Neka nas delfini dresiraju!

Ako ne razumeš, ne moraš automatski i da mrziš. Ne moraš ni da voliš. Nadji sredinu i umesto S kupi L veličinu. Daj prostora onom nejasnom što ti se vrzma po glavi pa ne znaš kud bi s tim: da l’ u folder hejtovanje, da l’ u folder u majku mu, ništa mi se ne slaže sa dosadašnjim iskustvom.

Zašto ovo? Zato što ne mogu, ni u kojoj paraleli, da opravdam pokušaj ubistva nedužne životinje. Niti da opravdam poriv humanoida da isti oduzme. 

Priroda se pobrine za sve.

Ne mogu da shvatim ljude koji sebe smatraju tudjim alatima. Šta sam ja nekome? Ruka, noga, mozak, spolovilo???

Sendvič wanted, dentist wanted, brain washed wanted…

Sa ovim prolećem trebalo bi mnogo toga i mnogo njih da se probude.

Samo da otvore oči.

Da poslušaju svoje iskonsko Ja.

Nikog više.

Leskovačka Opština uvela je, pre par godina, djubrarinu za seoski atar. Postavila, tu i tamo, kontejnere i naplaćuje ratosiljanje “gde ću ovaj krš?” S tim što stanovnici sela i zaseoka nemaju pojma šta ide u kontejnere. Svašta čovek vidi u toj, malo većoj konzervi. Sve ono što bi, po pravilu, savršeno išlo u kompost, s tim manje novca za nepotrebnu hemiju, oni koknu u kontejner. Gledam i ne verujem, ja, gradsko dete, igrom slučajnosti zapletena u seoske atare, ne verujem svom očinjem vidu.

Ono što bi bilo savršeno kao djubrivo i nutritijent za zemljište odlazi na neku deponiju da smrdi za badava. Ali, ko sam ja? Gradska dodjoška nema pojma. Reže lozu i kupine ko nokte da seče. Da sam na njihovoj talasnoj dužini verovatno bih isto reagovala. Srećom, nisam.

Da.. teško je organizovati volontersko podučavanje seljaka šta je dobro a šta nije za prosperitet baze srpskog domaćinstva. Još jedna bitna stavka… znaju oni, odlično, šta, gde i kako, vaše je da ih podsetite na to, bez uzdignutog nosa jer ste, zaboga, završili fax.. Sujetu ostavite kod kuće. Znanje je nešto što se deli, bez predrasuda i ega. Deliš… kao pčele bez kojih bi pocrkali, a opet ih retko ko uzima za ozbiljno.

Ovo malo, desetoinčno čudo kupila sam, još dobrano zašmelcovana u gips od kuka do skočnog zgloba. Preživeo je sva moguča seljakanja, temperaturne razlike, moje izlive besa, crknut hdd, polovične poznavaoce računar – interniste i evo ga, tandrče, ali radi. Pišem, dakle postojim.

Stalno se zezamo sa mojom, prisnom blogerkom, da kucamo na groblju računarstva i živimo od istog. Da li da se kandidujemo.. u sledećoj papazjaniji? 

Ni u ludilu.

Ne volim recidive. To znači da se pojavljuje nešto, što je već jednom umrlo. 

Što je jednom umrlo ne može se vozdići ako nema dubine da ga podrži širokim zidinama. Ledjni Kineski Zid. Sve ostalo kljokne kao svaki, loše našminkan zombi u niskobudžetnom hororu. Ne možeš me uplašiti.. ni kad štucam.

I molim te, zajebi politiku i sex dok pričaš sa mnom. 

Nisam još kalaisana do tog nivoa.

Niti ću, ikada, biti.

Northern Sky

Mojblog arhiva 15.02.2013.

Dodje tako neko vreme, kada sve prestane da postoji. Ostane samo beli, mali tepih i brdo LP ploča rasutih po njemu. Gramofon je, otprilike, mojih godina, Aristone 5777, u odličnom stanju, aktiviran prilikom posete mojih dragih severnjaka. The golden country collection, Buck Owens, Billie Jo Spears, Johnny Cash, Those were the hits of 1960, The Shadows, Cliff Richard, Ricky Valance i posebna ploča, dobijena na poklon od bake The Greatest hits of Waylon Jennings. 

“Znaš, bio sam postidjen time što slušam kantri muziku kao tinejdžer.”

Ne razumem zašto. Vraćam film iz svog tinejdž doba i nemam osećaj postidjenosti apsolutno ni zbog čega. Doba kada se osećaš kao odmetnik od sopstvenog stada, porodice, biti drugačiji, ili stopljen sa masom. 

“Svi moji drugovi iz razreda želeli su da saznaju za koji klub navijam, mene to nije interesovalo. Kuća u kojoj sam odrastao bila je stecište ljubitelja kantri muzike i životinja. Cela farma i još nekolicina ljudi pride.”

Nije Orvel bio glup. Kad vam kažem.

Gazim asfalt na četiri točka. Uživam u organizovanom saobraćaju. Uživam u vožnji. U malim sporednim putevima, okruženim kanalima i pticama. U automatskom menjaču. A oni u depresiji, recesiji, nedostatku volje, želje, sunca i ostalih pratećih organa. Ne valja ti to, moj priko. 

“Fuck, voziš kao da si odrasla na ovim putevima.”

Znam…Dodji malo do juga da vidiš kako se vozi.

“Da li veruješ da je čovek kročio na Mesec?”

Moje skromno mišljenje je da me zabole za Mesec i ostale rotirajuće kuglice u ovom zatamljenom akvarijumu. Al ajd’, ubedi me deset posto. Večeras me očekuje “Apolo 13” on the screen, sa željom da procenat verovanja skoči na bar 15 posto.

I put.

Severniji.

Nisam ljubitelj niskih temperatura. Da li da aktiviram termo bag u ponedeljak?

Mislim da..oh yes.

Mojblog arhiva 15.02.2013.

 

Absolute Beginner

Mojblog arhiva 03.02.2013.

I tako, svašta nešto drugačije nego kod kuće. S obzirom na to da sam promenila više kultura i običaja nego gaća, adaptacija je prošla skoro bezazleno. Večera glavni obrok. Mislim, glavni… daleko od našeg načina konzumiranja hrane, što se tiče kvaliteta i kvantiteta. Zvocam po običaju, neka nadrifilozofska zakasnela opstipacija rešila da izadje iz mene, kontam koliko smo veliki u njihovim klinačkim očima i kažem..: “Nikad nije kasno da odlučite čime želite da se bavite u životu. Evo ja još uvek razmišljam i blage veze nemam šta ću biti.”

Opet početak, a?

Ako ćemo pravo, taj početnički entuzijazam ima snagu žešćeg free jump adrenalina.

Prema tome, Viva la Početak.

Mojblog arhiva 03.02.2013.

Šejker za ravnicu

Mojblog arhiva 01.02.2013.

Za četr’ dana, devet sati i dva’es pet minuta dobiću prve goste od kako gostujem.

Stiže meni moja Majka Vuka sa Severa, iliti Katri.

“Bejb, ja sam osetila da bi trebalo malo da šejkujemo travnatu depresiju.”

Nisam ni sumnjala da će iskopati najzajebaniji put, ali i najjefitiniji: Turku, Gdanjsk (sa spavanjem), Eindhoven. Povratna karta manje od sedamdeset jevreja.Tu je čekam. Sa biciklo. Možda dva, ako budem dobro raspoložena.

Kada sam pečalbarila po olandeze sosovima i pitama sa i bez gorčine, negde duboko insajd nešto je kokodakalo “Vratićeš se ti opet”, ja ne verovala, ja bila zakopana crnogorskim primorskim kamenjem, ko da otkopa kad svi lenji.

 

Džimi je nigro tinejdžer u crvenom sakou i pantalonama na štrafte. Stoji uvek na istom mestu u sobi, s tim što povremeno dobije neki detalj, za razbijanje monotonije. Rusku vojnu kapu, avijatičarske djozle, pleteni šal, brdo medalja i entrance kartica za ulazak kojekude. Džimi je poklon od roditelja za stečenu univerzitetsku diplomu. DNA sto posto drvo.

Tako su mirni, staloženi, vedri i sve po bontonu. Jedva čekam da vidim reakciju na severnu vatru u obliku pozamašne plavuše.

Stiže i vodka sa brusnicom. Čista finska nirvana.

Mojblog arhiva 01.02.2013.

Plan B

Mojblog arhiva 21.01.2013.

Lepo je kada pored sebe imaš nekog ko uvek, za sve ima plan B. Bez suvišnih reči, lažnih obećanja, kuco, maco, srce, dušo i ostalih životinjskih i organskih pomagala u izjavama. Jedina persona koja ima tu privilegiju je Timba, mače zarobljeno u telu ridžbeka.

Dok mirno kopam po internet svetu, jednim retrovizorom pratim šta radi. Kartica sa čipovima, lemi, dodaje komponente, pevuši, gucne vino, opet lemi. “Evo, gotovo!”

Gledam i blage veze nemam šta je to. Da li biste bili ljubazni da mi objasnite čemu služi ovo čudo? “To prikopčaš na kućni alarm i povežeš sa običnim mobilnim telefonom i dobiješ idealni daljinski za otvaranje kapije.” Aha.

“Idemo sada da upoznaš Pola. Daljinac je za njega.”

Na desetak kilometara od grada, šuma sa mostovima za jelene i gliste (mrtva sam ozbiljna, eksperiment neke ovdašnje budale sa ovlašćenjima) i dvorište koje možeš raspoznati samo po ogradi i kapiji sa čudnim nazivom ulice (samo sa jednom kućom, doduše) Knjaz Dodunkov. Zvoni na interfon i kapija se otvara. Posle par krivina i gomile drveća u vidokrug upada kuća, par auta parkiranih i idilična slika sa snegom, jelkama i tome slično. Zamislite.

Upoznajem Pola, njegove pse Riča i Simbu, Jana i Lea, rodjake. Tri ridžbeka na gomili, četiri muškarca i moja malenkost.

Hvatam holandski k’o muve u letu, ne otkrivam da skoro sve razumem, mala odstupnica nije na odmet. Džentlmeni, ipak, posle pola sata i medjusobno pričaju na engleskom. Pićence, mezence, priča, pa opet ukrug. Daljinac ugradjen, povezan, Rič pokazuje neizmernu količinu dopadljivosti prema meni, sažvakao mi pola kose i igrali igru ko duže izdrži da ne trepne u gledanju. Ja pobedila.

Leo je jedan od glavnih zastupnika za prodaju sladoleda u Holandiji. (“E moj olandjanine, da si na Severnom polu osto bi bez posla.”) Pričao nam o prodaji veka za kraljevsku porodicu i piškanju u kraljičinoj bašti, kad muka natera čoveka ne bira se mesto ni vreme, e sada, da li mu verujem, nebitno.

Jele se salate, kao da smo na Balkanu, nešto kao šopska, pa tarator, srpska, pitam Jana gde je sakrio knjigu recepata, on mora da je sa mojih prostora, čovek se prevrnuo od smeha. Dobro, malo je i bakardi kola zaslužna za frenetičan smeh.

Man with plan B pravi male zalogaje i dodaje mi ih u vidu avionske linije, pali cigaretu nonšalantno, ne gledajući u mene pogadja mi usne i bespovratno otkupljuje neke moje vremenske vize. 

Odlazimo kasno u noć. 

“Kada čovek planira, neko odozgo se smeje.” Taj Neko očigledno nije računao na plan B.

Mojblog arhiva 21.01.2013

Gušt

 

Udario me miris prvog svežeg krastavca u mali mozak. Opran, skinute kapice, isečen na štapiće, savršenstvo za umakati ih u mlad, sitan sir. Opalio mi u centar za čula da se umalo ne onesvestih. Prijatno, letnje. Nema veze što je februar i što moje mačke dovlače svoje ranjene šape, glave i ostale delove tela kod strelke na vidanje. Ništa nema veze. Samo ta prava letnja aroma svežeg povrća.

Sve je na “red alert”. Bar ovde na ranču. Prodajem ga sa namerom da ga ne prodam. Kontradiktorna ličnost. “Upadljivo suv i debeo.” Premeravam dvadesetpet kvadrata na osmom spratu i ovih 100 kvadrata zajedno sa 12 ara placa. Zajebano.

Nestala drva, brašno na dnu džaka, ali zato zamrzivač od 510 litara uredno radi i dalje. Pomažemo familiju u zamrzavanju butića i plećkica.

Familija pomaže u vidu hranjenja mačje bande. Nema ništa za dž. Danas ni lajk za dž ne dobijaš.

Pola sela šmugnulo u Slovačku da gangsterbajtiše 90 dana. Ovde mesečno dobijete 230 evra ako ste zdravi ko konj iz ergele Lorensa od Arabije, tamo od 600 d0 1000 evra. Otišao i frend iz grada i kambeknuo se posle mesec dana. Nekom kinta jeste motivacija, nekom nije. Sladje i parče suvog hleba. I snalaženje na srpski način.

Ne bih mnogo znala o Slovačkoj da nije mojih finlandjana. Svaki put kada dolaze i odlaze sa Balkana, zaobilaze istu u širokom luku. Skuplja od Finske. Valjda zato im je minimalac 600 evra… za kratkotrajne dodjoše. Trpi, ćuti i radi. Motiv je skupiti nešto s čim u Srbiji preživiš nekoliko meseci, sve sa plaćenim računima. Zapravo, svako ima sopstveni motiv. Mantru koja mu daje snagu da izdrži. Dok telo drži.

Da neko, slučajno, ne pomisli da pišem iz obesti. Daleko od toga. Krpim kraj s krajem, da pokrijem minimalne potrebe preživljavanja.

Odlažem odlazak. Premeravam dečje osmehe zajedno sa onim kvadratima. Sladji su od mučno zaradjenog evra. A svaka kost pamti sve, koliko ste dobrog obezbedili, koliko lošeg. Dva umiruća roditelja u kratkom vremenskom periodu i dve operacije kolena uzeše svoj danak. I da hoću ne bih mogla u Slovačku. Stajanje duže od pola sata je nemoguća misija. Ali skidam kapu i vičem “Svaka čast!” hrabrima koji su otišli u bilo koju zemlju i napustili ovaj kupleraj od države. Na mesec, tri, trideset godina, nebitno.

Merim i neka druga zadovoljstva. Lična. “Ako ne valjate sebi, nećete valjati ni drugima”. Reče neko pametniji od mene.

To su radosti razgovora, dodira, smisla zajedništva, iste teme ali i sukoba mišljenja, pa se, dokačimo, kao dva ovna na brvnu. Zdravo i bučno, sa zagrljajem i gromoglasnim smehom na kraju.

Svega toga nema, ako odete “preko”.

O nebesa… kako su novci mizerna stvar u poredjenju sa svim ostalim.. guštom.

Kada bi videli i čuli kako Katri mljacka kada joj prostrem baštu na stolu sve bi Vam bilo jasno.

I kažem.. neka. Neka ovako kako je. U svakom slučaju, nismo svesni dalje od ovog trenutka.

Dalje od Sada.

 

 

Voz

Ljudske sudbine i špil karata nepodeljen. Dama, pub, kralj, as i džoker.

Moj matori imao je ritual kada izadje iz kuće. Pogled uprt u nebo i neka njegova nemušta mantra uz grčevito držanje drvenog stuba verande. Svakako je to dešifrovala familija.. navika iz čuvene 99-te, obožavanje letilica, Mister Number One koji drži svod i lično obraćanje ćalca tom Nekom.

Nema ga. Četvrta zima već. Možda me je, slučajno oborena, rakijska čaša podsetila na njega. Ili brata. Ne znam. Voleli su dobru domaću. Obojica.

Kažu babetine iz prošlog veka da su pokojni žedni kada ti se onako, kao slučajno skroz, prospe puna čaša. Da je dobro pomenuti njih i nazdraviti u ime onih kojima tek predstoji ta famozna životna staza.

….

Danima stojim u hodniku predvidjenim za upoznavanje sa školskim drugarima kamenčića po kom hodamo. Malo planete, malo asteroidi, poneki grumen umetnut u viteštvo zvezda, sav zblanut, nit mu vek, nit mu era. Al’ jbg, zateko se.

Tu su i neki ljudi, većinom počivši. Veličaju ovi živući njihovo znanje o vanzemaljskom okruženju, Čitam. Redove i Medjuredove. Kako vidimo Svet to samo naše oči znaju. Dok progovore umu o vidjenom prodju eoni. Eto nas kako kaskamo na Džoli Džamperu. A braća Dalton koriste trenutak nepažnje.

Preživeli smo minus dvadeset pet i manjak ogreva. Preživeli smo i nerazumevanje onih prikopčanih na daljinsko grejanje. I onih na sopstveni pogon. Njihovo sleganje ramenima prihvatili stoički sa tendencijom da ćemo im se “naebati keve” kada proleće dune u fanfare. Pa samo mi blagodarimo očinji vid zelenilom i panoramom. Žao mi je, ništa nije večno. Ne može radijator zameniti vaskoliko procvetalo.

“Nisu smršale mačke? Vidiš da ih pazim.”

Nisu. Utovljene kao ja. Zimski nedostatak onog kog šta voliš.

Lakše legneš u žleb okruglog.

 

Pukni, dasko!

Pukla daska na wc šolji pa malo štipa kad se sedne. Ne znam da li ima veze sa gabaritom mozga il’ dupeta. I jedno i drugo pritiska.

Uglavnom, nema relaxa, čitanja romana, gledanja (u porodičnom okruženju zabranjenih) diskutabilnih, video klipova.

Štipa. Kuka. Nariče.

Traži adekvatnu zamenu i penziju, zasluženu.

Nekom fali daska u glavi, nekom na wece šolji.

Želja je nezamislivo širok pojam.

Meni želja trenutna da se ne zaledim mnogo kada odem sutra da posetim ranč. Tada zažalim što sam se rodila (ne svojom voljom) u Srbiji. I mnogoljudna Indija nekako deluje primamljivo u vreme snežnih nanosa i zblanute zimske službe. “Sneg??? Ajte, molim Vas, saćemo mi to, rešeno do marta! Onda prelazimo na poplave.” Neko Vas, debelo, laže.. i tako malo potrebno je da postanete svesni svoje moći. Jednog dana, moraćete da date neku vrstu opravdanja za nekorišćenje iste. Onima koje ste rodili i ostavili amanet. Onima kojima ostavljamo svoje dugove, pisane i nepisane..

Nisam osoba podložna uticajima. Uvek je visilo pitanje zašto se neko buni ili veliča odredjene stvari. Šta ga to štipa, ko mene daska, pa mora da bljucne u javnost jed, jad i neku bednu korist? Nije imao da plati struju, pelene, kokain? Nešto jeste.

Ma jok.

Ne vuku nas iste žice kada se u prsa busamo da nismo ničije marionete i da igramo neki, samo nama znani tango.

Sami?

Sami!

(Nismo.)

….

Mešam kažiprstom domaći sok od paradajza i palim, ko zna koju cigaretu po redu. Jede mene daljina. Ovog Juga i onog Severa. Severna švesterka zakovala u svom “dve igle magnetne” braku. (Lepo sam osetila ubod žaoke kada je sve to počelo.) Pojedena od godina, nemaštine, odgajanja blizanaca, alkohola, pogrešnih odluka, tone na plitko dno reke Aure. Jedina pomoć je spakovan kofer i let, let, bubamaro. Za mene. Jedini oprost koji priznajem je pogled u oči i zagrljaj. Da joj kažem, doslovce:

“Nisi ti debela, ti si nesrećna. Samo nemoj kriviti muškarce za taj osećaj. Nezadovoljna sopstvenim odrazom u ogledalu. Ta ista koja te pozdravi jutarnjim, podbulim pogledom u parčetu uglačanog stakla je ona čupava, natapirana pankerka pre x godina.”

Napićemo se, zajedno, otplakati višak urina i probuditi, snažnije nego bilo koji, žutokljuni pevac na svim prostorima.

Sansa deluje nežno, stakleno,

evo je,

slomljena, potrošena!

Sorry.

Zajebo si se. Osim u slučaju da joj je Sudnji Dan, ona se diže iz pepela.

Baš takva, staklena i krhka. 

U redu je da se plašiš.

I ja bih da sam muško.

Ladies and Gentlmen

Znate šta je rolerkoster? Ne znate, a živite ga svakog bogovetnog dana. To Vam je onaj drveni, manuelni vozić koji svakim usponom i padom podseća stomak šta je akumilirao prethodnog dana (godina). Svaki mezetluk, glavno jelo i dezert zajedno sa lekovima, suplementima i ostalim djakonijama odigra solo tačku. Sa uperenim reflektorima.

“Dame i Gospodo!”

Andja, inače, svako prepričavanje bajki i priča počinje baš tako. Neka se osećamo uzvišeno u zvaničnom obraćanju auditorijumu od strane četvoroipogodišnjeg deteta. Osećam se uzvišeno, svakako, kada mi treća generacija upućuje neki proglas, makar to bila i bajka. NaopačkeT i sa dve zle sestre opahosnice (pakosnice) koje su živele u šumi a tamo je živela i njihova kućica. Normalno.

Desio se “Big Event” na Badnji Dan tekuće, novopridošle godine. Stigao je mladji brat Lazar u vidu uspavanog zamotuljka sa pućastim obrazima i uspavanim okama.

Šta se dešava u toj malenoj glavi i kako doživljava friškog člana porodice pokušavam da zamislim, ali mi ne ide. Ja sam bila najmladja i evo, poslednja ostala. Medjutim, svrbi me to njeno poimanje mikrosveta i mikročoveka. Kako to sada, mama i tata imaju još nekog osim mene? Kako to moj bivši mali krevet dobija novog stanara? E čekaj, ja sam i ime dala.. jes variralo od Gabrila, Ostoje i Let The Force Be With You, ali nekako mi ona pesma “Materina maza” ostala u najlepšem sećanju pa je, shodno tome, Lazar. (Da li je totalno nesvesna značenja imena njene mame (Milice) i malog Lazara, ili je nešto pradedovsko isplivalo u vidu kreativne Andje?)

Juče je gostovala “Na Mokranjčevu” zbog proslave Lazinog dolaska na kućnu adresu i prEpreme torte sa pahuljicama i čokoladom. GAK u Nišu nam je usputna stanica. Nosimo mami rezervnu spavaćicu i ostale potrepštine. Videće je prvi put bez stomaka, uplakanu i zamotanu u plišani bade mantil.

“Mama, zašto plačeš?” Pita pomalo zbunjeno.

“Srećna sam što te vidim.”

Ja tampon. Gledam ono što rodila i ono što se rodilo posle. Holy Trinity na izvol’te.

Dobro, rondzam i ja, ali to se ne računa. Kod mene je sada glavni padež “moram”. Nebitno što su mi dileri odozgo ugustili deljenje karata, jer svaki odlazak i dolazak je šok za ograničenu ljudsku svest. Za neke duše u ovoj paraleli nema pauze ni za “toalet samo za piš”. Podmetni pampers i vozi, Miško. A to da te sve životne situacije, promene, odlasci, dolasci očvrsnu i ostali guz papir.. okačite mačku o rep.

Osluškujem i dešifrujem sopstvena osećanja. Sa dve generacije posle mene i jednom materinom mazom. 

Shvatiš da ti je kapacitet punoće uporedan sa frižiderom, ambarom i novčanikom. Kada je sve puno..

“mirna Bačka”

i Nišavski Okrug.

andja-i-laza

Tick Tick Ticking

Znaš, vreme ne radi za nas. Ne radi ono ni za kog osim za sebe. A tako nas je slatko zavaralo u početku, da smo jaki, da možemo sve što poželimo, da nam snovi nemaju rok trajanja. 

Kao vešt madjioničar izvuklo zeca iz šešira i s njim našu bolju polovinu života. Ostavilo maglu u očima, onu šarenu, obojenu našim prastarim očekivanjima, da smo jaki, da možemo sve što poželimo, da nam snovi nemaju rok trajanja.

Kako sada da ti kažem da ništa više nije isto?

Navikli se, rukavica već poprimila oblik šake i prstiju, zanoktica i zazubica.

I to je to.

Prokleta, udobna navika.

Prokleto ljudsko bežanje u poznato.

Misli da je tamo vreme rezervisalo neke tajne termine. Štek u špajzu, baš pored babinog džema od kajsija koji i dan danas sanjam. Štek u raspalom ormanu, iza stolnjaka za “jednom godišnje” eksponiranje. Pa kad, slučajno, pružiš dublje ruku tražeći zaboravljenu duksericu, nadješ te naše sakrivene minute. Medju njima, kao lavanda protiv moljaca u sećanju, momenti, flešbekovi, anegdote i spektakli. Po jedan paketić mirišljavog bilja za svaku dekadu iza nas.

Po jedna cvetna poljana za sve što mogli smo,

a nismo.

Jer, ipak, vreme ne radi za nas.

Mi smo obični, sitni pozajmljivači istog.

Bez pogodbe sa Kronosom.

 

“Господар времена, бог-отац Зевса, Посејдона, Хада и деда свим осталим боговима Олимпа. Започео каријеру као ослободилац сабраће и кастратор свог оца Урана, а завршио као омражен тиранин који је са осталим титанима бачен у Тартар, дно дна света мртвих. Упамћен по томе што је створио људску расу у најсавршенијем облику, коју је потом Зевс збрисао и створио данашњу расу људи која има све проблеме у животу чисто да богови имају чиме да се занимају.”