Monthly Archives: April 2013

Logika jedne domaćice

Predvečerje jedne periferije…već se uhvatila koprena noći po nekim budžacima, par silueta vuklo se sredinom ulice pazeći na barice tek minule kiše. Kasnio je s posla, kao i proteklih par meseci, više nije trnuo kako će ga dočekati kod kuće. Ma kako da ne, mislio je sa gorčinom, navikla se da me nema, bar ću lakše izbaciti iz sebe to što želim odavno. Impulsi mozga odleteše do sećanja izazvavši osmeh. Još uvek oseća njene dodire i usne koje sporo klize po njemu. Bože, koliko sam je zavoleo! Vrisnuo je u sebi, ponovo sam živ s njom, ovo nije život, neću više da mučim sebe, ne mogu!…Pljas!…Oštrina hladne vode prizvala je realnost u njegovo samoubeđivanje. Pogledao je u svoje stare cipele i pokušao da otrese vodu iz njih. Bedo bedna…ni cipele nisi kupio zadnjih 10 godina, šta li je videla u tebi? Jele su ga teške misli šamarajući ga istinom. Gorele su baklje savesti praveći čudne sendviče iskidanih delova memorije. Dobra je žena i majka… Ali osećam se mrtav pored nje. Čini mi se i da umrem pred njom opet će me pitati “Šta ćeš sutra za večeru?” Nema mi drugog izbora, ovog puta ispljunuću šta imam pa nek ide život! Vodeći borbu sa samim sobom nije ni primetio da je stigao na kućni prag, miris zaprške zagolicao je nos. Buknula je želja da se trkom vrati svojoj voljenoj… Stani bitango! Uzmi vazduh i izbroj do deset…hrabrio se i ušao.

“Zdravo!” Huknuo je brzinom munje.

“Zdravo, kako si? ‘Ajde, raskomoti se i sedi da večeramo. Ohladiće se punjene paprike a onda nećeš hteti ni da ih probaš. Napravila sam i tvoju omiljenu salatu. Kako je bilo na poslu?”…Ne mogu da verujem! NE MOGU da verujem! Kasnim tri sata po ko zna koji put, a ona ništa!…vrtelo mu se dok je prao ruke i umivao lice izdajnika, bar je on tako video u ogledalu. ’Ajde sad, budi ok i večeraj, već će se izmigoljiti trenutak da joj kažem.

Cvetovi dalije smešno veliki na jeftinom stolnjaku krili su godine porodičnih večera u svojoj strukturi. Nije sedela za stolom, sekla je hleb u kuhinji i čekala njega da prvi zauzme svoje, nepisanim pravom, mesto. Povukao je stolicu uz škripu i stropoštao se shvatajući u tom trenutku da je izmožden, preumoran, preslab.

Večerali su bez reči, samo su kašike i viljuške lupale u ritmu groteske koja je pretila da se pojavi niotkud.

“Znaš… hteo bih da razgovaram s tobom, u pitanju je veoma važna stvar.”

“Kaži šta ti je na duši.” Ravnodušno je rekla kopajući po ostacima salate (to ga je uvek nerviralo).

“Ja bih da se ti i ja, onako prijateljski …razvedemo, vidiš da nam ne ide.”

“Pa šta? A kome danas ide?” Nastavila je još ravnodušnije da hvata preostale listiće salate.

Zbunio se, sve je očekivao, lom tanjira, vrištanje, histerisanje, čupanje kose, ali ovakvu hladovinu jok! Šta sada da kaže?

Khm, khm.. nakašljao se suvo tražeči alternativu za dalju raspravu. “Ne volim te više, ne osećam više ništa prema tebi, mislim da bi bilo pošteno…”

Ne volim ni ja tebe više.” Presekla ga je u pola rečenice. “Ne mora se voleti da bi se ostalo zajedno. Jedino ako si našao neku, onda razumem.”

Am, znaš, khm… jesam, ali nije to jedini razlog zbog kog želim razvod, ja ipak…”

Ma nemoj?! Jeste jedini razlog.” Konačno je odložila viljušku. “Našao si je pre koliko? Mesec dana, tri meseca?”

Nije to važno, khm, khm…” Polako je gubio dah. “Hoću da ti i ja…”

Nije važno? Ja ću ti reći šta je važno. Važno je to, da ti, posle par meseci valjanja sa nekom tražiš razvod. Da razbiješ sve ono što smo sticali decenijama. Ja…(napravila je dramsku pauzu), dragi moj, imam ljubavnika već dvadeset godina I nikada mi nije palo na pamet da se razvedem od tebe.”

Advertisements

Sturm und drang

Najradije bih da ovaj post zakopam što dublje u samoću. Sa pesmom koja ne prestaje da se okreće u krug.

All day long on my mind echoes are marching with numbers. Scary-looking hidden weakness in departure time. I know it all, my subconscious knows, my alter ego and all the neighbours residing temporarily in some parts of the brain. Complete pile of hair, regardless of the hard facts, gravitates.

The questions resonate. Formed irritating echo in the middle ear, doesn’t allow me a moment of peace, doesn’t give me my own space in between.

From now on, I’ll stop counting.

I have to forget to remind myself about survived, lost, desired…


The ocean between us, the choice is ours, whether we travel or sit on the banks fearful of what separates us, or connect

Packed illusion. Last traces exist in a soul of one peculiarly child, deeply hope, it will recognize the subtle liberating a big smile for the first round of the sun.

Experiences stretched, scattered, displaced. Underpinned obstacles, too, no longer counted. But somehow, after that they’ll continue to support, with deleted the red “stop” signs.

Zero point

Besana noć. Virus kombinovan sa uzbudjenjem zbog rastanka sa blekfajberglas čizmom. Nedoumice upletene u svaki titraj moždanih serpentina dižu bolje od bilo kog energetskog pića. I moja druga komplikovana polovina. Jedna od retkih noći bez zvezda na dalekom severu, baš kada mi je rekao..

“Izadji iz kuće i pogledaj mesec. Sada.”

Jebiga, dragi, trenutak naše lucidnosti ne prati vremensku prognozu.

“Sećas se da si mi potvrdila 99% verovanja da je čovek sleteo na Mesec?”

Ja bih da sletim na sopstvene noge, što pre. I poletim, što pre. Ali nastavljam našu internu&intimnu igru, patim od privremene amnezije i pozivam se na prvi amandman mog univerzuma, ne priznaj ništa makar crkla.

Topla jutarnja kiša.

Užurbano ispijamo čaj i pakujemo rekvizite, ne zbog mene, zbog nje, izgubila sat još u prošlom životu tako da će zakasniti na sopstvenu sahranu. Ogroman novi bolnički kompleks šljašti, još uvek lepe oznake i miriše na farbu.

Prepoznaju me zbog karakterističnog prezimena i osmehuju se dok pitaju kako ide. Ide kako te vide, smejem se i ja, pomalo blentavo jer ne volim tetošenja bilo koje vrste. Sestra koja mi obula fensi čizmu moli da razmotrim klizanje u budućnosti. Obavezno, ništa drugu nemam na umu osim klizanja. “Možda nekada” progovaram jedva. Gledam kako seče kruti materijal i gubim osećaj čvrstine, pomalja se nekadbilamoja noga. Guma, žele, pihtije, prost opis kako se osećate posle šest nedelja gipsa. Samo…ne u tolikoj meri kao prilikom skidanja pre tri nedelje. Vežbao ja ihaha, tvrdoglavost se nekada isplati. I želja da nisam više “disabled person”.

Miss T(itanium) T(anja), T minus jedan. T zero point. Dragi ima čudne nadimke za mene i raduje se poput malog deteta mom povratku u land down under. Moja radost ima i primese straha. Ja koja sam uvek na točkovima, uplašila se putovanja. Nove noge i metala u njoj, glupih sigurnosnih kontrola i srpskog pasoša. Velikog kofera i duplih letova..

“Hej, bejb, imamo šampanjac da proslavimo. Bio namenjen komšiji, ali nikako da odemo, nema veze. Kupićemo njemu drugi.”

Pa da. U medjuvremenu, učim ponovo da hodam i navlačim kupaći kostim kad mu vreme nije. Water jogging i još jedan ožiljak za poneti.

download me BlackAndWhite

Image

Nisam jedina, znam. Možda je bolje poželeti mašinu za ispravku sopstvenih nedostataka. Ne povrediti nikog, ne izgovoriti misli vodjene impulsivnošću. Ili imati pozitivan procenat razumevanja, u oba pravca.

Upoznala sam V.H. prvog dana boravka u Finskoj, korpulentna ljudina, brbljiv, smešno mešanje finskog, engleskog i srpskog jezika zvučalo je poznato samo meni, mada su se svi smejali. “Jesus, why do you speak english with Tanja? For God’s sake, speak Serbian!” Grmela je Katri.

Ushićen što konačno ima u neposrednoj blizini nekog svog, nekog ko apsolutno razume gorčinu, glupi ponos i istoriju koju nosi u sebi, kompresovao je ceo svoj život u desetak minuta, mahajući rukama pri svakoj izgovorenoj reči.

“Znaš šta sam prvo video kada sam doputovao? More. Kažu oni more, ja ne verujem, pa kakvo more, ovo je bara izmedju dva ostrva!”

Image

Podsetio me svojom životnom pričom na moju, razbacanu svud po Evropi, nesastavljenu nigde..

On se bar oženio Finkinjom (iz ljubavi) i dobio papire, ja dobila samo gips. Jebeš ti takvu sreću, raspored zvezda i usudov šesti dan. Ali, za brzo vadjenje iz depre sledi ona stara “Ko zna zašto je to dobro” i neuništiv duh avanturiste sa nepoznatom adresom boravka.

Ne znam sledeću destinaciju. Izmedju belog i crnog sam, zamućeno, prljavo sivo. Ne skida ni veniš, ni cedj moje pokojne babe.

Previše rizika za jedno samo žensko čeljade. Previše se opustila računajući na večnu zaštitu Jupitera na ramenu. Zavrtela burence fortune i izvukla ćorak.

Ne daju mi da idem, čeka nas bungalov sa saunom na drva i najlepši zalazak sunca otvorenog severnog neba, jezero sa divljim pticama koje nemaju strah od ljudi. Slobodno prilaze samoj kući očekujući nešto hrane. Jedinstvena priroda, poneka polarna rasveta i kruzer do Stokholma.

A onda…kud koji mili moji.

Poput frika pravim foto sešn sa crnim gipsom, proslavljajući poslednje druženje sa dotičnim. Mislim da ću ga počastiti večeras jednim izlaskom, blues&jazz varijantom.

For goodbye.

Do not shoot the messenger

Od kako sam ovde imam potrebu da približim kulturu i način života, a da ne uplićem sebe previše. Moram da Vas razočaram, uplitaću se u svaku rečenicu, Da gledam tudjim očima možda bih uspela da izolujem subjektivni osećaj, da sam profi novinar, ili žirafa. Ništa od toga. Preskočila sam par zemalja za kratko vreme, nisam dozvolila sebi period adaptacije. Zipovala podatke i impresije prebrzo, zgužvala ih do te mere da ne mogu da ih ispeglam već pola godine. Gde si, peglo na žar?

Pre nego uopšte napišem nešto o ovom gradu, moram da nacrtam jednu malu mapu najstarijeg kontinenta. Teča Marko Polo verzija, samo nije svila, modernizacija učinila svoje. 

Provincija je provincija, svuda u svetu. Lično mišljenje je, da ako želite zaista da upoznate odlike naroda idite u najzabitiji kraj te zemlje. U prosečnu porodicu, koja se bori svakog bogovetnog dana za iste stvari kao Vi i kao ja. Ne cepidlačite, nijanse su u pitanju.

Nultu tačku rešila da bocnem na deset kilometara od Belgije i četrdeset od Nemačke. Tipičan nizozemski gradić, nit manjeg grada nit veće katedrale. U prošlosti preka potreba, sada deluje glomazno u odnosu na okruženje. Probala tradicionalne pržene božićne kugle sa suvim grožđem, udobno smeštena između tri generacije. Smejala se dedi koji ih je jeo kao sumanut, zatrpavajući ih šećerom u prahu.

Onda je došao trenutak za preskakanje, troskok, bolje rečeno. Iz razgaženih kućnih papuča uletela u shiny disco heels od 15cm sa platformama i zaigrala, na sve ili ništa. Gutala gladno nove ulice, stišnjene kanalima i crvenim fenjerima. Mirisala džoks za šankom Buldoga, prepunog petkom uveče i hvatala vizuelne beleške o novoj prijateljici koja je zavodila svako muško u bliskom okruženju. Piće je stizalo munjevitom brzinom. Uspela da polomim točkiće na novom koferu i prepoznala znak, ali nisam ga poslušala čak i kada je jasno i glasno rekao “Come back home.”. To onda ne bih bila ja. Jbg.

Ostavila sunce u oblaku prašine i kasna svetla obožavanog multinacionalnog grada, ignorisala ubod negde u predelu dijafragme i bučne engleze, sa uživanjem izvukla grdosiju od knjige, u inat elektronskim oko mene, satrla se hvatajući pogubljenu koncentraciju u slovima ranog hrišćanskog doba. Odustala. Priča o kompaniji koja izučava guštere i leptire dalekih destinacija uzela je primat.

Znala sam da će doček biti hladan, snegovit i dalek. Čudan, neobičan, skoro bajkovit. I draga lica sa zagrejanim vozilom. Nepoznat jezik i poznato “dobrodošla” na srpskom sa stranim akcentom. Sačuvana domaća rakija i finske pečurke, jestive.

Image

Sledećih dana mic po mic, merili smo i kratili rastojanje, Turku i ja. Upoznavali se i čudili jedno drugom. Simpatija je bila obostrana. Krišom čitali osnovne podatke i vraćali prošle vekove na scenu. Sa neskrivenim ponosom pričao mi je o svojoj važnosti, neuobičajenom imenu poteklom iz staroslovenskog jezika, festivalima, običaju paljenja drevne vatre na ostrvima, midsamer noći kada sve utihne i samo strast bukne ko suva drenovina, pa zato toliko novorodjene dece u martu. Katedrali, najstarijoj u celoj zemlji, punoj sećanja i grobova velikaša, velikana, nekadašnje ekselencije i jedine kraljice koju je Finska imala. Bajka sa nesrećnim krajem. Tako to ide ovde, malo je hepienda u stvarnom životu. Odsvirao mi par melodija na grandioznim orguljama, znao je mangup da mi je taj zvuk posebno drag.

Image

Prvom trgu i Božićnoj Poslanici koju svake godine pošalju celom svetu, osim 1939 kada su se igrali Zimskog rata. Istom trgu gde me pijani slikar uporedio sa Šer i pevao “wise man say only fools rush in”, dok sam nonšalantno jela pozamašan sendvič.

Sedam brda i devet mostova razvučeni ko sibirska tajga, sedamdeset kilometara široko gradsko polje i to je njima ništa. Uporede sa daljim severom i kažu “aurora borealisimo, odeš tamo i najebalisimo”.

Image

Tiše već čujem o jedinom muzeju iz oblasti muzike, posvećen Sibeliusu. U žalosnom stanju, podseća na socijalističku samouslugu, samo bez reklama.

I švedjani u blizini, ali..ššš, ne vole se preterano.

Image

Rare exports

Image

Ako ste mislili da smo grub narod grdno ste u zabludi. Finlanđani se kotiraju visoko po tom pitanju. Moje desno koleno vam je očit primer za tu tvrdnju. Za druge nisam sigurna, ali ja sve u životu učim na teži način. Bar da naučim…nego nastavljam istim glupim tempom.

Čak su ponosni na to. Na totalnu razliku od cele Evrope, da se ne udaljavamo previše. Za ubeđivanje stranaca koriste sve moguće metode, uživajući u iritantnom, pobedonosnom smehu koji izazove zgužvana faca nekog jadnog ne-finlandjana. Miksaju čudna slatka pića gaseći žeđ pivom, jedu smrdljive haringe i Mami (tradicionalni uskršnji slatkiš koji izgledom podseća na zagoreli čokoladni puding sa tragovima, verujte, blaga sam u opisivanju), da otvore usta, razbiju barijeru neverovatne stidljivosti potrebno im je, u proseku, litar alkohola, žestokog. Pokušali su sa mnom i jedino me lomom razvališe. Ni tada nisam priznala da zazirem od njih, niti da ih smatram čudnim. Odbrana sa Balkana bila je jaka, ponosna i jezički potkovana za galop kroz prašumu Laplanda.

“Jesi gledala Christmas tale?”

Nisam oduševljena namenskom produkcijom, al ajd, da ne budem dežurno gundjalo, pristanem na gubljenje sat i po vremena. U greška… To je bio poklik izvojevane bitke nada mnom. Trebalo mi je dva sata da se povratim. Samo mi jedno nije jasno, kojoj budali pade ideja na pamet? Nisam mogla baš tako da pitam, umotala sam u celofan smisao pitanja.

Legenda kaže da je dotični raznosač poklona potekao sa severa ove zemlje, ali daleko od imidža slatkog dekice u crvenom, daleko ko deseta galaksija odavde. Imao je rogove i bio nestašan jureći lokalne žene, deca su bila na meniju za doručak. Izraz “joulupukin” je deda-jarac, u slobodnom prevodu, ili opšte prihvaćen Deda Mraz. Tako da kada vam na majici pročitaju “Ja verujem u Deda Mraza” nabace šeretski osmeh i krenu u osvajanje.

Naravno, neuspešno.