Monthly Archives: January 2017

Pukni, dasko!

Pukla daska na wc šolji pa malo štipa kad se sedne. Ne znam da li ima veze sa gabaritom mozga il’ dupeta. I jedno i drugo pritiska.

Uglavnom, nema relaxa, čitanja romana, gledanja (u porodičnom okruženju zabranjenih) diskutabilnih, video klipova.

Štipa. Kuka. Nariče.

Traži adekvatnu zamenu i penziju, zasluženu.

Nekom fali daska u glavi, nekom na wece šolji.

Želja je nezamislivo širok pojam.

Meni želja trenutna da se ne zaledim mnogo kada odem sutra da posetim ranč. Tada zažalim što sam se rodila (ne svojom voljom) u Srbiji. I mnogoljudna Indija nekako deluje primamljivo u vreme snežnih nanosa i zblanute zimske službe. “Sneg??? Ajte, molim Vas, saćemo mi to, rešeno do marta! Onda prelazimo na poplave.” Neko Vas, debelo, laže.. i tako malo potrebno je da postanete svesni svoje moći. Jednog dana, moraćete da date neku vrstu opravdanja za nekorišćenje iste. Onima koje ste rodili i ostavili amanet. Onima kojima ostavljamo svoje dugove, pisane i nepisane..

Nisam osoba podložna uticajima. Uvek je visilo pitanje zašto se neko buni ili veliča odredjene stvari. Šta ga to štipa, ko mene daska, pa mora da bljucne u javnost jed, jad i neku bednu korist? Nije imao da plati struju, pelene, kokain? Nešto jeste.

Ma jok.

Ne vuku nas iste žice kada se u prsa busamo da nismo ničije marionete i da igramo neki, samo nama znani tango.

Sami?

Sami!

(Nismo.)

….

Mešam kažiprstom domaći sok od paradajza i palim, ko zna koju cigaretu po redu. Jede mene daljina. Ovog Juga i onog Severa. Severna švesterka zakovala u svom “dve igle magnetne” braku. (Lepo sam osetila ubod žaoke kada je sve to počelo.) Pojedena od godina, nemaštine, odgajanja blizanaca, alkohola, pogrešnih odluka, tone na plitko dno reke Aure. Jedina pomoć je spakovan kofer i let, let, bubamaro. Za mene. Jedini oprost koji priznajem je pogled u oči i zagrljaj. Da joj kažem, doslovce:

“Nisi ti debela, ti si nesrećna. Samo nemoj kriviti muškarce za taj osećaj. Nezadovoljna sopstvenim odrazom u ogledalu. Ta ista koja te pozdravi jutarnjim, podbulim pogledom u parčetu uglačanog stakla je ona čupava, natapirana pankerka pre x godina.”

Napićemo se, zajedno, otplakati višak urina i probuditi, snažnije nego bilo koji, žutokljuni pevac na svim prostorima.

Sansa deluje nežno, stakleno,

evo je,

slomljena, potrošena!

Sorry.

Zajebo si se. Osim u slučaju da joj je Sudnji Dan, ona se diže iz pepela.

Baš takva, staklena i krhka. 

U redu je da se plašiš.

I ja bih da sam muško.

Advertisements

Ladies and Gentlmen

Znate šta je rolerkoster? Ne znate, a živite ga svakog bogovetnog dana. To Vam je onaj drveni, manuelni vozić koji svakim usponom i padom podseća stomak šta je akumilirao prethodnog dana (godina). Svaki mezetluk, glavno jelo i dezert zajedno sa lekovima, suplementima i ostalim djakonijama odigra solo tačku. Sa uperenim reflektorima.

“Dame i Gospodo!”

Andja, inače, svako prepričavanje bajki i priča počinje baš tako. Neka se osećamo uzvišeno u zvaničnom obraćanju auditorijumu od strane četvoroipogodišnjeg deteta. Osećam se uzvišeno, svakako, kada mi treća generacija upućuje neki proglas, makar to bila i bajka. NaopačkeT i sa dve zle sestre opahosnice (pakosnice) koje su živele u šumi a tamo je živela i njihova kućica. Normalno.

Desio se “Big Event” na Badnji Dan tekuće, novopridošle godine. Stigao je mladji brat Lazar u vidu uspavanog zamotuljka sa pućastim obrazima i uspavanim okama.

Šta se dešava u toj malenoj glavi i kako doživljava friškog člana porodice pokušavam da zamislim, ali mi ne ide. Ja sam bila najmladja i evo, poslednja ostala. Medjutim, svrbi me to njeno poimanje mikrosveta i mikročoveka. Kako to sada, mama i tata imaju još nekog osim mene? Kako to moj bivši mali krevet dobija novog stanara? E čekaj, ja sam i ime dala.. jes variralo od Gabrila, Ostoje i Let The Force Be With You, ali nekako mi ona pesma “Materina maza” ostala u najlepšem sećanju pa je, shodno tome, Lazar. (Da li je totalno nesvesna značenja imena njene mame (Milice) i malog Lazara, ili je nešto pradedovsko isplivalo u vidu kreativne Andje?)

Juče je gostovala “Na Mokranjčevu” zbog proslave Lazinog dolaska na kućnu adresu i prEpreme torte sa pahuljicama i čokoladom. GAK u Nišu nam je usputna stanica. Nosimo mami rezervnu spavaćicu i ostale potrepštine. Videće je prvi put bez stomaka, uplakanu i zamotanu u plišani bade mantil.

“Mama, zašto plačeš?” Pita pomalo zbunjeno.

“Srećna sam što te vidim.”

Ja tampon. Gledam ono što rodila i ono što se rodilo posle. Holy Trinity na izvol’te.

Dobro, rondzam i ja, ali to se ne računa. Kod mene je sada glavni padež “moram”. Nebitno što su mi dileri odozgo ugustili deljenje karata, jer svaki odlazak i dolazak je šok za ograničenu ljudsku svest. Za neke duše u ovoj paraleli nema pauze ni za “toalet samo za piš”. Podmetni pampers i vozi, Miško. A to da te sve životne situacije, promene, odlasci, dolasci očvrsnu i ostali guz papir.. okačite mačku o rep.

Osluškujem i dešifrujem sopstvena osećanja. Sa dve generacije posle mene i jednom materinom mazom. 

Shvatiš da ti je kapacitet punoće uporedan sa frižiderom, ambarom i novčanikom. Kada je sve puno..

“mirna Bačka”

i Nišavski Okrug.

andja-i-laza