Monthly Archives: November 2015

Nismo se tako dogovorili, bro’

Kako ste ovih dana?

Koračate li istim ulicama?

Spoznajete li zatišje prirode?

Vidite li znakove pored puta ili Vam promiču toliko brzo pa oko ne stigne da reprodukuje imidž u glavi?

Nagomilaju se, prerastu u omanje brdo metalnih tabli sa raznim natpisima od kojih krojite naredne dane.

Nekom se baš načičkaju u tolikom broju da zaglave i ulazna vrata.

Ni da se izadje, ni da se udje.

Posla za raščišćavanje dovoljno za buldožer.

Dva mesečeva kruga nisam posmatrala nebo nad rančem. Nisam pratila sunčevu promenadu niti se igrala pogadjanja koje sazveždje svetli sa leve strane.

Pogled je bio uprt u još jedan život koji se gasio pred mojim očima.

Dvadeset stepeni je dvadesetog dana meseca novembra. Godina je 2015-ta. Otprilike isto kao 2013-te kada sam ispratila muškog roditelja put zvezda. Promašili su se za jedan dan po datumu odlaska. 31-vi i 1-vi. Negde u podsvesti vrteo se krug podeljen na dane koji su nešto značili nama, meni. Pitala se bez glasa koji će pogoditi. Jer ovaj karuzel od datuma poklopljenih nagoni jezu uz kičmu.

Deda po majci napustio ovaj svet na dan mog rodjendana.

Prababa moje ćerke otperjala na neki oblak na dan njenog rodjendana.

Ujna na dan godišnjice.

Moj matori na dan ćerkine veridbe.

Brat otišao 31-og.

Matora rodjena 31-og.

I umrla 31-og.

Andjelak rodjen 19-og (dedin rodjus) u 22.50h (moje vreme rodjenja).

Opet sam na startnoj liniji iako sam pretrčala skoro milju dana. Isheklala iste staze miljeom osamljenih duša, satkanih od neželjenih reči, dela i misli. Sklopila nezavršene foldere u jedan lični opis, pretrpan, istumban, oblepljen flasterima i premazan vremenskim jodom. Dan po dan, mikron po mikron, skoro neprimetno zaceljuje. Ostaje samo onaj osećaj štrecanja, kao kod slomljenih kostiju na promenu vremena, kada neko pomene njih, kada udjem u praznu kuću. Kada, ponovo, pokrećem ostavinski postupak za nasledjeno. Sve zajedno sa majčinim amanetom “Prodaj sve, samo kuću nemoj.” Sve zajedno sa našim zezanjem da nas čekaju neki novi dani u kojima ćemo saditi paulovnije, kokose i retke voćke za najneobičnije rakije na svetu.

“Sve zajedno.”

Prazno zvuči.

Odzvanja mi po hodnicima duše.

Opet u umršenom klupku nedonešenih odluka koje zatežu svaki korak i svaki trzaj.

“Gde si krenula? A kuća? Mačke? Trava po dvorištu i odbegle ploče s krova? Nadstrešnica koja prokišnjava? Uspomene? Ti? Kuda?”

Frend fizioterapeut šalje sina sa istim zanimanjem da malo vrati koske gde im je mesto. Pijemo kafu, čaj i ćaskamo o nedavnim dogadjajima.

“Dva smrtna slučaja za dva meseca? I saobraćajka u medjuvremenu? Ništa slomljeno? Au.. za Ginisa.”

Ma jok. Jebeš ravnu liniju života bez smrti i slučajnih gaženja na pešačkom prelazu. Kasnije, kada me dohvatio u “mengele” zezao me kako mi je sve na mestu i da izgledam gimnastičarskO. Sve Oket. Aha.

Moja soul sister Katri ume da pogodi momenat kada zvrcne na vajber. Uglavnom pogrešan. Mada nema veze. Piše poruke i bodri mesecima. “Podji sa nama na sever.”

I još par poziva na nekoliko destinacija koji su odaslati od srca, znam.

Samo ne znam kako dalje.

Još uvek.

Boli me svaki pedalj dvorišta, kuće. Bole me neodsanjani snovi. Boli me pogled dece kojoj nedostaje životno iskustvo i roditelj. Boli ovolika odgovornost koja mi je nametnuta nekim višim silama. A to koliko boli njihova bol ne meri se nijednom napravom.

Ništa od toga ne vidi se.

Dobro je ušuškano u omot svakodnevnih gluposti.

I dobro da je tako.

Nastavljamo.

Gimnastičarski.

Advertisements