Monthly Archives: April 2016

Awkward times, oops! People.

“Trapava!”

Ne znam da li mi je ranije bilo toliko simpa da me neko etiketira na taj način.

(Možda sam dementnija nego što priznajem, ali je bar uvek zanimljivo.)

“Trapava, linjava mačka!”

Jok. Ne smeta.

Više mi smeta podatak o mogućoj sutrašnjoj grmljavini kada bih da kosim travu u dvorištu.

Da je pas kog udomila potomak mamuta. Te mi preti proglašavanje neuračunljivom kada u gvoždjari tražim lanac za cirkusku šatru.

Polno opredeljenje odredjeno deobom jajne ćelije moje pokojne matore, devet meseci pre nego zapištala na kapiji Života.

Gadna sam kad nešto izrezbarim u kikirikiju izmedju ušiju.

Da bih sebi ponovo dokazala kako je ova platforma jedna najobičnija plastika, drpava kesa koju ti uvale kad kupiš deset komada jaja, te iste žalosno gledaš u omletu gde mu mesto nije.

Nužno zlo koje sam naselila da i dalje baljezgam kada mi se skurči spoljna veštačka tvorevina. Kada mi prepun želudac šalje upozorenje “Trash overboard!”.

Nemam problem sa nostalgijom. Sve ima svoje vreme. Problem su Ljudi. Promenjeni, umotani u zaštitnu foliju pre poletanja.

(Koji je to hit bio kada se pojavio po aerodromima. Vozi Miško, za dvesta dindži, urolaj mi ovog drečavog kineza da preživi sledeću destinaciju.)

Onda se spakujem u ručni torbičak i odem da se družim sa Zertzom, Lanom i Zverkom. Z’inat. Deset godinaaaa, ej! Bolelo nas uvo ko gde radi, koliko para ima, šta je uspeo, još manje šta nije, jedino stameno bila je nit koja nas je vezivala jače nego mokar kanap.

Zezanje i smeh. Znali smo i da se zakačimo kada naidje ozbiljna tema. I nastavimo sutra kao da ništa nije bilo.

Ovde primetila da nekih više nema.

Da su valjali, trajali bi i dalje.

En de.

Kada ti je do nekog stalo, svestan si klizavog terena poput jezika, tastature, brzopletog mozga. Staviš na tas sve ono što je ustvari dobro u vezi te osobe i gle čuda, preteži Za.

Sve ostalo spada u postavku sebe iznad svih ostalih.

Nad-obudnost.

Nad-menost.

Nad-nenadjebivost.

Dobro, ovo zadnje, kao po običaju, prevodim u strelkin nenapisan rečnik, ali razumete šta hoću da kažem.

Jebo sex i druženje ako razmišljaš da li si gore ili dole.

 

Advertisements

Strune Duše

Verujte svojim snovima.

To ste Vi u ogledalu.

Znam. Deluje konfuzno videti se u nekom drugom izdanju. Raznižu se slike u bezbroj komadića slagalice. Trebalo bi složiti ih. Oblikovati odgonetku.

A mi? Ukalupljeni.

U norme koje su nam drugi dali, poklonili, usadili, presadili.

Pa dodje San i pita nas šta bismo želeli.

Pobrine se da želju, pomno sastavljamo od delova odbeglih od normi.

Čipkana kragna satkana od nas samih.

Nekad guši… nekad prijatno greje.

……….

Savršeni krug palačinke i Loreene, u akvarelu jedne noći u dolini Južne Morave. I borba sa korovom koji mi bezobrazno pruža srednjak. Pomaže mu April, vidim.

Brojim ogrebotine, pustahije od dana, ljudi, zveri. Pitam se.. dokle, majku Vam nezasitnu? Gde su Vaši strahovi, snovi, savest? Ošamarite li Sebe, onako, povremeno, čisto realnosti radi?

Imate li Vi, jednu trudnu mačku kao ja, pa joj spremate porodilište i mislite se.. Da li će baš Tada, kada sebi date dopust 48h rešiti da donese na svet novu turu mazuljaka? A babice nema. Jer su joj se smučili dupli pomeni, duple smrti, multiplicirana tuga..

Ali, ja biram borbu, uvek, pre nego odustajanje. Najlakše je odustati. Zaraditi epitet imigranta na sopstvenoj teritoriji.

Ne.

Ne!

Urolala strahove kao palačinku i digla obrvu.

Kao moj ćalac.

“Ista si Ljuba.”

2016-04-16 22.51.54

Ista.

I ponosna.

 

 

Zaljuljano iz konteksta

“Ćuti.”

Znam da si na ivici. Swinguješ na ogromnoj ljuljašci smotanoj debelim kanapom za najvišu granu prastarog oraha, posadjenog na samoj litici. Zaletiš se u dublu sa adrenalinom zaboravljajući i kojoj vrsti pripadaš. Kamoli kako se zoveš.

Tu si jer te dosta toga nervira. Instant heroji, tri u jedan frajeri ( već vidjen intro, nemaštovita razrada, pročitano i bez zaključka), masa koja liči na živinarnik saplićući se u proboju ka “ne znam čime zasluženom” mestu na izvoru. Nervira te odsustvo svrhe takvog ponašanja. Posebno ti ide na ganglije činjenica da je svaki pripadnik mase potencijalni heroj u malom. Sa izgubljenim navodjenjem. Pomelo se medju “radosti” civilizovanog opstanka.

“Samo ćuti.”

Znam da znaš da svako kusa šta je zbrčkao u svojoj činiji. Sirovo, prekuvano, presoljeno, bljutavo. Njima dobro. I oni ćute.

“Ćuti bez famozne tačke u tronizu.”

Napiši nekoliko metara tvrdo ukoričenih slova nasumično nabacanih bez ikakvih znakova interpunkcije. Neka svako uzvikuje, zastajkuje, pita se i stavlja tačke tamo gde mu personalno odgovara. Jezičke varijacije bez zadate teme.

Znam da znaš da bi krajevi ličili jedni na druge. Neverovatno, zar ne? Od bezbroj mogućnosti sklapa se se samo jedna vrsta završnih reči.

Happy end.

I ne slušaj ove što ne ćute. Oni pate od posebne vrste amnezije. Vrlo infektivne, ukorenjene na pristojnoj dubini onog oraha sa početka.

“Zato ćuti i ljujaj se u pravcu horizonta.”

 

I was driven from the city, in the wilderness I stand
In the cleansing rain in silence, I made my battle plan
I will whisper words of freedom, I will swing hard as I can
Lord knows the time has come

and save the hammer for the man

 

Alone (without u)

Cherry cigarilos

I

Prijatno slepilo

Prošarano

Udaljenim svetlima autoputa.

Aprilska toplota

Miluje smrznutu istinu.

Skliznutu tu

Na mom licu.

Parira bezobzirno

Prvoj borbenoj liniji

Unutar pobesnelog flesha.

Kao da se sav bol

Slio u polipe, ciste, fibrome…

Nimalo romantično.

(But, that’s the truth)

Pobesnela Ja.

Obznanila ultimatum.

Ovim mojim

Prodornim

Zelenim pogledom

Bez teksta.

Jer,

Postoje tekstovi

Nenapisani

Neizrečeni

Herkulovski 

Da postide Kongresnu Biblioteku

Vašingtonsku.

Dala sebi za pravo

Da izaberem oružje

U ovoj neravnopravnoj borbi.

Bandoglavost.

Da želim do ludila

Da ne posustajem

U odbijanju sopstvenih poraza.

Ja sam Kamen.

I Treći Svetski Rat.

U svakom ljudskom biću.

Ja sam slana voda nasušna

I tvoj dužnik.

Tamo 

Gde se

Alfa zagrlila

Sa Omegom.

belief-is-blindness