Monthly Archives: September 2013

Bilo jednom “Kod Rajka”

Pisala sam, jednom prilikom, o važnosti nekih sitnica dobijenih na poklon, od dragih mi osoba. Posle ovolikih seoba, mislim da sada, negde u nekoj paraleli, zelene svi pokojni Čarnojevići zbog toga. Posle nebrojeno puta pakovanja i raspakovanja, nešto se pogubilo, iskrivilo, pohabalo. Pamtim ih sve, dan, mesto, scenu i događaj kada sam došla do stvarčice.

Iz vremena kada je Mojblog bio u zenitu, nalazili smo priliku za oblokavanje i opričavanje i kad koka snese jaje. Bio je oktobar, bio je Niš i bili smo Mi. Povod za okupljanje: Dare i njegova lepša polovina. Nišlija taman toliko da okupiramo najveći sto i skrenemo svu pažnju prisutne javnosti. Malo pre toga, mlatio se Dare sa nekim rukopisima, svirkama itd. Nosao po par primeraka uza se, pisao posvete, lomio rasvete i doprinosio sveopštem poboljšanju statusa blogerske zajednice. Mislim da je bila tek prva tura pića, kada je iz unutrašnjeg džepa jakne izvukao belu knjižicu, sa malo naNdžaraste i otvorio prvu stranicu. Žvrljao je kratko i pružio mi je preko stola. “Žao mi je, dečaci, ali dame imaju prednost.” Jbg, bio samo jedan primerak. Šta je usledilo kasnije, ostaje u krugu vitezova, Ginevre i životinjske farme na domaći, najbolji, način.

Družim se ponovo sa fizijatrijom ovih dana (pripremaju me za uklanjanje uzroka pištanja alarma na aerodromima), počeće da mi otpozdravljaju sa “Dobar dan, koleginice” koliko se dana nanizalo, ali, nema veze. Sve je to u službi osposobljavanja mene za naredne avanture, domaće, strane, više nije važno. Kako god okreneš, avantura biće moje srednje ime. Kopam po knjigama da prekratim vreme dok sam umotana kablovima i naiđem na taj primerak. Vrati se film unazad, namami krajeve usana da se razvuku preko lica. Setim se rasporeda kako smo sedeli za stolom i kafane “Kod Rajka”. Sladoleda koji je bio glavni krivac za promašaj lokacije Ž. Stanice.

“Tanji,

Dok još nismo popili mnogo,

pa napišem neku glupu posvetu,

ovako,

Tanji,

može da prođe.”

Advertisements

Mimikrija

Jednim potezom presekla je ljigave pipke obavijene oko njenog vrata. Sa gađenjem i vrhovima prstiju sklonila je mrtve ostatke gledajući kako krv formira Dior ogrlicu po njenom dekolteu. “Da nije grozno bio bi dobar tet”…reče naglas. Ljuljajući kukovima kao da iza sebe ima kameru koja joj zumira taj deo tela, uputi se u kupatilo. Dugo je spirala krv, i kada je više nije bilo. Nikada više neće je dotaći. Nikada više neće osetiti jezu zbog njegovog dodira. Jezu odvratnosti. Olakšanje je nosilo deo odgovornosti, vaga je i dalje klatila izjednačenje tasova. Izboriti se sa mislima koje ne beže u zaborav, sa danima koji ne žele nazad u Pandorinu kutiju. Ah, ma kog đavola razmišljaš, zub vremena poješće tvrdu ljusku gorčine.

Prebacila je kimono preko ramena i zakoračila u sobu, telo je ležalo na krevetu. Kapljice krvi padale su u ritmu otkucaja njenog srca. Gledala je širom otvorenih očiju ono što se, nekada, zvalo čovek. Truplo sa pipcima, umesto glave nakazna lopta sa prorezima iz kojih se širilo crnilo. Gomila mrtvih zmija oblikovala je udove. To stvorenje umelo je da voli. Samo što je ta ljubav bila poput njega, nakazna. Svake bogovetne noći borila se sa sobom da ne odgrize kao lavica gmizave reptile sa svoje kože. Zabijala glavu u jastuk do gušenja, samo da zaustavi krik, da niko ne čuje vrištanje praznine…

Kasnili su sa komandom, uobičajeno. Mogla je sekundnim trzajem da prekine agoniju, a oni su kasnili ne mareći da joj je to stosedamdeseti po redu. Vreme je za poduži odmor. 

Payment day, bastard.

Zasvetleo je brojčanik na telefonu.

Služba čišćenja? Pošaljite jedinicu u apartman 19. Da, pokupiću nagradu u toku nedelje. Keš, naravno. Bio je teži slučaj, uključio je i emocije, očekujem povišicu. Pazite koga šaljete sledeći put…

Arhiva MB, 30.5.2008.

Let’s make those evil spirits being afraid of ourselves..

What would you like to post?

What would you like to feel?

What would you like to hide from the rest of the world, even from yourself?

Nikada nijedna mašina neće biti u stanju da opiše ljudske emocije. Nikada neće moći da opiše ljubav. Bilo koje vrste.

između životinja i ljudi. Radost kada me vide posle nedelju dana odsustvovanja. Nepoznati crni staford sa najtužnijim očima na svetu i gazda koji očekuje od nje malo više od želje za pažnjom i maženjem.

“Ma ništa od psa, samo gleda u koji krevet da se uvali i ko će je maziti.”

Mazim njuškicu i setne bademaste oči, mazim sa njima sve mile četvoronožne duše ovog sveta..

Zakovana gvozdenim ekserima logike i empatije, koji nikako ne idu zajedno, borim se na ledini opustošenoj od nerazumevanja. Borim se protiv usađenog straha od gubitka, od ljudske, jadne nesavršenosti koju drugo ljudsko biće koristi do iznemoglosti.

“You have to understand that person in despair would do anything to end the Despair.”

Ali taj očaj nema kraja. Samo uvodi dublje u ponore ljudske duše.

Blebetalo od petnaest meseci reaguje na telefon i video zapis koji ne zastareva s vremenom. Vodi neku svoju, nerazumljivu raspravu i krči životne, početne staze. Oseća ljubav neprikosnovenu, jedinstvenu i bezuslovnu. I uzima je. Celim bićem.

Pitam sebe vrlo često: Da li samo deca i životinje osećaju tu iskonsku, primalnu potrebu da samo ono što je dobro dopre do njih?

Ili je to belo platno kršteno, koje nema mrlja na sebi, od tajni, laži i skrivanja.

Ostalo je negde, u nekom delu mozga, krvlju nenatopljenog, da ima sina i da ima nekog ko će brinuti o njemu. Nekog ko nije stekao naviku da brine ni o kom drugom osim o sebi. Nekog kome je Sebičnost srednje ime. Nekog ko ne ume, ne razaznaje načine da izrazi svoje emocije. Takvog ga sazdali od ljudskih komponenti i zvezdane prašine.

Koliko god ste edukovani, širokog spektra poznavanja ljudske populacije, ne možete ništa, ne umete ništa ako nemate delić empatije prema bližnjem svom. Bio to neznanac sa ulice ili najbliži rod. Kada ste poslednji put  učinili dobro delo, ničim izazvano? Ne očekujući ništa zauzvrat?

A najveći zadatak je naći balans, naći izjednačenje tasova, biti svoj i biti s ljudima..

More than words

Naviru mirisi iz neke, vremenom neotvorene, zaglavljene pregrade.

Mirišu mi svilene bombone, krem bananice i kafa iz termosa.

Pečeno pile, pita isečena na male pravougaonike, karamel oblande u romboidima naređane na papirni tanjirić.

Kiša i sunce koje nemilosrdno prži, lepo izvučene ivice mermera i blatnjava staza.

“Nikada nisi umela da prodaš sebe.”

Niti ću ikada umeti. Niti želim da prodajem sebe na bilo koji način.

Deda po majci bio je trgovac koga je znala skoro cela Srbija pre rata, onog sveCkog. Majka nasledila te trejderske gene, nije joj bilo ravne kada je krenula invazija sa svilenim minihopima i roze žvakama ispred Cuma. Pamtiću dok sam živa pečene piliće sa glavnog trga Sofije. I ćaletovog fiću koji je gazio gde ni divokoze ne pišaju. Najslađe knjavanje na zadnjem sedištu dok zuji ljuta mašina od 750 konjoČegaKubika (Horhe, Sizife i ostala muška svojto, hvala. Usput pip merke i zamerke, bitna je poenta).

Tako dođe trenutak kada niko od novorođenih ne nasledi gen trgovca. Zato nasledi sklonost ka stvaranju, oblikovanju nečega iz ničeg, skitanju, pisanju i prenosu dobrih vajbova. Jbg, Vilotije, život je špil unapred podeljenih karata za prevarantski poker. Sve izrečeno ode u vetar i nepovrat ako nema ko da prenese, pisano ili nepisano.

Uglavnom, šta je pisac ovih paraboličnih redova hteo il ne hteo da kaže je, hteti i umeti, srati i mirisati, nije isto. Kada dođeš na ovaj svet u vidu paketa koji se samo dernja, kenja i sisa, nemaš pojma zajedno sa onima koji su odgovorni za tvoje pojavljivanje na sceni, šta, kako i koliko dugo te čeka u putovanju zvanom Život. Istražuješ pa šta nađeš. Zlatni ćup ili bezvredni kamen, zavisi od ugla posmatranja nekada znaju da izgledaju isto.

Ispratila sam Neprilagođenog za Bg, onda za Republiku Srpsku. Ima tome već dve mesečeve mene. Ima mnogo toga. Samo nema više reči iz ovog pera. Ni one se nisu rodile. Još uvek.

the port is sealed

“Gledaj sebe, stani prvo na jednu nogu, tu zdravu, pa onda na obe. Pusti nas matore, naše je odzvonilo. Vidiš, kad nekom nije upaljeno zeleno svetlo za transfer (to ja modifikujem matoroj jezik), džaba i četvrti moždani udar.”

Podsetilo me na babu bivšeg muža. Ta je preživela pad kroz tavanicu, ujed konja za s.su, par srčanih udara i operaciju žuči u osamdesetčetvrtoj. Zaspala je bez alarma, bez ikakve bolesti, baš na dan rođendana moje ćere. Baba baksuz, morala je da pokvari nešto i svojom smrću. Elem, to joj je bilo zadnje. Hvala višoj sili.

Možemo da kenjamo, filozofiramo, ispravljamo gramatičke i ostale greške, koje nas takoooo iritiraju da poželimo dotičnoj osobi momentalnu selidbu na Comodoro Rivadavia. Nikad čuli? Ni ja.

Sticajem okolnosti provela sam divnih mesec dana u kući moje školske drugarice, evocirajući sve vreme dogodovštine i naše ludosti (bilo ih je za čitav tom), uz flajku jagodinskog i dve njuške zakopčane na mrežu terase (ogromni ovčar najljudskijih očiju koje sam videla u životu i potpuno bela ženka akita inu, rasplaz ženski koji se upiša na svaki moj pomen “gde si, ljubavi mojaaaa?”). Vezane nekim neraskidivim vezama, nebitno na daljinu i raspon između viđenja, ostale do daske otvorene i iskrene jedna prema drugoj.

“Ja ću da te ispljujem ako odeš za Bosnu.”

Njena reakcija na moje premišljanje.

“Sedi tu i bori se za svoj komad neba u sopstvenom gradu!”

Opet ublažavam. Bilo je daleko od ovog. Bilo je psovki i svega ostalog. I onog obaveznog “Toliko te volim, skote jedan, da ne bih podnela da zajebeš sebe opet. I pljunula bih te, majke mi! I vidim da si mnogo više sjebana od onog što pokazuješ, ali ne dam ti da padneš. Pi.ka ti ma.erina, diži se! Šta koj moj ima da patiš, nedelju dana i gotovo! A u pi. m.. pipipip”

Zita (bela akita) sve vreme šeta između nas i jede jastučiće. Tako da je dosta pip-ova bilo upućeno i njoj.

Napravila gomilu šećernih cipelica i starki. Nadam se prodaji. Pomagala i ona sa par flajki i par kutijica sa raznobojnim šljokicama. Držimo fige.

Sutra idem da čekiram jedan brlog, ako je zadovoljavajući, eto meni krova nad glavom.

I opet Jovo nanovo.

Ali ne idem iz mog grada. Dosta je bilo. Čizme od sedam i više svetlosnih godina eno okačene o klin.

Deficit

 

Danima se roje misli moje. Onda se pitam da li će WP opet bojkotovati moje žvrljotine. I da li ću se sabrati ovih par minuta da otkucam ono što želim.

Par dana kako se mota po glavi nedostajanje. Da je samo glava dobro bi bilo. Nedostaju i ruci neki bliski prsti. Neke reči fale. Obično na kraju rečenice, da zaokruže misao. Mada se zna i bez zaokruženja. I ne družim se sa onima koji ne umeju da završe rečenicu umesto mene, glasno ili u sebi, svejedno je, znamo.

Olmeca i limun, moždani udar i karta za raj. Selo i običaji, ja bez običaja. Kako da udovoljim majci?

“Trebalo bi da se okreči dok je tata u bolnici.”

Trebalo bi da neko ko upravlja ovim marionetama malo uspori nad mojim koncima.

 

Kontrast

Lom. Lomi se ledeni breg. U kajaku nadomak sedi čovek u vodootpornom odelu. Boji se da ga ne prevne talas usled pada odlomljene gromade. Život ugrožen jer ne bi preživeo ni pola sata u hladnim vodama Аntarktika, bez obzira na naočare sa visokom zaštitom i kapom. Srce mu ubrzano lupa u dvosmernom pravcu, od lepote prizora od kog zastaje dah, od straha za goli opstanak u surovim predelima na vrhu plave kugle.

Kada napipam emisiju ovog tipa na Diskaveriju poskoči mi sav iner sajd. Tako lako uporedim sa svakodnevnim životom u sred pitome mi Srbije. Tako lako uporedim sa glečerima potpisnika ovih redova.

Tako lako umrem i vaskrsnem u istom trenutku.

“Kad ćeš da dođeš da mi pomogneš oko zimnice?”

“Sad ću, mama, samo da odem pod nož drugi put u ovoj godini, za čas ću ja to. Lepo je vreme, biće još paradajza i paprike.”

Ko kaže da je Supermen izmišljena ličnost? Svaka žena je Super(wo)men u izvornom obliku nasušnog nam goriva za preživljavanje surovih zimskih dana. To jest zimnice.

i nema veze što se još uvek vuku neke ratne zalihe jer mama obezbedi špajz bolje nego Fort Noks.

Kad bolje razmislim, fortnoksovi i glečeri imaju neke dodirne tačke, bar u mom ataru.