Danima se roje misli moje. Onda se pitam da li će WP opet bojkotovati moje žvrljotine. I da li ću se sabrati ovih par minuta da otkucam ono što želim.
Par dana kako se mota po glavi nedostajanje. Da je samo glava dobro bi bilo. Nedostaju i ruci neki bliski prsti. Neke reči fale. Obično na kraju rečenice, da zaokruže misao. Mada se zna i bez zaokruženja. I ne družim se sa onima koji ne umeju da završe rečenicu umesto mene, glasno ili u sebi, svejedno je, znamo.
Olmeca i limun, moždani udar i karta za raj. Selo i običaji, ja bez običaja. Kako da udovoljim majci?
“Trebalo bi da se okreči dok je tata u bolnici.”
Trebalo bi da neko ko upravlja ovim marionetama malo uspori nad mojim koncima.
tanja3blog 
A ako takvoga nema, ipak ćeš morati sama. Krečenje može i kasnije.
Sama da odredim početak i kraj života? Nema toga, Neno, na ovom svetu ko je i pretpostavio te dve stavke. To za krečenje kaži mojoj mami. Mene zabole da li se vide tragovi prethodne zime na zidovima, posebno me zabole za selo i običaje, naročito ako tati ovo bude poslednji udar, a četvrti je po redu. Posle svega u ovoj (nikad mi se više ne povratila) godini, zabole me, ako njega više ne bude…
Ništa lično, ali malo mi je dosta svega lošeg što se nadovezalo na mene ko pijan za komšijsku tarabu.
http://wayback.archive.org/web/20120721090532/http://tanja3.mojblog.rs/p-long-railway-to-home/139765.html
Neko je pomrsio moje konce…
Neko je pogubio kompas kome daje a kome oduzima. Pih. Oduzela bih mu pravo na to.
Ne znam, osećam se kao Bosanac na grupnjaku u jednom vicu… 🙂
🙂 Nasmejao si me u ovom odsudnom trenutku.
Drago mi je baš ako jesam. Ipak se ne znamo dovoljno da bih ga dovršio 🙂
Jedno po jedno. Polako. Sve ćeš da stigneš.
Naravno, Sizife.
jednom sam za utehu dobila crtez na kome ide grupa ljudi i nosi na ledjima svako svoj krst. Sa vremenom se kod svih, sem jednog, skracivao a kod tog je bio sve duzi, da ga je jedva nosio. Kada su dosli do provalije je samo on mogao da spusti svoj i predje na drugu stranu. Jbg, kazes e gde ces vise, treba maser za kicmu. A za nastavljanje recenica i misli, negde sam shvatila da ti sa krstacom pognuti pod teretom lako hvataju titraje u etru.
Na istoj smo frekvenciji. Ko slepi mišOvi.
Odrediš šta ti je prioritetnije, ili nekom drugom možda ovaj put? I tako bih rekla da si većinu godine sama svoj gazda?
Odredila. Matori se oporavlja.
Ume da dosadi. Pa me uhvati bes, nekad rezignacija… a najčešće bih dovršav’o rečenice. Barem sopstvene, al’ mi ne daju ni da počnem, a kamoli…
Dosadi ko glupa reklama. Rečenice bih dala na dovršavanje, po principu oglasa, ko da više.
Uspori malo sudbino sestro, idi na neko drugo mesto. – tako bar kaže Džej 🙂
Možemo i da popijemo koju zajedno sa sudbinom sestrom…neku “razgovornu” 😉