Monthly Archives: February 2016

Negro srce

Nije svaka noć namenjena snu. Neka se odmetne u redove jave i budnosti stražarskog mesta na kraju sela.

Gledam prostor koji je oboleo istog dana kada je ćalac preživeo drugi moždani udar. Ja bila daleko. Vodila borbe sa inostrancima, verbalne, kulinarske, investicione, jela žabe i oblande, crtala plave rupe na sivom, izvrnutom nebu, lomila se i sastavljala. Nisam ni pomislila na sezonu radjanja jagoda, malina, šljiva. Ni na kraj pameti mirisi odrastanja i sigurnost porodice. Jaka bila jer su me čekali domaća supa i roditeljski zagrljaj. Sve to lepo spakovala u šarene kutije koje ću, nekad sa setom otvarati i oživljavati.

Gleda prostor mene. Od žice do žice, pa dijagonalno. Odmerava da li sam dovoljno tvrdoglava da ga savladam. Trenira mi živce računajući da će moj kratak fitilj suknuti očas posla. Sili se korenima, korovima i trulim drvećem. Imao je godine da uraste i pomisli o deljenju megdana sa mnom.

“Vidi ove… Gradska dodjoška lomi nokte i trepavice skupljajući treset za saksijsko cveće.”

E pa od nečeg se mora početi. Saksija? Saksija. Onda će ta saksija da nauči kako da se raširi kao balon na suncu po dvorištu. I pašćeš, placonije, za slobodu.

To što su ljudi ovde, generalno, bankrotirali pre svog rodjenja, dovelo je do toga da imam, pored mojih, neukih, još četiri ruke koje znaju koja žica svira pobedničku himnu. Znaju šta je divlje, a šta pitomo za ostaviti da i dalje radja. Dovoljno snažne da zamahnu sekirom i nateraju na kapitulaciju nepotrebne grane. Dva su dana kako složno osvajamo teritoriju. Ne sećam se da sam sela na pet minuta. Želja za dobijanjem forme izbija vulkanskom snagom. Dala sam im stari televizor, opskrbila duvanom, kuvala kafe i točila vatrenu vodicu. Spremala klopu i sa zadovoljstvom jela s njima.

I dobila srce. Ogromantno. Ma kakvo jedno? Dva, tri, četiri, petstopet! Na kraju najsladje, ono negro u plavom omotu. Torta bi se otopila do ranča. Zajedno s nama.

Nije mi žao odbeglog sna. Vredelo je svakog polomljenog nokta, otpale trepavice i umornih ledja.

“Da dodjemo sutra?” (lepo njima, lepo meni)

“Neka (osmehom im rasterujem brigu s čela da je sve Ok, samo hoću da popričam sa svojim idejama), sutra je nedelja, vidimo se u ponedeljak.”

Sa maglom i motanjem volana ispratila goste, skuvala kafu i odvezala misli. Kako da bez sigurnih primanja postignem to maleno za start. Kako da popunim novi dnevnik ostajanja i pomognem sebi i nekim dragim ljudima. Vrcaju slike u glavi, mali plastenik, moja Ducka i ja, njeno dragoceno iskustvo u hortikulturi, zid koji sam namenila grafitima gostiju, prvo mora da se omala u belo (nema veze što ne znam koja farba ide na blokove za zidanje, tu je gugl da me uputi), stare sorte loze koje će idućeg leta pružiti hlad sve do kuće. I sve manja potreba za gradskom vrevom.

Novi kucov, blesav taman toliko da služi za jurnjavu komšijine, nevaspitane živine. Mačke juri kad ja ne vidim. Foler ljubomorni.

Sa crvenom maramom oko vrata jer pioniri mi smo mali.

Ali rastemo.

 

Advertisements

I agnostike ubijaju, zar ne?

Dok čekam da voda dostigne blagotvornu temperaturu da je sručim na sebe iz visine, gejzirski, otrežnjavajući, podgrevam i nadu u dnu zaboravljenih i ostavljenih. Toliko je dugo izlažem nepotrebnoj toploti da se presušila. Polomiću zube i neću naučiti da ne grizem više tamo gde su navučeni lanci i katanci. Da sam promašila jastuk sanjajući i udarila u zid.

Boli ali ćutim. Zarad predrasuda, strahova, sujeverja, pogrešnih procena, umornih dana i besanih noći. Zarad, vremenom, izgubljene želje da spajam iskrivljene moždane meridijane. Nije isto. Nema draž neznanja.

Trajem na mestu gde nikada ne bih sekund duže izdržala. Da, apsurd sam elaborirala i okačila kao diplomu ali na ledjima. Sendvič tabla upozorenja samoj sebi, koju vidim jedino u obrnutom ogledalu.

Izvojevane pobede ustupila drugima, široko, kao zadnji cvonjak u vidu bakšiša gotivnom konobaru u pripitom stanju. Ko ga jebe, sutra (ni)je novi dan. Sebi ostavila poraze, probudjene kasno sa strašnim mamurlukom. Bez zadnjeg cvonjka za duvan i hleb.

Čekam onu vodu s početka da sperem sa sebe laž.

I zamislim da je reka Jordan.

A ja ponovo rodjena.

Negde.

Nekad.

Ipad-Artistic-Wallpaper

Piece of cake, Amstelodamum

Mislim da bi savršen prevod za ovaj engleski izraz bio “prosto ko pasulj”.

Često ga koristim. U skoro svim zajebanijim situacijama tu je neki jednostavni šećer za ublažavanje krivina iza kojih se ne vidi nadolazeći Gordijev čvor. Ne ispravlja krive Drine ali meni ispravi ledja i zategne vrat.

Ovih par prolećnih dana u februaru podsetili su me na toplinu jednog sličnog, kratkog meseca u Amsterdamu. Na moju samoću i novostečene prijatelje širom otvorenih očiju i srca. Ostala sam dužna tom, nikad uspavanom gradu, malu belešku.

Sve je savršeno funkcionisalo u zemlji lala. Osim Lalana. Oni su posebna priča. Vozovi imaju wi fi i ljubazne konduktere. Šipku za bajseve i sedišta za kerove. Put od Weerta do Amsterdama spojen je naseljima do te mere, da Vam se čini da je, ustvari, Holandija jedan grad sa mnoštvom zelenila, cveća i povrća izmedju. Put od krajnjeg jugozapada do severozapada traje koliko i prosečan dugometražni film. Ili sećanje na nekog. Nebitno, zabavite se internetom u sebi ili van sebe. Zaokupite mozak danima prelivenim ružičastim fondanom i pakujete ih u raskošne papirne korpe. Za sutra, sledeću nedelju, deceniju. Na kraju pažljivo vežete šuškavu mašnicu i odložite na hladno mesto.

Iz provincije u košnicu.

Iz praznih ulica u reku ljudi.

S kaldrme u kanale.

Ista mi je dokrajčila točkove na koferu. Čupavo stvorenje i četvrtasta gromada vrišteće crvena u rukama. Trebalo je to izneti uz uzane, škripave stepenice do drugog sprata.

“Hotel je na sto metara od železničke stanice. Da ne vučeš prtljag.” Vala nije se znalo ko je koga vukao.

Ispred hotela sačekao me srebrni čovek nasmejanog lica. Dobar znak. Zgotivili se s gradom jedan kroz jedan. Sa šalterušama poni ekspres banaka malo teže, dok nisam upotrebila čistu žensku logiku. Nemoguće da su svuda iste! Isplatilo se. Preko puta hotela nestvarno zeleno osvetljena “tri u jedan” dobitna kombinacija. Sočni biftek, aromatični kanabis i pivo. Šta ćeš lepše.

Iza hotela pab “Leteći holandjanin” i Izraelac vlasnik. Spojio nas Leonard Cohen negde kod treće pesme na samom početku radnog vremena. Dok mamurni spavaju a trezni tek pristižu.

 

Te večeri crveno vino odglumilo je uvod u drugarstvo dve sestre bliznakinje i mene. Izraelke, takodje. Mada sam u tom pabu upoznala ljude pridošle sa različitih strana sveta. Dva vremešna crnca sa dredovima i beretama a la Bob Marley, sunčani ko Jamajka.

Iz ribarskog prsluka sa gomilom džepova vadi smotuljak. “Wanna smoke?” Jedina trezvena glava tada bio je budalasti potpisnik ovih redova. “Dajte mi nešto što piju mede pred zimski san.” Smeju (mi) se.

Da li su bili maligani u pitanju ili nešto žešće, jedna od bliznakinja i ja overismo većinu noćnih klubova. Ostavila sam je pripitu u jednom sigurnom zagrljaju negde oko dvojke i otišla pešaka do hotela. Goli da šetate niko Vas ne primećuje. Sve je već vidjeno. I kanalisano.

Nigde nisam srela toliku količinu kontradiktornosti. Slobodna vutra, slobodna prostitucija, slobodna Sodoma i Gomora, dok sa druge strane, ne postoji jedan hotel gde je dozvoljeno pušenje. Svoje zadimljeno zadovoljstvo odmetnički  obavljala na simsu hotelskog prozora i mahala prolaznicima. Koji ne posustaju u svojoj navali glavnom ulicom ni u jedno doba.

Dan je noć i noć je dan.

Rembrantov Trg, zgradu parlamenta, lažni zamak usred kanala, ulicu Crvenih Fenjera, muzej posvećen Van Gogu, radnje, radnjice, radnjetine… Nedovršena priča, dragi Amsterdame.

Uz obećanu večeru sa Izraelcem neobičnog imena.

Kabra.

This slideshow requires JavaScript.

 

 

 

 

 

 

Occupied

“Ne možete sesti, kupe je rezervisan.”

Pravim se da ne čujem i ulazim.

Bleda kreatura ustaje i blagim ali odlučnim pokretom ruke zaustavlja me u nameri da se prostrem preko plišanih sedišta.

“Ali ustaću kada dodju oni koji su rezervisali.” Čak sam ubacila i šarmantan osmeh u pravdajuću izjavu.

“Teško da ćete sesti, još teže ustati kada vidite KO je rezervisao.”

Ne volim kada me zbune na prepad. Blokiraju mi ionako ubrzan protok bajtova uskovitlanih misli. Poremete neravnotežu zapadnog i istočnog nedozrelog hipotalamusa i karambol je na vidiku. Znam da ću istresti sav višak u pogrešnu, bušnu kantu. Ode sve u majčinu.

“Možda baš želim da vidim KO se krije iza rezervacije.” Jebo me inat.

“U redu. Sami ste tražili.”

Odmakao se sablasno nečujno.

Opet zbunj.

“Ovaj me pezi za medalju.” U meni ekspres lonac počinje da pišti na crveno.

Sedam do prozora ljutito gledajući u samlevene slike spoljnog sveta.

Vrata su zacvilela. Rogobatan, bučan ulazak pomera mi glavu u tom pravcu.

Ušao je kalendar sa četiri cifre u prezimenu. Sa svojtom običaja.

Zauzeo sav prostor.

 

“Lepo sam Vas upozorio.”

shutterstock_124425031

 

 

Welcome home, Dorothy Gale

Napipala mir. A dom je mir. Tamo gde mogu da psujem, pijem, plačem i smejem se bez zadrške. Tamo gde su mi dušu odgrizli besni psi i isti je nahranili i vratili u prvobitno stanje. Tamo gde ih nema i ima istovremeno. U svim poznatim i nepoznatim dimenzijama.

Navikla da sam tu svoja.

Da mi pucketaju drva u kaminu i miriše domaće vino.

Da brojim na dohvat ruke zvezde i ostale šarade po svodu.

Da pobegnem od neke nepresušne želje svih da me poseduju odredjenim danima.

Da prave filmove bez mene sa mnom u glavnoj ulozi. Akter bez portfelja. Glumica bez honorara. Statista bez života.

Izvinite, ali vozdra!

Ono što nikada ne bi trebalo, ne bi smelo da dozvolite sebi je da Vas zarad krvne, bivše, sadašnje i kojekakve veze iko svojata. Pitate se i Vi, Vaš je ograničeni vremenski prostor u pitanju. Kome ga dajete, Vaše je pravo. Apsolutno. Zajebite savest. Nije Vam saveznik. Zaverenik je koji glodje dušu i deli je ubogima željnih Vas.

Ovog trenutka postoji jedna, jedina osoba s kojom bih delila parče vazduha koji udišem. Koja me nasmeje, osvetli i razgali. Kojoj dugujem reči zapele u grlu. A kada umuknem tada imam najviše da kažem. Nema veze što je tek treći put.

Ne. Nisam mladja. Samo svetlim ko Las Vegas.

Bez kockanja sa sopstvenim komadom sreće.

Jesenji rimajnder

Negde u ovo doba prošle jeseni, udružena trojka sastavljena od neravnopravne podele na plavo i crno, krenula je put planine, severozapadno od rodnog nam grada. Prva sedišta reserve za nas. Ja sam bila taj neravnopravni crni pojedinac, pa sam velikodušno prepustila levlja sedišta plavušama. Desno za Ja, a Ja sama, raširena na dva sedišta. Sluške utaknute duboko u srednje uši da se ne bi možda čula koja kariranostolnjačka popevka trenutno on D šofer’s radiolisti. Usput su nas počastili instant kafom i brojem telefona dežurnog planinskog taksiste, koji se, pročitaćete kasnije, pokazao vrlo efikasnim i korisnim u momentima istinske vremenske nepoznanice, tako nesvojstvene ženama.

Kao pismeni rad iz srpskog. Peti osnovne. Čuva se u školskoj arhivi pod ključem. Doslovce: “Jednog dana reših da se kupam na nišavi i taj mi se predlog veoma dopade sunce bezzazleno sija vrućina je neophodna“ . Čemu nepotreban utrošak znakova interpunkcije ili velikih slova?

Ovo nema veze sa planinom, ali ima veze sa suncem i bezzazlenim sijanjem. Asociralo me, jbg, dan sunčan.

Sledi razgovor nakon istovara na autobuskoj stanici:

Džas, je l’ blizu vikendica? (Plavuša broj 1.)“

Axa, to je novo naselje, blizu je. Tu je kuća košarkaša Danilovića.“ (Plavuša broj 2.)

Kako, bre, novo naselje, a blizu? I da ti kažem, briga me. Došle smo da pešačimo.“ Progovorio je uspavani sportista iz mene.

Da zovemo taksistu?“ (P br 1.)

Ne, nećemo! Hoćeš ti da tegliš ove stvari 2 km?“ (P br 2.)

Ti reče blizu…“ (Ko me je vukao za jezik???)

Džas okreće broj i ubrzo nakon toga gegajući brunda napakovan mercedes D200 ka „novom naselju“. Prodje prvi km, prodje drugi, prodje i košarkaška kuća…

Samo da se podsetim. Matori farbao fasadu u drečeće crveno, nema šanse da omašimo.“

Kad si zadnji put bila ovde?“ Upitah je smrznuto i već zamišljam Igmanski marš za ’leba, vodu itd.

Sjaši, bre! Prošlog leta! Kada je imao majstore za drugi apartman!“

U medjuvremenu, čika Cane je napravio i četvrti. Znači fizionomija vikendice se prilično izmenila za godinu dana.

Prodje šuma….i nasipani put. Kad sam već pomislila da se kući vraćamo nekim stranim putem, a taksista broji šuške i ide u prevremenu penziju, iskoči vikendica ispred nas sve sa crvenom fasadom. Ovako, uličica tesna ali ravna, a sa desne strane brdo, na brdu vikendica, do vikendice okomite stepenice.

Jedan kofer, unutra laptop iz prve serije (kao da su ga punili tegovima za kran).

King sajz torba sa jedućim i pijućim elementima (počeo nuklearni rat). Džas spakovala omanji dragstor.

Moja torba, tu negde oko king sajza.

Rančić Plavuše br 1.

Je li, Džas… ćalac nije namontirao žičaru za glupače koje nose kao da im je DalekoGaBilo poslednje???“

Ne zvocaj, sunce ti poljubim i daj taj kofer ovamo!“

Nakon provetravanja Di Grande Apartamenta sa tri ležaja, TV-om, termo pećkom, kuhinjicom i kupatilom, nahranile smo frižider i Od(U)mor je mogao da počne.

Drugi dan osvanu bezzazleno sunčan. Budjenje, terasa, kupatilo, terasa, kafa, terasa. Pogled puko do Austrougarske granice.

Naoružane patikama za fitnes krenule smo u osvajanje brda i dolina do čuvenog centra, gde bi trebalo da se počastimo kafom, nekim zasladjenjem itd. Da bi stigle na vreme za popodnevno kafenisanje, polazak je bio dogovoren u 11h. Toliko nam je trebalo, sa par usputnih osvešćivanja Plavuše br 1.

Ne mogu, bre, ja sam žena u godinama.“ To joj je bila dežurna rečenica narednih par dana.

Stižemo lipCane do centra, strovalile se u kafe bar, Džas i ja naručujemo ogroman espreso sa mlekom, „ženče u godinama“ toplu čokoladu. Tu dolazi do epohalnog otkrića septembarske rasprodaje u okolnim lokalima i gorimo novčanike kao kiselina rdju.

Ma još malo pa džabe dele, majke mi, kad vam kažem. Onda je raspored bio: Idemo ženče i ja, Džas čuva kamaru kutija. Onda ide dedaaa, ne.. onda idu Ženče i Džas, ja Kerber čuvam i režim na besne domoroce. I tako ukrug dok nismo istresle zadnju šuštajuću monetu. Ostavile taman toliko za „onog odozgo“ taksistu i srećne, skasane, sa dva balona vode, tri džaka kupljenih krpica i nanulica, komadom pršute, pogačom ispod sača i litrom crnog (krvna slika slaba, jel’te), vratile se u brlog.

Kada je osvanuo novi dan, bezzazleno sunčan, opet, elektronsko slanje kinte dostiglo je usijanje, jer ostalo je još par neometlanih radnji. Plavuši br 1 nije palo teško marširanje uz i niz padine, čak nas je požurivala da se, o užasa, ne rasproda moherasti sivi džemper upravo skliznuo sa stranice jesen/zima 08.

Tasmanijske džavolke obrisaše i tog dana pojedine rafove i dodjoše do saznanja da bi mogle ranije da zapale sa planine kući, ne zbog nedostatka vremena, već zbog pretećih poziva iz centrale da će nam ukinuti i bonove za užinu ako ne napustimo potrošački raj na zemlji.

Osvanuo je poslednji dan (bezzazleno nema, pala magla), hladan i mračan. Žene na sve spremne, izvukoše zimske jakne iz Sport Bili kofera, i kao što je red, spustiše se do centra radi opraštanja i bacanja novčića u jezero. Iskreno mislim da je negde iza ćoška čučao Mister Marfi i uperio nam poglede u jednu majušnu radnju sa extra sniženjem.

Ti beše imaš karticu?“ Mozgala je Džas.

Imam, ali nije mi stigao sms da je legla plata.“ U tom istom trenutku zavibrira mi telefon: „Poštovani klijentu, blabla…obaveštavamo Vas da je stanje na Vašem računu, blabla. Uplata.”

Pored same radnjice ekspozitura banke i bankomat.

Trči i diži!“

Kolikooooo???“ Izgovaram u odlazećem trku.

Sveeeeeeeeeeeee!!!“

………………..

Epilog:

14.30h Otrešena i poslednja radnja.

14.32h Trojka bez cvonjka slika se bezbrižno ispred iste radnje.

14.35h Zove se spasonosni merdža taksi.

14.45h Vikendica, pakovanje gepeka.

14.50h Zove se vozač autobusa da nas sačeka za polazak u 15.00h.

14.59h Tu smo negde na pola puta do bus stanice.

15.05h Utovar broda Baunti na gornju palubu, meštani zauzeli donju sa paprikom za velegradske pijace.

15.15h Oblak dima iz auspuha označava start, Džas uvlači Plavušu br 1 u bus, ja im mašem, udobno smeštena izmedju višegodišnje zalihe garderobe.

Arhiva MB 02.10.2008.

 

Fenix rajzing

Pirka tajfun u mom sokaku. Onako svojski, iz dijafragme. Tehniku disanja naučio je po Nju Orleansu, sa trubačima i crknutim kokoškama u second hand vudu šopovima.

“Nemoj da pališ lišće, čekaj da malo stane vetar.”

“Ma zapali al’ spremi crevo ako se vatra razigra.”

Sto babica kilavo dete.

Juče mi sleteo jastreb u dvorište. Šacovao pernatu živinu iz susednog dvorišta. Ja navijala za divljinu. Zaza je dala svoj doprinos šacujući njega.

Slika postavljena na društvenim mrežama izazvala je burne reakcije. Uglavnom blogera. Sve ću da ih okupim jednog vikenda. Da vaskrsavamo dogadjaje sa Nišvila i možda odigramo pikšneri sa vremenskom amnezijom. Oblokavanje i ožderavanje ide pride.

Povod objavljivanja slike je moja volja za oživljavanjem desetak ara okućnice u vidu raznog zelenila i šarenila. Šta sam dobila u komentarima? Pesme, tekst o old Mekdonaldu uz etiketiranje da smo pošandrcali. Pod stare blogerske dane.

Ni rečce jedne kako da uzgojim željene biljke.

I da se uozbiljim neće mi verovati. To naviklo na zezanje. Jedno mi drago. Bar tada zaborave na sve ono što nam nije zezanje.

Dakle, blogeri svih atara, ujedinite se.

This slideshow requires JavaScript.

 

 

Pravo na “voljno”.

Pokidane kore iz zamrzivača i nestrpljivi strelac daju odličan rezultat u vidu pite “kupusare”. Pita je sa sirom, izgled je raskupusan.

U jedno jutro smešteno suvo lišće iz dvorišta, dve kafe, jedna gromovača za cirkulaciju, normalan defile familije, doručak i ručak. Smisao u besmislu.

Da. Pojedemo ceo kolač životni tražeći smisao koji je apsolutno nevažan ako ga ne prati besmisao.

Učiš tangense, rečne slivove Severne Amerike, pamtiš pijane misli odavno počivših pesnika, konvertuješ s mukom kako se na francuskom ljubazno traži luksuzni hotel i neprimetno rasteš. Smisao u besmislu.

Zaljubiš, raduješ, čekaš, patiš, živiš, u mimohodu prate učitelji, profesori, vidljivi, nevidljivi. Oni koji bole i oni koji vole.

Naidje i Smrt, mrski protivnik Životu. Ostavi te bez glasa, bez smisla. Smisao sastavljaš od komadića slagalice razbacane po velikoj gostinskoj sobi sećanja. Sve i svakog uporedjuješ sa sobom. Pronadješ se, za trenutak, u zlatnoj sredini, nekad zariješ njušku u prašinu poleglu posle kobnog incidenta, nekad žmuriš od siline vetra na vrhu piramide.

Sa žalosnim izrazom obznaniš sebi da postoji i gore i bolje od tvog slučaja. Samo ne štipa u stomaku isto.

Vratiš se problemu šta posaditi na mestu gde je bila stara mušmula. Evociraš lice Katri dok trpa kesu nedozrelih plodova u ogroman ruksak i pitanje koje se samonameće: “Kako OVO teleportovati do severa?”

Daš sebi neplaćeno odsustvo s posla koji te ne ispunjava svestan smisla i besmisla u istoj šaci. Da li je imati jednako nemati? I obrnuto.

Stisneš tu istu šaku i smrviš oba pojma u fil za pitu. Kupusaru.

 

Take it easy, amigo

“Vuk samotnjak”

Epitet koji dobijam u poslednje vreme. Da li jesam ili nisam, ili su ljudi naviknuti na plitkoću izjava poučeni tudjim, pokupljenim citatima, široka je tema. Kao stepa, Sibir, Šambala.

Da se ja pitam o mom pitanju, pre bih rekla “koza sa stavom”.

Kažu da ovih dana ispraćamo prošlogodišnju, kinesku kozu i čekamo majmuna da nas zabavi svojom mudrošću prikrivenu iza harlekino lica. Znači čeka nas cirkus. U svakom smislu.

Posmatraću iza kulisa.

U medjuvremenu, ljudska duša zaražena pisanim i izgovorenim rečima luta, ne nalazeći one prave, one razbijačice zagonetki i ostalih visećih pitanja. Žuri, ispred sata, dana, eona. Samo se pitam gde? Na brzinu se muve hvataju, bez analiziranja da li će levo na ogledalo, ili desno na flašu s pivom.

Analitika uz žene dodje isto što i vešu pronalazak mašine za suvo pranje.

Ništa dok ne zamiriše omekšivač.

 

 

Nekonvencionalna interstelarna nebuloza

Goste, da te odmah razočaram. Zvezde nam nisu naklonjene u poslednje vreme. Zašto? Naučile su da lažu, zavlače nas mikrone i još se smeju, onako pakosno. S rukom preko krezubih usana. Pročitam povremeno raspored svemirskog špila, nepoverljivo, kao i sve ostalo u životu. Malo mi je jedan sud, pa zaredjam njih desetak. Uz par promenjenih redosleda u rečenicama, isto seru. Legne mi Sanjino tumačenje iz samo jednog razloga. Tako se lagano poigrava rečima širokog dijapazona da imaš utisak čitanja romana. Pa ko se našao u tome, našao se. Ograda je čelična. Mož’ prozoveš samo penzionere za zakasnele penzije i to ako se dobro prodereš. I ako imaš pare za bacanje pa poželiš lično tumačenje, i tu ima skijaški slajd. Kako? Tako. Ko je danas lud da beleži posebne datume unapred kada ne znamo ni da li ćemo osvanuti sutradan?

Lepo rekoh u naslovu, nebuloza. Evo, na primer ja, prošli avgust, septembar i oktobar, po svetlećim tačkicama na nebu trebalo je da zablistam u svim sferama poznatim običnom čoveku. Ne da sam “zasvetlela” numem ti opričam. Balavila sam u prethodnim postovima na tu temu. Neću opet. Znaš.

Ispada da ova fiktivna zajebancija od prethodnog posta (arhiva mb) donekle je tačna. Zabole ih za nas.

Meni se nameće pitanje kako recimo glasi pojedinačni horoskop za svakog utopljenog putnika na Titaniku? Ili ovi silni leteći padobranci bez opreme što čame na dnu okeana. Zanimljivo bi bilo da im je poslednja stavka u opširnom, na četres strana objašnjenju, neš jebat.

“Znam kada bih živeo hiljadu godina, ceo bi mi život stao u jedan dan.

Ne želim da živim hiljadu godina, hoću sad i hoću sve.”

Mrzi me da kopam po arhivi MB da nadjem tvoj komentar napisan ovim stihovima 😉