Monthly Archives: August 2015

It’s just an illusion

Čuo se ubrzan dah i ravnomerni ritam potpetica po pločniku. Vetar neprijatelj, terao je kosu na lice, u oči, da ne vidi kuda put vodi. Posrnula je na uglu, koleno je zagrebalo po ivici zida, glasno je jauknula i nastavila da trči. Senke prošlosti pratile su je kao izgladneli psi…

Odjednom je stala i shvatila da pred njom puca samo slepa ulica. Visoka ograda bila je jedini izlaz, jedan pogled na nepodesnu obuću i želja da je već preko naterala je da krene, bez straha, uz hladno gvožđe. Iz daljine milela je muzika iz nekog lokala, mučna, lomljiva, pomešana sa basovnim bujicama pijanaca. Što dalje odavde! Bila joj je primarna misao. Osetila je ubod šiljka u tanak đon cipele, zaškripala zubima i skočila na susednu ulicu.

“Gde si do sada? Znaš li koliko je sati? Presvisnula sam od brige!” Majka je sa vrata dočekala.

“Nije važno, stigla sam.”

“Još jedan tvoj ispad odmah bi me zakopao. Da li si svesna toga?”

“Jesam, majko…”

Tup pad, rotirajuće svetlo ambulantnih kola i glas lekara da je samo čudo spasilo njenu majku, flešnulo joj je u sećanju. Sva ta patnja zbog pogrešno usmerenih talasa iluzije. Kada se delio smisao za realnost ona je bila odsutna sa časa. I pustila iluzionistu da joj preore polja uma svojim trikovima.

“Vidiš ovaj papir? Nije to papir, bebo, to je mrtvo drvo. Podigni pogled u nebo, ti ga tako zoveš i još par milijardi očiju tako ga vidi. Nije to nebo, to je prozirni oklop tvrde, zgusnute lopte sa vatrenim srcem. Mi smo gamad koja hoda tom loptom. Uzimamo i ništa ne dajemo zauzvrat.”

Slušala ga je opčinjena glasom mudraca. Delovala samoj sebi glupo i neobrazovano naspram njegovog nepresušnog izvora znanja. Kada bi zaustila nešto da kaže, presekao bi je novom, zastrašujućom činjenicom. Ćutala je upijajući svaku, novoizgovorenu reč kao mantru.

“Nekada davno, ljudi su znali da sve što se pozajmi sa ove gostoprimljive, zemaljske kugle, trebalo bi da joj se vrati. Ne na isti način, ali bar približan. Mi smo privremeni posetioci ovde, stalni boravak podrazumeva oslobođenje od svih opipljivih materija. I odlazak sa podstanarske planete. Zato ja nemam ništa što je relevantno ovoj dimenziji. Nosim ovaj meki kaput od mesa i krvi dok ne dođe vreme da ga svučem i obučem  duhovno odelo.”

“Povedi me sa sobom. Ne želim da ostanem ovde ni sekund posle tebe.”

“Bebo, o tome ne odlučujemo ti i ja. To je negde unapred zapisano. Odavno.”

Zapisano…ostvareno…

Ubrzo je protutnjao tajfun kroz kaput njegovog tela i odveo ga u kristalnu biblioteku svih vremena.

Pronašli su je nakon par dana kako ga grčevito drži u naručju, nesvesna neumitnog procesa tog istog, izvikanog vremena… raspadanja.

 Trebalo je par meseci privikavanja na opštepoznati ritam življenja da dođe sebi i svede račun svoje prošlosti. Ostao je iskonski nagon u njenom mozgu za traganjem. Tražila je novog vođju, mantraša sa pogledom zanesenjaka. Otkinuti komad zajedničke fantazije, glomazne za okvire surovih realista.

****************************************************

Separe u uglu lokala odzvanjao je od glasova nasmejanog društva, ona među njima. Presvukla je lice ponekim osmehom, sećanje se vraćalo na pripejd život i vetrilo delove prašnjavih polica noseći sa prahom mantre i likove daleko od nje. “Možda i nastavim tamo gde sam nekada stala… možda.” Izvrnuti negativ modela budućnosti plivao je ka njoj i šuštao joj rečenice koje će deliti sa nekim. Da…možda.

“Bebo, naruči još jedno crno.. i nemoj da čekam dugo. Grlo se osušilo od priče i pesme.”

Kada je istrčala iz lokala za njom su ostali začudjeni izrazi lica i poneko pitanje zašto je otišla tako brzo i bez pozdrava.

Niko nije primetio prodavca iluzije koji je sedeo iza nje.

Advertisements

Kaleidostoka

Ima jedan hodnik. Dug. Svetlost dodaje svoje česte posete i odsustva. Nekada samo prigviri jednim okom. Volim da boravim tu, nema nepotrebnih komada nameštaja tako pogodnih za dobijanje modrica i ispalih kolena.

Ima jedan hodnik ogledalo. Veliko. Sa manom. Ne mogu uvek da vidim pravi odraz. Ogledalo sa izraženom ličnošću.

Nekim danima proletim pored njega i uhvatim tek krajičkom vidokruga svoje pravo ja u odbljesku. Ali, po običaju, nemam vremena da se vratim i bolje zagledam.

E kada želim da se udubim i satima zurim u njegovo ogromno oko, baksuz redja sve moguće likove, samo mog nema. 

Ili se iskrivi i krevelji kroz lica meni bliskih ljudi. Svašta, kažem vam. Bacila bih ga vrlo rado, razbila kao ćuskiju, čak ne marim ni sedam godina nesreće, jebeš vreme i ono ima cureći karakter, ali kreten koji je stanovao pre mene zalepio ga super lepkom za zid.

Zamislite tek taj razbijeni horor, isto ovo samo u bezbroj varijacija. 

Trash_Mirror_lowres-detail-main