Monthly Archives: May 2013

Tuti Fruti Suomi

Mojoj vrsti nije preporučeno dugo ostajanje u jednom mestu. Previše emocija uneseno u raskorak između sankanja, padanja, ustajanja i uživanja. “Šteta, bejb, sada kada si stala na noge i leto konačno stiže na sever, ti odlaziš. Ali, nema veze, ovo je ionako tvoj dom, doći ćeš ti opet. Samo ovog puta ima da te upakujem u hokejašku zaštitnu opremu pre nego i pomislim na neki zimski sport!”

Navikla, saživela, kameleonisala sebe po ko zna koji put. Moram da priznam, teško je napustiti prijatnih 24 celzijusovih i nepregledno zelenilo. Svetloplavi ponoćni svod i proveru termostata na spoljnom prozoru svakog jutra. “Ne možete da razumete nas severnjake koliko nam je stalo do svakog sunčanog i toplog dana.” Ja ne mogu, verovatno. Svoje cenjeno dupe selila češće nego mačka mačiće. Ponekad i promašim neko privremeno mesto boravka, ako je bilo kratkotrajno ili dosadno. Klima, kiša, sunce i uopšte svi uticaji neba, odavno me ne dotiču u lošem smislu. Saživim se i sa njima. Prihvatim ih kao komšije, uz pristojnu, ljubaznu distancu.

Žvakala sam o lošim i dobrim stranama, bila besna i tužna, pijana i uplakana, voljena u originalnoj verziji, nasmejana i detinjasta, sanjala let kući, izvorni jezik i mamin pasulj. Nekako je ovaj hardisk južnjački naučio da pamti jedino dobro kada ostane samo sećanje.

Ne veruju mi da dolazim, da li da odštampam kopiju karte? Sumnjam da će i tada poverovati. Kada čuju zvono telefona sa srpskim brojem biće tek na pola uverenja da silazim na jug.

Šaljem mail best frendu sa slikom grila. Veoma posebnog, sa vulkanskim kamenjem. Šaljem slike iz letnje kuće, grada muzeja, zanatskih radionica. I šta dobijem? “Mrzim teeeeeeeee!” Uz gomilu smajlija, naravno. Čeka me paradajz iz njegove bašte, komad smrznutog butića svinjčeta sa popularnim imenom “premijer” i domaća radža. Prvoklasna i ohlađena na “taman” temperaturu. I duga noć prepričavanja doživljaja.

Poneću mu par kamenčića, lagani su i valjda dozvoljeni za prenos. Uz titanijumsko koleno i dugo pismo mog omiljenog hirurga sa severne hemisfere biću interesantna persona na poslednjoj, gulaš granici evropske unije.

Ali ima vremena. Isplanirala moja blondina još putešestvija za pamćenje. Mix od par ostrva, starih prijatelja i dobra vina. Glavni grad, bracko kontrabasist u ulozi vodiča i najveći luna park u Finskoj.

Da, da…dajte mi povoda da se opet pakujem, a nisam ni pošla, ni stigla. 

Слика

Are u come from trollland?

 

Neki dani nisu za radikalne stvari, posebno za plavuše sa severnih područja.

Usred pripreme za odlazak na aerodrom (da li mi je utisak varljiv, život mi se sveo na aerodromske i ostale čekaonice), sa kompletno sređenom kosom i izjavom da bi danas bilo bolje da se odćuti i odsedi u zadnjem ćošku svoje rupe, uspela je da prsne lak za kosu direkt u oko, jer žena ne bi bila žena bez suvišnog nameštanja svake moguće (i nemoguće) dlake na sebi. “Perkele!” vrišti iz kupatila, okružena kofama vode (menjaju cevke, trenutno), kasnimo u startu, što više i nije neka novost.

Nekako se dovlačimo do centra, skupljamo njenog celenoćiodsutnog muža i nastavljamo put aerodroma. Vetrovito je i hladno. Proverile tri vremenske prognoze, svaka drugačije čita promene na nebu.

Stigo moj dačmen. U prevozu gomila naroda, među njima stariji gospodin u odelu, svetlo žuta kravata i ista takva maramica u gornjem džepu sakoa. Odavno to ne videh. Putuje u unutrašnjost Finske. E tu je moja blond severnjakinja opalila šestu brzinu objašnjavajući mu sve potrebne i nepotrebne informacije. “Ništa ne brinite, ja ću Vam pokazati gde da čekate Vaš prevoz.” Blablabla…unedogled. Do trenutka kada je dačmen postavio pitanje:”Mogu da pogodim odakle ste? Velika Britanija?” Watta mistejk…čova ajrišmen, udarismo u smeh, izvinjavajući se duboko zbog nenamerne greške. Dok blondina melje njen muž izaziva sledeću salvu: “Do poslednje stanice ajrišmen je naš kum! A nova destinacija Irska!” Multinacionalni bus.

 

Elem, ako nas ne iznenadi sneg u maju sledeći vikend destinejšn nije Irska već letnja kuća mojih domaćina. Čekirali je nedavno. Opet su isprobavali prestravljivanje (mene) sa 80 stepeni u sauni i 16 stepeni vode u jezeru. Nije im uspelo. Onda su svi poskakali u jezero samo da ne bude južnjakinja nas opet pobedila. Tvrd je orah voćka strelovita…

 

 photo c475c124-ff95-4eae-b4d8-a79f3a239478_zps6cdb173e.jpg

 

 photo c60128d7-9f0f-45de-ac86-9a978bef2e7b_zps44758899.jpg

 

 photo 7f206a76-8b9c-46ba-91e3-7372f52c258e_zps732ecec6.jpg

 

 photo babf783e-c57a-4af8-9b4c-7061cf180e92_zps1a325bf9.jpg

 

pardon my french

Život rastegnut novim iskustvom nikada ne može da se vrati u prethodno stanje. Pročitah skoro. Naravno da ne može, nije život žvaka, a i one nešto slabog kvaliteta u poslednje vreme.

Tri meseca dižem sebe iz benča da ne posustanem, iako se neko neslano našalio sa mojim ovogodišnjim planovima, sa sportskim duhom i telom, trenutnim lokalitetom i poslovnom organizacijom. Sa, ne baš prijatnim otkrovenjima, jer su samo ljudska bića u pitanju, nesavršena i krhka. Oprostiš, nemaš ništa od svaljivanja krivice na nekog drugog, čak ni sopstveno zadovoljenje, ma koliko kratkotrajno bilo. Zahvališ dobrim genima i plavom nebu na brzom oporavku, ludoj sreći eto sve je prošlo bez komplikacija i život ide dalje, trapavo, ali ide.

Šta je slomljena kost za titanijumsku žicu i veštog hirurga? Skoro pa ništa. Kako sastaviti slomljen duh, iskrivljene vijuge, uvrnutu realnost, iščašene komade sećanja? Pokidane nade, smrvljene želje, otekle vizije? Ili kako objasniti iznenadnu smrt četiri dana nakon operacije slomljenog kuka? U četrdesetim? “Bejb, to si mogla biti ti.” Well, nije mi bio dan za umiranje. Jeste nekom ko je najzad dobio bitku nad AIDS-om i proživeo par godina potpuno izlečen.

Kad me bombarduju prolećem i “jao što je lepo vreme, toplo, milina” dobijam nagon za povraćanjem. Ako postoji period savršen za bujanje svih vrsta alergija, hroničnih oboljenja i ostalih zajebancija, to je proleće. Cveta cveće, cveta i bolest. Ko ne zna i ne oseća neka zahvali, opet kao ja, dobrim genima, babi, dedi, karmi, ma kome god hoće,  samo nek se uzdrži od pametovanja. Da sam neka vlast zabranila bih bilo kakvo savetovanje osim onih sa iskustvom, pa i tada je diskutabilno, jer nije svako isto. Ali, avaj, ljudima možeš sve osim zapušiti usta.

Postajem svesna zašto se stiče pogrešan utisak o zapadu, ili zemljama gde je takozvani standard daleko viši nego naš. Niko ne piše o lošim stranama, kače se slike mrtvih tvorevina, mora, šuma, brda i dolina, restorana, pabova, muzeja i spomenika. Gde su opažanja sa tamne strane meseca? Izgubljena u akciji, Čak Noris u više tomova umro dok tražio nekog da obznani javno.

Holandjanima paracetamol ko bombone, finlandjanima votka ko voda, sklonost ka suicidu piči svetlosnom brzinom ka vrhu skale, naplaćuju i vazduh koji udišeš, usvajaju zakone ne pitajući narod. Svi smo mi globalne ovčice.

Kada sam skoro napisala nešto ironično o ovdašnjima, dobih kritiku. Na istinu. Provodim od mogućih 24h, 25h sa njima, tako da znam odlično koje su im mane a koje vrline. Ne uvijam u celofan, prenosim sopstveno iskustvo, nekad dobro, nekad loše. Idealno je postojalo samo u Morovoj Utopiji, objavljenoj mnogo daleke 1516-te.

Što manje očekuješ, manje ćeš se razočarati.

Nekom smo mi zapad. Tužno ali istinito.

Dužnikova ispovest

Godinama sam iritirao njegovu pojavu, četvoronoške tražio tragove njegovog postojanja. Bez fizičkih dokaza, ubedjen da je tu, tik uz mene, samo ga ne vidim, slep od naduvanog Ega. Suprotnost bedi od života, obelisk od sapunice, spomenik od moravskog šodera. Porozan i kratkotrajan. Što dublji ponor, to veći ponos, valjda zbog rimovanja?

Kada sam najmanje očekivao probudio se iz svog zimskog sna, usred decembra. Pogledao me svojim krmeljivim očima i rekao:

Misliš da sam ja tvoja najgora noćna mora? Ooo… kako grešiš. Sam sebi si najmorbidniji horor. I zašto me uopšte budiš kada mi vreme nije?“

Smatrao sam dubokom odgovornošću da odgovorim smisleno na to pitanje.

Da li ti pomažeš meni?“ Samo se postavilo. Na pitanje najlakši odgovor dobiješ, zna se, pitanjem. Demoni su glupi, zli, ali glupi. Češkao se po jajima, nisam imao taj podatak da ih poseduju, i zevajući promumlao:

Ako je moj posao pomoć, neka ti bude. Dakle, pomažem ti.“

Išao sam dalje u perverziju:

Lažeš? Ili ti je u opisu posla nešto tako nepojmljivo kao što je istina?“ Prosto sam napipao plitkoću zenica kada je uperio svoje grobno crne oči u mene.

Ti i svi ostali ljudi, imate ovakvog pratioca. Sve ima svoju protivtežu, ljubav mržnju, sreća nesreću, dobročinstvo pakost. Ali dno… dno je ravnodušnost. Najdublja zaravan okeana ne meri niskost te čovekove odlike. Uglavnom te strefi ono što ne želiš. A ti se batrgaš bežeći od neželjenog. That’s the way it is.“

Betonski ivičnjak bio je najudobniji kafanski separe, a on poželjan sagovornik ovakvom luzeru. Potegao sam dobro iz flaše, želeći da odagnam njegov ružan lik iz vidokruga, ali on je sedeo pored mene, cereći se svojim krezavim zubima.

Ti si me zvao, sećaš se?“

Sećam se, pipao sam dno, dozivajući ga.

Pa šta?“ Jebeš čoveka bez inata. Pokupi svoju krljavu facu i gubi se. Zvao, sad te teram!“

Dalje se cerio unoseći mi se u facu. „Ja sam deo tebe, pravim ti društvo do daljnjeg. Daj cug. Grlo mi se osušilo od spavanja. I zajebi tu filozofiju, rodjen si gubitnik. Tebi mogu najlepše stvari da šetaju pred očima, nećeš ih videti, samo iz jednog razloga, TI uživaš u svojoj mizernosti. Zahvaljujući tome ja živim.“

Gubio sam tlo pod dupetom, noge odavno ne osećam. Pa on je jebeno u pravu. Ja sam živeo za osećaj prošlog, davno izgubljenog života.

Moj demone, živeli u to ime!“

Živeli! Sad lagano, papir i olovku u ruke i piši. Odavno ti je vreme isteklo. Ja ću da ti diktiram. Istinu, podrazumeva se. Ej, dobra ti ova brlja. Uvek si znao kvalitetno da potegneš, he he…Šta misliš, koja je dubina jezera?“

Dovoljno duboka da te zaronim kao Jovan Isusa, majku ti pedersku….“

………………………………………………

Stajao je na obali, sam i zamišljen. Pokušavajući da uhvati svoj odraz na površini nespretno je zagazio šljapkajući cipelama. Nije ga video, od suza i vetra koji je igrao oko njega noseći suvo lišće i prašinu. U stisnutoj šaci nazirao se komadić papira, mokar od znoja, mnoga su slova bila razlivena. Možda i neće biti čitljivo, možda… nebitno. Gledao je liniju gde je bio spoj vode i zemlje, pravilna ljuljuškanja dve konstante koje su se uvek vraćale jedna drugoj i volele se praštajući agregatnu različitost. Jedino je čovek komplikovan, svet funkcioniše jednostavno…

Ja sam lopov, ja sam kriminalac. Osećam skoro ludački poriv da priznam sve. Da stanem pred preki sud i suočim se s kaznom. Ali pre toga, dajem na uvid spisak svih kradja. Ne da bih dobio pomilovanje, već da bih sebi olakšao teret koji dugo nosim na gomili. Ne mogu preko sa tolikim balastom. Želim da ga raštrkam kao živinčad đubre iz dvorišta, da pomerim balvan ispred svojih vrata da bih video šumu. Da podignem najprljaviji kamen sa blatnjavog puta ljudske taštine i bacim ga na sebe. Krao sam, ljudi moji, otimao i uvek je bilo nedovoljno, tražilo svojom gladju još i još, poput vreće bez dna. Ukrao sam nekoliko srca, nova, neotpakovana, vraćao polomljena i neupotrebljiva…mnogo isplakanih očiju, svih boja, ugasio im sjaj, nepovratno. Neispavane noći, ne znam tačan broj…Jednu dušu napaćenu, roditeljsku, kojoj sam skratio život ukradenim mirom. Jednu dečiju, kojoj dugujem celu budućnost, a nemam čime da platim. Jer i mene su pustili zaduženi. Dug na dug, ne ide. Ukradeno vreme za ručak i minuti otkinuti iz svedoka sa zida, ohlađenu supu i bajat hleb. Noći bez doma. Dane bez mene. Krao sam bezobzirno poverenje, dovodio ga na ivicu opstanka, ubijao ga više puta, verujući da imam moć i vratim ga iz mrtvih. Nikada mi to nije uspelo. Sejao sam laž, besramnost i prevaru na hiljade hektara nevinih ljudskih polja. Zagadio zauvek nevericom koja je nicala poput korova gde god da sam prošao. Sada sam zaglavljen u svom ataru. Zaraslom…I stojim na ivici vode, kao nekršteni, čekajući da voda spere sve sa mene i iz mene. Da mirno odem, opran od dugova, koje plaćam sopstvenim nepostojanjem. Sve bih vratio, da mogu. Samo ovaj prosjak je izgubio i životnu kreditnu karticu. Ne znam koliko vredi, ali većina kradja bile su nenamerne…I ne znam kome pišem, kada ovo ide sa mnom…“

Prenuo se iz letargije, podigao visoko ruke, stadion, derbi, skandira ime omiljenog kluba ozarenog lica. Žustro je govorio i mlatarao ekstremitetima nevidljivim sagovornicima. Da, eno s druge strane navijači ga dozivaju. Vidi im dvobojne šalove i čuje pesmu.

Stižem! Pusti me, drukeru pokvareni!“ Dreknuo je iz petnih žila. Zakoračio je u jezero i osetio kako ga drugari hvataju za noge, podižu i pevaju. Koje ushićenje! Lepota prizora oduze mu dah.

…………………………………..

“Šteta što se ništa ne prepoznaje iz ovog pisma. Toliko o kvalitetu hemijskih olovaka današnjice. Kažeš, beskućnik?“

Da, nikakve tragove o njemu nismo našli, ni dokumenta.“

Šteta. Niko ne zaslužuje takvu smrt. Mora da se dugo mučio u onom plićaku…“

arhiva MB 5.12.2008.

Molkky i pozdrav od Fredija M

 

Gde god obrneš slike prvomajskog ožderavanja i oblokavanja, zahvaljujući konekciji vidimo i umešnost u oslikavanju uskršnjih jaja, da li je pita zagorela ili torta omanula. Volim naš narod, baš volim te karakteristične odlike u praznovanju, nekako ih volim još više sa ove daljine. Ne znam samo da li sam ja privilegovana ili uskraćena bitstvovanjem kojekude, ali Božić pripremljen od strane olandeza, Uskrs od finlandjana, daje neke nove dimenzije pravoslavnoj tradiciji. Osećam se ko španac medju južnoameričkim domorocima. Širim bratstvo i jedinstvo po hrišćanskoj liniji daleko iza komunizma (sad se svi prevrću u grobu). Radoznali šta se po običaju sprema ili pije, prenosim majčine kulinarske vratolomije i razmenjujem slike na tamo i otud na ovamo.

U Finskoj prvi maj protekao šareno, crveno i relativno mirno. Običaj naduvanih balona, raznobojnih trakica i nošenja diplomskih kapa dan pre. Što vole da su ispred svih, te prvi maj slave tridesetog aprila uveče. Karaoke pabovi krcati, ide red lonkera, pa red šotcova, onda zapevaš harimatahari na finskom, samo čitaš stihove sa ekrana i zvezda je rodjena, pod uslovom da se sutra ne sećaš ničega. Mislim da ne postoji pesma iole popularna u svetu da nije prepevana na finski. Neki trećerazredni pop pevač smako sve od hmh, zvuči urnebesno smešno, sve do nagona za povraćanjem.

“Bejbe, molim se za kišu, samo zbog klinaca koji će ostaviti parkove u žalosnom stanju. Znaš šta ćeš naći sutra u travi? Staklo, prazne konzerve i izgubljeni donji veš!”

Nije bilo kiše niti izgubljenih gaćerona.

 

blog size photo 2c583fab-079b-43f8-a229-eb73d16e4a12_zps39878e13.jpg

blog size photo 38d2f8b1-a9fb-433d-92b6-02ccb29b6a12_zps2c9927ce.jpg

 Bilo je sunca, malo vetra, desetak stepeni i piknik. Winners viršle, kakao sa ment vodkom, ja u zimskoj jakni (i dalje), fina neka mladjarija sa plastičnim stolovima i cvećem na sred parka, kasetofoni kao u neka stara dobra vremena i gruva RnR.

Nakon zakuske došao red za igru. Ajde nešto novo da naučim dok sam ovde, molkky igrica slična boćanju, samo što su svi rekviziti napravljeni od drveta. Naravno da sam ih isprašila, ipak sam ja strelka rekonvalescent. “Ma da, početnička sreća” ha, neki su teško podneli poraz.

 

blog size photo d612e690-2707-4170-9a24-32db6307a782_zpsa02ed2fb.jpg

blog size photo ba483991-baad-4cbc-abf8-af99ea526377_zpsd86469c8.jpg

 

I kada možeš da ih pobediš, pridruži im se. Uz skroman osmeh.

 

blog size 1 photo 1a4c6f0d-1cf1-43df-a107-cd59cad50701_zpsd6b48f31.jpg