Category Archives: blogerska sećanja

Awkward times, oops! People.

“Trapava!”

Ne znam da li mi je ranije bilo toliko simpa da me neko etiketira na taj način.

(Možda sam dementnija nego što priznajem, ali je bar uvek zanimljivo.)

“Trapava, linjava mačka!”

Jok. Ne smeta.

Više mi smeta podatak o mogućoj sutrašnjoj grmljavini kada bih da kosim travu u dvorištu.

Da je pas kog udomila potomak mamuta. Te mi preti proglašavanje neuračunljivom kada u gvoždjari tražim lanac za cirkusku šatru.

Polno opredeljenje odredjeno deobom jajne ćelije moje pokojne matore, devet meseci pre nego zapištala na kapiji Života.

Gadna sam kad nešto izrezbarim u kikirikiju izmedju ušiju.

Da bih sebi ponovo dokazala kako je ova platforma jedna najobičnija plastika, drpava kesa koju ti uvale kad kupiš deset komada jaja, te iste žalosno gledaš u omletu gde mu mesto nije.

Nužno zlo koje sam naselila da i dalje baljezgam kada mi se skurči spoljna veštačka tvorevina. Kada mi prepun želudac šalje upozorenje “Trash overboard!”.

Nemam problem sa nostalgijom. Sve ima svoje vreme. Problem su Ljudi. Promenjeni, umotani u zaštitnu foliju pre poletanja.

(Koji je to hit bio kada se pojavio po aerodromima. Vozi Miško, za dvesta dindži, urolaj mi ovog drečavog kineza da preživi sledeću destinaciju.)

Onda se spakujem u ručni torbičak i odem da se družim sa Zertzom, Lanom i Zverkom. Z’inat. Deset godinaaaa, ej! Bolelo nas uvo ko gde radi, koliko para ima, šta je uspeo, još manje šta nije, jedino stameno bila je nit koja nas je vezivala jače nego mokar kanap.

Zezanje i smeh. Znali smo i da se zakačimo kada naidje ozbiljna tema. I nastavimo sutra kao da ništa nije bilo.

Ovde primetila da nekih više nema.

Da su valjali, trajali bi i dalje.

En de.

Kada ti je do nekog stalo, svestan si klizavog terena poput jezika, tastature, brzopletog mozga. Staviš na tas sve ono što je ustvari dobro u vezi te osobe i gle čuda, preteži Za.

Sve ostalo spada u postavku sebe iznad svih ostalih.

Nad-obudnost.

Nad-menost.

Nad-nenadjebivost.

Dobro, ovo zadnje, kao po običaju, prevodim u strelkin nenapisan rečnik, ali razumete šta hoću da kažem.

Jebo sex i druženje ako razmišljaš da li si gore ili dole.

 

Advertisements

Da li želim da znam?

Martovsko sunce pamtim duže nego neke druge, regularno osunčane mesece.

Trojka, moj broj.

Umela je matora da mi nabije na nos kako sam joj dušu vadila tog trećeg u mesecu. I na kraju večeri ipak ostala u okviru trećeg dana poslednjeg meseca u godini. Došla na svet.

Trougao. Omiljen geometrijski oblik. Nije tako konačan i dosadan kao krug i četvorougao. Nikad ne znaš gde će uperiti svoje krakove. Koju stranu sveta pikira. Mangup neuhvatljivi.

Mart je ozvaničio fanfarama ulazak u oba blog sistema. Mojblog i WordPress. Samo su godine različite. Prvi, daleko bitniji po mnogo čemu, imao je draž drugarstva nalik Branku Kockici. Nešto za šta si uveren nekom, pozadinskom definicijom, da je stenovito trajno, uprkos soli, vremenu, promenama.

Drugi otvorila zbog dačmena i empatije. I ostala. Prvi je umro posle teške bolesti. Mojblogovska udovica sa dvadesetak dana prevare sa WordPressom.

Čitam razne blogove. Skoro svaki ima uredno ispisan motiv zbog kog je rodjen. Ja motive nemam. Uletim hirovito i korenje se uhvati pre nego smislim zašto je to tako. Džabe posle i skener za traženje. Prosto sam tu. Dok ne izdahne ovaj blog sistem ili ja. (Pu, pu, pu.)

Opet sam promašila temu ponesena domaćom orahovačom, poslednjom u nizu “male tajne moje matore”. Smarala me trivijalnim tačkama umesto da mi prenese recept za dalji opstanak ovako maestralnog pića. Pitam gugl ali nije isto. Jebeš ga.

Sutra mi godišnjica podele patele na 5 kreativnih delova. Još jedna stavka u martovskom vokabularu.

I dalje veoma živa slika lekara iz urgentne i pitanje:

“Da li ste konzumirali alkohol?”

“Nisam”

“Uf, greška. Da jeste verovatno bi bili samo ugruvani. Tako svi Finci. Prva odbrambena linija protiv leda je hot cocoa with mint vodka.”

U našim razgovorima Katri stalno ponavlja da se od mog odlaska iz Finske vreme skroz poremetilo.

“Ti si imala sreću da doživiš prave smene zime, proleća i leta dalekog severa. Od tada ništa više nije onako kako bi trebalo da je.”

Nismo ni mi isti. Percepcije dobile PMS.

E zato volim fotografiju. Šta volim, voršipujem. I njenog tadašnjeg partnera, više nego talentovanog da uhvati fleš, split of second i ostavi mi večni raskol izmedju ranča i mog drugog doma.

Foto sešn ostao je živ zahvaljući ludom Kaletu, kontrabasisti iz Helsinkija. Zapucao par stotina km sa vojnom, transportnom torbom i zadatkom da me nateraju na frenetičan smeh, 48h posle teške operacije. To blesavo, kako samo severnjaci znaju da budu.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

 

Opet mašim poentu posta.

Koja je protkana kroz svako slovo, ali je konfuzno za shvatiti i pohvatati.

Da znamo unapred neke loše dogadjaje ne bi znali koji dobri su uvučeni u osnovnu nit i time nas oblikovali.

Koliko smo mali da ih dotaknemo.

(I naravno, kao završnica ide pesma finskog benda Poets Of The Fall, treća na albumu “Twilight Theater”.)

 

 

 

 

Funky Christmas to you

Dok rolam strelicu na poznatu melodiju mislim na to koliko su retki momenti pisanja u samom wordpressu. Retki su momenti pisanja, uopšte. Sve neki nedovršeni fajlovi sa istoimenim folderima. Krene pa stane. Kad stane ukopa se kao predratno, bandoglavo magare. Nedostaje vreme mojblog-a. Ali da se razumemo, nedostaje taj isključivi period, uhvaćeno vreme raskalašnih prstiju po mahnitim tastaturama. Dugi, kratki, čvornovati, ćevapasti, svakakvi. Naši prsti. Mojblogovski.

Večeras u Nišu promocija romana meni dragog blogera iz tog vremena. Objavljivao je i tada pod punim imenom i prezimenom. Vladislav Radak. Vidim njegovu knjigu sa posvetom. Onako kako su mi dabarče i dare napisali. Specifično i lično. Ostaje mi samo da se saberem sa današnjim bilansom belomantijaških izjava, izveštaja i odredbi kako ostati živ. Dživdžanski živ. I da se skotrljam s brda do centra. Mada, unapred već znam da sam stavila tačku na ovaj dan. Potrošila dovoljan broj ljudi bez kusura, usput častila i sada otvorila kutiju sa šarenim, novogodišnjim đinđuvama da se igram i smeškam na boje i oblike. Da zaposlim ruke, da začaram vidokrug nacrtanim snegom i šljokičastim pahuljama. U vreme maglovitog Niša.

Radakova “Knjiga” namenjena meni sleteće u dlanove u trenutku kada je konstelacija zvezda poređana u proporcionalnu, matematički tačnu zonu. Zna on, matematičar je koliko i bloger.

Njemu želim uspešnu promociju u mom, kapućinasto ušušurenom gradu.

Od srca.

Bilo jednom “Kod Rajka”

Pisala sam, jednom prilikom, o važnosti nekih sitnica dobijenih na poklon, od dragih mi osoba. Posle ovolikih seoba, mislim da sada, negde u nekoj paraleli, zelene svi pokojni Čarnojevići zbog toga. Posle nebrojeno puta pakovanja i raspakovanja, nešto se pogubilo, iskrivilo, pohabalo. Pamtim ih sve, dan, mesto, scenu i događaj kada sam došla do stvarčice.

Iz vremena kada je Mojblog bio u zenitu, nalazili smo priliku za oblokavanje i opričavanje i kad koka snese jaje. Bio je oktobar, bio je Niš i bili smo Mi. Povod za okupljanje: Dare i njegova lepša polovina. Nišlija taman toliko da okupiramo najveći sto i skrenemo svu pažnju prisutne javnosti. Malo pre toga, mlatio se Dare sa nekim rukopisima, svirkama itd. Nosao po par primeraka uza se, pisao posvete, lomio rasvete i doprinosio sveopštem poboljšanju statusa blogerske zajednice. Mislim da je bila tek prva tura pića, kada je iz unutrašnjeg džepa jakne izvukao belu knjižicu, sa malo naNdžaraste i otvorio prvu stranicu. Žvrljao je kratko i pružio mi je preko stola. “Žao mi je, dečaci, ali dame imaju prednost.” Jbg, bio samo jedan primerak. Šta je usledilo kasnije, ostaje u krugu vitezova, Ginevre i životinjske farme na domaći, najbolji, način.

Družim se ponovo sa fizijatrijom ovih dana (pripremaju me za uklanjanje uzroka pištanja alarma na aerodromima), počeće da mi otpozdravljaju sa “Dobar dan, koleginice” koliko se dana nanizalo, ali, nema veze. Sve je to u službi osposobljavanja mene za naredne avanture, domaće, strane, više nije važno. Kako god okreneš, avantura biće moje srednje ime. Kopam po knjigama da prekratim vreme dok sam umotana kablovima i naiđem na taj primerak. Vrati se film unazad, namami krajeve usana da se razvuku preko lica. Setim se rasporeda kako smo sedeli za stolom i kafane “Kod Rajka”. Sladoleda koji je bio glavni krivac za promašaj lokacije Ž. Stanice.

“Tanji,

Dok još nismo popili mnogo,

pa napišem neku glupu posvetu,

ovako,

Tanji,

može da prođe.”