Monthly Archives: June 2016

Ju stJupid vumn

Ne volim kada pristojno u asocijacijama predje u glupo.

Da je glupo videlo što i pristojno, stidelo bi se. Al’ je glupo.

I za stid.

I za vid.

 

Ne volim kada rekla preleti u kazala.

Lupa ti čvrge predškolsko dete

Što sanja titule i komete.

Za na zid.

 

Ne volim začin na ljudski način.

Pokvari ukus, oboji ubrus

Isplazi račun bez portfelja.

 

Ostala Banda

I fotelja

Društvo sa Štranda

I pita od zelja.

Advertisements

Perice, skidaj gaće, stiglo varljivo leto

A meni paket iz grada.

Pao dogovor preko goluba pismonoše usputno zaboravljajući bitne stavke. Zbog hrane za životinjsku farmu ostala kratka za doručak neparnim danima.

“Snadji se”

To jedino i umem, onako, skroz profi. S’vajver, rasni, drusni, čupavi Snalazač. Na mom pustom ostrvu koje svakog dana zapljusne drugi okean. Kad mi koji po volji.

Pustila sam korov da slobodno buja u zabačenom delu dvorišta. Sklopila privremeni pakt do Velike Odluke. Koliko ih izbegavam toliko me saleću te, jednom izrečene Istine. Samo je potrebno pomiriti se s njima, makar i paktovski. Samo.

Nalete, ponekad, sasvim neočekivano i neželjeno, reči pokojnog brata: “Uplatiću ti put oko sveta!” Yo, bro’.. uplaćen je. Evo vrtim se ko ringišpil skoro će godina tome. (P.S. Dole ti je link za Mostove do Vavilona, imate neku konekciju gore, hm?)

Mirodjija, loza, kupina i gladiole uspešno maskiraju džunglu. Podseća na mene. Sav nabacan krš zabašuren opranom kosom i ćoškastim osmehom “u desno”. Ne vidi se ništa. I šta ima da se vidi? Tudja ruka svrab ne češka.

“Litije”

Sestra kupila novu kuhinju. Uz miris sveže zalepljene piljevine idu i sveže okrečeni zidovi. Lepo sam joj rekla da će me spominjati za deset godina. Jeblo je krečenje kad je vriska i cika u redovima paprika. A kičma samo jedna.

Da, litije. Celo selo peče roštilj i opija se na angro. Ohladjena radža, pivo i par štandova sa šarenim glupostima za sitnu decu. Razglas trešti, kolo, podrazumeva se. Stigla gastarbajterska familija i uči korake. Nonšalantno sam izbegla taj cirkus blenući u zvezdano nebo sa vrha ostrvske palme.

Poziv za svečani ručak prihvatila. Toliko luda nisam.

Prošlonoćna serenada

“Kako se stiže do tvog srca?”

Venom Cavom, valjda.

Kritikuje me da sam neozbiljna u ozbiljnoj diskusiji. Potkrepljenoj s pola litre vodke, kilo djusa i kilo leda. Gitarisanjem i budjavim hitovima Bi Džiza izrendisanim, pušačkim glasom. Odavno se nisam tako slatko smejala. Jbg, ja sam bila trezna s ove strane žice. Sav alkohol stuko on.

Bez zezanja, volela bih da me neko zavede ko tinejdžerku. Da izgubim ovo malo mozga što preostalo, brojim leptiriće i latice bele rade. Da ostane izgubljeno dečje srce, naivno i puno vere. Ne ovaj kamen isklesan tudjim rukama, pa delujem nedodirljiva. Da se glupavo smeškam, bez razloga i cupkam dok čekam zvuk pristigle poruke. I hukćem navlačeći tesne farke. Možda bih i štikle obula, ko bi ga znao, žensko je djavo.

Do kraja razgovora uspeo je da se otrezni i zaključi da nikom nije svirao gitaru i pevao. Pogotovo ne preko žice. Uteših ga da je vodka kriva za sve.

Udomljavanje mačeće brigade krenulo. Beli Betmen srećno udomljen, ostalo još 11 monstersa. Ovom prilikom oglašavam ostatak za uveseljavanje, razbibrigu kao i lekciju kako bi trebalo posmatrati život.

Igrajte se.

I više od mačaka jer mi nemamo devet života na raspolaganju.

 

 

 

 

 

 

 

 

Pogrešan taster, my dear

Desi se, ponekad, da mogućnosti gurnem u program za beli veš suvoparne svakodnevice i dobijem okraćene nogavice i tesne cipele. Kao žuljaju, kao ne mogu da prelaze iste razdaljine koje su gazile marševim korakom. Most puca, zemlja drhti, trava nema nameru da raste narednu deceniju, eeej.

Da mi nije zdravog razuma u vidu podmlatka koji me sunovrati replikama na moje babeće izgovore, obesila bih se. Nego, nije ženstveno, uopšte. I nema dramatike. Žensko bez drame, nekako ne ide. Te neću.

“Daleko mi Šišmanovac za varijantu povremene “od kad je sveta i veka” razonode.”

“Pa šta! Idi, bre, u pip materinu! Prelazili celu Evropu da te vide, sad ti Šišmanovac problem!”

U pravu je. Nisam ja nešto naročito da bi neko šipčio par hiljada km zbog mene, nego su imali utisak da će se njihov život promeniti sa mnom. Možda anfas ličim na zlatnu ribicu, iz profila sam manje fotogenična što se tiče ispunjenja želja, čestitki i pozdrava. Kad stisneš 90 stepeni umesto “samo plakni da ne smrdi” ne možeš da kriviš prst nego mozak.

Rastezala sam se ko lastiš, skoro neprepoznatljiv od silnih čvorova gde je pucao na “Ema, Esasa, Pipi Duga Čarapa” i smotane drugarice. Krila ogrebotine kada se neka od njih spotakne na ravnom i tresne o beton, pa joj posle ja kriva što je u kućnom pritvoru i mora da jede boraniju umesto bureka.

Znam tačno gde je koji zapetljanko vezan i pazim kad preskačem. Jednom se lomila za sve pare, staze su mi sada kartoni s jajima. 

Nov Lastiš ima kod kineza, sto dinala.

lastis

 

Misija: Undercover (my ass)

Možda mi je neko, nekada, pomenuo nebulozu o misiji skrivanja na sopstvenom imanju. Možda sam ga eliminisala, nahranila mačke žilavim mesom, poslala u delovima na Antarktik ili, jednostavno, oterala u tri lepe. Ne sećam se. Moram da priznam da veoma prija zaboravnost što se tiče nepoželjnih životnih situacija.

U svojim nastavcima “Da l’ sam pošla il’ sam došla” treniram neprimećen ulazak. Prvo u sokak, kapiju sam namazala slojem masnoće da ne škripi, dok su vrata kuće egzaltacija špijunaže, kompletno sa životinjama koje obaveste i susedno selo da sam stigla. Slabo mi ide od ruke dresura.

Ako sam u svom dosadašnjem bitisanju bila žestoki protivnik nečega, onda je to bilo guranje nosa u tudje stvari. Kafenisanje po komšiluku, razmena recepata, “pričuvaj mi dete, psa, difenbahiju” fore, ogovaranje muževa, svekrvi i ostalih krvnih neprijatelja… Sve to, kod mene zauzimalo je visoko prvo mesto na crnoj listi.

Zgode, to jest, nezgode poslednjih godina rezultirale su mojim, pa skoro redovnim boravkom na ranču. Samim tim postala neizostavna tema “flajka piva ispred prodavnice” družine i njihovih.. lepših polovina. Dobro, ima i simpatičnih, da ne preterujem.

Ali, familija me urniše kao loš antibiotik na svaka tri sata. Onaj kineski od kog piškiš golden brown whiskey. Obilaze sa najboljom namerom proveravajući kako sam, koja podrazumeva pozajmicu alata, kafe, kosilice i tome slično. Tu obrišem onu zaboravnost s početka. Slonovski pamtim.

Ova nedelja je turbulentna ko let preko Bermudskih Ostrva. Jedva čekam sledeći ponedeljak i povratak u duboku ilegalu. Do blog okupljanja. Uživala u izostanku poseta i pomislila da su me pustili na miru.

Nisu.

Počela berba paprika iz plastenika i malina.

Dobila kesu sveže ubranih i pitanje: “Kad se vraćaš?”

 

 

Salemsko utočište

“Ne diraj lozu, neka je polegla. Ako je sada podigneš spržiće je sunce.”

Nekad iz pognutog stava sazri bolji plod.

Prva za odvezivanje

Svilenih niti stečenog. Sopstvene nesigurnosti koja nas odgurne u tudja naručja. Još nesigurnija.

I kao domine padnemo.

Druga za uzde besa

Zarasle strmine ugašenog vulkana gde se ne vide oštre ivice skamenjene lave. Tu, baš tako, zaustavljen bes. U pola reči, vriska, izraza lica.

Treća za otvoreni prelom bola

Odluke. Nepovratne reakcije vidjenog. Sveg zaostalog u sećanju. Izniklo na opustošenoj njivi želja. Opet da oko vidi, usne izgovore, ruka dodirne. Zatrovano vremenom izmedju.

Šta preostane smesti u utočište koje će, na kraju, izgubiti sa bodom u gostima.

Ma koliko veštičije bilo.

 

Poslednji maraton(ac)

U jednom od retkih bazanja po gradu kupila sam dva lista papira. Većih. Bez predstave šta će sleteti na njih i oživeti.

U istoj ulici, pedesetak metara dalje našla perle u raznim bojama. I perje. Sa delimičnom idejom šta dalje s tim djindjuvama.

Dan je bio sparan, mokar i težak. Idealan za gubljenje pojma sa vremenom i ostalim raspadajućim elementima. Zavedem sebe marginalnim stvarima i raskinem trajnu vezu sa smislom. Privremeno.

U istom ritmu nastavljam da dolazim i odlazim, stalno gubeći po neki detalj sa spiska. Jednom mi se desilo da izgubim sebe. Ostavila dupe u gradu a glavu dovukla na ranč. Raštimovana, skupljam se na starom putu, izlokanom od velikih kamiona. Biraju truckanje, izbegavaju plaćanje putarine.

Cirka dve godine čitam tri različite knjige. “The discovery of heaven” mi je omiljena. Namerno odugovlačim poznati epilog. Čitalački mazohista pamti broj stranice na kojoj ponovo počinje stand by. Upadale su i druge u tu čudnu igru “sećaš li se gde si stala, ko je koga zavarao, da li su se osvetili na kraju”. Skupljaće prašinu dok ih ne poklonim nekom sa manje likova u glavi. Ali rajska knjiga ostaje pobednik. U nju zavučena pozivnica za svadbu u Sarandi. Na koju nisam otišla. Gde je trebalo da kumujem sve sa ateističkim stavom. Zbog familije koja je odlučila da menja agregatno stanje duše baš u to vreme. I posveta.. “Dear Miss T, when you discover it (heaven) let me in onto it!” U potpisu R.

Moj ćošak raja dovoljno je lucidan i bez beskućnika u kartonskoj kutiji.