Pronaći način kako zadržati sebe u doba kada niko ne zna ko je zaista.
Izgubljeni u beskrajnom moru nepotrebnih reči, informacija, bučnih proklamatora svega i svačega, sami a željni nekoga.
Nikad više ljudi i nikad više samoće.
…
U supermarketu nizovi otrova primamljivih boja za ubijanje te iste samoće i svega u čoveku što je ikada vredelo.
…
Ja sam i dalje tamo gde kao ne bih, kao bih, kao neću, kao hoću. Dok mi ne istekne rok trajanja.
I bezveze zabodem omekšali čeri paradajz u malu posudu koju u medjuvremenu zaboravim na malom simsu prozora u kuhinji. Pored tog pravougaonika svetlosti sedim svakog jutra i biram šta čitam i slušam. Prsnem malo vode i vratim zaslon. Bezveze. Eno dvometraških biljaka niklih samo zato što je bilo “aj možda nešto i bude od ovog”.
Koliko god da želimo, žuljeve dobili od prevelikog zapinjanja da nešto stvorimo, održimo i ispratimo, ništa se ne desi ako neka Sreća ne pogleda taj isti željeni simbol.
…
I opet čovek traga za nekim, nečim, što navodno ima smisla, jer ko smo ako nismo ostvareni sa nekim.
Navodno nadješ, pronadješ zaboravljeni osećaj kako čuči sklupčanih kolena čvrsto zagrljenih rukama i sramežljivo diže pogled tek toliko da nazre obrise.
Ali ne, to je samo jedno divno sredstvo za mršavljenje.
“Ako imate problem sa viškom kilograma jedino što bi trebalo da uradite je da nadjete svoga kretena kapitalca. Sve ostalo dolazi samo po sebi.”
Tope se masti, nade, nervi.
…
Opet je dvorište puno nekih mačića, visoke trave, i čudne vlage u vazduhu koja mi izaziva žmarce.
Opet se krug nastavlja baš tamo gde je i stao.
Na kraju i početku.
tanja3blog 