Monthly Archives: August 2016

Pirova Svetkovina

Prostrla je ova kotlina iskre na tamnom svodu.

Svetlucav stolnjak preko okrugle Zemlje.

Umirila vozove, autoput i vetar.

Uspavala ljude i životinje.

Pustila me da pirujem s tobom ove noći.

Darovala nesebično sve ono što nam je otela tridesetprvog avgusta prošle godine.

Postavila sam večeru.

Od svega po nešto, da mezimo kao nekad.

Kupila pivo.

Pustila plejlistu koju ti voliš.

Osim jedne koju, verujem, nisi ni čuo.

Tako je simbolična, moj brate.

Samo naslovom.

Znaš šta mi rekli u sudu? Da dodjem posle 19.09. i proverim pravosnažnost presude.

Na Tvoj rodjendan.

Napiću se i dunuću nepismenom panduru u facu kad prodjem detektor za metal.

Možda zametnem dildo u tašni,

brdo kondoma,

bombona,

da im obojim dosadan dan.

…šta reći. Znaš da ti je sestra bila rebel.

Zbog svega.

Pogotovo normi.

Balkana.

Dogmi.

Patrijarhata.

Edipovog S…

U medjuvremenu,

Čekala te da mi se pridružiš u Poni Ekspresu,

da jezdimo kojekuda.

A svako od nas,

razapet na sopstvenom krstu

vrišti,

bez glasa

i moći,

da promeni tok usuda.

Onda ti usud promeni agregatno stanje.

Smesti te u zagušene uzdahe,

obrisane suze,

vraćene knedle u grlu,

u hemiju

kojom nas nateraju na usiljene osmehe.

Albinoni, Bijelo Dugme, Rolling Stones.

Sartrova kolekcija i vreme ukradeno dok si u školi.

Mnogo toga

Prećutanog i izgovorenog,

Istovremeno.

Znali smo.

Oboje.

Majkom, postavljenom kao znak jednakosti,

Medju nas Dvoje,

Da nas jedino

Smrt spaja.

Kao što si znao

Da se neću zadržati ovde.

Bez tebe

nije to To.

Klackalica žuta

Nema druga na kraj puta.

I možda

opkolim Svet

ovim što imam.

Samo što, ovog puta,

nosim Tebe,

da vidiš mojim očima,

čuješ moje Srce,

osetiš kroz moje Dlanove,

hodaš mojim Koracima.

Jer,

Na svakom kraju,

Pirova pobeda

ujeda.

 

Peyton Place

U mom selu miševi vole da igraju u kolu. Iz prostog razloga jer ne mogu svi da budu kolovodje. Neki zaigra i na keca. Zamislim ih u kostimima Diznijevog tipa i čak izazovu osećaj simpatije. Mršavi, bucmasti, visoki, malecni, mrgudi i dobrice. Ima ih raznih.

Da mi pojedu i zadnji ostatak džigerice, karakter mi ostaje isti. 

Srećom.

(“Kada bi i na ljude bila slaba kao što si na životinje.”)

Nisam, srećom.

Skuvam sebi ritualnu kafu, jaku, bez šećera, u omiljenoj šolji. Sačekam par minuta da dostigne level srkutanja, rastvorim cedevitu i toplo-hladno može da počne.

Oglasila sam kuću na prodaju. Podigla seosku prašinu i abrovima stresla paučinu. Uglavnom slušam ponude, malo pričam i smeškam se. Čitam izmedju redova Budenbrokove i Glembajeve. U primitivnoj verziji, mada ništa manje podmuklije. Ta osobina ne zavisi od obrazovanja, već od rasutog, pa skupljenog mleka u svakoj kući.

U medjuvremenu, dobila na poklon psa čuvara. Prethodnog sam izgubila. Deluje sasvim zadovoljavajuće krvoločno dok u sebi vrištim od smeha na bebeći, dobroćudni sklop insajd. Oni to ne znaju. Vizuelni i lajući utisak ostavlja ih na sigurnih desetak metara od dvorišta. Boxer sa imenom Palčica čuva svog ljuda i bandu mačaka.

Bruder Bane je jedini koji bez problema ulazi. Ne obazire se na njen lavež, priča s njom i plače. Lak je na suzu, mekog srca i neobično vezan za sestru koja se rodila mesec dana pre njegove ženidbe. “Nije mi važno gde si, samo neka je tebi dobro. Ne čini čoveka kuća, ni odelo, šta god da odlučiš ja te podržavam.” Donosi mi zreli, mirišljavi paradajz, vinogradarske breskve, tugu. Što smo zbirno ostali jednocifreni.

Nasuprot njemu, iz susedne kuće svakog dana druga verzija “Odlazak gradske dodjoške”. Izmiksali su u blenderu emocije da ih dugo, dugo ispijaju ’cause Winter is coming. Činjenica i gorka istina je da nemaju pojma ko će im biti sledeći komšija. Nije im svejedno.

Ja, uglavnom, samo slušam i malo pričam. Ah da.. i smeškam se.

Sećam se, iako sam bila mala, da je matora gledala seriju Gradić Pejton. Sa komšinicama prevrtala dogadjaje iz iste zajedno sa socem od kafe. Preteča Male Neveste i ostalih “ne zna se ko koga, kada, zašto i zbog čega”. Tada je bila jedina i željno se iščekivala svaka epizoda, koja je, avaj, išla samo petkom uveče. Nije mi bilo jasno tada (sada još manje, bruka), čemu tolika pometnja oko malih ljudi iz televizora. Puno zanimljivijih priča bilo je u knjigama.

Dosta toga se promenilo poslednjih nekoliko decenija, samo nepresušna želja za prostiranjem tudjeg veša nikako ne bledi.

Ne verujte ljudima kojima se u tonu oseća pravdanje. Da nisu zasrali ne bi intonacija tekla suprotnim tokom. Zasijala bi im u oku čista, bistra suza kao bruderu Banetu.

Al’ nije svako kao Bane.

 

 

 

Let there be sound

Zakopčao je poslednje dugme na crvenoj košulji i podigao glavu.Njegov odraz u ogledalu delovao je zadovoljno, radijantno šireći optimizam. Licu, osim osmeha, ništa nije bilo potrebno. Omiljen moto, inače, bio mu je “Smej se, time zbunjuješ neprijatelje”. Iako nije bio siguran u podatak da ih ima. Nehajno je zamahnuo prstima kroz kosu i stavio naočare. Coknuo zvučno, uperio kažiprstom i rekao “To je to!” Otvorio je vrata na kojima je stajala zlatna zvezda i natpis iznad nje “Star” i krenuo put scene.

Talas uzbudjenja dok je izlazio pred lelujavu masu stapao se u jedan ogroman cunami od nožnih prstiju do zadnje dlake na glavi. Navlačeći kaiš od gitare proverio je čivije i klimnuo kolegama. Ostalo je bila samo muzika.

Onako nasmejan i razdragan, ponesen dobrim vajbovima davao je, nesebično, improvizacije koje nikada neće, na taj način, ponoviti. I u tome je bila draž. To je punilo magacine njegovog unutrašnjeg sistema da, kada utihne i poslednji žamor on i dalje oseća snagu ujedinjenih duša.

Zato su umetnici dugovečni, osim u slučaju kada se predoziraju. Uvek je to imao na umu. Dovoljno za opuštanje, kreativnost, poželjnu dozu “bole me za sve dok su ljudi Oko mene Ok” i balansirao ko žongler na tankoj žici izmedju realnosti i nestvarnih snova. Neka nevidljiva rampa, uvek je bila tu da ga zaustavi u pravom trenutku. Od ponora do neba i jeste tanka linija. Tamo negde na sredini.

Iznenada, takoreći, bez povoda rodi se hit. Izmedju puknute trzalice, vriske male crnke iz prvih redova, kuglica znoja koje klize niz kičmu i tope zadnji bastion self difensa, osvane ko feniks nova melodija. Na nju nadoveže još par pesama koje žive u senci prve, ali nema veze. Ja bih samo da sviram i ništa više.

Njemu nije bilo potrebno više od toga. Od prvih sećanja na babu i njene besede o pronalasku sebe, nebitno na način, ili okolinu, mesto, kontinent, planetu, imao je tu dozu samouverenja da može ono što želi. I da želi ono što može. Znak jednako.

Strahove je ostavljao drugima. Kao dug, kao veresiju, kao zezanje. Što veselije.

Dogoreli žar na cigareti vratio ga je u stvarnost. Dovoljno da vidi horizont zagasito narandžaste boje, dovoljno da oseti poslednju toplotu na licu i osmotri mokra tela koja su skakala u jednom istom ritmu.

Njegovom.

 

 

 

Another full moon

Žurim. Imam zakazano u pola šest. Da nisam jela danas ne osećam. Da nisam svoja, takodje.

Nameračile se neke tačke nebeske da me stopiraju. Još malo.

Ja glavom kroz zid.

Onaj od starovremske cigle.

Manite se prošlosti. Osim tradicionalne veze, sve ostalo je čisto sranje. Odgovornost je operisana od sebičluka. Koji, ponekad, bude od koristi ovakvima kao što je potpisnik ovih redova.

Pravite gluposti, zauzmite dečje igralište, jedite sladoled. Onaj s drškom.

I volite.

Sebično.

100%.

Argumentovano.

Stalno bih da ih pitam nešto. Obična, svakodnevna pitanja. Onda se setim.

Da ostaću bez odgovora.

Verovatno će vreme učiniti svoje i smanjiti brojčano pitanja.

Samo će ostati visnuta u vazduhu ko paučina nehajnog pauka.

Obratnica trećeg kamena od Sunca

Šta sve stane u 365 dana?

Ne bi verovao šta prosečan ljudski organizam strpa u toliko dana i noći.

Da možeš izračunati čega ima isto koliko i tebe nema, ne bi verovao.

Tu je prva godina faksa, dovedena do kraja. I prva godina srednje.. tvoj je, ne ljuti se.

I matora je, ubrzo, za tobom. Mada ti to već znaš. Verujem da te smara isto koliko je i ovde.

Jbg, bruder, takva karma.

Neko te, još uvek, voli istim intenzitetom. Ozbiljno ti kažem, ne smej se.

Nekog, još uvek, bole zajedničke slike, uspomene, sitnice. Vidi ga, ne veruje.

Samo da te obavestim, život nije prestao s tobom. Nastavio je, gazi, klizi ili preskače, zavisno od situacije.

Drugarima si bolan primerak da i vaša generacija boluje od neizlečive bolesti, smrti. Dodju, popiju, pojedu, puste koju suzu i odu. Malo toga kažu, znaš. Zagrcnu se na pola čaše. flaše.

Meni fališ, da budem sebična. Za ono što si obećao, pa otišao. Za komšiluk kom se jebe za mene i misle da sada, kada tebe nema, mogu da mi se penju na glavu.

Znaš me, zajebali su se.

Moji otrovi deluju sa produženim dejstvom.

Izvini što ne slušam rock trenutno. Ti si oličenje bluesa. Sa svim manama i vrlinama, nedosanjanim snovima, kišovitim smenama i bušnim cipelama.

Znam, znam… isto kao i svi ostali. Iluzija o popularnosti izbledi kod Svetog Petra. Pita te samo koliko si dobrog udenuo u svoje vreme. And that’s it.

Sutra kačimo zadnji dan pred post. I tebi godinu. Ko li nam kroji te običaje, sunce mu kalaisano poljubim? I ko da se maklja sa ribom i posnim paprikama? Prase je prase. A mi blesavi. Bili i ostali.

Meni bitnije ono što ti sad napisala.

I ono što ti kažem onako usput.

Bez da iko čuje.

Da je život na dugme napred i nazad bilo bi idealno.

Al’ nije.

Budi dobro gde god da si.

Voli te sestra.

Now and forever.

 

Venerine iluzije

Prodoran zvuk alarma nije rezultirao prekidanjem drugog, prodornijeg zvuka hrkanja. Prvi, drugi, treći, dvadeseti po redu. Već je petnaest minuta do sedam. Negde, krajičkom svesti hvatao je svaki alert i nastavljao da hrče. Brojeći ih u donjem nivou uspavanog uma. Podigao je tromo desnu ruku ka licu, prevlačeći dlanom preko čela, očiju, nosa, usana. Svetlost je poput šaljivog lopova ubadala pravo u zenicu.

“Jebem ti sunce, kad će penzija…”

Svako jutro ista pesma, isti scenario, pokreti. Osim kada se, u retkim slučajevima zadesi neka pored njega. Na ofingeru okačena košulja i pantalone. Blizu kreveta, blizu ruke i još uvek zatvorenih kapaka, napipaj i navlači. Pazeći, pri tom, na kosine golubarnika u potkrovlju. Dugo mu je trebalo da adaptira svoje ogromno telo na patuljaste razmere zidova. Golubarnik. Koji je voleo. Na sentimentalan način a ipak tako običan. To je jedino što mu je ostalo od pokojnog oca. Da… a onda je renovirao skoro svaki kutak koji ga asocirao na njega.

“Božeeee, kakva žena! Šta li je videla u meni? Dosadan sam ko ravna Vojvodina na geografskoj karti. I mali mi je. Šta mi je to trebalo? Mogao sam ovako da vozim još iks godina. Odradi posao uz pornjavu i teraj dalje. Mada..”

Svašta mu se vrzmalo po glavi dok je na brzinu obavljao jutarnji sled higijenskih potreba. Tog dana, narednog, sledeće nedelje.

Smatrao je sebe jednim od poslednjih bastiona “predratnih džentlmena” koji dami otvara vrata, sipa piće i ne prekida je dok govori. Smatrao je sebe pregaženim. Vremenom, tehnološkom stihijom, ubrzanim životom. Pa opet, nalazio tragove bunta da ispliva iznad površine i ponekad, istrči, ko tele ispred rude, ispred zakona sadašnjice.

Posao ko posao, u svakom je video potencijalnog protivnika koji bi, vrlo rado, ispružio nogu da ga saplete, samo kad bi se ukazala prilika. I čemu toliko obrazovanje kada će uskoro sve otići dodjavola? Često je sebi postavljao pitanja koja su uvlačila još veći nemir u njegov svet. Taj sopstveni mikrokosmos unutar četiri zida i u njemu kutak gde je živeo mir. I on s njim. Mala polica sa odabranim knjigama, par slika dece, nekoliko ikona, muzički uredjaj sa fluorescentnim plavim krugom, čaša vina. Povratak poljuljanog samopouzdanja kap po kap, reč po reč, stih po stih, akord po akord… I san.

Osim te proklete projekcije žene koja se uplela izmedju redova “Vladara iz senke” i Cetinskog glasom koji ga zove u ponore nemira. Izazovne, nedokučive uglove nepoznanice zvane “biti s nekim”. Osetio je neodoljivu želju za njenim prisustvom. Trgnuo se iz fotelje kao da ga je neko opekao i otišao pod tuš. Voda je preinačila potrebu te je slistio oveću čokoladu namenjenu detetu. “Nebitno, kupiću sutra drugu. Ako ne zaboravim.”

Najlakše je bilo opravdati postupke zaboravom. Pustiti novi dan da pokrije sećanja još jednim slojem prašine, naveče bez napora nastaviti čitanje na, bukmarkerom obeleženoj stranici i nasuti vina u čašu sa stalkom. Sitnice koje život znače. Makar bio i usamljenički.

Nije imao pojma da je zbog egzotičnog plesa Venere u Devici,

na dan kada je rodjen,

osudjen na osamu.

 

 

 

Umesto magneta za frižider

Onaj trenutak kada, negde iz dubine sopstva, postavite pitanje ” Ko sam ja? Šta tražim ovde? Baš ovde, na ovoj adresi, ovoj paraleli, planeti?”

Ako se, bar jednom niste zapitali isto ne nastavljajte dalje čitanje. Zaboleće Vas. Ili, još gore, ostaćete ravnodušni. Zaista, ne znam šta je gore. Osetiti ubod u pleksusu ili nastavak doručka “kao da se ništa nije desilo”. Djus, tost i izveštačeni osmeh. Bačeni pogled u ogledalo, navučena “proverena kombinacija na sebe” i produžiti u dan koji, uglavnom, nosi nedoumice i sumnje u ono što nas pokreće svakog, bogovetnog dana.

Možda smo, u tom mešanju cementa, peska i ostalih “vezivnih” tvari, pogubili ono što jesmo, za čim žudimo, ma nebitno, rok vezivanja je kratak, kao i sve ostalo danas.

Danas.

Globalno..

Privatno, otišao je još jedan post u draft, čekajući neke dane, manje ispunjene karmom i verovanjem da sve u šta se kunemo i volimo, ako ne prenosimo drugima na pravi način… vraća se kao bumerang.

Nama.

Zato, biram da ćutim.

U medjuvremenu,

Radujem se lajv susretu sa curom koja potpisuje ove melodije iznad. Na pola sazrela u životnoj raspodeli, mogu misliti kakva su joj očekivanja na surovom Balkanu..

I preokret.

Pozitivan i osunčan.