Category Archives: arhiva MB

Dig down deep

 

“Reci mi koga si ovog puta izabrala, ali nemoj me lagati.”

Čitam sms. U glavi film star nekih pet, možda šest godina. Skupio se, zipovao u nekoliko misli, sa uvodom, razradom i epilogom. Mnogo glumaca, epizodista, statista i nekoliko vodećih rola. Saga koja je pojela želju za razjašnjavanjem. 

“Šta god da napišem ti svoje mišljenje nećeš promeniti.”

Ni ti, niti bilo ko na ovom svetu menja stečeno mišljenje o ljudima oko sebe. I najčistija istina zagrcne se nekada izgovorenom laži.

Da,

P.S. Uzaludno potrošen sms. 

MB arhiva 07.10.2012.

 

P.P.S. I danas je isto.

 

Advertisements

Babe, if I could roll the world

 

(U totalnoj suprotnosti sa trenutnim vremenskim uslovima, sa željom da sačuvam sećanje na vratolomno putovanje i mesta koja su se povezala u finu konturu od-do: Helmond, Venlo, Dizeldorf, Beograd, Podgorica,Budva, za, samo, 36 sati.)

Arhiva MB 01.02.2011. 

Voz za Venlo

Nikada čovek neće spojiti racio i emocije. Ja pogotovo. S moje leve strane sedi crnkinja sa dredovima i piše nešto. S desne strane promiče Holandija. Kolena mi žulja torba veća od mene.

Čeka me noć u Dizeldorfu. E ‘vake budale svet nije video. Niti će videti! Radovane.

Moje inner postavlja visinske zadatke koje ni Sergej Bubka ne može preskočiti.

 

Taxi u Dizeldorfu

Are u come from a land down under? Kako se kaže čovek iz Gane? Ganac.. Ganci? Lopovka na glavi tamnoputog taksiste oladi me u trenutku, medjutim, fin neki čova. Lepo se ispričasmo tokom polusatne vožnje do aerodroma. Džentlmen ili sažaljenje kada je video stenu u mojim rukama? Dobih, uglavnom, kolica sa sve prtljagom da se vozikam po aerodromu.

 

Aerodrom, same city

I kafeterija. Kafa!!! Non smoking area? Ma, nije važno, kel’er, daj kafu! Simpa indijac Herr Rupantan donosi espreso u najvećoj šolji koja postoji u šanku. Olovku i notes ne ispuštam. Pored mene kolica sa torbom koja kipi na sve strane, jakna, trenerka, šal, rukavice, džemper. Opalili grejanje na šesticu.

 

Same place – net place

Fin neki narod, lepo se setio da postavi pultove sa računarima zaštopovanim za postolje i obrćuće, visoke stolice. Fino i košta, 10 minuta jedan evrić. Blebećem sa familijom i prijateljima, samo da ne zaspim.

Oko trojke nervozno škripe nepodmazani točkovi na kolicima čistača. Pale se monitori sa polascima letova.

Negde pred jutro, utrnula i sa selotejpom na kapcima, sedim preko puta fck jat šaltera i posmatram ljude oko sebe. Pored mene smestila se mala porodica, papa belac, maman azijatkinja i nus proizvod od pola metra muškog roda mešanoga. Pojeli su uredno svoje sendviče bez ikakvih emocija.

Pažnju mi skreće žena srednjih godina, kao zalutala iz doba hipi pokreta, ekstremno kratke kose i bosa, čizme je okačila o rame. Posle par krugova pretrčanih zaustavlja se u jednom uglu, namešta jaknu na pod i seda prekrštenih nogu. Cvaj policaj prilaze i najnežnijim tonom mole da se udalji sa aerodroma. Na šta ona urla i mahnito landara rukama po vazduhu. I? Odoše cvaj policaj a ona osta’ da mota duvan na podnim pločicama.

“Blago onom ko rano poludi”

U tom trenutku miris sveže oljuštene mandarine zagolicao je moj nos takvom silinom da mi je došlo da istu otmem tati belcu.

Pista

Sedim izmedju dva grmalja i tonem u san dok se točkovi aviona “skidaju” sa zemlje. Ko jebe pojas, pomislih u sebi… Ova dvojica dodju mi k’o er begovi.

Postulat vaskrslog Formiona

moon and island 1

 E moja budalo. Moja konjino. 

Taj januar bio mi jaguar i ostale domaće životinje. Pa sednem, tupim mozak i prizivam duhove, a oni svi bledunjavi i slabotelesni. Nikakva pomoć od njih. Oteram ih u tri lepa kovčega, upalim svetlo i otvorim pivo.

Opet neki brojevi vode kolo. Okrenem Albinonija da im pomrsim konce i nateram da sednu i smire se, bar jednom. Ništa. Djuskaju i uz adagio. Dižem ruke, noge su već na plafonu, kosa mi visi u dnk spiralama.

E moj Balance sa apostrofom. Moj skote dvostrani.

Sanjaju me prijatelji, šalju uznemirujuće poruke, brinu za mene. Ej, dobro sam! Vrtim zupčanike unazad, brekću gume, cvile navoji, razapinjem Isusa na vremenskom krstu, svud bih ga razvukla, navukla na zemlju ko kondom, davala ko vakcinu beseže, odmah čim se rode, dok još ne znaju gde su došli, a bolje da nisu.

E moj Canceru podmukli. Moj Brute.

Izvukla sam kraće drvce. Zavarala me gruba koža i napukle zanoktice, crne i bolne. Zajebaće me samilost kad tad. Pukla praćka i ode sve u Honduras. Kažu sad će sezona tamo. Taman. Tajming mi je uvek bio jača strana.  

Vaskrsla arhiva MB 27.09.2012.

Ring (of hell)

There will always be those pathetic individuals

who need an animal to do their fighting for them.

starafotkapasa

 

Uzavrela masa ljudi tiskala se na ulazu u halu. Večeras je finalna borba. Ja se borim. Po ko zna koji put nadaju se da ću izgubiti. Daju zadnju paru kladioničarima zadriglih vratova, sa pljugom u uglu stisnutih usana. Imaju sitne oči cinično nasmejane, ugašenih zenica. Večeras odlaze u javnu kuću nabreklih pederuša, svaka novčanica zaradjena na meni. Da li je sve zbog novca? Da li moja pseća koža toliko vredi?

Ko će me proklinjati, a ko blagosiljati ovog puta? Dok se ja samo borim za goli život. Da još jednom oližem rane, dobijem sočan, krvavi biftek, naslonim glavu na svoje šape i uživam dremajući na popodnevnom suncu.

U publici nastaje komešanje, pravi se prolaz suprotnoj strani. Uvode protivnika. Mašu prljavom krpom ispred njegove njuške. Viču. Glupi ljudi, to nije potrebno.

Dahćem glasno, osećam svaki napeti mišić, diže se prašina oko mog kaveza, borba može da počne.

Fokusiram protivnika kroz zavesu satkanu od dima i čestica podignutih sa zemlje. Nazirem talase uzbudjenih lica, podignute ruke koje me bodre. Kandže upadaju u meku trinu, adrenalin skače u iščekivanju da me prvi napadne i razjari me. Stojim mirno dok se mojoj lobanji približavaju slinave desni naoštrenih očnjaka. Nema ožiljaka na telu, novajlija. Neće ih ni imati…

Osećam bol, ujed, opet i opet.

Ne, nemoj! Ubiću i tebe.

Snažnim čeljustima hvatam naivno biće i dižem poput pera, jezik prepoznaje ukus straha i krvi probijenih vena, stežem čelični obruč dok ga bacam nazad u prašinu i otiske cokula. U magnovenju vidim njegov zbunjeni pogled tren pred samrtni ropac. Pada pokidanog vrata i poslednji trzaj je tu. Još jedan… opet sam pobednik. Udišem miris smrti a nikada življe nisam se osećao.

Tapše me vlasnik po ledjima i nerazumljivo mumla. Ništa ga ne razumem. Nije ni važno. Čeka me biftek i jedan dan odmora i dremeža. Rane k’o rane, zarastu brzo. Moji ožiljci garancija su opstanka. Čekaj! Da povučem recku u mom kavezu, da ne zaboravim koliko sam ih poslao na put bez povratka.

A ljudi?

Izlaze iz arene razmišljajući gde da utole žedj i otvore diskusiju o tome kako sam nepobediv i nemam dostojnog rivala. Nestrpljivo očekuju moju narednu borbu s nadom da priča menja tok i ime. Pobeda gubi smisao i postaje dosadna ako se stalno ponavlja.

Onda kreće nova opklada, novi ulog, tudji kavez.

I neka druga, lancima vezana životinja.

 

Arhiva MB, 29.10.2008.

Easy time 2 go

“Kad ideš nazad?”

“On Mandej..”

“Ajmo negde na kafu.”

“Aj.”

Moj drug olandez ima čudnu naviku, voli da pije kafu u proseku na 20 do 100 km od mesta gde pala ideja za podizanjem nivoa kofeina. Mog skromnog doma, tačnije. Gde već popili jednu odraslu kafu. Nema veze, avantura calling. Ja pojma nemam gde se srče druga kafa.

Krećemo. Menjač krklja frapiran grubim muškim dodirom dok se nas dvoje gledamo sa izrazom “izdržaće, valjda, ako ne stotku, deset kilometara hoće, makar ga gurali”.

“Vidiš, uvrnuta zemlja, a? Ovde ću umreti i tada se čuditi. Majke mi, nemoj se smejati! Pa pogledaj! Nigde praznog mesta ni za pikavac, selendra do selendre, uredjene biciklističke i pešačke staze osvetljene u po noći ko stadion!”

Skoro neprimetno prelazimo iz mestašca u drugo mestašce, samo žute table uredno obaveštavaju da se nazivi menjaju sa skoro svakim kružnim tokom. Zaobilazimo kamionet živopisnih boja.

“Ne! Nisu oni normalni. Čiste odvode na putu, seku grane koje vire 5 mm, ludaci! Ej, bio Čola u subotu u Roterdamu, rekoh da te zovem da idemo, ali nije mi se dalo (znam, zamrzao u nekom pabu do 8 ujutru..).”

Ulazimo u “selo” što bi on rekao. Niti manjeg mesta niti više prodavnica i naravno, nezaobilazna ogromna crkva u centru. Tipično za sva manja mesta u Holandiji.

“E. Evo kolicni je bio.”

Raspilavi me skroz. Skoro pomenula odlazak u obližnji gradić Nune, poznat po čuvenim “krompiruša” slikama Vinsenta Van Goga. Proveo je deo života stapajući se sa izgladnelim seljacima. Dan za danom i meni se nije dalo da dodjem. Pokazujući mi krajolik i čudne navike naroda olandeze mi stigli u Nune. Eto tako, to je njemu “negde na kafu”.

Vinijeva statua u centru. Parkira u milimetar i foto sešn može da počne.

“Sad ćemo i kuću naći, ništa ne brini.”

Prilazi starijoj gospodji koja ubrzo vrti glavom. Zabole je za Goga. Možda nije ni čula za njega. Sledeći po redu bio je strejndžer na bajku. Skida kacigu, bljesnu tetovirani gušter duž obrijane glave i objašnjenje gde je kuća.

Nalazimo kućerak.

“Je li to ono drvo što je Gogić slikao?”

“Ne znam, Žak, jedino ako je preparirano.”

Depresivna izmaglica ulazi u kosti. Nije čudo što je Vini flipnuo.

“Ajmo negde da pijemo kafu.”

Arhiva MB 05.04.2011.

 

Jesenji rimajnder

Negde u ovo doba prošle jeseni, udružena trojka sastavljena od neravnopravne podele na plavo i crno, krenula je put planine, severozapadno od rodnog nam grada. Prva sedišta reserve za nas. Ja sam bila taj neravnopravni crni pojedinac, pa sam velikodušno prepustila levlja sedišta plavušama. Desno za Ja, a Ja sama, raširena na dva sedišta. Sluške utaknute duboko u srednje uši da se ne bi možda čula koja kariranostolnjačka popevka trenutno on D šofer’s radiolisti. Usput su nas počastili instant kafom i brojem telefona dežurnog planinskog taksiste, koji se, pročitaćete kasnije, pokazao vrlo efikasnim i korisnim u momentima istinske vremenske nepoznanice, tako nesvojstvene ženama.

Kao pismeni rad iz srpskog. Peti osnovne. Čuva se u školskoj arhivi pod ključem. Doslovce: “Jednog dana reših da se kupam na nišavi i taj mi se predlog veoma dopade sunce bezzazleno sija vrućina je neophodna“ . Čemu nepotreban utrošak znakova interpunkcije ili velikih slova?

Ovo nema veze sa planinom, ali ima veze sa suncem i bezzazlenim sijanjem. Asociralo me, jbg, dan sunčan.

Sledi razgovor nakon istovara na autobuskoj stanici:

Džas, je l’ blizu vikendica? (Plavuša broj 1.)“

Axa, to je novo naselje, blizu je. Tu je kuća košarkaša Danilovića.“ (Plavuša broj 2.)

Kako, bre, novo naselje, a blizu? I da ti kažem, briga me. Došle smo da pešačimo.“ Progovorio je uspavani sportista iz mene.

Da zovemo taksistu?“ (P br 1.)

Ne, nećemo! Hoćeš ti da tegliš ove stvari 2 km?“ (P br 2.)

Ti reče blizu…“ (Ko me je vukao za jezik???)

Džas okreće broj i ubrzo nakon toga gegajući brunda napakovan mercedes D200 ka „novom naselju“. Prodje prvi km, prodje drugi, prodje i košarkaška kuća…

Samo da se podsetim. Matori farbao fasadu u drečeće crveno, nema šanse da omašimo.“

Kad si zadnji put bila ovde?“ Upitah je smrznuto i već zamišljam Igmanski marš za ’leba, vodu itd.

Sjaši, bre! Prošlog leta! Kada je imao majstore za drugi apartman!“

U medjuvremenu, čika Cane je napravio i četvrti. Znači fizionomija vikendice se prilično izmenila za godinu dana.

Prodje šuma….i nasipani put. Kad sam već pomislila da se kući vraćamo nekim stranim putem, a taksista broji šuške i ide u prevremenu penziju, iskoči vikendica ispred nas sve sa crvenom fasadom. Ovako, uličica tesna ali ravna, a sa desne strane brdo, na brdu vikendica, do vikendice okomite stepenice.

Jedan kofer, unutra laptop iz prve serije (kao da su ga punili tegovima za kran).

King sajz torba sa jedućim i pijućim elementima (počeo nuklearni rat). Džas spakovala omanji dragstor.

Moja torba, tu negde oko king sajza.

Rančić Plavuše br 1.

Je li, Džas… ćalac nije namontirao žičaru za glupače koje nose kao da im je DalekoGaBilo poslednje???“

Ne zvocaj, sunce ti poljubim i daj taj kofer ovamo!“

Nakon provetravanja Di Grande Apartamenta sa tri ležaja, TV-om, termo pećkom, kuhinjicom i kupatilom, nahranile smo frižider i Od(U)mor je mogao da počne.

Drugi dan osvanu bezzazleno sunčan. Budjenje, terasa, kupatilo, terasa, kafa, terasa. Pogled puko do Austrougarske granice.

Naoružane patikama za fitnes krenule smo u osvajanje brda i dolina do čuvenog centra, gde bi trebalo da se počastimo kafom, nekim zasladjenjem itd. Da bi stigle na vreme za popodnevno kafenisanje, polazak je bio dogovoren u 11h. Toliko nam je trebalo, sa par usputnih osvešćivanja Plavuše br 1.

Ne mogu, bre, ja sam žena u godinama.“ To joj je bila dežurna rečenica narednih par dana.

Stižemo lipCane do centra, strovalile se u kafe bar, Džas i ja naručujemo ogroman espreso sa mlekom, „ženče u godinama“ toplu čokoladu. Tu dolazi do epohalnog otkrića septembarske rasprodaje u okolnim lokalima i gorimo novčanike kao kiselina rdju.

Ma još malo pa džabe dele, majke mi, kad vam kažem. Onda je raspored bio: Idemo ženče i ja, Džas čuva kamaru kutija. Onda ide dedaaa, ne.. onda idu Ženče i Džas, ja Kerber čuvam i režim na besne domoroce. I tako ukrug dok nismo istresle zadnju šuštajuću monetu. Ostavile taman toliko za „onog odozgo“ taksistu i srećne, skasane, sa dva balona vode, tri džaka kupljenih krpica i nanulica, komadom pršute, pogačom ispod sača i litrom crnog (krvna slika slaba, jel’te), vratile se u brlog.

Kada je osvanuo novi dan, bezzazleno sunčan, opet, elektronsko slanje kinte dostiglo je usijanje, jer ostalo je još par neometlanih radnji. Plavuši br 1 nije palo teško marširanje uz i niz padine, čak nas je požurivala da se, o užasa, ne rasproda moherasti sivi džemper upravo skliznuo sa stranice jesen/zima 08.

Tasmanijske džavolke obrisaše i tog dana pojedine rafove i dodjoše do saznanja da bi mogle ranije da zapale sa planine kući, ne zbog nedostatka vremena, već zbog pretećih poziva iz centrale da će nam ukinuti i bonove za užinu ako ne napustimo potrošački raj na zemlji.

Osvanuo je poslednji dan (bezzazleno nema, pala magla), hladan i mračan. Žene na sve spremne, izvukoše zimske jakne iz Sport Bili kofera, i kao što je red, spustiše se do centra radi opraštanja i bacanja novčića u jezero. Iskreno mislim da je negde iza ćoška čučao Mister Marfi i uperio nam poglede u jednu majušnu radnju sa extra sniženjem.

Ti beše imaš karticu?“ Mozgala je Džas.

Imam, ali nije mi stigao sms da je legla plata.“ U tom istom trenutku zavibrira mi telefon: „Poštovani klijentu, blabla…obaveštavamo Vas da je stanje na Vašem računu, blabla. Uplata.”

Pored same radnjice ekspozitura banke i bankomat.

Trči i diži!“

Kolikooooo???“ Izgovaram u odlazećem trku.

Sveeeeeeeeeeeee!!!“

………………..

Epilog:

14.30h Otrešena i poslednja radnja.

14.32h Trojka bez cvonjka slika se bezbrižno ispred iste radnje.

14.35h Zove se spasonosni merdža taksi.

14.45h Vikendica, pakovanje gepeka.

14.50h Zove se vozač autobusa da nas sačeka za polazak u 15.00h.

14.59h Tu smo negde na pola puta do bus stanice.

15.05h Utovar broda Baunti na gornju palubu, meštani zauzeli donju sa paprikom za velegradske pijace.

15.15h Oblak dima iz auspuha označava start, Džas uvlači Plavušu br 1 u bus, ja im mašem, udobno smeštena izmedju višegodišnje zalihe garderobe.

Arhiva MB 02.10.2008.

 

Igrale se delije negde oko Kumove Slame

 

“Ja bih da se udam Alferače” odvalila je Andromeda gutajući tobleronasti asteroid.

“Pa udaj se, ko ti brani?” reče Alferac otimajući joj jedan trouglić.

“A za koga da se udam?”

“Recimo za Eridana, ima puno zvezda i ozbiljan je kandidat.”

“Ali ima klempave uši…”

“Uf, jeste.”

“Oćemo još jednu partiju bilijara?” upita Andromeda.

“Oćemo, aj ti prva.”

“Baš ti hvala! Kako ćemo podeliti kuglice?”

“Hm… tebi Mars, Jupiter, Pluton i Uran, ti si žensko, meni ostale.”

“U šta igramo?”

“U Zemlju. Imam neki višak meteora da joj spičim, merak miii.” zevnu Alferac i proguta oblak magline.

“Prihvatam!” pobedonosno viknu Andra ubacujući Marsa u Crnu Rupu.

 

MB arhiva 19.5.2008.

Dante’s waiting room

Finigenaldova 8.

Tabla na kući zardjala od vremenskih zgoda i nezgoda, pokazivala je izgrebanim slovima traženu adresu. Uz škripu vrata najavio sam svoj ulazak mada mi nije bila namera. Pokušavao sam da ostanem neprimećen u gomili koja se vrzmala hodnikom i mislio…“Svi su došli vodjeni istim nagonom, ja sam samo jedan od njih, hm.. da.“ Prostor nazvan čekaćutnica bolovao je od klaustrofobije stiskajući zadihana stvorenja unutar zidova. „Najeb’o sam od čekanja.“ Psujući sebe na nemuštom jeziku, klimnuo sam glavom dotrajaloj gospodji pored mene, našao slobodnu stolicu do nje. Od cupkanja na jednoj zdravoj nozi i trpljenja mirisa nadolazeće truleži, izabrao sam ovo drugo.

„Sledeći!“

Trombonski glas prozivao je bez reda. Preda mnom su se smenjivali prizori, dobre cipele, skoro kupljene, vidi se po čistim linijama oboda, nema ulubljenog otiska malića, taj prst na nozi definitivno je višak, podvijene pantalone sa pocepanom ivicom od dugog nošenja, sirotinja ili nemarnost? I jedno i drugo, da da. Nova trenerica, ubija od vonja žutih, osetio sam kao pas šireći nozdrve dok se želudac preteći popeo na krov jednjaka. Lagani parfem došao je kao prolećni povetarac, vlasnica je stroga suknja do kolena, opa… ispravio sam ledja, kašljucajući namerno skrenuo pažnju dotične na sebe, odmerivši ostatak od suknje na gore, dobar primerak. Prazno sedeće mesto preko puta mene, ona se sprema da izvrši invaziju. Vadi vlažnu maramicu iz roze paketića, rastresa je, dok se naginje da uništi prašinu i bakterije sa stolice suknja se opasno zateže preko božanstvene jabuke…Košulja ocrtava liniju struka i bezobrazno pokazuje tamnu boju gornjeg veša. Vadi iz male tašne drugi paketić, suvih maramica, suši sedalo, spusta se lagano pazeći na iskrljanu ivicu zbog čarapa, poravnava suknju gladeći bokove i osmatra okolinu, ritual komplet. Ubrzo je ušla prozvana.

Za njom ušao sam i ja.

-Dobar dan.

NekadBiloŽensko zabijenog nosa u monitor ispred sebe, ispaljivala je pitanja kao predratna torpeda isteklog roka, po jedno na svakih pola sata.

-Ja bih da prijavim potražnju.

-Koje vrste?

-Da li imate na raspolaganju neki izum za hvatanje ideja?

Pogledala me kao da tražim sexualnu uslugu u manastirskom centru.

-Jeste li Vi pročitali naziv agencije kada ste dolazili? „Profesionalna usluga skupljanja problema, non-stop 24h, vaše je samo da se uproblemite, mi smo tu da Vas odproblemimo“. Kakav sad izum i kakve ideje?

Nisam se predavao.

-Skupljate probleme? Upravo donosim svoj. Jedan, jedini. Ja sam pisac, moj problem je nedostatak potrebnih instrumenata kada ideja naidje. Znate, vrlo je neuhvatljiva i materijalno nestabilna. Dešava se često da i agregatno stanje promeni. Nije pomogla ni mreža, ni čaša, ni balon bez helijuma. Pobegne pre nego se dočepam neke vrste laičke hvatalice. To je moj problem, ja od Vas kao zvanične institucije očekujem punopravnu pomoć.

Nalaktila se preko ultraplastirane radne površine, skupila pesnicu i mrdnula kažiprstom na kom se šepurio prsten sa gromadom jeftinog stakla.

-Pridjite, pridjite….

„Sad sam spreman da čujem tajnu postanja“ govorio je moj zauzeti stav.

-Nisam zadužena za tako delikatne probleme. Ja sam za učestale, takozvane narodske… novčani problemi, problemi s posla, problemi sa fakulteta, iz škole, u vezi stanovanja i tome slično. Uglavnom se vrši razmena problema, previše je posla i ne stižemo svakom da izadjemo u susret. Ovako razmenimo novac sa školom, fakultet sa stanovanjem, posao sa novcem i krug se zatvara na zadovoljstvo svih klijenata. Uputiću Vas na ovu adresu.

Izašao sam sa zabeleškom nehajno zapisanoj na parčetu dnevnih novina: “Agencija za idejno rešenje neproduktivnih autora, non-stop 24h. Vaše je da niste produktivni, naše je da Vas realizujemo.“

Hvala im, zaista.

Fast and furious

 Sećam se trenutka rodjenja. Oprane, tek otvorene oči gledaju gospodjicu Fejt, come on, lady, spit it out…Odmah sam znala ko je ona. Ofkors. Nešto se, kao, smeška, namešta fejk dopadljivu facu i kaže:

“Pa…jbg, strelac, što me pitaš kad znaš?”

Češem posteljicu sa sebe i osećam prvu glad, ali se ne dam.

“Kako što? To ti je u opisu posla, valjda? Ispljuni šta imaš pa da kradem Bogu dane, ajd’. I da te upozorim, nemoj da mi horoskopišeš okolo, nego pravo u centar, pa kom opanci kom obojci.”

Vidi ona nema zezanja, skida osmeh i pretvara se u loše našminkanu imitaciju lokalne gatare.

“Brzo, intuitivno i upečatljivo. To ti je život. E sad… imaš ispod svog nivoa spida jednu dobru stvar, zemlju. Kad poželiš da se graunduješ, samo klikneš na pause. Sve ostalo dolazi samo po sebi.”

Zvuk probudjenog stomaka brunda iznutra. Gde je ta švesterka? 

“I to je to? Da sam ti ja boss sad bi popila manjak od dva’es’ posto ličnog dohodka, najblaže rečeno.”

Hodnikom je odzvanjao bat potpetica. Hrana, konačno.

Dok je odlazila kroz ventilacionu cev dobacila je..

“E da, zaboravila sam još i ovo, imaćeš manji problem sa suprotnim polom, čisto karmički. Don’t worry, dodala sam ti back up kao potporu za to. Neznatna doza besa u vidu univerzalnog začina. Sve u svemu, good life, mala!”

Nisam je videla od tada.

Uspešno krije svoje tragove bitisanja.

Vežbam levicu, u medjuvremenu.

Za brz i efektivan kroše.

MB arhiva 4.6.2011.

MarlenEsparza1-977x1024

 

Gde si, Ripli?

 “Slušaj me dobro, ovo ću reći samo jednom”

Smeješ se, misleći da govorim repliku iz serije.

Ej, ozbiljna sam!” Pokušavam da dam prizvuk čitanja vesti na lokalnom tv kanalu. “Vidiš da posla nema, para nema, kako preživeti? Moram da idem.” U sebi izgovaram drugačiju rečenicu… moram da bežim, nekom hrabrost, nekom kukavičluk, ali taj neko ne plaća mi račune, tako da me zabole za tuđa mišljenja. Nemaš ni ti. Snalazimo se kao ona dva smešna muzičara u nimalo smešnom ratnom filmu.

Ti to ozbiljno?” Polako menjaš izraz lica u bolnu grimasu.

Da, već dugo traje nešto što nikako ne mogu nazvati normalnim životom. Možda grešim, možda ne, to neću znati ako ne odem.”

Navlačiš usiljen osmeh i izgovaraš najgluplju stvar u tom odsudnom trenutku.

Pa super, taman da mi pošalješ za kartu kad zaradiš neku kinticu, a?”

Kada čovek ne zna šta da kaže u prelomnim situacijama, najbolje što ume je… da ćuti. Da proguta sopstveno govno od izjebanih emocija. Zakopča zip svog Ja i umukne.

Sada znam šta ti je tada bilo u glavi, sada kad se slegao teško svarljiv period u slepom crevu malog mozga, pa se bolje razaznaje prošlost. Malo morgen.

Tvoja “pošalica” tada bila je kap preko. Man overboard! Pukla kokica impulsivnog strelca. U par sekundi videla sve oko sebe, ofucana sedišta starog opela, progorela od cigareta, izgužvana jakna bačena kao da je jedna od mnogih a jedina je, poklonjena majica na tebi, dušom data, paklica Bonda deljena na pola, pocepane džepove od kovanica, jebene suze…

Najbolje je da ne očekujemo neki hepiend, jer ne znam koliko ostajem.” Kakva kučka sam kada mi je najgore. Kakvo đubre neovejano i nikad odraslo.

Daj, ne seri! Ne ideš na drugi kraj sveta!” Osećam ti paniku u glasu i startujem auto, vreme je da se ide, u tri lepe.

Ne sećam se da li si mi poželeo srećan put, sećam se samo da je Alisa prošla kroz ogledalo i nikako da nađe put nazad. Bila je mala i velika, borila se sa Kraljicom, pila čaj sa ludim zekanom, visila nad liticom i tabanala prašumom… Crtala vrata na kineskom zidu i pokušavala da ih Otvori se Sezame, ali prokleti žutooki ne znaju arapski, a bogami ni jermenski.

Odgriz ovog vremena među nama bio je neprimetna mrva zgažena istim, nikad dospavanim jutrom, negde u čardaku, ni na nebu ni na zemlji.

Gde si, Ripli, da poveruješ.

Arhiva MB