Monthly Archives: March 2014

Tri karte za Sellowood..

 

 

Odbojnost uzrokovana bilo kojom vrstom samoreklame vodi u osamu. Zaborav, mogu reci u ovom trenutku, cak I prijatan. Ipak, sve je dostupno, svi su na tacni, izjavom, slikom, deljenjem. Vidim sve, nevidljiva. Stand-by stanje sa pocetnom prednoscu.
“Zaplaci, pusti koju suzu, smesti tuznjikavu facu, pusti glas, ko beba osudjena na jedinu vrstu komunikacije sa svetom, to jest, majkom.”

Sa mnom je komunicirala fino zaobljena bela macka, onaj isti zamotuljak od pre 6 meseci, macece brbljiv. Sve sam je razumela, za razliku od navodno bliskog ljudstva.

Kao krpelj zalepljena, nedostajala si, somino, poza. Pricamo, dugo…znam da ce sve ostati izmedju ova cetiri zida, u isto vreme totalno nezanimljiva u macecim trac rubrikama. Zadovoljno prede, menjajuci lezeca mesta, krilo, ledja, noge, eskivira koleno kao da zna, ususka glavu u zleb mog vrata I frfoce ko lokomotiva. Sklapa krug. Savrsen.

Seoski komitet belezi poraz. Dosla ja bez staka, normalno hodajuci, stepenice p. dim, moj apartman, moja dzezva, kuvam kafu I serviram materijal za naredni period taraba spike. Kroj? Tacno po meri.

Preostaje neka, takozvana borba sa sopstvenom nestalnoscu, obaveznim oporavkom, pogodjenim docom…”Moze banja, fiizkalna, mazite oziljak nekim gelom…jao..nije trebalo…da pozdravicu zabavnog anesteziomena, moze bolovanje za sever? Prvo sacekajte da rana fino zaraste.”

Ma moze sve. Zaobidji banju. Ne vidim se tamo.

Ceka me taxi drajver do ranca. Simpa cova, melje ko navijen, uglavnom razbibriga price. “Nesto ste pomenuli operaciju, al danas ljudi sve i svasta operisu, pa da Vas ne pitam, nezgodno je.”

Usi, nos, sise, sve isto. Samo malo usporim kada se pakujem na sediste. Jel bre, ti to mene zajebavas? Kazi lepo, zaboravio sam. Nisam ja jedini putnik ili rodja sa sela pa da moras sve da pamtis.

Ali zato pliva ko riba u vodi u svakoj temi, urodjenim smislom za humor krati vreme provedeno na drumu sa bezbroj rupa i davno nevazecim oznakama.

Najvece zadovoljstvo je kada ugleda grupicu starosedelaca pored glavnog seoskog puta. Dekice sa kacketima i obavezno prekrstenim rukama otpozadi. Omatorele gustere izmamilo sunce.

“Dobar dan! Ima li vruc lebac? Nemoj da okasnite na rucak, babe spremile sukaljke!”

 

Dvoriste procvetalo, u svim bojama, prolece me preteklo I priredilo praznik za oci. Jedino nedostaju dva ogromna stabla oraha koje sam volela. Rasli su sa mnom. Sada ih vise nema. “Ne valja tako blizu kuce, zbog temelja…vidi koliko svetlosti ima sada…posadicemo sljive, da imas od cega rakiju ispeci, bice I dzema za palacinke.” Razuzdane grane, polegle po zemlji, oslobodile vidik mladicama. Tri komada. Bice oraja…

Pa da.

Sace Maj. Majne libe severnjaci I ja. Trebalo bi imati s cim ih napojiti.

resizedzaza

resized

 

 

Start slikan klizavom nedoumicom

Bela košulja sa skoro neprimetnim, bledo sivim prugama, tamno sivi sako, pantalone na ivicu “da se isečeš” sa kompletnim utiskom, malo ozbiljnijim nego što bi trebalo biti. Na sve to, lako upakovana kap neustrašivosti, delić lucidnosti, tek nehajno sakriveno ispod neuzdrmane površine, zajedno sa dobro nabijenim bicepsima, bezobrazno napetim preko oba sloja, što kosulje, što sakoa…

Stajao je na semaforu, čekajuci zeleno svetlo da predje, kao svaki običan pešak, zebru prostrtu po putu. Saobraćaj živ, talasaju se boje, metalik oljuštena crvena, mat “nekada bila” crna, plavo na zardjale tufne itd… Taj korak od trotoara do početne linije zebre, njemu je delovao kao ambis, nikako da odlepi prokleto stopalo, levo i krene. Makar ostalo da visi u vazduhu, makar levitiralo, čudom postavši Dejvid Koperfild, uveren čulom vida da je sigurica preći preko i nastaviti put. Dalje.

“Šta si se ukopao, kretenu japijevski!” Dernjao se klinac pored njega, žureći na trepćuće zeleno. Usputno, kao slučajno, gurka o rame. Zateturao se i osetio navalu adrenalina koraknuvši u prazan prostor izmedju ivičnjaka i bele linije. Gotovo…nema meeee… Zujalo mu u ušima.

“Gle pijanu budalu. I takav će u neku kancelariju da bazdi ostalima ovako rano ujutru. Fuj!”

“Možda čoveku pozlilo, nemoj da si skot, jbt! Izvinite! Izvinite, jeste dobro?”

Dodir kože, mek i topljiv, vratio ga u stvarnost.

Klimnuo je glavom, razvlačeći usne u nešto nalik osmehu.

“Vreme! U pi*ku lepu materinu, opet kasnim na posao!”

You make me feel like..

Blagoslov i prokletstvo suženog sveta na inče, monitore i kamere razdvajam po potrebi.

Prepolovim ih pa pomešam, nek se krčkaju zajedno.

Ujedena, obeležena zmijskim, plašim se guštera. Onda spoznam, tek sekund nakon napisanog glagola, da to nije strah. Oprez je bolji opis. Očekivanja svela na minimum, manje troše bateriju, manje vuku loša sećanja iz foldera „to forget“.

„Možete to i sami, kupite sterilnu gazu, široki zavoj i jod.“

Mogu ja sve sama.

Taj podatak me i dovodi do psihodelije željene samoće i zajedništa u isto vreme.

Previđena kratkotrajna oluja nema veze sa mnom.

To samo da protutnjim kroz šljivike i livade, sutra Vam vraćam Sunce.

Black shade of tale

Opcija koja bi zadovoljila misao kratkog impulsnog trzaja bila je zastati i zapisati, nažvrljati…na zidu, toalet papiru, karminom po ogledalu, visećem delu kuhinje dok se širi miris tek skuvane kafe.

Podesiti pozadinu, muzičku, svetlosnu, prostornu i oslobođenu ljudskog prisustva.

Skrenuti pogled sa zastarelog modela drvenih štaka, upotrebljenih samo jednom, smrvljene i ništavne nad mojom izvojevanom bitkom. Sada se klinci zezaju s njima dok im pretim istim po turu, u šali, naravno.

Razvučena tuđim odlukama na sve četiri strane sveta, tamo gde nisam Ja, već samo statistički podatak, tek za nijansu zanimljivija od ostalih, zbog daleke lokacije prvog sečenja i crnog outfita. Ladna ko špricer, nosim samo tri stvarčice u crno beloj kesi. Po slobodnoj proceni, biće i to višak.

Utisak da je neki reditelj amater okupio naduvane naturščike i u par reči, s govornom manom, podelio role u imitaciji održavanja svih kostiju na mestu gde bi trebalo da stoje po evolucionom zakonu, držao me sve vreme.

„Nema Vas na rasporedu…ima Vas na rasporedu…Ne, on ne radi danas, umro mu tast..žao mi je, dođite u sledećem životu…Potpišite se, tu, tu i tu…Pa jes, tri puta i Budala Budali pomaže…Presvucite se i šetajte u hodniku, kreveta slobodnih..nema..“

Presvlačenje u toaletu koji je poslednji put video sredstvo za čišćenje u prošlom veku ili striptiz u sobi sa tri bakute? Striptiz.

Čudan osećaj smirenosti, spika na skajpu sa severom i simpa nanuška sa odvaljenim ramenom. Zajebano drvo kruška, majke mi.

Umalo izbačena iz pripreme zbog uvreženog mišljenja da je pidžama dozvoljena samo u beloj, plavoj i roze boji. „Šta ćete Vi u civilu ovde?!“ „Ovo je pidžama…“ „Aha..“ Šta fali crnoj? Ionako su me svukli do gaća. Usput ispipali koleno ko da je neko okačio tablu s natpisom „Aj’ sad svi ručice ovde“.

„I?“

„Ma..isto ko mi, u pitanju su samo nijanse..“

Ne seri, sujeto. Nijanse da nema kreveta, nema lekova, nema mesta, nema najprostijih jastuka, nema Ljudi…Bitno je da svi sečete isto.

Dop je bio so high i jebeno dobar, zajedno sa iskeženom facom anesteziomena nad mojom glavom.

„Kakav fleš, jbt!“ Izgovara trenutak pre nego napustila realnost.

Iste večeri otišla.

Juče igrala po kući.

Lupala bubnjeve sa naj maj i smejala se.

Ostavila na stranu sve što me kida kao pripadnika ovih prostora, sve što se moglo i što nije, samo zato što krijemo sopstveni identitet. Samim tim, nema ga. Ne egzistira ovde…biće da je negde gore, jer smo “heavenly people”. Potrudiće se da stupidoidna izreka postane stvarnost…

Enjoy the Silence.

Ja ću raskovana da balansiram dok mogu. I prenosim, krijumčarim reči s jedne na drugu stranu i obrnuto.

Možda se čudo i desi.

Ako smo na rasporedu za Danas.

sVe neKi DejtOvi bez sexA….

E da, imala dejt sa hirurgom i anesteziologom, koji je uzgred budi rečeno, zajebant do džadža….

Udžem tako na hirurgiju, s Meri Popins amrelom…stanem u hoTnik, izadže jedan hirurZ, al ne zbog mene, već zbog radi nekog ćelavog…al gleda, jelte, u Ja…

“Mogu da Vam pomognem?” Mislim se, možeš, sa jen’o par somića šuške, zelene…..

Nabacim očaravajući osmeh, tražim moga kasapina, uputi me čova najljubaznije što postoji u lekarskoj etici ka dokturskoj kancelariji. “Dobar dan, dobar dan” Sednem raskomoćeno…

“Satje anestezio gaj da dodže da Vas priupita za junačko zdravlje.”

Sedi trojka za ogromantnim stolom, gleda doca moje papiriće, pita kada su me operisali..Oni. “NEste Vi, finlanđani su.”

“A el imate sličku? Samo da nije na disCu.”

Dam i sličku.

Obnažene koske i žičice.

“Aha. To ćemo pod totalnom anestezijom.”

Znači, biću obeznanjena i iskorišćena.

Pa dobro, ako je već tako zapisano Saturnom, Marsom i još nekim trabanatom, šta ću.

Next Monday…sec..sec…

Ae zdraO!