Monthly Archives: July 2013

Šajkača story

Kada osetim iskon u sebi, žeđ neutaljivu, potrebu da rečima iznedrim talase i nemire, ponore i uspone, ukoči me ručna igračka i nova maćeha.

Sa leve strane, na čistoj ćirilici “Sačuvaj nacrt” i na desnoj usvojeni jezik “Publish Post” zaigraju kolo na blues i swing. Ne može, brale, pa da si poliglota neviđeni.

A ovo htedoh da kažem….

Zajebana gomila godina. Zajebana u smislu transformacije u njanjavu sredovečnu ženetinu. Evo danas me raspilavio mail njegovih roditelja. Ništa specijal, par rečenica, uglavnom zahvalnice, ali emisija napisanog ka meni skroz otopljivog karaktera. Skupljam se kofom s poda vasceli dan.

Bazali danima po celom gradu, od oficijelnih prodavnica suvenira do buvlje pijace. Zavirili u svaki prašnjavi budžak, više iz zabave i naše interne razmene čudnih doskočica, smejali se zajedno sa prodavcima i zahvaljivali na više jezika “ne ma na će mu”. Slaba poseta kupaca na otvorenoj pijaci dušu dala za jutarnje kafenisanje ispred tezge.

“Trči, imaš mušterije, izgledaju ozbiljno!”

A tezga jedina tog tipa, drvenarije svih oblika, oklagije, varjače, limene modle za šapice, korpe i korpice, pletene torbe sa ogromnom cvećkom, pepeljare, držači za olovke…i mala šajkača. Privezak za ključeve sa minijaturnim grbom, zastavom i natpisom Srbija. Čoja prava, boja prava. Bulzaj. Negde u pozadini malog mozga vrtelo se pitanje šta pokloniti nekom ko je obišao skoro čitav svet, Srbiju nije, ali je čuo dosta o njoj. Neverovatno radoznao za sedamdesetsedmogodišnjeg čikicu koji još uvek aktivno vozi auto i brodicu, putuje i saznaje ko da je tinejdžer. I voli te male, nekad veoma jeftine, suvenire koji odišu istorijom i dubinom svog postojanja.

Samo se u jednom prevario, zahvalio mi se na partizanskoj kapi.

Aha.

Morala da napišem čoveku istorijat šajkače i pripazim da ne osporim ni jedne ni druge u smislu “to je moj narod, bez obzira šta nosio na glavi”.

Shut up and keep on moving

Pa dobro, lepo je kad te citiraju na fejsbuku. Prosto osetiš pomamu mikronske identifikacije sa nekim zvučnim imenima. Ili verovatno pomisle da si i ti citirao nekog, daleko bilo izvuko iz sopstvenog mozga, to je retka vrsta intersajberskog virusa, teško prenosiva.

Znate kako izgleda Gordijev čvor na balkanski način? Kad se udate a matorci jedva čekali da im oslobodiš sobu. Prilikom sledeće posete čujete izvinjavajući ton kako nisu imali gde da okače monitor, pa se nekako ta, naprasno prazna teritorija zida učinila zgodnom. Uz zid idu plafon, pod i vazdušni prostor, naravno.

Muškarca u svom malom životu, priznajem pod jednim uslovom. Da ćutke podnese hirove i hormonske ljuljaške. Ne mora da razume, onda bi bio devojčica, ali da prećuti biće sasvim dovoljno.

Zato ja popunjavam bezbroj glupih, birokratskih formulara kad šaljemo paket sa smešnim sadržajem u Holand. Privezak za ključeve sa šajkačom, majn kampf na srpskom i pojedinačne svičere.

Krenula sa terapijom, boli u pm. “To je zato što niste imali adekvatnu posle skidanja gipsa.”

Shut up and keep on moving.

Dačmen in Balkan-Nederlend

Ovo leto pomalo liči na zaverenika koji menja raspoloženje kako mu se ćefne. Flertuje sa strancima i ulizuje im se nižim temperaturama, sve u nadi da će severnije koordinate stupiti u intimne odnose sa balkanskom hirovitom klimom.

Neverovatna želja za učenjem srpskog jezika piše nove anegdote.

“Kafka!”

“Molim?”

…”Mmmm…thank you!”

Čova iza njega: “Misliš, hvala?”

“Yes! Kvala!”

Upozoravam da, bez obzira na smešne cene (u poređenju sa Holand), ne preteruje sa troškarenjem, jer ću doživeti nervni slom. Pogotovo posle treće kupovine produžnog kabla koji se istopi ko snajka prve bračne noći.

“Kvala punto!”

Frendica sa kioska prevrće se od smeha.

“Nema na čemu, mercedes!”

Matora neće da progovori engleski, ali on hoće srpski, makar izređao sve automobilske brendove.

Matora ima dobro pokriće, u vidu ajvara i slatka od kupina. Paradajza, krompira i zelene oaze usred Nedođije.

Vrednost: Svi sveCki jezici i jedan intergalaktički pride.

Слика

A da…u međuvremenu, Boni i Klajd usvojeni punopravno. Nek mi neko kaže da nema izbeglica sa severa. I usvojitelja sa juga.

Ne znam šta da mislim, ni šta da osećam u ovom trenutku. Ustvari, sve je smućkano i liči na bljuvotinu koju bi trebalo da gledam bez gađenja. Ono što se kuva u meni.

A moram da svarim kako znam i umem. Moram da dižem glavu iznad štrokave površine i ostanem koliko toliko emocionalno i duhovno čista.

Kasnim. Zakasnila i sa rođenjem. Skoro tri meseca posle skidanja gipsa opet terapija i izjava specijaliste da mi ne garantuje 100% izlečenje. Pita me zbunjeno “Zar oni nemaju fizikalnu terapiju?” E pa nemaju, ali zato imaju visok standard i alkoholizam kao nacionalno obeležje.

Muka mi je. U svakom i prenesenom smislu. Od izjava svih, od totalne suprotnosti od empatije kada je neko bližnji u pitanju. Zato se sažaljevanje na široko rasipa kada se pomene spasavanje glista na Foklandu, ili amebe u Indijskom okeanu.