Monthly Archives: July 2016

Boško Buva Resurrection

Lepota boravka na otvorenom prostoru krije mnoge, minijaturne neprijatnosti. Poput buva na mojim ljubimcima. Ne znam kojim sve sredstvima nismo se borili ko partizansko obdanište u ponavljačkom svetskom ratu. Praškovi, sprejevi, spelovi, bajalice u večnom sukobu sa iritantnim stanarima.

Našla sam im caku kako da se ne opiru ne baš prijatnom tretmanu. Uhvatim ih kao mama mačka i voila, mirnoća i centrirana područja bivaju pokrivena neprijateljskom paljbom.

Nisu oduševljene ali osećaju da učestvuju u odlučujućoj, sevastopoljskoj bici za svet bez parazita.

Do sledeće prilike kada će doskatutati iz susednog kokošarnika. Vrebaju. Za sada.

I to je jedini sukob koji dozvoljavam sebi u poslednje vreme.

Kada ljudi sa ovih prostora nauče razliku izmedju pristojne rasprave koja vodi nekom zaključku i besprizorne svadje sa upotrebom vredjajućih izraza koja ne vodi ničemu,

možda,

izustim neku.

U šta ne verujem,

jer egoizam je neizlečiva bolest.

georgecarlin10

 

Jewel

U poslednje (ne)vreme žestoko nam je poremećeno značenje reči “normalno”. Norme društva nameću iole kolebljivim dušama okvir u koji bi trebalo smestiti se. Nekako. Sve više uz pomoć štapa i kanapa. Budite kreativni, dodajte malo plave farbe i eto morskog motiva, tako nedostižnog većini populacije. Svako je, bar jednom, video (Tita) more. Evocirajte ga.

Ja nemam tu potrebu. Živela, radila, volela, gostila By The Sea. Verovatno će doći trenutak za slobodu misli vezanih za moj višegodišnji boravak uz Veliko Plavo.

Maštu ne mogu oduzeti jer je imaginarna. Žalosti me što je sve manje primećujem kod ljudi. Valjda i ona beži iz nametnutih okvira.

Sasvim normalno je zadržati pravo individualnosti. Ako je normalno po merilima okoline.

Normalno je ne primetiti sužavanje obruča privatnog prostora kada Vam se oduzima mikron po mikron. Decenijama.

O normalnog li poimanja “samo da smo živi i zdravi” kad ništa više od prepotopskih izreka ne ostane za upotrebu.

U Keniji je još uvek na snazi zakon o obaveznom obrezivanju devojčica.

U Indiji zakon o zabrani braka izmedju kasti. Kao i spaljivanju mlade uz muževljev leš (jbg, bio 60 godina stariji od nje, sića).

Mi smo, u odnosu na njih, daleko napredniji.

U svakom smislu te reči.

Reči.

Za ostalo pričekaćemo malo duže.

Meni je u proteklih 24h jedini zakon bio nadjačati narodnjačke hitove iz susednog dvorišta. Nabiti tampone u uši dok hranim preostale članove mačeće brigade i pobeći nazad u kuću.

I mi surround sistem za trku imamo.

S tom razlikom što ja nikog ne ugrozim sa mojim muzičkim ukusom.

Žali mi se sister sa severa da, već mesecima unazad, žive njih dvoje sa 300 evra mesečno. Oboje su na socijali i redovno preuzimaju paket iz Red Cross-a. Računi odnesu dve trećine onog što prime od države i ostane taman za duvan i švercovani alkohol iz Estonije.

Slabo cvetaju ruže na hladnoći.

Samo kažem.

Odavno…baš odavno, svako novorodjeno biće posmatram drugim očima. Dobrodošao u svet koji je sve samo ne “dobrodošao”. Ne zbog nas koji te okružuju, vole i tetoše te kao da si Bog nad Bogovima, već zbog onih kojima si samo statistički broj.

Daćemo ti sve, na uštrb svoje egzistencije, sve što je u mogućnosti prosečnog balkanca.

Odgajati i žaliti zbog tvog žala, jednog dana, što si morao da se rodiš na ovim prostorima.

Imaćeš lajkove na društvenim mrežama ali nedostajaće ti ljudski dodir.

Imaćeš slavu ali ne i toplinu pogleda.

Imaćeš istoriju ali ne i budućnost.

Jebeš prošlo bez budućeg.

Nema poente.

Andja čeka next to keen. Njeno vidjenje te mrve u maminom stomaku je ovog tipa.

image-0-02-01-3c83ce5166b0d1ed95e9f6da51aeddb25a19297d18a50d3b3b1b7346cbb7a4ea-V

Mislim da je skroz u pravu. Mrva je majušna a svet beyond the borders.

Tom nadolazećem životu trebalo bi da dočarate mic po mic, sve granice, pisane i nepisane, tako da ga ne uplašite.

Ako ne inicirate strah kao primalni osećaj, pa Vi ste Carevi.

In Anyway.

 

Behind the Twilight

“Mene tera neki vrag

Da ti opet predjem prag”

Biti ponosan na nastavak bilo kakvog odnosa u prijateljskom duhu posle turbulentnog sletanja na zadnji trap, nekad nije za hvalisanje naokolo. Ume da zazvuči tupo i nezgrapno u poredjenju sa delikatnim nitima novonastalog druženja.

Da, upravo tu “vrlinu” prevrne u manu.

I umesto poena dobijete šut kartu.

Tona i po crnog luka u dvorištu pored mog. Savijena kičma i posekotine na dlanovima jednako par stotina evra. S tom razlikom što taj novac ode za tren oka u par računa i nove šoljice za kafu, dok telo pamti svaki extra napor i naplati sa kamatom, malo kasnije.

Ovde idu u mobu jedni drugima.

Solidarnost protiv primitivnih ubedjenja u vreme kada zemlja nagradjuje plodovima ako ste je nahranili semenjem, rasadom i tu i tamo genetski modifikovanim pesticidima . Procvetala ljubav ka bližnjem zajedno sa prirodom. Ustaljeno “crkla krava komšiji” vraća se pompezno s jeseni. Do tada… Love is in the air, zajedno sa vonjom balege, znoja i modernizovanog odnošenja smeća iz sporadično raštrkanih kontejnera.

Pečem brdo palačinki u vidu doprinosa “one koja nema pojma o agrikulturi” i mažem domaćim džemom od šljiva. Pod tremom i sijalicom od 40 vati okupljeno društvo priprema luk za džakiranje i dalju prodaju. 

Rodja muškog roda radi svakog dana u privatnoj firmi. Radno vreme klizno i adaptirajuće, uglavnom po nahodjenju vlasnika. Rodja ženskog roda ima dve okrugle izrasline izmedju nogu. Pojavile se, nenadano, dok se hvatala u koštac sa svim obavezama kod kuće. U medjuvremenu, postaje hermafrodit.

“Nema i jare i pare”

Ja sam, opet, neki jebeni izveštač, bez obzira na mesto terena. Usisivač od dogadjaja, okolnosti, rasporeda zvezda, birokratije, ma koliko apsurdno zvučalo spustilo me tu gde jesam. Da povežem razbucane konopce i zgužvana jedra,

jer kompas je u kvaru.

I krov je u kvaru.

Misli da je ptica pa malo malo odleti neka ploča. U ovoj dolini uz predivan pogled ide i doživotna pretplata na vetar. Idu i računi, daljina, samoća, usamljenost, apstrakcija i ruralni nepisani zakoni.

Kao i prihvatanje prirodnog sleda stvari.

Lakše je prodati domaćinstvo na selu nego stan u gradu. Osloboditi se duplih dažbina, davanja državnom aparatu para kojih, inače, nema i sabrati se u jednoj opštini. U kojoj postoje pekare, apoteke i zdravstvene ustanove.

Za početak.

Uz svako odricanje potpisuje se savest.

Ista ona koja ume da te potapša po ramenu

i spomene,

onako,

usputno,

da smo,

tek

kap vode u okeanu.

….

Pesma koja me pomerila iz ose, bez obzira na jezičku barijeru, za vreme boravka na dalekom severu, zove se “Behind the twilight”. Sećam se tog popodneva i muke moje plavuše da mi dočara smisao stihova prevodeći ih na engleski. Prost engleski i četrnaest padeža finskog uz kraljevsku posteljinu izraza, aj’ prevedi majčin sine..

Ne verujući i dalje u slučajnosti, bend je ubrzo imao lajv performans u jednoj katedrali. Sveže skinuta s gipsa bila sam delić te energije, zajedno sa dečjim horom.

Nakon koncerta, sva euforična odvukla me do bekstejdža i upoznala sa pevačem. “Vid’ ribe sa Balkana, svidža joj se Vaša mjuza”.

Unfuckingbelievable feeling.

“…And because you are too proud
and can’t give up
you always have to try until the end
Maybe one night you’ll see everything more clearly
when your eyes just get used to
this twilight…
Oh, my God
Why did you make a such restless one?
Why did you set to travel alone in the storm?
You gave a pen, gave a hand, gave an empty paper
that demands words from a blind…”

 

 

Serbian life for rent

Kaže meni moja Andja (4 god): “To nije kuća, to je Na Mokranjčeva!”

Rasprava je tekla u pravcu izjedanja slatkiša koje smo pokupile u obližnjoj piljari. Na njeno: “Mogu sad da otvorim puc – puc?” odgovorila sam: “Kad stignemo kući”.

I tresnula me mala istinom koju nisam pročitala ni u jednoj istorijskoj čitanki.

Kako stan može biti kuća?

No way, Hose.

Eto ti ga, u svoj svojoj prostoći staroj samo četiri leta.

…….

Nije mi noćas do romantike.

Semantike i brojanja zvezda.

Preskačem pojmove i izjave, plaši me moguće davljenje u mračnim im dubinama.

Dočekam se, tek vrhovima nožnih prstiju, zdrave, leve noge na oblutak, tik uz obalu. Obuhvatim palcem, ostali prate radnju zvanu “Samoodržanje”. Zateturam napred nazad par puta, ko klatno sata i stanem. Zaustavim vreme. Ili ono zaustavi mene.

U godini koja prvi put zaokružuje neke datume u crno. Godina. Dupla. Meni.

……

Nema tu romantike.

Ni mesta za nove vode i obale.

Zamenila sam šljunak na buvljoj pijaci za asfalt.

Ni zemlja, ni voda, vatra najmanje.

Vazduh mora, dok dišem.

……

Nisam patetična. Hormone posmatram iz mrtvog ugla gde udariš pešaka bez da odgovaraš.

Nisam.

Nisam se snašla u gradu koji me rodio.

Nisam svarila majčino izvinjenje za to.

Memorijska soda bikarbona i aktivni ugalj ne pomažu.

U ovom slučaju.

…..

Volela bih da jesam (kao što nisam) špenadla koju kačiš po proizvoljnim lokacijama na mapi.

Ili bar odraz u izglancanom staklu rashladne vitrine u mesari.

Koji mudro ćuti.

Štap čajne i trista grama mlevenog života za poneti.

….

Neko je u jednom trenutku otkidanja od svesnosti dao zeleno svetlo za seču drvoreda u prometnoj ulici mog grada.

Tada je prestalo ono staro: “Drvo se na drvo oslanja, a čovek na čoveka.”