Category Archives: Albanija

Mani me se, lepa Nasto

Eto.

Nekom je tako sudjeno da mu dani nemaju raspored časova. Nema objava na društvenim mrežama o radosti vikenda, jer radni dani su čudna sorta. Radiš kad žareća lopta kaže “Dobro jutro!” Istoku. Ili ono čuveno pitanje: “Čime se baviš?”  Bejb najviše voli kada je pitaju “Where are you from? I would like to greet you in your native language!”

Gde smo, odakle smo, ko smo? U ovom životu? Sa bezbroj nasledjenih stanica svekolike železnice.

Zajebu se kod finskog. Zajebaniji od srpskog još sedam puta. Njeno “pffff” kaže daleko više svakom ko razume da Majka Zemlja ne zna za sveske u linijama.

“Odavde, odande, odasvud, ko bi znao, ko bi rekao. Izmisli odakle smo!”

Savršen odgovor da zbuni prosečnog konobara na obali koja prima, uglavnom, one u vinklu.

Nismo ni svesni šta sve nasledimo i pre nego zakmečimo za sve pare.

Bogatstvo teško i Atlasu. Ne znam i gde bi ga potrošio.

Nije lak Mesec izgraviran u nekom sažveždju i na primer neka rogata životinja navikla da udara rogovima pre nego glavom.

Nasledjeno.

Najprvo.

365 dana smeste u Generaciju. Naslediš Urana, Neptuna, Plutona sa prvim krikom. Ti posle gledaj da se nekako izboriš, žongliraš, a moj ti je savet potpuno neznanje. Dosta pomaže. Šta te briga dalje od tvog atara.

Ulazimo u prozirnu vodu poput kristala i dovikujemo joj: “Uzmi doživotni kredit! Ostajemo ovde!” Zajedno sa ražama, ribama koje kreiraju mandale oko članaka, uličnim psima, dugovima i slomljenom plastikom na mestu gde i car ode peške. Platimo i ostavimo napomenu na bookingdotcom.  Nemoj ti meni sve je savršeno i imam pet zvezdica kad obrišem ono što mi se ne dopada.

I čežnju ostavila na “može da sačeka”. Samo Andja ima apsolutno pravo da dovuče gomilu raznobojnih traka smuljanih u opranom vešu u kuhinju i postavi sasvim ozbiljno pitanje: “Si ti to bila na moru?” sa podignutim rukama punim šarenila.

“Aha”

“Ko te vodio?”

“Moja sestra Katri.”

Prevrt krupnim okama značio je “sve ti je oprošteno”.

E onda zažalim što smo “homo sapiensi” i mislimo da smo najpametniji pa udaramo linije i definišemo se u bezbroj varijanti. I što Srbija nema more.

Nikad glupljih a vodećih na ovoj plavoj kugli.

U medjuvremenu,

obožavam ljudsku predrasudu dok god je drži dalje od mesta koja su savršena pusta i nedodirnuta.

I moja.

lukova

 

Advertisements

Uhvatiti u Letu

Usporiti u Svetu.

Sa udaljenog balkona vidi se razvučen noćni smajli osvetljenog zaliva. Vidi se težak vazduh, tropski vreo i njegov dah polegnut po površini vode. Slow motion talasa, letnje želje zgusnute u desetak dana, u neke tudje bogove i vere, u sile i zavere, u so i sok lubenice.

Seckam opranu zelenu salatu, hladim testeninu i otvaram kesicu kikirikija spakovanog negde u Srbiji. Smešno. Sa zvučnika laptopa dopire melodija UB 40. Albanska verzija kiselog mleka glumi pavlaku i sjedinjuje ukuse skoro na isti način kao ljude. Taj jedan fluid, uvek potreban da nam izjednači potenciometre. Da ti pustiš suzu umesto mene. Ili se nasmeješ umesto mene. 

Kada ti prevedem stihove pesme.

“O ponorima koje smo dublje kopali”

I poverim tajnu mira koji otključam svaki put kada osetim asfalt pod točkovima.

Gipsy camp is on the road again.

A ljude kreiramo od snova, od vizija, samo nama znanih.

I šta sam ponela?

Kamenje.

Teško i lepo.

Tu gde se pogled zamagli za trenutak od nestvarnog plavetnila i pamet pomuti, pa zaboraviš sve i ne postoji ništa.

Samo plavo i kamen žežen.

Zagrabiš šakom, žmureći, osetiš težinu i pustiš kroz prste da klize.

Otvoriš oči tek kod poslednjeg.

I zadržiš.

19679690_10212025449368213_2010746069_n

 

Otrantu u susret

“Piši brzo dok nije pao sneg!”

“Kako o obalama, plažama i toploj morskoj vodi kad štipa mraz?“

Tako je to kada putujete u južnije krajeve u novembru. Iz kupaćih u vunene gaće. Hop!

Vremenski uslovi nas istumbali, raspoloženi za grmljavinu, pljuskove, obrte u skraćene, sunčane intervale. Falio nam onaj pomereni zimski sat. Paradoks je naše srednje ime. Drago nam je što smo se upoznali.

Kada te severnjaci vode na put onda je to u maju ili oktobru. Mi smo malo okasnili. Daleko je Finska.

Vlore gde Jon otpozdravlja Jadranu širom otvorenim Otrantom, Nacionalni Park Logara sa spektakularnim pogledom na obalu (preko 1000 m nadmorske visine), raj za paraglajdere, mnoštvo plaža, ljubopitljivi i topli ljudi, sve to na gomili, bilo je više nego dovoljno da zaboravimo skoro ukrašavanje jelke.

Hrana spada u posebnu stavku ovog putovanja, ali.. problem se javljao kada sam htela da ovekovečim sadržaj na tanjiru. Od klika do punog stomaka mali je korak.

Svaka stavka na meniju podrazumeva sveže namirnice. Ako spadate u nepopravljive Neverne Tome onda prošetajte kejom u toku dana i videćete barke pune gajbica krcate ribom i morskim plodovima. Možete i sami da glumatate gastro nomada. Usputna stanica je i mala otvorena pijaca sa maslinama, voćem i povrćem. Preporučujem sušene, crne masline. Uz domaću lozu. Dok se bakćete oko tiganja. I malo, odabrano društvo. Balkon s kog puca pogled na Krf, prateća ostrvca i boju poludragog kamena, prosutu po morskoj površini.

Kada bih uporedila Sarandu sa Budvom ne bih se osećala dobro. Iz prostog razloga jer ljudi nisu isti. Apartmane i dućane imate svuda. Dobro je stacionirati se u Sarandi i obilaziti sve što Vam novčanik dozvoli.

Sva moja putovanja bila su spoj posla, familijarnog okupljanja i odluke u trenutku. Ne planiram ih, nemam godišnje odmore i slobodne dane. Medjutim, mnogi se oslanjaju upravo na te, mesecima unapred, rezervisane termine potpune slobode, pomislila sam da bi moje poslednje iskustvo nekom koristilo, u slučaju nedoumice gde letovati (dobro i sa relativno malo para, daleko jeftinije od CG i HR).

Nešto objavila, pa obrisala jer ne ide sopstvena staza sa visokim preponama i čisto uživanje.

Albanija me podsetila na davnu 1996-tu i eksperimentalno putovanje u Bugarsku. Voz iz Niša do Sofije, voz od Sofije do Burgasa, bus do Primorskog. Da smo još malo odmakli napipali bi Tursku, ‘ladno. Bila prijatno iznenadjena, kao sa Albanijom u novembru.

Nahvatali nekoliko dana dovoljno sunca da zaronimo u Jon. Uveče navlačili tople jakne i meditirali praznim ulicama uz odlično Korča pivo i pomenute masline. Slušali grčki jezik, pretežno. I grčke radio stanice. U pitanju je sam jug, nadomak granice sa Grčkom.

“Idemo u Lukovu. Hoću da ti pokažem kapelicu pored plaže.” Katri je posebna priča. Ona je hodajuća anegdota samom svojom pojavom. Glava joj je uvek delom u oblacima, još da obraća pažnju na zemaljske stvari, kao, na primer, sveže betoniran deo trotoara tik uz restoran. Naravno da nije čula moje “Pazi, sveže!”, naravno da je ugazila svom snagom, ne jednom, već obema nogama (uz neizostavno “Fck!”), iako su radnici stavili par vidljivih daščica. Nisu rekli ni reč, šta će, videli strankinju, plavušu. Zasukli rukave, popravili štetu i postavili veće komade ostruganog drveta. Pri odlasku iz restorana malo manja šteta… ugazila je samo jednom :))) Slegla je ramenima i odvalila: “Kad jednom napravim grešku ko da je nije ni bilo, zato ide random ponavljanje da bih bila sigurna u neispravnost iste.”  

Putevi su miksovani, nešto staro, nešto novo, malo ravnice, više uspona i serpentina i obavezni adrenalin dok se spuštate sa hiljadu metara nadmorske visine. Ne moram da naglašavam kakav pogled na priobalje imate sve vreme dok silazite.

Na dvadeset minuta trajektom udaljen Krf, druga je solucija za uplovljavanje u Sarandsku luku. Opet je lična volja kako volite da dosegnete mesto odmora, kraće i manje avanturistički orijentisano, ili duže sa kompletnim doživljajem zemlje koju ste odabrali za utrošak još jednog kredita.

U zdravlju ga otplatili i dugo se sećali p(r)ovoda 😉

This slideshow requires JavaScript.

 

 

Akuna Matata Južnoevropejska

Živimo u svetu koji je kreiran da nas otudjuje na načine koji su prihvatljivi prosečnom čoveku. Prosečno ima nas više milijardi. Mnogo posla za kreiranje. Zadivljujuće je koliko su uspešni u postizanju rezultata. Još više zadivi krajnja suprotnost kada se stvarnost ispreči “kreaciji” i ogoli je.

Tako se Albanija ogolila preda mnom. Pitam se, koliko bi utisak bio drugačiji da se drugačije zove. Jedna izmena slova i zove se Labanija. Nema negativnih asocijacija i predubedjenja samo turistička opservacija nakon dvadeset dana provedenih na raznim lokacijama.

Priroda poznaje samo jedan zakon. Bezimeni.

 Butrint.

Mesto gde su protutnjali Rimljani, Vizantijci, Otomani i ko zna ko, ispod neotkopanih ostataka, ostavio je trag na ovom prostoru. Jer ima slojeva nedostupnih oku. Ono,  skoro opipljivo u vazduhu je duh tih epoha, zagrcne Vas dubinom i riznicom teškom. Vuče za rukav da usporite i saslušate.

20161113_131509

Pričajte Vi šta hoćete, moje mišljenje je da se dar za diplomatiju radja jednako kao za bilo koju vrstu umetnosti. Preko puta Butrint nalazišta stoji Ali Pašina tvrdjava. Do nje moguće je doći jedino splavom. I danas. Vodi se računa o ekologiji i blizini mesta gde se gaje najbolje slatkovodne školjke u okruženju. Da se vratim na Ali Pašu. Baja iz vremena haranja Otomanaca na Balkanu došao je do genijalnog rešenja. Ponudiće osvajačima zlato, hranu, smeštaj (mito i korupcija nisu od onomad) u zamenu za slobodu odredjenog dela zemlje. Uspelo mu je. Zato je i sada popularno mesto za obilazak, rame uz rame sa ostalim uspešnim osvajačima.

20161113_124034

Sledeće mesto vredno obilaska (više puta) je izvor Syri I Kalter (Blue Eye). Samo mesto izvora podseća na plavo oko, podseća na tek otvorenu flašu jako gazirane, mineralne vode, podseća na radjanje života. Meštani ga tako i doživljavaju, uz legendu da je, nekada davno, predeo oko izvora terorisao zmaj. Medjutim, svakom dodje Crni Petak, pa i toj zverki. Doskočio joj je mudri seljak žrtvujući mazgu u čiju je utrobu ušio ugarke i kremen. Alavi zmaj progutao je mamac i buknuo u vidu današnjeg izvora. Legenda pominje da je izgled oka zapravo zmajski plač za izgubljenim životom.

Prema tome, ne budite alavi, bez obzira na posthumnu popularnost.

Šalu na stranu, mesto je fascinantno, ostavlja bez daha koloritom, oblikom udoline, senkama na ogromnim stablima, obraslim mahovinom i bršljanom, svim nijansama plave na kristalnoj površini vode.

Magiji doprinosi i podatak o povlačenju vode u godini kada su komšije došle na pregovore o kupovini izvora. Nakon par godina, kada je bilo jasno da od prodaje nema ni P, izvor je nastavio svojim starim tempom.

Ima neka tajna veza.

Iskorak u folklorizam

Izvučena pomoću krana za dve tone iz svog brloga, nisam imala drugog izbora osim da uživam. U dugoj vožnji, čestim pauzama, ljubaznim meštanima, tetošenju od strane dva ovna, severnjačkog i južnjačkog. U hrani i piću, jer ,na kraju krajeva, putešestvije jeste sadržaj svega što u uobičajenim okolnostima i poznatom okruženju izbegavamo ili jednostavno, nemamo vremena za sebe.

Makedonija, Albanija, Grčka. Mesta netaknuta neutaživom željom za profitom, samim tim, ruiniranjem svega što, izmedju ostalog, privlači turiste, bekpekere, avanturiste. Kada smo predali makedonskom cariniku pasoše imao je radoznali pogled i urnebesno pitanje: “Gde se nadjoste sa tri različite strane?” Auto koji odzvanja od smeha izbrundao je odgovor: “Mi i jesmo sa više različitih strana, više puta, godina i vekova.”

Prvi put u Albaniji. Prelazimo granicu kod Ohridskog jezera uz proveru prtljaga da li, kojim slučajem, švercujemo Igraj za život, Drogane, sa severa na jug. E jesu glupi. Naš prevodilac konstatuje da sve kreće sa istoka. Poražen carinik ostaje bez mita, zgrožen gaćama iz kofera, daje znak rukom da se gubimo.

U Tirani postajem svesna čuvenog mahnitog saobraćaja, gde opstaje onaj bezobrazniji. Za divno čudo, udesi su retki. “Oš da voziš?” Gde ja ovakva ljubazna? Ostao bi kostur u autu kao spomenik onoj koja je propustila svakog četvorotočkaša. Hvala, ali Jo.

Kao svaki lepo vaspitani pas, zapišali smo sva mesta duž obale. Popeli se na dve hiljade metara nadmorske visine da bi videli nijanse spajanja Jona i Jadrana. Smrzli se onako nadahnuti, nasmejani, zblanuti prirodom. Nazdravili pelinkovcem kupljenim u zabranjenom satu ohridske bagaze. Uz namig lokalnog trgovca.

Dosegli Sarandu u kasnim večernjim satima, kišnu i praznu.

“Babe, home finally!” Domaća rakija za ugrejati se i topla, sveža hrana. Vlasnik restorana trlja ruke i pokazuje na malu finsku zastavu u uglu, odmah iza plastičnog zelenila. Nema veze što bejb pokušava da ga ubedi kako je ona odavde, samo nije bila u poseti par hiljada godina. Da, da, klima glavom sludjen jezičkom barijerom jer prevodilac mudro prećutkuje poslednju rečenicu.

Ovako ogromnu želju za strancima skoro nisam iskusila. Iako znaju par reči engleskog krenuće u konverzaciju kao da su poliglote. Sa obaveznim osmehom koji razbija u bezbroj komadića sve predrasude vezane za geografsko, etničko, bilo koje vrste poreklo. Nema potrebe za podizanjem palca ako stojite pored puta. Staće sami i ponuditi vožnju. Gde god. Tako smo danas stigle do Ksamili. Obavile snabdevanje u prvom marketu i zaputile se put plaže. Prve, druge, nebitno. Toliko ih je u ovom malom raju da se, van sezone, zaista osećate kao iskonski bogovi.

U gužvu od peska, kristalno čiste, azurne slane vode, želje za zaranjanjem, kobaja, piva, vina, domaćeg sira i maslina, uvukao se ulični pas. Kao da je oduvek tu, kao da oduvek pripada nama. Sve vreme motreći na Katri i moju malenkost kada smo u moru. Ili na primamljivo šuškanje kesa.

Jebeni osećaj krivice što smo ljudi i primarna rasa na ovoj planeti. Jer ga nemamo gde sa nama. Ispratio nas do glavnog puta. Zadovoljan salamom, kupljenom njemu u čast.

Albanija je, još uvek, neotkriveni raj za ostatak sveta. Ali jeste pronadjena od jednog malog procenta severnjaka koji su priuštili kupovinu apartmana i rešili sebi zimske periode unapred.

Sa par stotinak evra mesečno sopstveni paradise na istom kontinentu.

Woooohoooo.

sarenko-i-ksamil