Monthly Archives: February 2014

Obrnuta countdown refleksija

Noć

Trebalo bi spavati. Utonuti u off, ostati sam na svom pustom ostrvu sna, zaboraviti ljude. Još samo da nađem taster.

Rano jutro

Biram “Lara Croft” stav dok skupljam kosu u rep i zatežem obrve. Jeftin, brz fejslifting sa efektom “Bež’te od Ja”. U odrpanoj torbi, malog formata, previše toga. Fascikla sa dokumentacijom, crno belim žičanim slikama, papiri, papirići, uputi, upitnici. Maramice, više pakovanja, punjač univerzalac, slušalice, ruž (koji nikada ne nanesem ponovo), olovke, tanki flomaster, ogledalce sa zastavom nederlandije, turpije, flašica sa cedevitom i nevažeće bus kartice. Futrola za crne cvike, prazna. One su na nosu, već.

Jutro

Stojim u redu sa još desetak osoba nedefinisane starosti između 95 i 125 godina. Čekamo da snimimo zvuk čuke. Prave se blesavi, svesno koristeći sopstvenu ostarelost, nalaze nevidljiv znak zakazanog na papiru. Fino i uljudno ukazujem da nisu povlašćeni neizmišljenim mastilom i pokazujem na kraj reda. Mrga od 190cm u belom mantilu otvara vrata postrojavajući ih ko đačiće. Naučilo to na komandu i uniformu…

Kasno jutro

“Jeste li dobro?” Ma jesam, bodi tu i ćuti, mrmljam žmureći na jedno oko. Ono okrenuto ka bodljikavom predmetu. Krvopije.
Neverica da nije ni podne a ja završila ekskurziju po kliničkom centru.

Podne

Kafa. Relax. Usputni dobrotvorni prilog i liz šestomesečnog labradora osvetljavaju dan.

Kada Vas, dragi naši ozdravitelji i ozdraviteljke, uskoro posetim i još skorije napustim, svečano potpisujem da ću zaobilaziti sve što, iole liči na pomenuto, u krugu od manje-više 1670 km.
Zajedno sa hipertenzijom.
Zajedno sa duplim ožiljkom i još jednim slojem sumnje na već debelom zidu samoodbrane.

Kasno popodne

Sa zadovoljstvom tamanim ogroman komad torte, muškim rukama napravljenom i tandrčem o svemu. Gledam na sat, sa željom da ga precvikujem na pola i odlazim. Kasno popodne prelazi u veče i stari put ka ranču.

Noć

Trebalo bi da s…………….

Advertisements

Kuda idu stari kreveti?

Divim se do imbecilnosti potrebi da, na što manjem prostoru nagomilamo što više nepotrebnih stvari.

Tokom ovih godina odsutnosti iz, doma mi rođenog, matorci se potrudili.. žestoko da sačuvaju svaki zarđali ekser (kriv, naravno), leve cipele, retro garderobu (beskonačno x veličine), konce, vunice, osnove domaćinstva iz četvrtog razreda I uputstva kako održavati televizor I ostale tehničke uređaje iz sedamdesetineke.

Da su samo te, recimo, sitne stvari, pa I da razumem.. donekle, ali počasno mesto zauzeo je bračni krevet, potrbuške, nehajno, oslonjen na dobrostojeći I daleko stariji kauč na verandi. Gledali smo se mesecima, merkali, čikali, podsećali na neke dane kada je bio uveliko u upotrebi…u svakom smislu.

Odslužio svoje I napipao nogu.

Nikom više nije od koristi, islužen, izrabljen, hipodrom za razne vratolomije, što odrasle, što dečije… Došlo vreme da se uhvate alatke u ruke I krene u rušilački pohod.

Obrva mi nije mrdnula kada sam čula čuveno paranje početne tačke. Dalje je bilo čisto zadovoljstvo. Oznojena, prašnjava, svi ventili produvani, veranda čista.

Osećaj?

Absofuckinglutely nenadjebiv.

Dobro na repeat

U zavadi sam sa blog sistemima. Još uvek prvo mesto skoro bezrezervnog poverenja imaju olovka i papir. Zbog pola sata prepričavanja nedavnih dogodovština ode mi post. A demencija kuca na vrata. I to ne spoljna.

A svašta smuvala u ovu retko dobru noć. Potencijalnog baju koji pade zarad svog balkanskog sindroma, uz zamalo dobijanje Meri Popins kišobrana po glavi (stanovnika), raščlanjeno nasledstvo bez žrtava, već uz osmeh i kafu u obližnjem kafeu. Mamino otvaranje i naše klinačko grebanje, on za džekit, ja za monitor.

Noge normalne dužine, na njima uspavana mačka, razvučena ko sukana kora za domaću pitu, jastuče airbag i laptop. Ostale rekvizite rasporedila na rukohvat daljinu. Da ne bi bilo nepotrebnog rasipanja pokreta. Kognitivnost prenosim u sledeći dan. Gledam je kako uživa i shvatam da često poželim takav tretman. Ušuškanost u nečijem krilu, osećanje odanosti, poštovanje slobode i približno fifti-fifti šerovanje emocija.

Nešto čuvam za proleće. Bezmetalno koleno, neke daleke reke. Jedno “grrrr” na pomen (šala je u pitanju) ribolovci penzioneri, obećanje da ću dobiti kukuruz u džaku i raspored gde da bacam isti. “To je sportski ribolov!” JelTe. Ja ću sportski da ih posmatram. I da konzumiram svežu ribu.

Pustam i oko da uhvati ideje za uređivanje prostora od 1300 kvadratnih metara. Za sada opstaju dva stabla oraha, kajsija, jabuka, mušmula i šljiva.

Ne planiram, maštam. Planovi uglavnom propadnu, mašta u poslednje vreme ima veće šanse.

Слика

The grass was greener..

Naređam melodije, stanem pred ogledalo, zabezeknuta šumom Striborovom koju treba savladati tako prostom alatkom…četkom. I krenem, kao kroz život, pramen po pramen, dan po dan, dok ne nađem put kroz sebe, vremensko I zamršeno.

“Seko, a kad opereš kosu, hoće opet biti loknica?”

Naravno, to ne posustaje ni pod asfalt presom.

Naiđem, šarajući po juđubretu, na ekstra ordinarnu sekvencu Mileta Tranzišn, sa detektorom laži. U potrazi za prevoznim sredstvom, jer se, silom prilika, nalazim na svetlosnu godinu udaljena od željenog, voljenog, isvegaostalog, kako praktikuje naveden uređaj na sve čuvenije preprodavce četvorotočkaša. I želim, do ludila, takav uređaj, da me poštedi, bar malo, ovih, tako nepodnošljivih perioda tranzicije, promena, sranja, učaurenosti, šturosti, svega što nisam navikla da gutam, već da bljujem..ko Šmaug..

Sve zarad olakšavanja prostog transfera sa jedne tačke na drugu.

“Lord, I believe it’s raining all over the world.”

Nije. Nikad sunčaniji dan u ovom delu zemaljske kugle.

Pakujem se kao da putujem daleko. Možda samo tako deluje. Na mene lično.

“Odaberi šta bi želela da se nađe u knjizi.”

Čita li neko..ovih dana?

Слика

The scent of Lt

Nije baš prijatno izgubiti se u svom ataru.  Patiti od privremene amnezije uzrokovane šarenolikim, sudžuk paprikom, začinjenim pahuljama.

Nikada ne naučiti protiv sebe ulizičkim zagrljajima boljeg živlenija. Kako kome. Kriterijumi su fascinantni pojedinačno poređani. Prosto da ne poveruješ. Mada je danas teško verovati i faci koja nas prepadne svakog jutra u ogledalu.

Nafiluješ dane ko doboš tortu i zabole te za šećer, duvan, šljivku, stres i kres. Usputno te zabole i za onostran doživljaj ćorskokaka, čisto ono…iz inata. Ne ističeš belu zastavu, ni od gaća. Nema ih u toj, izdajničkoj boji, kad smo već kod toga.

“Halo, taxi?..Da li može jedno vozilo tu i tu? Dama darkerka je u pitanju..ne mož’ da je promašite.”