Monthly Archives: March 2017

Ima nešto

Da životinje progovore ljudskim jezikom nema te Palate Pravde koja bi oprostila Čoveku. Mnogo više dugujemo mi njima nego oni nama. Koliko oni emituju nemuštim mi ne možemo stići do sledećeg eona… Superiorna vrsta.. koja prebrojava sitniš za aditivima punjenim pecivom, jer je “skoro pa džabe”, koja premošćuje dugove za struju i vodu kreditima, koja deli porodicu na političke partije… stravično zlo zemljo Srbijo.

I tu nadjem sebe na raskrsnici. Onih, koji se sažive sa vrstama koje komuniciraju na drugačiji način, i onih koji pokupe virus straha još nerodjeni. Podeljeni. Kao da nam je malo dosadašnjih podela pa daj još, da se dublje raščlanimo na amebe i planktone. Neka nas delfini dresiraju!

Ako ne razumeš, ne moraš automatski i da mrziš. Ne moraš ni da voliš. Nadji sredinu i umesto S kupi L veličinu. Daj prostora onom nejasnom što ti se vrzma po glavi pa ne znaš kud bi s tim: da l’ u folder hejtovanje, da l’ u folder u majku mu, ništa mi se ne slaže sa dosadašnjim iskustvom.

Zašto ovo? Zato što ne mogu, ni u kojoj paraleli, da opravdam pokušaj ubistva nedužne životinje. Niti da opravdam poriv humanoida da isti oduzme. 

Priroda se pobrine za sve.

Ne mogu da shvatim ljude koji sebe smatraju tudjim alatima. Šta sam ja nekome? Ruka, noga, mozak, spolovilo???

Sendvič wanted, dentist wanted, brain washed wanted…

Sa ovim prolećem trebalo bi mnogo toga i mnogo njih da se probude.

Samo da otvore oči.

Da poslušaju svoje iskonsko Ja.

Nikog više.

Leskovačka Opština uvela je, pre par godina, djubrarinu za seoski atar. Postavila, tu i tamo, kontejnere i naplaćuje ratosiljanje “gde ću ovaj krš?” S tim što stanovnici sela i zaseoka nemaju pojma šta ide u kontejnere. Svašta čovek vidi u toj, malo većoj konzervi. Sve ono što bi, po pravilu, savršeno išlo u kompost, s tim manje novca za nepotrebnu hemiju, oni koknu u kontejner. Gledam i ne verujem, ja, gradsko dete, igrom slučajnosti zapletena u seoske atare, ne verujem svom očinjem vidu.

Ono što bi bilo savršeno kao djubrivo i nutritijent za zemljište odlazi na neku deponiju da smrdi za badava. Ali, ko sam ja? Gradska dodjoška nema pojma. Reže lozu i kupine ko nokte da seče. Da sam na njihovoj talasnoj dužini verovatno bih isto reagovala. Srećom, nisam.

Da.. teško je organizovati volontersko podučavanje seljaka šta je dobro a šta nije za prosperitet baze srpskog domaćinstva. Još jedna bitna stavka… znaju oni, odlično, šta, gde i kako, vaše je da ih podsetite na to, bez uzdignutog nosa jer ste, zaboga, završili fax.. Sujetu ostavite kod kuće. Znanje je nešto što se deli, bez predrasuda i ega. Deliš… kao pčele bez kojih bi pocrkali, a opet ih retko ko uzima za ozbiljno.

Ovo malo, desetoinčno čudo kupila sam, još dobrano zašmelcovana u gips od kuka do skočnog zgloba. Preživeo je sva moguča seljakanja, temperaturne razlike, moje izlive besa, crknut hdd, polovične poznavaoce računar – interniste i evo ga, tandrče, ali radi. Pišem, dakle postojim.

Stalno se zezamo sa mojom, prisnom blogerkom, da kucamo na groblju računarstva i živimo od istog. Da li da se kandidujemo.. u sledećoj papazjaniji? 

Ni u ludilu.

Ne volim recidive. To znači da se pojavljuje nešto, što je već jednom umrlo. 

Što je jednom umrlo ne može se vozdići ako nema dubine da ga podrži širokim zidinama. Ledjni Kineski Zid. Sve ostalo kljokne kao svaki, loše našminkan zombi u niskobudžetnom hororu. Ne možeš me uplašiti.. ni kad štucam.

I molim te, zajebi politiku i sex dok pričaš sa mnom. 

Nisam još kalaisana do tog nivoa.

Niti ću, ikada, biti.