Category Archives: Wait till dawn

Zločin i Karma

 

“Da li želite još jednu šolju kafe?” Pitanje je bilo upućeno čoveku za stolom pored ulaza. Sedeo je sam satima. Učinilo joj se da čeka nekog, stalno je prevrtao rukav i gledao na sat. Nervozno je palio cigaretu za cigaretom i razgovarao povremeno telefonom. Prilazila je i menjala pepeljare, nije je primećivao, čak je jednom istresao pepeo na mestu gde je stajala pepeljara, ne videvši da je nema. Bilo je kasno popodne, gužva osrednja.

“Seci ti mene gde sam najtanja, ako ovaj nije neki diler!” Siknula je Nena u prolazu.

“Neno, ne drami. Vidiš da je normalan, možda malo pogubljen, ali normalan. Nije ni autom došao. Dileri ne idu peške.”

“Ne miriše mi na običnog gradskog luzera, garant je neka zverka, maskirana!” Nena je bila uporna.

Gurala je u džepove budjenje uspavanih trnaca, pazila na slučajne rupe da ne šmugnu napolju. Koža se odizala od spleta mišića, razgolitivši uskovitlanu krv. Bez poznate toplote, ali i hladnoće. Jeza duž cele kičme sa svakim osvrtanjem u njegovom pravcu.

“Popio bih kafu sa Vama.” Naglo suočeni pogledi i rečenica koju je skotrljao sa usana, učiniše je zbunjenom. Utisak da nikog nije video osim praznog prostora pred sobom, prevario je.

“Za pola sata završavam smenu, ako želite da me sačekate, popićemo je.” I nije verovala da je ovo upravo izletelo iz nje.

“Biće mi zadovoljstvo da Vas sačekam.”

Skupljajući prisebnost, okrenula se i otišla do šanka. „Šta ti je Andrea? Šta to on nosi u sebi što uzrokuje nemir? Šta? Šta!? Prvi put ga srećem, zapamtila bih mu lik da sam ga videla do sada. Zašto sam prihvatila poziv?“

“Moraš priznati da dobro izgleda.” Nenin glas delovao je udaljeno.

Kada je prizvala svest shvatila je da gleda u njega sa osmehom i osetila lakat u ledja.

“Nikada nisi bila ovakva. ’Ajde briši.” Konstatovala je Nena.

 

Bilo ih je… O da. Na jedan tren, poput krajolika kroz prozor vagona, dovoljno da se ureže u sećanje, nedovoljno da ostavi posledice. Nije ostavljala prostor da još neko udje u njen vihor, držala ih je na bezbednoj distanci od oštre ivice. Zatvarala svoju emotivnost bacajući ključ, menjajući ključara svaki put, zametala trag. Svoje parče tla hvatala nogama i rukama, nema ljuljanja, nema potresa, lakše je tako. Kada krenu halapljivi jezici varljivih utisaka svih čovečjih čula, podizala je branu svog jezera. Držala talase pod kontrolom. Svako odbijanje o zid sa hukom dubine odbolovala i odćutala. Ne postoji sertifikat za odvaljeni zid samoodbrane.

Ponekad bi se javila težina obeležene devojčice iz doma, sa podsećanjem da odskače iz prihvaćenih kalupa društva. Da mesto neke njene buduće porodice stoji upražnjeno u koloni gde se broji od dva pa nadalje. Jedan je bio nepoznati broj. To je jednostavno tako bilo i biće. Bez utvrdjenog datuma prestanka. Nosila je svoj krst sa dostojanstvom, kao da je pero, samo je stalno stegnuta vilica napuklih zuba otkrivala težinu.

 

Znala je kada posla nema da posmatra ljude, mravinjak koji vibrira svakog dana ispred nje. Svako lice jedna priča, svaki korak nekud vodi, užurbani, sami. Osećala je do kostiju, do srži tu ljudsku samoću, uvučenu kao loš cug prvog zimskog kašljucanja velike peći na drva. Bojila im tugu u crveno, žuto, cvetno. I čudno stapala se s njima. Ta kombinacija njihove i njene usamljenosti delovala joj je kompatibilno, ušuškano. Slušala je, prateći liniju pločica na podu, priče sa okolnih stolova. Svako je govorio Ja, Meni, Moje. Tudje ime čulo se samo u konspirativnom sazvučju ljubomore i zavisti. Kada bi je presekla scena nasmejane majke sa bebom u ruci, pitanje se nametalo kao prirodan sled: Zašto? Čovek je sebično biće, čemu sve to? Šta očekuje ta majka od svog deteta? Koje su joj slike prolazile glavom dok je zamišljala nerodjeno biće? Koji put ima iscrtan na stazi sudbine? Da zna, možda bi ridala na sav glas ili vrištala od sreće. Ili je mene doživljeno toliko promenilo i ne umem napred bez kidanja zardjalih lanaca prošlosti. Ne umem prostodušno prihvatiti redosled sveta.

Zastala bi za trenutak, otresla misli i nastavila sa radom.

Nenaviknuta na nesigurnost kao oči posle mraka na svetlost, sela je za strančev sto. Nena je prišla, spustila bučno šoljice, pustajući da tacne zazveče, bacila Andrei značajan pogled i otišla gundjajući sebi u bradu. Uvek je sedeo neki dežurni davitelj slobodnog vremena kog bi ona morala da opslužuje.

“Moje ime je Stevan, tvoje znam, pisalo ti je na uniformi. Drago mi je što ne zazireš od stranaca. Postojala je sumnja u meni da nećeš prihvatiti poziv. Verovatno se pitaš koji je razlog poziva?”

Glas baršunast, zvonio je po njoj kao po zidovima akustične sobe, pokušavala je da izgleda pribrano i samouvereno. Sklanjajući nevidljive mrve sa farmerica, shvatila je da gleda sebi u kolena i brzo se uspravila.

“Naravno da se pitam. To i jeste u prirodi svakog čoveka ako ne postoji neki valjan razlog za poziv, da se pita. Prema tome, zašto bih ja bila drugačija od ostalih?”

“Ti i jesi drugačija od ostalih. Izbija iz tebe. Sa svakim udahom i izdahom struže ti sa lica naslage običnog i emituje te u etar. Ne želim da te zbunim ovom pričom i voleo bih da promenimo lokal. Večeras gostuje jazz band u „Blue Tail“-u, jesi li raspoložena da ih poslušamo?”

“Za jazz? Uvek raspoložena, Stevane.”

“Hajdemo onda.”

Ustao je sa stola, pružio joj nenametljivo ruku, kao da je to najnormalnija stvar, pridržao jaknu i prislonivši prste uz njena ledja dao joj do znanja da noć pred njima ima ukus zrelog groždja.

sax

Prethodni unosi:

  1. Sačekaj do zore
  2. Sećaj me se po inicijalima
  3. Uspavanka za košmar

 

 

Advertisements

Lullaby for nightmare

 

“Jaoooo, noćas sam sanjala Dragana i mene kako se vozimo crvenim autom. Ne znam šta to znači, mada Joja kaže da je crveni auto napredak. Daj Bože! Ne znam koju rupu pre da krpim!” Nena, čuveni maher da nosi tri ajncera istovremeno, melje kao vodenični točak i zapamti ko je šta naručio.

“Ne pamtim san. Možda je tako i bolje, ko zna kakav košmar bi to bio.” Dobacila joj je Andrea, pazeći da ne izruči sadržaj tanjira u krilo sedog gospodina koji je gutao pogledom i izazivao joj mučninu, svaki put. “Uh! Kako bih mu sasula ovu vrelu čorbu… pušio bi se kao indijanska vatra, perverznjak matori!”

“Slušaj me. Svi sanjamo, to je naučno dokazano. Samo ti namerno zaboravljaš, a to je već problem za psihijatra. I tačno znam kada sanjaš, baneš na posao kao da te sto djavola jurilo dok si dolazila, onda te ja pokrivam da te ne šutnu!” Reče joj Nena na uvo i vrcnu se u prostorije za osoblje.

“Ne pamtim, ja ne pamtim. Zaboravljam i ovo upravo izgovoreno. I tačka. Neno, Nenooo, živim! Ne sanjam. Kakvi te djavoli spopali? Sve je u redu sa mnom.” Uzaludno je Andrea pokušavala da ton glasa umota u foliju kategoričnosti dok je pratila Nenu.

“S tobom? Koga lažeš blesavice jedna? ’Ajde da rintamo, opet nam seljančura udara recke u minus svesku!” Nena zakoluta očima pokazujući na korpulentnu crvenokosu šeficu.

Lako je stigla do centra, ni torba nije bila teret. Stala je da predahne i vidi kuda dalje. Obuhvatila je rukama kosu sa čela hvatajući zalutalu svest po hodnicima. Frizer-perionica-restoran….oglas! Na vratima je stajao oglas za radnu snagu. Ušla je i ostala da radi. Neka smotana cura uganula je nogu. Prala portale a merdevine klimave. Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane.

Ponoć je prošla kada je napustila restoran prvog radnog dana. Nena je primila u svoj stan dok se ne snadje. Starija desetak godina od nje, otvorena i do koske iskrena. Zato joj se i dopala na prvu loptu.

“Navika, život je navika. Kada predjemo sledeći stepenik, kada zupčanik okrene zubac, navika preuzme vodjstvo. Kao da sam oduvek živela ovde, sa ovakvim ljudima i u ovakvom stanu. Gde i kako sam zakopala delove stvarnosti iz prošlosti? Da sam se vratila tamo odakle sam i došla, možda bih saznala nešto? Da bar imam fotografiju.” Često je vrtela misli ne obraćajući pažnju na glasan razgovor Dragana i Nene. I kada su jedno drugom ljubav izjavljivali vikali su, eto takvi su. Bili su joj dragi, prvi, pravi prijatelji. Nikada je nisu pitali odakle je i zašto je sama.

Prihvatanje čoveka takvog kakav je, bez osvrta na nazad i napred, odlika je velikih ljudi.

Mrak. Ruke dodiruju okolno drveće, oči vide. Poput divlje mačke. Čuje sopstveno ubrzano disanje. Oseća zatezanje mišića nogu dok se privija uz stablo. Grane i suvo lišće pucketaju pod teretom koraka. Gde ste? Sama sam! Gde da Vas tražim? Molim Vas! Javite mi se! Zmija straha uvija joj um i sprema krik. Ne dam Vas! Ovog puta ja ću Vam pomoći! Tu je, na vrhu jezika, ali ne izlazi ni uzdah u oštri jesenji vazduh. Gusta mreža senki propušta je kroz prolaz do kuće. Pred njom puca prazan prostor na izlazu iz šume. Kuće nema, nema njih, samo pravougaonik gde su nekada bili zidovi, na sredini malog dvorišta. Pada na kolena i shvata da je još uvek dete. Neko, nešto se prikrada iza ledja, nema snage da se okrene, zlo je probija kao detonacija, posmatra snop svetlosti koji joj kroz telo prolazi  i sa užasom gleda svoje iščezavanje. Krik se oslobodio.

Mrak. Otvorila je oči svesna svog ubrzanog daha. Grlo se osušilo. Mala soba disala je mirno noć. Sve je tu na svom mestu, njen iznajmljeni život u iznajmljenom samačkom stanu. Asfalt, smog i staklo. Na sigurnom je, nema šume, nema iskonske sile razaranja.

“Dobro je, još jedan košmar je prošao, ja kraća za još jedan dan života. I ponovo bez kompletne slike i naznake šta se zapravo desilo. Previše delova slagalice.” Dohvatila je čašu vode sa noćnog ormarića i drhtavo prinela usnama. Utolivši žedj potražila je olovku i notes. Uspravila se u krevetu, upalila lampu i počela da beleži san. Od kako je postala vreća za boks udarcima sudbine, čuvala je svoje snove. To je bio njen uvid u neistraženu prašumu sećanja. Nadala se da će joj nekada utabati stazu u pravom smeru. Pokazaće uvod, razradu i zaključak jedne porodice koja postoji samo u njenoj skrivenoj podsvesti. “Nena će opet znati kada se pojavim na vratima restorana. Ne može se ništa sakriti od nje.” Na polici poredjana uredno zavedena pod rednim brojevima arhiva. Nijedno sklapanje očiju nije prošlo bez košmara. Vremenom je navikla da je tako, da dok ne zabode sebi nož istine do balčaka, neće prestati san koji govori jezikom onostranog. Mesec je srpasto kosio sve pred sobom, ostavljajući joj tišinu i krvavi trag odsanjanog na duši.

“Čekam te već pola sata, ni kafu neću bez tebe da popijem.” Nena nije htela da spomene očigledan umor Andreinog lica tog jutra. Sipala je vruć napitak i sela pored nje.

“Ovo ti je stiglo juče poštom.” Reče gurajući plavu kovertu ka njoj.

Kako se meri količina jeze koja prostruji telom? I zapremina predosećanja u poplavljenim komorama svesti? Znala je. Začudjujuće mirno otvorila je kovertu, letimice pročitala i vratila kako je i bilo.

“Dobra ti je kafa jutros. Kako je Dragan?”

“Dobro je, rezultati su ok. Sad samo mora da pazi na sebe, a poznavajući ga kao svoj džep, od toga, mila moja, nema ništa! Biću dežurni Ajhman i gonič robova, tj. Gagijev gonič ! Haha!” Okrenula je Nena na šalu Draganov ozbiljan zdravstveni problem i Andreino jedva vidljivo drhtanje dok je otvarala kovertu. Posmatrala je sa nesebičnom ljubavlju tu ženu i osmehnula se. “Sve je igra reči, igra koja ne boli već leči. Kada je u pravim rukama lopta u toj igri dobaciš je i na kraj kontinenta. Zajedno sa šifriranom porukom i antidotom za neizlečive slučajeve kao što sam ja.” Osećala je neizmernu zahvalnost prema toj ženi. Što se Nene tiče, koverta nije ni postojala.

“Idemo, cureee! Narod je glaaadan!!!!”

 

Te večeri zatvorila je ulazna vrata stana ledjima, natovarena knjigama iz obližnje biblioteke. Bilo je tu raznih naslova, uglavnom vezano za podsvest, snove i psihologiju. “Noćas nema spavanja i košmara. Za rat ne znam, ali ovu bitku nećete dobiti.” Bacila je nehajno torbu sa kovertom, skuvala lonac kafe, pustila muziku i sela na pod otvarajući prvu stranicu zapisnika ličnog otkrovenja.

Nad gradom je lebdela prolivena crnina Meseca udovca.

Jutro se vraćalo crtajući beličaste godove Zemlje u krugu Univerzuma. Pomerila je ukočeni vrat i zagledala se umorno kroz prozor. Upila je dolazak prve svežine, stresla ramena i namakla osmeh odrazu u ogledalu. “Baš si ti neka vesela cura.” Odjeknu joj u sećanju. I srebrni premaz na vizit karti žene koja joj je prva dala do znanja da ume da barata besplatnim trenutkom sreće. U maloj fioci stajala je kutija sa dokumentima, kao nešto važno, tako je smestila taj komad plastike izmedju svedočanstva i uverenja da je i nju neko stvorio i rodio.

Opipala je prstima reljefna slova:

– Lea Blažek –

Advokat

Pogledala je na sat, bilo je isuviše rano za pristojan poziv. Istuširaće se i pojesti nešto pre nego je pozove. Pomoć je bila preko potrebna, naročito nakon pročitane sadržine plave koverte.

Jedina osoba iz prošlosti koja je imala uvid gde se ona nalazi bio je pedagog iz doma. Jedino je on mogao dati adresu. Bila je to ponuda za otkup zemlje njenih roditelja, ponuda poverioca, ne kupca. Nivo prkosa u njenim venama dostigao je kulminaciju.

“Ko se to usudjuje da otkupljuje ono što je ukleto i proglašeno za nepostojeće mesto na karti?” Pitala se. “I ne otkriva ko je, nego šalje trojanskog konja? Kakav je to novac koji će mi platiti godine bez njih? Svaki mesec, dan, sat, minut i sekund samoće? Pokriti troškove patnje, licitirati neku novu Andreu? Nema tih para. Neka ne računa na strah s moje strane, slomio se s njima.”

Predosećanje da će do toga doći, pratilo je kao senka, postalo deo nje, zato je mirno progutala slova i nastavila da radi tog dana.

“Dobro jutro, da li mogu da razgovaram sa gospodjom advokaticom? Da, sačekaću… Ovde Andrea D. Jednom prilikom povezli ste me iz provincije do grada, ne znam da li se sećate, davno je bilo. Jeste, ta vesela cura. Volela bih da Vas vidim. U redu, biću tamo u 17h. Do vidjenja.”

Tog vikenda bila je slobodna. Okupana i sita, ukrala je malo sna od demona noći i prenela na svetlo. Lakše bi zaspala kada je znala da je čuva dan.

„Artemidor stoji pored mene, broji mi otkucaje pulsa. Odbrojaće košmarne damare, da kad jednom utihnu nikada ne nadju vrata mojih snova.“

Celom dužinom bitisanja čovek zavisi od odluka. Donesenih na vreme ili zakasnelih. Neke sačuvaju živu glavu, mnoge su minorne. Osećanje koje ih prati je kajanje. Kakav god ishod bio uvek nadodje poput prljave bujice. Možeš da potoneš, možeš da se boriš i isplivaš na suvo. Malo je onih koji se osuše. Stihija kao euforija preplavi sve i nosi iluziju da je lakše prepustiti se. Zašto borba? Koji joj je cilj? Zadovoljiti ego? Zaraditi nečije pozitivno mišljenje? Ionako su i patnja i radost pojedinačna kašika za svakog od nas.

I da li su susreti predodredjeni?

Andrea je imala istančano čulo za ljude. Utisak prijatne toplote za one koji u sebi ne nose zlo i suprotni utisak smrzavanja od onih zatočenih u kuli samoljublja. Hladnoća je bila poznatiji osećaj.

Lea, jedna od retkih koja je širila toplotu poput kaljeve peći. Probijala se kroz masu širokog osmeha i okruglog lica, prišla Andreinom stolu i poljubila u oba obraza.

“Drago mi je što si se meni obratila za pomoć. Daj da vidimo šta je problem pa da obrišemo pod s tim izrodima! I gde si ti, curo, do sada? Često si mi dolazila u misli, s pitanjem kako si se snašla u ovoj džungli. Pričaj mi.”

Ispovest, olovno teška, žmirkala je gledajući prvi put svetlost i plovila vazduhom do Leinih ušiju.

Bašta kafea bila je poluprazna, sumrak se šunjao kroz rešetkastu tendu sejući reči neizrečene živom ljudskom stvoru do tada.

Cepala je sebe na komade, čak i ono za šta je mislila da će ostati zalepljeno u fuge mermera hladne čekaonice Socijalnog i njenih suza izdajničkih, a gutala ih je. I misli koje su grebale gramofonsku ploču memorije “Nisam dete, ni-sam! Deca ovo ne doživljavaju, dajte mi ličnu kartu i prepravite godine, sada ih imam stotinu! Neću u Dom!” Onda je progovorila to isto socijalnom radniku i završila kod psihologa. Umukla. Ne vredi. Nikada neće shvatiti da prag odrastanja ne detektuje neke dečije godine. Obrisane su sa prašinom inicijalnog dogadjaja. Sklopila je odbrambenu krljušt i prkosila razdornoj sili nemoći. Pustala da klizi po njoj, posmatrala pogibiju ne dajući joj ruku. Mora tako, da se zaštiti za neka druga vremena. Isplivaće duhovi prošlosti i tražiti od nje novu žrtvu, samo ovog puta, biće spremna i stamena.

Jedan mehurić iz čaše pucnu joj pred nosom, trgla se i zastala sa pričom. Glava joj je gorela i nije se usudjivala da pogleda u Leinom pravcu. Ruka je poklopila njenu šaku na stolu i stegla je jako.

“Imam pozamašno radno iskustvo… Ovako nešto nisam čula do sada. I da je postojao neki trag, imali su dovoljno vremena da izbrišu svaki dokaz. I da mirno sačekaju zastarevanje slučaja dok ti skupiš punoletstvo, želju i potencijal da kreneš u borbu za nešto što je tvoje. Ili da računaju na strah da nećeš smeti opet tamo. Ponuda koju si dobila to samo potvrdjuje. Daj mi malo vremena da se saberem i iskopam kako mogu da ti pomognem. Razumem zašto niko ne zna. Pojam ludila odredjuju oni kojima je to u opisu posla, a ne u opisu ljudskosti.”

Osetila je ogromno olakšanje i pogledala je pravo u oči. Nevidljivi fluid spojio je dve žene i obojio noć u narandžasto.

escher-kristopher-schoenleber

Escher Photograph by Kristopher Schoenleber

  1. Sačekaj do zore
  2. Sećaj me se po inicijalima

Sećaj me se po inicijalima

Odsekao je starina komad suvog mesa da zameze uz vino dok se nad ognjištem kuvao krompir. Znao je šta nedostaje momku odraslom uz kačamak i miris dimljene slanine. Znao je i koliko on sam ne zna. Koliko je udaljen od onog čime se bavi njegova krv. Želeo da ostane na tome. Desi se, nekad, da dolaskom u poodmakle godine, želju za širenjem vidika uguši potrošeno vreme. Dodje čoveku bremenito uz nagone i načela koji se slede bez osvrtanja. Popuste kosti, raspregnu htenja, pomiri nepomirljivo.

Todor je znao dubinu u koju otac seže. Da, bez obzira na život proveden u jednom mestu, ima genetski prenesenu mudrost opstanka. Nijedna reč nije bila izgovorena samo da bi popunila prazninu tišine. Nasmešio od pomisli na sličnost sa Senekinim „Moralnim pismima Luciliju“ istovremeno se hladeći time da izrečeno nema povezanost sa savremenim standardima.

“Tako učini, moj Lucilije; posveti se sebi i vreme koje su ti dosad oduzimali ili otudjivali ili ti je promaklo, sakupi i čuvaj.”

Da li zbog tamnog svoda i prizvuka sigurnosti u okrilju noći Todoru bi lakše da izruči iz sebe nedoumice detinjstva:

„Sećam se trenutka kada su se na kapiji pojavile komšije, one što rade u susednom gradu. Bolje rečeno, sećam se tvog lica i ruke koje su čupale kosu, uz lelek i vapaj. Nikada do tada.. ni od tada nisam te video u takvom izdanju..“

Taman što je zaustio da nastavi sve ono što ga tišti dugi niz godina, otac je preuzeo oživljavanje uspomena. Ućutao se. Pretvorio u uvo.

„Niti ćeš.“ Dubok uzdah ote se starcu. Povukao je iz smotane cigare, pognut na maloj drvenoj stolici uz ognjište, ispuštajući oblak dima kroz nos, zvučno, tužno.

„Najteže je izgubiti jedinu sponu koja te veže za roditelje, praoce. Za nasledjeno, usudjeno, sestrinsko.“

Bacio je opušak u plamen uz trzaj, nemoćan da dobaci do vatre. Ostao je da dogori na, od starosti uglačanoj, kamenoj ploči. Pogledao je sina kao da time rezimira period od skoro 50 godina, uz skoro opipljivu želju da kroz njegovo iskustvo Todor oseti sam, da ne mora ponovo kroz reči da preživi sav onaj užas. Prokletstvo čoveka jeste da prenosi rečima svoj doživljaj.

Slušao je Todor. Delom objektivno, delom subjektivno. Povezivao zvanične izveštaje sa onim što je starina govorio. Pokušavao da nadje deo koji je nedostajao u slagalici nerazjašnjenog slučaja, koji se, neko bi rekao, sasvim nenadano digao iz mrtvih. Nalepnica na kutiji “nerešen slučaj usled nedostatka dokaza” pojavila se na njegovom stolu nekoliko dana pre njegove posete ocu. Nedostatak dokaza bio je najlakši način objašnjenja  veoma sumnjivih okolnosti pod kojima se zločin desio. Period dešavanja u vreme kada je forenzika na ovim prostorima bila tek u povoju, obrazovanje u dubokom raskolu sa tradicijom i nemarnost uzrokovana službovanjem gde su svi “tvoji”.

Sredinom 70-ih desio se zločin na planini nadomak mora. Nestao je bračni par Ozrinića zajedno sa maloletnom ćerkom A.O. Porodična kuća bila je sravnjena do temelja. Okolna stabla spaljena do korena dok, začudo, vatra nije dotakla drveće koje se nalazilo van poseda. Previše nepoznanica, premalo načina da se utvrdi motiv dovelo je do ostavljanja predmeta u deo “nerešeno”.

Slučajno ili ne, to je bila njegova familija, tetka, njen suprug i sestra.

Povratak

Polako se nazirala modra granica mora i neba, prosto neuhvatljiva, teška oku da razluči ogromno plavetnilo pred sobom. Sedela je negde na sredini prepunog autobusa, turista na “kredit“, ponekog sezonskog radnika željnog zarade, ukradenog milovanja sa nepoznatom nemicom i par meštana na privremenom radu u unutrašnjosti zemlje. U zamišljenom pogledu nije se video razlog dolaska, sreća ni tuga, samo ravna linija i osećaj mirenja sa sobom. Miris četinara dovukao je period zatrpan u prošlost, skriven od svih, da slučajno neko ne sazna zašto se čovek vraća na mesto zločina, da li radi ličnog ubedjenja u učinjeno ili pokušaja spajanja dvadeset godina razlike u razmišljanju.

Nalet vetra punog raznih čestica skupljenih usput, dočekao je u rodnom mestu. Žena sa dvoje male dece sudarila se s njom, želeći da što pre nadje svoje zakrpljene torbe. Nije ih primetila, stajala je nepomična, kao da ne veruje da je opet tu i da ima snage da se suoči sa duhovima prošlosti.

–  Martineeeeeeee!!!- čudno piskutav ženski glas prenuo je. Odmahnuvši glavom krenula je ka taxi stanici.

–   Vozite na ovu adresu!- užurbano je rekla vozaču pruživši cedulju.

Predeo na samoj sredini rivijere bio je kao preslikan sa lepih i nedostižnih destinacija, za koje mislite da nikada nećete imati dovoljno novca da ih vidite. Trnula je gledajući poznate krivine starog puta, znala je svaki kamen, svaku stopu ko zna koliko puta predjenu “Zar je moguće da opet gledam ono što me proganjalo?“ Samo tren deli je od odluke da naredi vozaču da se okrene i vrati ukradenom životu, ali ne, mračna strana i ovog puta urodila je plodom. Nema te sile, znala je, da je vrati sada kada je nadomak roditeljske kuće, onoga što je ostalo od nje. Film je krenuo unazad u glavi, vraćao godine cepajući zamišljene kalendare,

list po list.

Bila je dete od dvanaestak godina i živela svoje doba nevinosti. Radila najteže poslove, nije joj bilo teško da vuče vodu po par kilometara do svoje kuće i da nastavi u školu sa još većim elanom. Učila je žedno upijajući svaku reč voljene učiteljice, maštajući da jednog dana bude kao ona “Biće ponosna na mene“ mislila je sa osmehom.

Kako se sruši ceo svet u jednom danu? Saznaće ubrzo i zaboraviti želje, htenja, noći na jastuku sa mirisom suve kukuruzovine, upijene u nozdrve do sudnjeg dana. Da ga nikada nijedan parfem ne skloni sa trona jedinog mirisa detinjstva.

Uz oblak prašine mistifikujući i taj trenutak, auto je stao. Uhvatila se za vrata plašeći se da ih otvori i pusti vazduh koji je davno udisala, da je ne omami svojim reskim dodirom.

-Ovde ste hteli, zar ne? – Pitao je vozač.

-Da…ovde.- Progovorila je sa knedlom u grlu.

-Gospodjo, da li ste dobro? – Čula je zabrinuti glas.

-Jesam…biću.- Platila je i izašla.

“Sada je sve na tebi.“ pomislila je.

Udahnula duboko i krenula poznatom stazom.

U domu za nezbrinutu decu važila je za divljakušu koja ni sa kim ne komunicira, osim sa knjigama. Tu je nalazila utehu i prividan mir. Sazrela pre vremena, imala je izgled male starice, uvek u crno obučene i bez ijednog predmeta iz prošlosti. Danima je sedela na drvetu ispred doma, pogleda uprtog prema, nekad, dragim planinama. Deca su je izbegavala kao da na sebi nosi tablu: Teško zarazna. Nisu želeli da je prime u svoje okruženje, nije ni marila za to. Ništa je nije doticalo. Ljudi? Tamne senke koje promiču pored nje. Tražila je samo odgovor, gde su njeni roditelji? Nailazila je na muk i okretanje glava, skretanje teme na školu i zadatke. Saznanje da je smatraju nedovoljno odraslom za jezive činjenice, poput tupog udarca u stomak budio joj želju da što pre ode iz doma. Da niko nije znao šta se desilo, nije poverovala. Papir koji su joj poturili kao dokument o nestanku bio je nevažeći za nju. Osećala se obeleženom, žigosanom i čekala punoletstvo da zauvek napusti taj kletvom posut kraj.

Konstanta koja pokriva i najteže rane melemom je vreme. Ostanu košmari ali sve je polako bledelo kao horizont u sumrak. Njena duša pamteći bol, žudela je za novim licima koja neće bežati od nje kao od kuge. Otišla je na dan osamnaestog rodjendana, ne okrenuvši se nijednom za sobom, znala je da nema za čim.

„Andrea, Andreaaaaa! Zaljuljaj svoj probušeni čamac i ispadni iz njega!“…Vrisnula je u sebi….“Nikog nemaš, ništa nemaš, gde sada?“

Mamutski dah otkinu joj se iz grudi ostavljajući je u oblačiću pare. Grabila je koracima ka autoputu tražeći bilo kakav prevoz, usne su joj se žustro pomerale „Što dalje odavde, što dalje, bilo gde, nije važno, više ništa nije važno“.

Podigla je palac.

Promenila je nekoliko auta do Velikog Grada, najteže je bilo kada bi je upitali ko je, odakle je i ima li koga. Po prvi put u životu izrekla je Laž i dobro se osećala zbog toga „Da..imam, radim u Velikom Gradu…Bila do mojih da ih obidjem“.

Kako je Laž bila lepa! Ne samo lepa, Laž je vaskrsnula zaboravljeni zagrljaj majke, siguran i zaštitnički, na koji možeš uvek da se osloniš u odsudnom trenutku. Da, sklonila joj tugu i nemoć kao laki pramen kose, skliznut na zamućeno oko. Čudna mimika lica vratila je osmeh, inerciju koja je spavala u prašini nekad zadovoljnog života.

„Baš si ti neka vesela cura. Drago mi je što sam te upoznala. Ako ti nekada zatreba pomoć, evo ti moj broj telefona. Slobodno se javi, radovaću se da ti pomognem.“

Blenula je u lik žene za volanom, ne verujući svojim ušima. Ona vesela?

„Hvala…ali Vi mene i ne poznajete“

„Devojčice, kada bi svako od nas činio usluge samo poznatim ljudima, ovaj svet ne bi ni postojao. Ne brini i javi se, obavezno!“ Reče kroz otvoren prozor i brundajući motor prekri njen glas.

Tek tada prošarala je očima na gore. Vrhovi visokih zgrada spajali su se nad njom, ogromni prozori, stakla izglancana do odbleska ogledala sijala su gradski puls na betonu. Prebacila je torbu preko ramena, zaustavila prvog prolaznika i pitala u kom pravcu je centar.

 

 

Sačekaj do zore

Gde odlaze progutane reči? Da li se vare u kiselini ili lepe za arterije? Zavisi li to od stepena hladnokrvnosti  potpomognute dugoročnim povlasticama?

Smatrao je Todor da pojam plemena presudno utiče na tok svesti pojedinca. Ta korelacija izmedju visokog obrazovanja i polupismenih meštana dobijala bi na težini uvek kada krene nepristupačnom stazom ka rodnom mestu. Auto je ostavljao nezaključan na malom, šljunčanom platou sa koga je pucao pogled na dolinu. Nesvestan radnje izlaska iz auta, lupe vratima, zastao bi zagledan u prostor i čekao scene u sećanju. Kažu da je isto tako pred smrt, nanizane perle životnih akvarela klize jedna za drugom. Tu je gubio nit sa svim što je bilo van okvira detinjstva. Tu je vreme odlazilo na stand by i ćutalo uz poštovanje iskonskih nagona. Uspon i nedostatak kondicije vraćali su ego na prvobitnu veličinu dok bi zadihan nazivao „Pomoz’ Bog“ preostalom roditelju. Dolazeći do daha ponovio bi još jednom, glasnije, čekajući odgovor od starosti, narušenog sluha.

„Bog ti pomog’o, sinko! Ah, prišunjaš se i ne čujem ti korake, može bit’ i da me uši više ne slušaju kao nekad.“ Odgovarala bi starina prilazeći mu u zagrljaj. Muški, jak, sa obaveznim lupanjem po plećima.

„Dobro je, dobro! Ima te hektar u ledjima! I boju si dobio, nego dobiješ je svaki put dok izguraš uz ovo brdo. Sedi, sad će osveženje.“

Onda bi se energično vrcnuo kao da je iznenada smaknuo par decenija sa životnog zapisa odlazeći u podrum. Govoreći sve vreme iako je znao da ga Todor ne čuje. Navikla ga samoća da se može razgovarati sa samim sobom. Navikao da zamisli sina na toj istoj stolici na kojoj je sada sedeo kako sluša ono što starac trabunja. Njegove pokušaje da ga nagovori na silazak u civilizaciju nikada nije uzimao u ozbiljno razmatranje. Asketski način preživljavanja u vrletima urezao se duboko u godove sede glave i nije bilo tog „keca iz rukava“ da mu poremeti vrednosti sa kojima je planirao da ode s ovog sveta.

“Nije život med i mleko, moj sinko. Za med izujedaju te pčele, za mleko ritne te krava. Pa ti slatkoća brzo predje u mučninu. Tako ti je i u životu. Dok stigneš do meda i mleka izgubiš čulo i ukusa i mirisa..”

„Tvoje je da pokušavaš, moje da odbijam.“ Umeo je da kaže sa šeretskim osmehom.

Do duboko u noć tekao bi razgovor oca i sina obojen nekim tihim, volšebnim tonom.. mada o Njima nikada nisu pričali. Oni su egzistirali u prećutnoj zoni u koju se ne zalazi bez hrpe verbalnih odobrenja. Pa i tada bi govor zapinjao ko nejaka kolena o prastaro korenje. Do te večeri..

krinkl-stejt