Monthly Archives: January 2016

Uspavanka za W.

 

Sećam se početka jedne knjige u kojoj je autor do najsitnijih detalja opisao prostor u kom stvara. Nekih desetak strana o svemu i svačemu pa i o prašini, duboko uvaženoj, jer je trebalo dosta vremena da se nataloži na drage mu sitnice i krupnice. Interesantno je koliko mi je pažnje oduzelo baš to, skoro nebitno nabrajanje nečega što nikada neću videti. Nešto što mi u stvarnosti ne odvlači pažnju, nisam od onih ko upija enterijere, pre bih rekla upijač energija, niskofrekventnih, duboko sakrivenih ljudskih nedoželja, nedojeba, nedosega, nedo…

Sećam se jednog, ne tako davnog prelaska iz proleća u leto, neopisive najezde ludo zaljubljenih muva u jedan odredjeni zatvoreni prostor, u moje mokro telo, dobro ojedeno i markirano svim postojećim iskustvima. Nekog ko baš i nije skoknuo u ovaj vremenski transspiritualni koridor, namerno puštenih noktiju radi dubljeg urezivanja u sopstvenu kožu, namernog odupiranja stihiji koja nosi sve pred sobom, a ti bi da se držiš za slamku, za vertikalu surovo izgletovanu kompleksima. Jebeš nokte, potrebno je nešto mnogo stabilnije od tvoje psihe i koprcanja sa avetima iz ormara. S kojima istovremeno vodiš ljubav i orgazmiraš u izbrisane foldere.

Ne može.

Klizi. Iskliznuće.

Kiše koja je tog dana donela neopozivu odluku da slije sve svoje rezerve, cereći se malom čoveku na njegov nezavršen krov.

 

 

Ali svest samoodržanja borila se, osvajajući metar po metar šerpama za ritmički nadahnute kišne kapi.

Neverovatna činjenica koliko, sa svim materijalnim meridijanima, ljudski ograničenim paralelama, omedjeni sopstvenim ubedjenjima, mi zapravo stojimo u mestu. Urasli sa korenima svojih fobija, usadjenim i stečenim navikama, mami i tati, državi, komšiluku, bratu, sestri, deci, mužu, ženi, ljubavniku/ci, opirući se struji ko žilava vrba, ne damo na sebe i svoje iskrivljene vizije.

I beg.

U nikada odobren svet.

 

(Arhiva Fb, 28.1.2013.)

 

 

 

 

 

 

Istorija na off

Postoji jedan dobar razlog zašto bi trebalo povremeno isključiti nagomilanu prošlost. Danas, kao pojam, dobija priliku za restart. U svakom segmentu. Izgubi se žaoka prepadnutosti kad saberemo broj godina potrebnih za prizivanje sećanja na odredjeni dogadjaj. Uštedimo koju sedu.

Otvorim praznu stranu i sklapam neke reči u rečenice sa namerom da ih prevedem u smisleni tekst u toku dana. U medjuvremenu, kombinujem fizički rad sa umnim. Cepkam drva da nahranim dve aždaje ložeće, kuvam mačkama piletinu s pirinčem, raščišćavam, ko zna koji po redu, ugao uspomena u ovoj kući. Tešim brata i snaju da ne brinu za svog sina koji se otisnuo u svet. Pa da, baš je neiskusan sa svojih 46 godina, izgubiće se kojekuda. Ali, roditeljsko prokletstvo je, na prvom mestu, vrlo često nepotrebna briga. Naravno, malo topline pa malo oštrine provučem kroz priču i odagnam bar deo teskobe koju im vidim u pognutim telima. Pogubno je to što ih nije briga za uzrok odlaska, već posledice. To meni dodje isto kao da lečimo anemiju odlaskom u južnoamerički rudnik da žvaćemo sirovo gvoždje.

Skoro sam pročitala odličan podsetnik na to koliko smo “trag u beskraju”. Da parafraziram: Hrišćani nismo bili pre 2016 godina, muslimani nisu postojali pre sedmog veka nove ere i tako dalje i tako bliže. Religija ima mnogo, naroda još više, vukljali smo se (ljudi), selili, raseljavali i šta posle svega? Koliko to ima smisla ovog trenutka? Kada odete po najobičnije namirnice u omiljenu radnju da li se ikada zapitate čija noga je tapkala na tom istom mestu pre zilion nezapisanih životnih epitafa?

Jok.

Kupite hleb, jogurt i novine čiji sadržaj zaboravite pre nego sklopite poslednju stranicu.

 

Kome se pocepalo nebo prošle noći?

Uporno objašnjavam Zazi (mama mačka) da nije svinja i da ne gura njušku baš u svaki moj zalogaj. Čekam trenutak da nazdravi sa mnom nadošlom, asfaltnim valjkom stucanom periodu i progovori. Bez zezanja. Već me je spašavala ponora, više puta. Tako da u moru ljudskog gliba, masovnih dezinformacija izrepetiranih iz tastaturskih mitraljeza, ona dodje tihi saborac. Ćuti i prati.

Valjda je u tome smisao. Da masa nikada nije porazila minijaturu sopstvenog maksimuma. Koliko god zvučalo kao paradoks. Što je, inače, zastupljeno na ovim našim, jadnim prostorima. Raščerečenim raznim, što domaćim, što stranim rafalima. Kako postati i ostati zdrav, šta slušati, šta ne, šta nam poručuju zvezde, a šta zemljani. Odakle sad gluten, laktoza i ostale nebuloze? Odakle nama toliko bolesne dece, beskućnika i napuštenih životinja? Odakle para za izbore (majke im ga izborim baš) a nema za lekove, bolnice, balansa izmedju računa i primanja i ostalih, tjah… prizemnih stvari. Odakle taj GMO kada smo sadili stare sorte kukuruza, krompira i pšenice? Aha, prodali smo guzicu zarad pameti. Samo ja pamet ne vidim nigde. Osim van granica ove naše divne zemlje. Za kojom je nostalgija jača od pupčane vrpce, jača od materinskog instinkta, jača od gena.

Sestrić je na završnoj godini srednje škole. Voli sve što vole mladi, ofkors. Medju tim, omladinskim ljubovijama, nalazi se i želja za tehnološkim prednostima, sasvim razumljivo, reklo bi se. Hm, da. Do trenutka kada je potrebno objasniti roditeljima (koji su, uzgred budi rečeno, mladji od mene) da ne guše njegovu želju da napreduje na sasvim normalan način za današnje pojmove (onlajn predavanja i tome slično)…

Da li je pesimizam ili realizam ako znam unapred ko će pobediti na predstojećim izborima?

Da je bar vaginalna manipulacija, pa ajd…

Seksualna jeste, ali ne na prijatan način.

Htela sam o hrišćanskom, to jest, pravoslavnom verovanju, da se nebeske dveri otvore na Bogojavljanje onom ko zaželi čista srca u ponoć. Napolju. Na minus “neznamkoliko”.

Jesu li nama, generalno, želje realne? Ostvarive?

Sebične, kosmopolitske?

Gde vidite sebe u ovom sveopštem metežu?

Ja sam, poprilično sebična i lična.  Pobegnem na ranč i varim sa životinjama.

Onda mi postane jasno.

Orvele, oh, Orvele.. Zašto si, Orvele.

 

 

Space (u malom)

Poredjale se tri jedinice u današnjem datumu. I neobična vremenska konsekvenca s obzirom na to da je jedanaesti januar u pitanju, proleće je u pripejd raspoloženju dok ne udjete unutra. Onda Vam postane jasno da je bilo kakvo sredstvo grejanja Majka Mara.

Pogurana činjenicom da je danas još jedna duša otperjala put zvezda slušam “Comfortably numb” iz Royal Albert Hall-a. Lajv izvodjenje. Da li zbog toga što sam dve decenije svog života provela u krugu muzičara ili zbog sluha koji odlično fercera što sam starija (paradoks?), ali te lajv zezalice nemaju premca. Improvizacije su neponovljive, valjda su zato i tako posebne.

Izmešani sa svim tim, nezemaljskim žicama za veš i slušnim štipaljkama, upadaju slična ljudska bića u moj sluhokrug i opserviraju podatak da je preko potrebna reanimacija mojoj verandi. Napala je alopecija i rizikujem mokra drva i smrzavanje ako ne preduzmem nešto konkretno po tom pitanju.

“Imaš pivo?”

Ima retro prodavnica sve što je običnom smrtniku na spisku za preživljavanje. Kvasac, pivo, kafa, šećer i hleb iz Leskovca. Šta ćeš više? Stigla im digitalna televizija, Laser, Kruševac, Kopernikus, pa šta, bre, oćeš više za nikakve pare?

Zavidim im iz najdubljeg atoma sopstvenog bića. Dostigli su zenit postojanja, “biti isti, biti poseban, biti samo svoj”. En de. Nema dalje. Cane bi se samoubio kad bi znao koji se ljudi pronalaze u njegovim stihovima.

Da živim još milenijum ne bih uspela da ih razumem, shvatim ili potapšem po ramenu sa rečenicom “Ma šta te briga za komšiju, nema kravu da mu crkne, a ni kozu, btw”.

A samo 30 kilometara nas deli.

Neka Badnjak sveto drvo podari Vam zdravlje prvo!

Prizor koji me čeka sa druge strane prozorskog okna nalik je sceni iz filma Doktor Živago. Nepregledna polja, tek vrhovi kuća i magla potpomognuta belinom snežnog nanosa. Ogolele grane ukrasnog šiblja presecaju tu belinu poput paukove mreže razbijajući pri tom monotoniju. Badnji dan je. Ide Badnje veče. Pa Božić.

Konačno grejem celo prizemlje kuće. Nije neka kvadratura, 50-tak tek. Dnevni boravak krasi brodski pod, hodnik keramika, radnu sobu laminat (moderno, čitaj jeftino, oblačenje poda). Miks svega može se pronaći na tom malom prostoru. Nekoliko generacija utkano na razne načine i materijale progovara (verovali ili ne) danas. I sutra će. Kroz sećanja, poglede slučajno bačene na slike, na poseban sud gde je matora krčkala sarme i pekla domaće kolače. Kroz uramljenu venčanu sliku njih dvoje, mog starijeg brata sa neizbežnom crnom trakom preko donjeg dela fotke. I to što znam veče i noć kada je nastala ta fotografija nas troje. Kada su bili mladi i zaljubljeni, tek započeli zajedničko deljenje hleba i svega ostalog. Da. Ono što me fascinira je blagost izraza lica. Mislim da samo ljubav daje tu specifičnu slikovnu notu. Sve kasnije fotke su drugačije. Izgubila se blagost i slatkoća.

Došlo je vreme kada smo pretrpani objavama na svim mogućim sredstvima informisanja o najradosnijem pravoslavnom prazniku. Ne samo o njemu, o svemu nas dave kao pijance u plićaku. Medjutim, danas sam posebno pogodjena svim tim medijskim bombardovanjem. Možda bi bilo pametnije da sve isključim samo da ne podnosim tišinu. Čovek je retko kada pametan kada su sopstvene odluke u pitanju.

Eno ga fil za sarme, spremljen izmedju srkutanja domaće i čapanja zimske salate rešetane sardinom. I listovi kupusa spremni. Rasprostrli se ko mlada prve bračne noći. Samo se Ja čekam. A Ja slow motion. Usporila i zaledila trenutke onih koje više nemam, pa ih vraćam na repeat po ko zna koji put. Naleti prošlih Božića sapliću kao ova ledena kiša, Badnje večeri zvone svim glasovima memorisanim. Baba Marine priče o otimanju deda Toze, naočitog majstora, tek pridošlog iz velikog grada, dok se prase božićar cvrčulji u rerni na drva. Plava Buba VW prti gde tenk ne ide i jedini zadatak je grebalica za led na šoferki dok ne zaradiš upalu mišića… samo da se vidi pravac kretanja.

Jedan neobičan Božić sa 15-tak stepeni i sunca dovoljno za čitav julski dan. Nas četvoro sa klincima u parku Svetog Save i kamera koja sve to beleži. Da znamo za koje dane urezujemo godove da li bi smo opet, ispočetka isto tako?

Verovatno da… da pomenem i moju Miročku; “da sam znala gde bih pala ja bih sela”.

Dok se bakćem sa WP brat od strica, vremešan, bolestan i još uvek optimističan, fizićki i psihički, donosi badnjak… Zadihan i nasmejan. Ništa lepše i toplije…

“Aj’ zapali nam po jednu..”

Palim nam “po jednu” dok mi priča gde je išao po badnjak.

Pratim šta se piše, gledam objave, pustim logiku (žensku) da odradi pretpostavke… i šta?

Svako od nas ima nekog kog se seća na te, posebne praznike. Gegova, rečenica, pokreta i ukusa. Ostane nešto iza njih, neki zaseban život u sećanju, što bi reko Gaga Nikolić u “Sabirnom centru”.

To što ih ja oživljavam ovim intenzitetom, nije čudno. Isuviše je sveže, nedovoljno zalečeno vremenom i lično.

To što sam ateista i istovremeno, tradicionalista, zarad ličnih emocija, jeste kontradiktorno. Sa druge strane, ljudi…zaboleme… što bi reko Hogi. Svako svoje breme nosi kako zna i ume.

Nek su Vam srećni praznici.

Uživajte.

Punim plućima i punom kućom.

 

 

Kako se zove osvajanje sopstvenog prostora?

Pre 7 ili 8 godina (moja prošlost voli taj razmak i sve se nekako dešavalo baš u tom periodu) dok sam tumarala po gradu, dobila sam neopozivu invitaciju da se odmah stvorim kod best frenda.

“Potrebno mi je nekih 15-tak minuta da dopešačim do tebe. Šta je toliko hitno? Gori negde?”

“Pobeže mi misao! Ti brzo kucaš i trebaš mi odmah, sad, iz momenta!”

Kuku… Nisam ga razumela tada. Kako, bre, da ti pobegne misao? Pa nije to miš u trice ili leptir pa da vuzne pre nego ga i vidiš.

Priču koju je uspeo, ipak, bez mog prisustva, da zabeleži i objavi na tada veoma živom blog sistemu pokidao koliko je dobra, apokaliptična i tako konačna. Kao da je stavio tačku na svoje blogovanje sa njom. Na kraju je tako i bilo.

Elem… prošlo je tih (omiljenih) 7 ili 8 godina i moja malenkost sve više jurca za mislima. Nije da ih nema. Naprotiv. Nagomilane u ćošku izvetrelog mozga čekaju providjenje ili bar okidač koji će ih pokrenuti ka prstima. Setim se euforije frendove i krajevi usana sami razvlače harmoniku do ušiju.

Da…

A htela sam o osvajanju prostora koji je prepušten meni. Sirotan. Sastavljamo se, nas dva sirotana, sa metrima kvadratnim, praznim zidovima i planinama nepotrebnih i potrebnih stvari.

O izboru u životu koji svi imamo. Ispravke, popravke, davanje i deljenje. Tudje ne mogu da ispravim, svoje peglam. Nešto u falte, nešto u ravno a dosta toga uzimam sa elastinom.

Sada idem ispred kuće da napravim Sneška Belića. Malog, simpatičnog, sa šalčetom, šerpom i granama. Onda da fotografišem i pošaljem Andjeli na viber. Obećala sam.