Pusto ostrvo, pas, mačka i ja

“Sine, kad ja umrem prodaj sve samo nemoj kuću. Ovde su ti koreni, familija, uspomene i imaćeš uvek svoj krov nad glavom i gde da pobegneš kada ti je potrebno malo mira (matora je bila emotivno-praktični Jarac u horoskopu).”

Dok je to besedila sedela je na maloj ribarskoj stolici a ista sigurnosno uvezana parčetom tkanine. Sećam se nje toliko jasno da mi ovaj vremenski prostor od skoro 5 godina deluje nestvarno. 

A jesen topla, paprika rodila na 3 metra kvadratna za ceo okrug. S njom rodio i korov. I majčina bolest nabujala. I brat se rodio na onom svetu. Gledam je kako se polako gasi i slušam je kao nikada u životu. Čujem svaku reč i upijam. Kao nikada u životu jer je zaista nisam slušala. Ili poslušala. 

Navlačim baštenske rukavice i krećem u okršaj sa ljutim protivnikom. “Ti ćeš meni omiljenu povrćku da uništavaš!” Ja, rodjena i odrasla u gradu. Ja, alergična na svaku leteću, gmižuću i zujajuću živuljku. Trudim se da ne vidi moje trzaje na svaki šum ili neobičnu senku dok to radim i pričam s njom.

Par meseci kasnije kada je kuća utihnula i prvi put je zaključala pri odlasku ostao je i dobar deo mene sa tim zamandaljenim vratima. 

Padalo mi je na pamet (više puta) da je ipak prodam, da ne mora baš svaki dolazak da boli i da je tako lakše. Onda sam skitala, više i dalje, pustila je da odumire poput ukućana. Svašta se dešavalo i tumbalo i uvek se čuo pozadinski glas “Idi kući!”. “Neću! Dobro mi je ovako!”

Kako je lako lagati sebe.

Kako je najlakše sebe lagati. 

…

Elem, evo me tu i skoro će godina od kako sam joj se pokajnički vratila. Jedva otvorila kapiju trnove ružice i iskrčila put do ulaznih vrata. Provetravala danima i disala duboko najdublje samo da joj udahnem život. Crknute planove zamenila živim ciljevima koji nemaju rok trajanja. Dan po dan, mesec za mesecom prostorno se zavodimo moja kuća i ja. 

Obećala joj ovu godinu i sledeću. Dala svečani zavet nad sveže ispečenim hlebom u maminom smederevcu da je neću napustiti. Zagrejala, obojila, ušuškala. Čeka nas još dosta posla ali ako nečega ima u izobilju to je entuzijazam i nepopravljivi strelac, uvek optimista. 

Našli se neki rodjaci da me upute u tajne uzgoja hrane, pomognu i ohrabre. Nije lako nemati pojma gde da zabodeš seme i kad da zaliješ. Nije ti to muškatla ni saksija. 

Nije lako odbraniti je od poraznog minusa koji ujeda i lomi i kamen. Ali tu su ćaletovi geni  koji ti kažu da se kuća greje kao parna lokomotiva. (Hvala ti, matori, nadam se da negde gore imaju prugu, kolosek, regularnu kapu i da se osećaš dobro). 

…

Kada su mi djaci saopštili da im se produžio zimski raspust, jednom.. pa još jednom, smrzla sam se od osećaja da to nikako nije dobro i da Kina nije sledeća galaksija u nizu iza nas. Da su poslušni i disciplinovani i što se mora nije teško ako je za opštu dobrobit, znala sam. Neka sam laik ali nije teško sabrati dva i dva i zapitati se kada će da krene dalje??? Kao što sam znala da ova šaka jada od naroda ima inata više nego skupljenih sekundi u ovom životu. O ostalim lošim aspektima nisam smela ni da razmišljam. Dok se bumerang nije zavrteo na levo, desno.. i gore i dole. 

Ostalo već znate i sami.

…

Poenta ovog što pišem je moj prostor ovde i sloboda kretanja u mom dvorištu koje baš i nije malo. Izadjem ispred kuće i brojim zvezde jer se ovde i vide zapravo! 

Šta sam ono na početku htela?

A da,

da sam već postavila ciljeve a prvi je da nikud ne idem ove godine.

Ja sam prorok Ilija u ženskom obliku.

Ili Perunka.

Zavisi koje slovensko doba preferirate.

Pre il’ posle klik na Enter u hrišćanstvo.

…

Odoh u šetnju.